Kenet Grant, Bertijo, Lam, Lavkraft i Nekronomikon (Kratka povest LHP - VI deo)

Kenet Grant

Kenet Grant, lik i delo

Kenet Grant je figura koja u istoriji Puta leve ruke (LHP) zauzima mesto slično onom koje u književnosti zauzima Lavkraft. Mogu reći da je u tom smislu Grant arhitekta kosmičkog horora unutar okultizma. Njegove knjige su ostavile značajan trag jer predstavljaju lavirint asocijativnih veza, etimoloških akrobacija i često sumnjivih istorijskih tvrdnji koje čitaoca ili fasciniraju ili potpuno odbiju. Meni lično, Grant je veoma zanimljiv pisac i ja nimalo ne krijem divljenje prema njegovoj imaginaciji, iako se u najvećoj meri moj svetonazor ne poklapa sa njegovim. Grantov ulazak u svet teleme bio je direktan i ličan, u trenutku kada je Alister Kroli već bio na zalasku snaga. Godine 1944. Kenet Grant (tada u ranim dvadesetim) postao je Krolijev lični sekretar u pansionu Netherwood. Kroli je bio star, bolestan i siromašan, ali je i dalje zračio harizmom. Grant je provodio mesece pored Krolija, prepisivao njegove rukopise i upijao njegovu usmenu tradiciju. Kroli ga je inicirao u O.T.O. i prepoznao u njemu veliki intelektualni potencijal, iako je Grant već tada pokazivao sklonost ka misticizmu koji je izlazio iz Krolijevih okvira. Grant je bio jedan od retkih prisutnih na Krolijevoj sahrani. Taj neposredni kontakt mu je dao oreol legitimnog naslednika, što je on kasnije neretko iskoristio.

Grant nije bio zadovoljan pukim ponavljanjem Krolijevih rituala. Smatrao je da je Kroli samo zagrebao površinu okultne struje koja dolazi iz mnogo dubljih i starijih izvora. Tvrdio je da prava tradicija ne potiče iz solarno-falusnog misticizma, već iz pre-dinastičkog Egipta (ovde nastupa uticaj Džeralda Mesija), iz kultova Seta, Tifona i boginje-majke (zmijske struje). Nakon Krolijeve smrti, Grant je proglasio sebe za spoljašnjeg vođu O.T.O.-a, što je dovelo do žestokog sukoba sa Karlom Germerom (Krolijevim zvaničnim naslednikom u SAD). Germer je izbacio Granta iz reda 1955. godine, nakon čega je Grant osnovao svoj Tifonijanski O.T.O. (danas poznat kao Typhonian Order). Pominjanje Džeralda Mesija je ključno. Mesi je bio viktorijanski pesnik i egiptolog-amater koji je tvrdio da hrišćanstvo potiče iz egipatskog mita, ali je naglašavao važnost matrijahalnog i mračnog (setijanskog) Egipta. Grant je uzeo Mesijeve ideje i spojio ih sa LHP-om. Za njega, svetlo prosvetljenje je bila varka, dok je pravi put je povratak u mrak, u primordijalni haos odakle sve nastaje. On je Egipat video kao portal za vanzemaljske inteligencije. 

Zbog svojih osobenih i drugačijih pogleda na Krolijev rad, telemu i magiku uopšte mnogi su se pitali da li je Kenet Grant uopšte telemita. Iz perspektive ortodoksne teleme (Kalifat O.T.O.), Grant je jeretik (a neki tvrde i da je Crni brat) koji je iskrivio Krolijevo učenje, dodao mu previše fantastike, Lavkrafta i neosnovanih seksualno-magijskih spekulacija. Međutim, iz perspektive razvojne dinamike LHP on je verovatno najvažniji telemita nakon Krolija. On je telemu izvukao iz uštogljenosti viktorijanskog hermetizma i ubrizgao joj svest o nesvesnom, o snovima i o onostranom (trans-plutonovskim energijama). Grantov doprinos je u tome što je LHP-u dao multidimenzionalnu dubinu. On je uveo elemente kao što je Mauve Zona, odnosno međuzona gde se sreću magija i ludilo; lavkraftovski misticizam, tj ideju da su Drevni stvarni entiteti koji komuniciraju kroz snove i magijske simbole; i naposletku uveo je čudnu i duboku integraciju indijskog misticizma mračnih boginja u zapadni sistem. 

Povodom svega toga sasvim je opravdano zapitati se da li je Grant preterao u svojoj inventivnosti? Rekao bih, i jeste i nije. On meša činjenice, fikciju, mitologiju i lične vizije u jednu neraskidivu celinu. Međutim, stiče se utisak da je to preterivanje bilo namerno, jer on kao da je hteo da bombarduje um čitaoca dok se racionalna odbrana ne slomi, kako bi se otvorio put za podsvesne uticaje. Dakle, Grant nije telemita koji prati Krolijeva uputstva kao recept, nego je, da se slikovito izrazim, uzeo Krolijevu Zver i pustio je da luta kroz međuzvezdane prostore. U tom smislu Grant je zapravo most ka postmodernoj magiji (Magija Haosa, odnosno Haotika), gde objektivna istina više nije bitna, nego je od značaja samo rezonanca simbola sa unutrašnjim stanjem maga. Grant je od okultizma napravio neku vrstu psihodeličnog lavirinta nasuprot Kroliju koji je težio naučnom metodu (The Method of Science, the Aim of Religion). Grant kao da je više bio usredsređen  na estetiku i snoviđenje. Upravo ta njegova konfuznost omogućila njegovom Tifonijanskom redu da postane leglo najčudnijih i najoriginalnijih ideja u modernom LHP-u.

Za razliku od regularnog O.T.O.-a (tzv. Kalifata), koji je bio strogo hijerarhijski, više u masonskom stilu i fokusiran na fizičke lože i teritorijalne jurisdikcije, Grantov red je bio bez zidova. Grant je verovao da fizički sastanci nisu neophodni. Red je funkcionisao kao mreža individualnih ćelija ili posvećenika koji su radili sinhronizovano, ali često izolovani. Fokus je bio na radu sa snovima i komunikaciji sa vanzemaljskim ili onostranim inteligencijama (poput entiteta Lam). Iako su postojali stepenovi, oni su više bili oznake unutrašnjeg duhovnog postignuća i rezonance sa Strujom 93 (telema) nego formalne titule koