Alternativna istorija: svet bez hrišćanstva i islama

Prvi put sam se okušao u stvaranju scenarija alternativne istorije povodom pretpostavljene francuske pobede u Napoleonovim ratovima; odnosno kako bi tekao tok istorije i kakav bi danas bio svet da je Napoleon pobedio, a što bi za posledicu imalo stvaranje svetske francuske hegemonije. U ovom prikazu odlazim korak dalje u prošlost. 

Uvod: Avramov štit i paradoks monoteističke trijade

Istoriografija sklona pojednostavljenjima često posmatra uspon hrišćanstva i islama kao trijumfalni pohod koji je zbrisao stari svet, dok je judaizam ostao stisnut u procepima između ova dva ekspanzivna džina, izložen stalnim progonima. Međutim, dublja analiza otkriva zanimljiv istorijski paradoks: hrišćanstvo i islam su, u svojoj suštini, funkcionisali kao zaštitna kapsula koja je sačuvala judaizam od potpune istorijske entropije. Oni su stvorili globalni ekosistem u kome je judaizam mogao da opstane.

Pre pojave ovih monoteističkih ogranaka, Jevreji su u paganskom univerzumu predstavljali radikalnu, neshvatljivu anomaliju. Njihov Bog koji nema sliku, njihovi rigidni zakoni o čistoti i linearno shvatanje vremena stvarali su dubok psihološki i ontološki jaz između njih i ostatka sveta. U svetu gde je sve podložno helenističkom i rimskom sinkretizmu, gde se egipatska Izida, grčka Afrodita i rimska Venera bez problema stapaju u jedno, judaizam je bio kamen spoticanja. Bez pojave hrišćanstva i islama, judaizam bi dugoročno bio izložen velikom pritisku kulturne osmoze. Pre ili kasnije, u vihoru vekova i bez sopstvene države, doživeo bi sudbinu samarićanske zajednice ili nestalih bliskoistočnih kultova, sveden na etnografski kuriozitet.

Uspostavljanjem hrišćanskog poretka na Zapadu i islamskog na Istoku, stvoren je specifičan avramovski ekosistem. Hrišćanstvo je preuzelo hebrejske svete spise, proglasivši Jevreje za svedoke starog zaveta koji, iako u zabludi, imaju učvršćeno i jasno mesto u kosmičkoj drami. Islam im je dodelio formalno-pravni status Ahl al-Kitab (Naroda Knjige), garantujući im kanalisani suživot i zaštitu unutar islamskog poretka. Ova monoteistička trijada eliminisala je fluidni paganski svet i uspostavila jasna pravila igre. Jevreji više nisu bili sami naspram miliona idolopoklonika; postali su koren i ishodište globalnog religijskog narativa, što im je obezbedilo psihološki i sociološki okvir za opstanak kroz vekove.

Solarni Rim i svetlosni dualizam: Imperija bez Vatikana

Zamislimo sada svet u kome Konstantin nikada nije video krst na nebu, a Muhamedov glas je ostao utišan u pustinjama Arabije. Rimsko carstvo ne nestaje, ali gubi potrebu za monolitnim ideološkim lekom koji mu je ubrizgalo hrišćanstvo. Umesto crkvenih otaca, rimskim legijama i elitom ovladava mitraizam, poreklom iz Persije, koji je bio savršen pandan rimskom militarizmu. To je bila tajna, inicijacijska, muška struktura, preteča moderne regularne masonerije na steroidima. Sa svojim stepenovima posvećenja i kultom nepobedivog Sunca (Sol Invictus), mitraizam je nudio duhovnu disciplinu vojnicima, ali je patio od strukturalnih nedostataka koji bi iz korena promenili istoriju Evrope. 

Kao prvo, mitraizam nije imao papu, ekumenske sabore ni svete knjige koje propisuju dogmu. Bez središnje hijerarhijske vlasti, religija u Rimskom carstvu ostaje privatna i esnafska stvar. Rim je politička metropola, ali nikada ne postaje duhovna prestonica sveta; nema Vatikana koji bi discipline i zakone nametao kraljevima. Osim toga, budući da je mitraizam bio ekskluzivno muški i vojnički kult, ženska populacija biva prepuštena starim paganskim koordinatama: kultovima Izide, Kibele ili Velike Majke. Društvo ostaje religiozno podeljeno, a porodica nije obuhvaćena jedinstvenim moralnim kodom. Sa druge strane, tamo gde bi mitraizam zakazao zbog svog elitizma, uskočilo bi manihejstvo. Ovaj radikalni svetlosni dualizam nudi strukturu, otvoren je za žene i ima kosmičko objašnjenje sveta. Međutim, manihejska crkva ne bi razvila moralizatorski i krivicom opterećen aparat kakav je stvorio hrišćanski Zapad. Manihejstvo svet ne osuđuje kroz prizmu praroditeljskog greha, već ga tumači kao privremenu tamnicu svetlosti koju treba osloboditi kroz askezu i saznanje. 

U ovakvom scenariju, varvarska plemena koja prodiru na teritoriju carstva ne bivaju hristijanizovana. Ona ne usvajaju latinski jezik kao jezik liturgije i nauke, jer nema univerzalne crkve koja bi ga nametnula. Evropa ostaje jezički, kulturno i religijski duboko fragmentisana.

Evropa kao geopolitički privrezak Azije: Pad pod korak stepskih imperija

Najdramatičnija posledica odsustva hrišćanstva leži u potpunom gubitku evropskog identiteta. Istorijska je činjenica da je koncept Evrope kao jedinstvenog civilizacijskog prostora iskovan u kovačnici hrišćanstva. Od Karla Velikog pa nadalje, ono što je povezivalo keltskog seljaka, germanskog viteza i slovenskog kneza bio je zajednički mit: istorija od Adama do Strašnog suda, kanonsko pravo i autoritet Rima ili Konstantinopolja. Bez tog vezivnog tkiva, Evropa je u geopolitičkom smislu ono što geografski zaista i jeste, običan, uski poluostrvski privrezak ogromne azijske kopnene mase.

U XIII veku, a možda i ranije (Avari, Hazari, Bugari, Mađari), kada se iz dubine azijskih stepa podigne mongolska lavina pod vođstvom potomaka Džingis-kana, oni ne nailaze na kohezivan blok hrišćanskih kraljevina koje, uprkos unutrašnjim sukobima, prepoznaju zajedničkog neprijatelja. Nema papskih legata koji jure od dvora do dvora pokušavajući da sklope saveze, nema ideje o zajedničkoj odbrani hrišćanskog sveta. Mongolsko-tatarske horde prolaze kroz rascepkanu, plemensku Evropu kao kroz puter. Rzanje njihovih konja čuje se na obalama Atlantika. Evropa biva trajno integrisana u Pax Mongolica, ne kao generator progresa, već kao vazalna periferija. Glavne ekonomske arterije sveta ne idu preko Mediterana ili Atlantika, već preko središnje Azije. Put svile ostaje večna geopolitička osovina čovečanstva. Evropa se pretvara u sirovinsku bazu koja Aziju snabdeva drvetom, krznom i, pre svega, robljem.

Svet bez naučne revolucije: Trijumf javne gnoze

Bez hrišćanstva, intelektualna istorija čovečanstva teče u potpuno drugom pravcu. Savremena nauka je, paradoksalno, rođena iz hrišćanske premise o svetu koji je stvorio racionalni, vrhovni Zakonodavac, zbog čega je priroda uređena po predvidivim, matematičkim zakonima koje ljudski um može da odgonetne (ideja koja je vodila Kopernika, Galileja i Njutna). U svetu mitraizma, manihejstva i preživelog paganstva, vreme nije linearno (od Postanja do Spasenja), već ciklično. Kosmos se posmatra kroz večnu smenu svetlosti i tame, kroz emanacije i kosmičke cikluse.

Gnoza nikada ne biva proglašena za jeres i potisnuta u ilegalu. Ona postaje dominantna intelektualna struja. Mistična spoznaja (gnosis) i direktno iskustvo božanskog imaju primat nad slepim verovanjem u dogmu. Bez evropskih univerziteta (Bolonja, Pariz, Oksford) koji su nikli iz katedralnih škola, i bez renesansnog povratka grčko-rimskim korenima (jer ti koreni nikada nisu ni bili izgubljeni niti modifikovani hrišćanstvom), naučni i tehnološki napredak ostaje ekskluzivni monopol Istoka. Kinesko carstvo, indijske dinastije i zoroastrijska ili manihejska Persija ostaju tehnološki džinovi. Inovacije poput baruta, štampe i kompasa razvijaju se sporije, prilagođene potrebama stabilnih, večnih azijskih birokratija, bez dinamizma i destruktivne energije zapadnog kapitalizma. Amerika biva otkrivena mnogo kasnije, verovatno sa pacifičke strane od strane kineskih istraživača ili sa atlantske od strane persijskih pomoraca, ostajući pošteđena brutalnosti konkvistadora i evropske kolonijalne matrice.

Filozofija u svetu javne gnoze

U aktuelnoj istoriji, zapadna filozofija je izgrađena na aristotelovskoj logici (zakon isključenja trećeg: A je A, ne može biti B) i sholastici koja je pokušavala da pomiri razum i crkvenu dogmu. Da je gnoza postala mejnstrim, Aristotel bi bio potisnut u korist Platona, Plotina (neoplatonizma) i pitagorejstva. Filozofija ne bi bila sluškinja teologije, već teurgija (božansko delovanje) i alhemija uma. U ovom svetu, univerzum se ne posmatra kao mehanizam, niti kao kreacija ex nihilo (iz ničega), već kao emanacija božanskog uma. Gnoza svet posmatra kroz prizmu drame duše zarobljene u materiji od strane Arhonata (kosmičkih tamničara ili nesvesnih sila). U javnoj gnozi, proučavanje Arhonata postalo bi ono što je danas psihologija i psihoanaliza. Ljudi ne bi išli kod ispovednika da okaju grehe, već kod duhovnih majstora (psihonauta) da bi prepoznali i integrisali svoje unutrašnje demone (komplekse). Zlo se ne bi definisalo kao moralni prestup (greh), već kao neznanje (zaborav svog božanskog porekla).

Susret sa Istokom: Velika evroazijska sinteza

Da Evropom i Bliskim istokom dominiraju mitraizam, manihejstvo i gnosticizam, susret sa budizmom ne bi bio sudar civilizacija (kao hrišćanski krstaški ratovi ili islamski džihad), već najveća filozofska sinteza u istoriji čovečanstva. Manihejstvo, gnosticizam i budizam dele fundamentalnu dijagnozu ljudskog stanja: svet je mesto patnje i privida, a spasenje dolazi isključivo kroz buđenje. Ovo se zapravo istorijski i dogodilo u Centralnoj Aziji (kod Ujgura), ali bi u našem scenariju postalo opšti standard. Mani (osnivač manihejstva) je sebe istorijski smatrao naslednikom Zaratustre, Bude i Isusa. U svetu bez Isusa, Budina uloga u manihejstvu bi bila apsolutna. Manihejci bi u budizmu videli svoju istočnu braću. Budistička Samsara (točak rađanja i umiranja) bi se savršeno poklopila sa gnostičkom vizijom demiurškog univerzuma. Koncepti bi se stopili: gnostička Pleroma (punoća svetlosti) postala bi sinonim za budističku Nirvanu (prazninu od iluzija). Daleki istok i Zapad bi delili isti duhovni rečnik. Ne bi bilo verskih ratova između manihejaca i budista, već masovnih teoloških debata u manastirima od Rima i Vavilona do Lase i Kjota. Tamo gde mitraizam zadržava svoj ratnički, legionarski karakter, on se stapa sa budističkim konceptom Kšatrija dharme (puta ratnika), stvarajući neku vrstu mitraističkog Zena, bespoštednu vojnu i spoljnu akciju praćenu unutrašnjom ne-vezanošću za materijalne posledice.

Svetliji, ali statičan kosmos

Svet bez hrišćanstva i islama bio bi svet bez inkvizicije, bez verskih ratova, bez koncepata džihada i krstaških pohoda, bez ekskomunikacija i teološkog moralizatorstva koje je vekovima disciplinovalo (i traumatizovalo) ljudsku psihu. Bio bi to svet veće unutrašnje slobode za pojedinca naklonjenog misticizmu, svet u kome je telesnost manje tabuizirana, a duhovna raznolikost prihvaćena kao prirodno stanje stvari. Ali ta sloboda bi bila kupljena istorijskom stagnacijom. Bez univerzalnog, mobilišućeg narativa koji je hrišćanstvo dalo Evropi, čovečanstvo bi ostalo zaključano u plemenskim lojalnostima i večnim azijskim ciklusima. Zapadna civilizacija, sa svojom industrijalizacijom, konceptom individualnih ljudskih prava i naučnom revolucijom, nikada ne bi ugledala svetlost dana. Čovečanstvo bi živelo u estetski mističnom, duhovno otvorenom, ali tehnološki i društveno statičnom kosmosu, tj kosmosu koji posmatra zvezde kroz gnostičku kontemplaciju, ali nikada ne pokušava da do njih stigne.

Kakav bi bio svet da je Napoleon pobedio

Kratka geopolitička i filozofska studija jedne alternativne modernosti 

Uvod: Istorijski lom i Prvi svetski rat pre Velikog rata

Istorija koju živimo je istorija pobednika, pisana mastilom anglosaksonskih empirista i cementirana industrijskim dimom Mančestera, londonskog Sitija i Vol Strita. U toj i takvoj istoriji, Napoleonovi ratovi (1803–1815) posmatraju se kao grandiozna, ali ultimativno neuspešna epizoda francuske megalomanije, poslednji trzaj evropskog apsolutizma pre nego što je svet zakoračio u vek britanske hegemonije (Pax Britannica). Međutim, ako istoriju posmatramo kroz prizmu njenih strukturalnih i globalnih posledica, Napoleonovi ratovi nisu bili puki regionalni sukob. Bio je to, u svojoj suštini, autentični Prvi svetski rat, totalni sukob globalnih razmera koji je redefinisao pojam države, prava, ratovanja i geopolitike.

Povodom toga razmotrio bih ovde fundamentalno pitanje: šta bi bilo da je Napoleon pobedio? Šta da je istorijsko klatno u ključnim trenucima, poput ruske kampanje 1812. godine, pretegnulo na stranu francuskog imperatora? U ovom tekstu istražujem taj alternativni scenario: svet u kome je Pariz postao svetionik čovečanstva, svet lišen anglosaksonskog individualizma, slobodnog tržišta i parlamentarizma, i umesto toga ustrojen prema principima prosvetiteljskog racionalizma, univerzalizma i tehnokratske autokratije.

Slom Albiona i pacifikacija Rusije: Geopolitički preduslovi Pax Franca

U stvarnoj istoriji, Velika Britanija je opstala zahvaljujući svojem izdvojenom položaju i neumoljivoj moći Kraljevske mornarice, dok je Rusija poslužila kao nepregledni kopneni bedem o koji se razbila francuska Velika armija (Grande Armée). Britanska strategija na kontinentu uvek se oslanjala na finansiranje tuđih armija, takozvano „Pitovo zlato“ (Pitt's Gold), koristeći rusko, austrijsko i prusko ljudstvo za obuzdavanje Francuske. U ovom scenariju, Napoleon pokazuje vojnu i diplomatsku genijalnost koja kulminira uspešnom pacifikacijom Rusije 1812. godine. Umesto fatalnog marša na spaljenu Moskvu, Napoleon koristi svoj pragmatizam: ne rasparčava Rusko carstvo, jer bi to bila logistička noćna mora, već postavlja marionetskog cara iz redova profrancuskog ruskog plemstva, koje je ionako govorilo francuski jezik i disalo u ritmu pariske kulture.

Neutralizacijom Rusije, Britanija ostaje potpuno izolovana u evropskom prostoru, ostajući bez svojih „kopnenih mačeva“. Dok britanska vojska kroz istoriju nikada nije imala kapacitet da razvije masovnu, prekaljenu kopnenu armiju sposobnu da se nosi sa kontinentalnim silama (delujući uvek kao ekspedicioni i intervencionistički mehanizam oslonjen na mornaricu), Francuska pokreće gigantski, centralizovani program brodogradnje u svim lukama od Baltika do Mediterana. Kvantitativna premoć resursa čitave Evrope preokreće balans na Lamanšu. Stvaranjem privremenog prozora pomorske nadmoći, Napoleonova prekaljena kopnena armija vrši masovni desant na englesko tlo. Pad Londona bio je stvar trenutka. Na britanskim ostrvima se uspostavlja „Engleska Republika“ pod profrancuskim direktorijumom, a prekomorske kolonije postaju plen novog hegemona. Svet ulazi u eru monolitne francuske svetske dominacije.

Anatomija Evrope: Moderni sekularni Sveti rimski sistem

Pobeda Napoleona ne bi rezultirala stvaranjem francuskog carstva u klasičnom, rimskom smislu reči, već uspostavljanjem specifičnog frankocentričnog konfederativnog sistema. To bi bio moderni, visoko sekularizovani Sveti rimski sistem, ali potpuno lišen svog istorijskog nemačkog karaktera. Evropa bi bila podeljena na tri prstena moći:

1. Francusko carstvo (Jezgro): Teritorija koja obuhvata današnju Francusku, Beneluks, Nemačku do reke Rajne, severnu Italiju i balkansku Iliriju.

2. Klijentske kraljevine (Sestrinske države): Španija, Portugal, Danska, Norveška, Švedska, obnovljena Poljska, Mađarska, Bugarska, Grčka i Rumunija. U ovim državama vladaju Napoleonovi rođaci ili odani maršali, obezbeđujući jedinstvo sistema.
3. Satelitske države pod nadzorom: Drastično oslabljena Austrija (bez Ugarske), Pruska svedena na marginu i pacifikovana Rusija. Ove države zadržavaju sopstvene dinastije, ali pod strogim francuskim vojnim i političkim tutorstvom.

Ovakav sistem eliminiše geopolitički pluralizam u Evropi. Nema ujedinjenja Nemačke 1871. pod Bizmarkom, niti ujedinjenja Italije. Samim tim, uklonjeni su strukturalni uzroci Prvog i Drugog svetskog rata u obliku u kojem ih poznajemo. Nema rivaliteta između Berlina i Pariza, nema nacizma, nema boljševičke revolucije 1917. godine (jer Rusija ne doživljava vojni slom), a Karl Marks ostaje marginalni filozof bez istorijskog uticaja. Nema Hladnog rata, niti bipolarne podele sveta.

Ideologija i ljudska prava: Trijumf kolektivnog racionalizma

Najzanimljivija transformacija odigrala bi se na polju ideologije i ljudskih prava. U stvarnoj istoriji, pod uticajem anglosaksonskog modela (Džon Lok, Džon Stjuart Mil, američki Ustav), ljudska prava su shvaćena individualistički, ona štite pojedinca od države, stavljajući akcenat na privatnu svojinu i ograničavanje državne moći. U napoleonskom svetu, dominantna ideologija postaje francuski prosvetiteljski racionalizam spojen sa Napoleonovim kodom (Code Civil), bez anglosaksonskog individualizma. Ovde su ljudska prava univerzalistička i kolektivistička, ona pripadaju pojedincu kroz državu (nasleđe Žan-Žaka Rusoa). Država je vrhovni garant slobode, ali i vrhovni arbitar opšteg dobra.

Građani ovog sveta imaju pravnu jednakost pred zakonom, potpuno ukidanje feudalnih privilegija, pravo na rad, sekularno obrazovanje i versku toleranciju. Međutim, politička prava, sloboda štampe, opoziciono delovanje i pravo na kritiku poretka, drastično su ograničena u ime stabilnosti i progresa. Sloboda znači učešće u racionalno uređenoj državi, a ne pravo na njeno osporavanje. Slogan ovog sveta glasi: „Sve za građanina, sve kroz državu, ništa van države.“ U tom svetu religija gubi svoj politički karakter. Konkordat iz 1801. godine postaje univerzalni model za ceo svet: crkve, džamije i sinagoge su finansirane i kontrolisane od strane države, a verski dogmatizam je potisnut u privatnu sferu.

Globalne imperijalne linije: Od Indije do Japana

Eliminacijom Britanije, Francuska preuzima ulogu globalnog upravnika kolonijalnih poseda, ali sa suštinski drugačijom filozofijom vladavine. Za razliku od britanskog imperijalizma koji je bio pragmatičan, trgovački i multikulturalan (dopuštajući lokalne običaje dokle god se plaća porez), francuski imperijalizam je asimilatorski, integracionistički i univerzalan. Civilizacija je jedna, a njen jezik je francuski.

• Indija: Francuska preuzima ceo potkontinent. Mogulsko carstvo se ne raspada, već opstaje kao francuski protektorat sa generalnim guvernerom u Delhiju. Umesto eksploatacije preko privatnih kompanija (poput britanske Istočnoindijske kompanije), uvodi se centralizovana državna uprava i pravni kod.
• Australija: Otkrivena i kolonizovana od strane Francuza, Australija ne nastaje kao kaznena kolonija, već kao prekomorska teritorija naseljena francuskim građanima. Domorodačko stanovništvo biva asimilovano kroz francuski obrazovni sistem, a zemlja postaje potpuno frankofona.
• Kina i Japan: Kina potpisuje Pariski ugovor umesto Nankinškog, a Hongkong postaje francuska luka. Dinastija Ćing opstaje kao francuski protektorat, gde stvarna vlast leži u rukama francuskih savetnika. Japan, s druge strane, ne otvara američka crna lađa komodora Perija, već francuska eskadra. Japan usvaja francuski vojni model (manje pruske discipline, više oficirske elokvencije i manevrisanja) i Napoleonov zakonik. Elita čita Voltera i Rusoa, a ne Adama Smita. Japan ne postaje agresivna vojna sila, već se specijalizuje za kulturnu i luksuznu robu.
• Bliski istok i Jevrejsko pitanje: Bez britanskog mandata i Balfurove deklaracije iz 1917. godine, cionistički pokret ostaje slab. Kako nema ujedinjenja Nemačke, nema ni pojave nacizma, a samim tim ni Holokausta. Bez tog istorijskog loma, moralna i politička hitnost za stvaranjem jevrejske države ne postoji. Jevreji u Evropi se uspešno asimiluju kao francuski građani Mojsijeve vere, a Pariz postaje svetski centar jevrejske kulture. Jerusalim ne postaje politička prestonica sukoba, već ekumenski, pleromatski grad pod međunarodnim francuskim nadzorom, odnosno grad gde se tradicije susreću, a ne sukobljavaju.

Balkan i eksperiment Ilirije: Svet bez zle krvi

Na našim prostorima, Napoleon je istorijski ostavio dubok trag osnivanjem Ilirskih provincija (1809–1814). U slučaju njegove pobede, ovaj eksperiment ne biva ugašen nakon pet godina, već postaje trajna i ključna administrativna jedinica Francuskog carstva – Province Illyriennes. Ilirija biva proširena na celu Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i delove Makedonije. Napoleon je Balkan video kao ključnu tampon zonu prema preostalim delovima Osmanskog carstva i Rusije, ali i kao most ka Istoku. Kako bi Ilirija izgledala danas?

• Identitet i jezik: Ne bi postojala Jugoslavija, niti koncepti ekskluzivnih balkanskih nacionalizama. Kroz agresivan kulturno-etnički inženjering i francuski obrazovni sistem, lokalne slovenske razlike bile bi stopljene u jedinstveni pojam - Iliri. Francuski jezik bi bio zvanični jezik administracije, vojske i visokog društva, dok bi lokalni jezici opstali kao dijalekti.
• Politika i istorijski mir: Prestonica bi bila u Ljubljani ili Dubrovniku. Nema srpskih ustanaka na način na koji ih znamo, nema Kraljevine SHS, nema ustaša, četnika ni partizana. Nema etničkih čišćenja i genocida koji su obeležili XX vek. Balkanski narodi bi živeli oslobođeni zle krvi i tereta istorijske prošlosti. Cena koja bi se za to platila bila bi gubitak etno-nacionalnih suvereniteta i prihvatanje pariske kulturne dominacije. Postali bismo civilizovani evropski snobovi koji govore francuski, što je, istorijski posmatrano, izuzetno niska cena za izbegavanje klanica XX veka.

Duhovna i kulturna panorama: Racionalizam, neoklasicizam i francuski okultizam

Kulturni pejzaž ovog sveta bio bi drastično drugačiji. Romantizam, sa svojim insistiranjem na nacionalnom geniju, emocijama i povratku srednjovekovnim korenima, bio bi marginalizovan. Dominantni estetski pravac ostaje neoklasicizam, tj slavljenje simetrije, razuma, jasnih linija i antičkih uzora. Svet bi estetski i arhitektonski izgledao uniformno, monumentalno i prelepo, ali bi istovremeno bio hladniji i manje kulturno raznolik.

Na ezoterijskom i duhovnom planu, eliminacijom Britanske imperije sprečava se procvat britanskog okultizma (Zlatna zora, Alister Kroli) koji je istorijski crpeo snagu iz imperijalne mreže. Madam Blavatska ne nalazi publiku u Londonu, a pre-nacistički okultizam (poput društva Tule) nikada se ne razvija jer nema nemačkog nacionalizma. Umesto toga, francuski okultizam postavlja globalne standarde. Figure poput Elifasa Levija, Papusa i Sent-Iv d'Alvedra (sa njegovom teorijom sinarhije, vladavine posvećenih tehnokrata) postaju globalne struje. Svet postaje masonsko-frankofonski, sa Parizom kao svetskim duhovnim i intelektualnim centrom. 

Zaključak: Zagušljivo savršenstvo tehnokratskog Rima

Tehnološki progres u ovom svetu bio bi suštinski drugačiji. Bez divljeg, anglosaksonskog kapitalizma i slobodne tržišne konkurencije između velikih sila, inovacije bi bile sporije, ali sistematičnije. Razvoj ne bi vodili bankari i privatni preduzetnici iz prljavih fabrika, već državni inženjeri školovani u École Polytechnique. Umesto brzih potrošačkih inovacija i digitalne revolucije, ovaj svet bi se ponosio masivnim državnim projektima: gigantskim železničkim mrežama koje spajaju Pariz sa Bagdadom i Vladivostokom, i monumentalnom arhitekturom. Svet u kome je Napoleon pobedio bio bi svet bez svetskih ratova, bez Gulaga, Holokausta i atomskih bombi. Bio bi to svet pravne jednakosti, sekularizma i administrativnog savršenstva. Ali, to bi istovremeno bio i svet duboke političke zagušljivosti. Čovečanstvo bi živelo pod blagonaklonim, ali neumoljivim okom prosvećene policijske države.

Bio bi to moderni globalni Rim: funkcionalan, stabilan, estetski poliran i racionalan, ali lišen one haotične slobode i dinamizma koji su, sa svim svojim užasima i lepotama, oblikovali našu stvarnost. Pobedivši u svom svetskom ratu, Napoleon bi čovečanstvu doneo dugotrajni mir, ali bi mu oduzeo nepredvidivost sopstvene sudbine.

Uvod u okultnu istoriografiju

Metod

Ovaj tekst ne bavi se uzročno-posledičnim vezama, već sinhronicitetom, tj podudarnostima koje ne proizlaze jedna iz druge, već ukazuju na krajolik psihičke stvarnosti. Brojevi 1555, 1666, 1777, 1888, 1999, 2111 čine niz od 111 godina (uz milenijumski prestup 1999–2111 = 112). Cilj nije dokazivanje, već čitanje u kome se istorijski događaji tretiraju kao hijeroglifi.

1. 1555 – Postavka 

Niz počinje godinom koja postavlja temelje za sve kasnije cikluse. Augsburški mir (25. septembar 1555) ozvaničava podelu hrišćanstva na katoličku i protestantsku sferu: cuius regio, eius religio. Verski ratovi tek predstoje, ali princip suvereniteta nad dušama postavljen je kao državni obrazac. Te godine Nostradamus objavljuje prve Centurije. Počinje era proroštva kao štampane reči, vizija postaje roba, simbolika postaje javna. Tada je u Londonu osnovana i Moskovska trgovačka kompanija uz pomoć koje Engleska probija put ka Rusiji. Ovo je prvi dodir ostrva i kontinenta koji će postati okosnica budućih geopolitičkih ciklusa. Godina 1555. nema „ubistva” ni „hramove”, ali ima podelu, proroštvo i trgovinu. To su tri stuba na kojima će se graditi naredna četiri veka.

2. 1666 – Prelom

Ovo je godina apokalipse koja se nije dogodila, ali se dogodilo nešto drugo. Šabataj Cvi, jevrejski lažni mesija, 1666. godine pod pritiskom sultana prelazi u islam. Mesijanska struja ne nestaje nego prelazi u jeres. Šabatajska kabala, zasnovana na lurijanskoj doktrini o iskrama uhvaćenim u klipotsku ljusku, dobija antinomijski oblik: spasenje kroz prestup. Ovaj koncept će, preko frankista (šabatajskog pokreta koji je u Srednjoj Evropi osnovao Jakob Frank), ući u okultnu struju Zapada.

Te godine dogodio se i Veliki londonski požar (2–5. septembar 1666) koji uništava katedralu Svetog Pavla i veći deo srednjovekovnog Londona. Grad se obnavlja u kamenu, ali simbolički, stari London je spaljen. Tada se desio i Drugi anglo-holandski rat, okončan u korist Engleske. Ovo je početak britanske pomorske dominacije.

Dva događaja, jedan na Levantu, drugi na Temzi, ne povezuje uzrok, već godina. Oba označavaju smrt jednog oblika i rođenje drugog. Mesija postaje apostata. Drvo postaje pepeo.

3. 1777 – Konsolidacija

Red Zlatnog i Ružinog Krsta obnovljen je u Nemačkoj. Njegov osnivač, Herman Fiktuld (pseudonim), alhemičar i konspirativni autor, umire iste godine. Red postaje najuticajnija rozenkrojcerska organizacija XVIII veka. 

Kongres SAD usvaja dizajn zastave sa zvezdama i prugama (14. jun 1777). Američka republika dobija svoje vizuelno znamenje. Simbolika: trinaest kolonija, trinaest pruga, trinaest zvezda: broj pobune i transformacije.

4. 1888 – Eksplozija

4.1. Patologija i magija

Ovo je godina najveće gustine. Svi tokovi se sustiču u Londonu. Prvi hram Hermetičkog Reda Zlatne Zore – Izis-Uranija, osnovan je u Londonu 1888. Jedan od osnivača je Vilijam Vin Vestkot, patolog. Drugi patolog, Vin Edvin Bakster, obavlja obdukcije nad žrtvama Džeka Trboseka, ali i nad žrtvama Izraela Lipskog (obešen 1887). Lipski, jevrejskog porekla, ubijao je u istom delu Londona godinu dana pre Trboseka. Njegovo poreklo izaziva antisemitsku histeriju.  

Ser Fredrik Trevs, hirurg u milosti kraljice Viktorije, prijatelj je Džozefa Merika, čoveka-slona. Iste godine, kraljica Viktorija osniva Red Svetog Jovana. Trevs je istaknuti član. Aleksandra od Danske (supruga budućeg kralja Edvarda VII), posećuje čoveka-slona. Ona pripada porodici Oldenburg iz severne Nemačke.  

Helena Petrovna Blavatska (poreklom iz severno-nemačke aristokratske porodice Han (Tevtonski red), 1877. objavljuje Razotkrivenu Izidu, a jedanaest godina kasnije, tj 1888. - objaviće Tajnu doktrinu. To su ključna dela na kojima je utemeljena teozofija. Dakle, imamo patologe, ubice, deformitet, kraljicu, okultiste i Izidu. Sve u jednoj godini. Sve u Londonu.

4.2. Geopolitika i društvo

Te godine Vilhelm II dolazi na vlast u Nemačkoj. Njegova ličnost oblikovaće odnose koji vode ka oba svetska rata. Istovremeno, u SAD se odvija vrhunac industrijske konsolidacije. Rokfeler, Karnegi, Standard Oil, vertikalna integracija. U Britaniji novi Zakon o lokalnoj upravi (13. avgust 1888) daje ženama pravo glasa na lokalnim izborima. To je iskorak ka emancipaciji, ali i uvođenje ženske energije u političko telo. Dakle, 1888. nije samo godina ubistava i magije, već i godina rađanja XX veka.

5. 1999 – Pomeranje težišta

Ovo je godina koja se plašila „milenijumske bube”, ali je pravi rebus bio drugde. Prvi deo filmskog serijala Matriks snimljen je 1999. godine. Premijera je održana 24. marta 1999. u Los Anđelesu, a film je u američkim bioskopima počeo da se prikazuje 31. marta iste godine. Time je praktično najavljen uvod u novi ciklus događaja. Nekoliko dana kasnije NATO je počeo bombardovanje Jugoslavije. Pet meseca kasnije Putin je postao premijer Rusije i desilo se poslednje potpuno pomračenje Sunca u Evropi ne samo u XX veku, nego i u II milenijumu nakon Hrista. Simbolika je, dakle, bremenita. 

5.1. Pedofilska elita

Pre nego što stignemo do 1999, moramo zastati na godini koja ne pripada glavnom nizu, ali je njegov neophodni odjek. Marta 1988. Mark Ditru, neki oblik belgijskog Epstina, je prvi put osuđen na svega četiri meseca zatvora. Aprila 1989. osuđen je na 13,5 godina zbog otmice i silovanja pet devojčica. U zatvoru se venčava sa Mišel Martin. Brak je overen u tamnici. Godine 1992. pušten je uslovno, posle svega tri godine. Istina, Ditru nije Trbosek, jer Trbosek je neuhvatljiv, mitski, nerešen. Ditru je uhvaćen, osuđen, pušten, i uhvaćen ponovo, ali lista njegovih klijenata iz visokog društva je ostala neotkrivena. 

Trideset godina kasnije, 2019, drugi čovek, Džefri Epstin, neće dobiti tu šansu. Njega će sistem ukloniti, ne da bi zaštitio decu, već da bi zaštitio sebe. Između Ditrua i Epstina nije 111 godina. Između njih je 30 godina, jedna generacija. Lice zločina se ne menja. Menja se samo način na koji moć briše tragove. Epstin svakako nije Trbosek, nego Lipski svog vremena. Njegovo jevrejsko poreklo, njegove veze sa princom, senatorima, političarima, tajkunima, obaveštajcima, poznatim ličnostima, sve to postaje okidač za krizu legitimnosti elite. Epstin je u tom smislu hijeroglif za krah moralnog autoriteta elite. Njegovo lice je preplavilo internet, ali on ja manje zločinac a više simptom, groznica. Telo je pokazalo temperaturu. Dijagnoza tek sledi.

5.2. Godine 1995. i 2011 – Dve probe pred prelom

Ted Kacinski, Unibomber, 1995. objavljuje manifest Industrijsko društvo i njegova budućnost. Po njemu, tehnologija nije alat, ona je sistem, i to takav sistem koji se sam reprodukuje, kome je čovek samo privremeni domaćin. Čovek je biološki neprilagođen ovom sistemu, ne može da ga promeni, može samo da ga sruši. On najavljuje ono što kasnije dolazi sa MAGA, ne kao politika, već kao raspoloženje: tehnologija nas je prevarila, modernitet nas je izdao.

Anders Brejvik, 22. jul 2011. detonirao je bombu u Oslu, i napravio masakr na Utoji. Njegov manifest, 2083: Evropska deklaracija nezavisnosti, prepisuje Kacinskog na desetinama stranica, a da toga nije svestan. On sebe naziva Justiciar Knight Commander, i tvrdi da je 2002. u Londonu prisustvovao osnivanju rekonstituisanog Reda Templara. Nema dokaza da je taj red ikada postojao, ali iluzija reda često je moćnija od stvarnog reda. On nije član reda ali je red član njega.

5.3. Zapad: eutanazija i praznina

Džek Kevorkijan, poznat kao Doktor Smrt te godine je u centru medijske pažnje. On asistira prilikom 130 samoubistava. Tada mi je suđeno, ali je njegov akt služio kao okidač za legalizovanje prakse eutanazije u nekim zemljama. Dakle, 1999. godine Zapadu nema Trboseka, nema patologa-inicijata, nema novog hermetičkog reda. Magija se preselila na internet. Godine 1888 imali smo hramove i rukopise, a 1999. Geocities i PDF-ove. Zapad je izgubio monopol nad ezoterijom.

5.4. Istok: inicijacija kroz državu

Te godine NATO je bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju i otcepio njenu autonomnu pokrajinu u kojoj je stvorio jezgro druge države, stvarajući tako presedan koji je trgnuo mnoge u svetu, a naročito u Rusiji i Kini kao budućim globalnim akterima. Setimo se, tada je u Beogradu američki projektil pogodio kinesku ambasadu. Mnogi kasniji događaji posledica su toga.

Vladimir Putin postaje premijer Rusije 9. avgusta 1999. Rusija je na ivici kolapsa. Država je deformisana, a sama Rusija deluje kao nekakav čovek-slon. Putin ne dolazi kao patolog, ali secira truplo SSSR-a i iz njega vadi živo tkivo. Njega krasi neverovatna energija, strpljenje, samokontrola, tj kontrola lične energije kroz odmerenost i fokus; te naposletku, strateška agenda, ne vidljiva odmah, ali postojana. On ne odaje utisak psihopate ili klovna, nego ezoterijskog posvećenika. Njegova biografija je očigledno dorađena, a privatnost neprobojna. Njegova okultna zaštita je, sudeći po efektima, gotovo potpuna. Zapadni pokušaji magijskog uticaja na njega (a bilo ih je) nisu uspeli. Putin nije mason zapadnog tipa. On deluje pre kao inicijant orijentalnog iluminizma, gnostičke struje koja dolazi sa Istoka, a ne preko Rima ili Londona. 

5.5. godina 1971. kao prethodnica

Da bi se razumela 1999. godina, mora se razumeti 1971. 15. avgusta 1971. godine, Ričard Nikson ukida zlatnu podlogu dolara. Odluka nije doneta u demokratskoj proceduri nego potezom pera. Posledice u godinama koje dolaze su epohalne: deindustrijalizacija SAD; jačanje evropskih integracija (EU); demontaža SSSR-a; industrijalizacija Kine; neokolonijalizam; podizanje islamističkog džihada; globalizacija u užem smislu. Ovo nije inercija, nego je projekat.

U svemu ovome vidimo na delu formulu solve et coagula – rastvori i zgusni. Konspirološki rečeno, braća stvaraju Sovjetski Savez, braća ga rastvaraju; braća stvaraju Jugoslaviju, braća je rastvaraju; braća stvaraju EU, braća će je... Ali 1971. nije 1999. Između njih je 28 godina, dakle jedna generacija inicijata. A 1999. je trenutak kada Istočno krilo bratstva preuzima baklju.

5.6. Kosmički pečat

11. avgust 1999: dogodilo se potpuno pomračenje Sunca. To je poslednje totalno pomračenje XX veka u Evropi. Par dana ranije Putin je postao premijer. Sunce (Zapad) privremeno je potamnjeno. Senka pada na Balkan, Bliski Istok, južnu Aziju. Centar gravitacije se pomera.

6. 2001–2019 – Dve vertikale

6.1. Godina 2001: Njujork – svetovna vertikala

U Njujorku je 11. Septembra 2001. srušen Svetski trgovinski centar. Čuvene Kule Bliznakinje, dva stuba, dva staklena idola, dva su falusa zapadnog prosperiteta. I datum je zanimljiv: 11/9. 11 × 9 = 99. 1999. je prethodila. Naravno, ima raznih konspiratornih tumačenja tog događaja, ali to je nebitno. Bitan je sam događaj u okviru koordinata značenja.

6.2. Godina 2019: Pariz – duhovna vertikala

Dana 15. april 2019. desio se požar u čuvenoj pariskoj katedrali Notr Dam. Znamo šta je izgorelo, ali šta nije izgorelo? Nije izgorela kruna od trnja, tunika Svetog Luja, rozeta i tri kipa Bogorodice. Simbolički:, kruna, odnosno, patnja – ostaje; svetac – pravedna vlast, takođe ostaje; prozor – svetlost kroz tamu, naravno ostaje; Bogorodica – majka, utočište, žensko – ostaje. Dakle, vidimo perspektivu. Godine 2001: masovna smrt, simbolički život (kule žive u sećanju); 2019: simbolička smrt, masovni život (niko nije poginuo). To je evolucija metoda. Prvo je udar na telo nacije, a drugo udar na dušu nacije. Oba događaja su vertikala koja pada, udar na simbol. Takođe, oba događaja su nesumnjivo spektakl rušenja, gledali smo uživo, znali smo da gledamo nešto što nećemo razumeti godinama.

7. Grenland – geografija kao metafizika

Slavni elizabetanski doktor Džon Di tragao je za severozapadnim prolazom da se iz Atlantika vodenim putem stigne do Pacifika. Njegov Grenland nije bio geografski već simbolički, možda ćak metafizički. Za Dija, Grenland je predstavljao vrata ka Hiperboreji, ostatak Atlantide, mesto gde se ovaj svet susreće sa onostranim. Danas je Grenland sveden na nešto banalno. Neko hoće da ga kupi, i to neko iz pobunjenih kolonija. Grenland, kao Zelena zemlja (pokrivena ledom), je kodna reč povratak arhetipa gde se Sever vidi kao izvor moći. Kao da se Imperija vraća svom okultnom temelju, nesvesno. U novoenskoj engleskoj kabali (NAEQ), reč Greenland ima vrednost 110 a što ima svoju podudarnost sa sledećim zaokruženim izrazima na engleskom jeziku koji se pominju u Krolijevoj Knjizi zakona: greater, lapis lazuli, lift up, I write, is balanced, ox and none, power in, powerful, pure will, quarter, red flame, seek me, shall remain, stronger, tear out, the core, the face, the king, the west, the obeah, writing, your kiblah.

8. Šta se zida 1999–2111?

8.1. Ovde imamo dva vođstva i jedan horizont. To su Rusija i Kina, ne kao saveznici u klasičnom smislu, već kao jezgro nove gravitacije. Kina je brzo postala ekonomsko i tehnološko čudo, a Rusija je, uprkos ratu, uprkos blokadi, postala vojno-političko i energetsko čudo. U međuvremenu, Zapad nudi zombi-lidere (Bajden), klovnove (Tramp, Džonson), glupače (Berbok, Kalas, Haris), histeričare (Starmer), komičare (Makron), autoritarne i nesposobne figure (van der Lejen, Merc) i maligne pojave (Epstin). Istok nudi kontrolu. To nije ni demokratija, ali nije ni klasičan autoritarizam, ni kapitalizam, ni socijalizam. 

8.2. Cilj: 2111.

Oni koji sada vode igru, neće biti živi 2111. Ipak, ono što sada grade imaće efekta do tada. Uzmimo na primer BRICS, slučajno ili ne, reč bricks znači cigle na engleskom. Dakle, zida se nešto. Nije to ni carstvo, ni imperija, ni svetska vlada. To je neki novi oblik, ono što nastaje kada se solve et coagula primeni na globalnu civilizaciju. Godina 2111. je ciljna tačka ovog delovanja. Tada će niz od 111 godina (sa jednim prestupom) biti zaokružen. Šta će tada biti? Ne znam, ali ono šta znam jeste da sadašnjost sadrži iskre budućnosti, samo je pitanje koliko smo u stanju da ih prepoznamo. Ne tvrdim da sam u ovom tekstu dokazao bilo šta. Ovo nije istorija, nego svojevrsna istorija tajne istorije. Moj metod je, prosto, analogija.

Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti, i u odnosu prema njoj, nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. 

Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam promene. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta mu se dešava jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena, već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme laganog nastupanja promene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. 

Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija (i njegovog brata Arona), kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec - zmija - inicijacija - smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije, počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem. 

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom, a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koja se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. 

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova, a njihovo oživljavanje, nalik nekromantijskoj reanimaciji, upravo imamo prilike da sagledamo i iskusimo.

Galaksizacija i transhumanizam

H.R.Giger

Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. S obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. 

Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu kosmizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete,  otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.

Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. 

Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, no sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine.

Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. U čitavom ovom futurističkom scenariju pomenuti revolucionari predstavljaće jedinu i poslednju branu ništavilu. Samim svojim postojanjem oni će negirati negaciju i time vršiti afirmacijsko delovanje. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen beznačajnom manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. 

Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.

U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

galaktička perspektiva kule Geneks u Beogradu

Dodatni uvidi i komentari:

Stajalište uobličeno ovim tekstom nije usamljeno. Ono pripada tradiciji radikalne kritike moderniteta koja seže od tradicionalizma do dela savremenih kritičara tehnologije. Dakle, ideje koje sam izneo nisu moje, već imaju svoje jasne uzore. Ja sam te ideje samo dodatno uobličio u jedan narativ. Najbliža paralela, osim Dragoša Kalajića kao prenosnika, jeste Julius Evola (1898–1974). Ukratko, Evola je razvio kritiku modernog sveta u duhu „Kali-juge” (mračnog doba); pa je osmislio koncept „jahanja tigra”, odnosno korišćenja sila modernosti protiv njih samih; potom ideju o dva čoveka, tj onom koji sledi tok i onom koji mu se suprotstavlja; i kritiku tehnologije kao proizvoda „prometejske” civilizacije. Dakle, kada govorim o „božanskoj revoluciji katastrofe” ja zahvatam iz nasleđa Evolinog mišljenja. 

Druga ličnost koju vidim kao preteču u ovom smislu jeste Rene Genon (1886–1951) koji važi kao utemeljitelj tradicionalizma. Za njegovu misao, kao i kod Evole, osobena je kritika modernog sveta; zatim teza o „kristalizaciji” čovečanstva u materijalizam; i naposletku imamo pojam „kontrainicijacije”, odnosno obrnute inicijacije (korišćenje inicijacijskih oblika za neljudske ciljeve). Kada ovde govorim o „klipotskim silama” (kabalistički) koje gutaju čovečanstvo, to odgovara Genonovom konceptu „kontrainicijacije”.

Treći prethodnik jeste čuveni filozof Martin Hejdeger (1889–1976) za koga tehnologija nije alat, već način otkrivanja sveta; a spasenje ne dolazi odbacivanjem tehnologije, već prolaskom kroz nju. Moja teza o „prolasku kroz tehnologiju” (galaksizacija kao nužna faza) odjekuje Hejdegerovom idejom da se ne može tek „vratiti” na staro.

Ideja galaksizacije, može biti povezana i sa Žakom Elulom (Jacques Ellul) (1912–1994). Po njemu, tehnologija nije skup alata, već sistem koji se sam reprodukuje i kome je čovek samo privremeni domaćin. Pritom, na delu je zabluda da čovek kontroliše tehnologiju, dok zapravo tehnologija kontroliše čoveka. Elul je pisao o tome kako modernost proizvodi ljude koji su funkcionalni, ali suštinski beskorisni, dok tehnologija ne vodi ka kosmosu, već ka zatvoru. 

Prema filozofskoj genealogiji transhumanizma, ova struja ima dublje korene nego što se obično misli: od hermetista i neoplatoničara, preko renesansnih humanista, do evolucionista XIX i XX veka. Transhumanizam, dakle, nije izuzetak, već jedna u nizu istorijskih iteracija sličnih stavova. Tehnocentrizacija civilizacije jeste proces koji traje vekovima, a nije proizvod poslednjih decenija. I konačno, moja vizija prodora neljudskih upliva, odjekuje kosmičkim hororom H. P. Lavkrafta. Na kraju, u čisto simboličkom smislu, dodao bih, galaksizacija nije samo budućnost. Ona je već počela 1999. godine filmom Matriks.

Vidi nastavak Tehnomagija, cyber-okultizam i transhumanizam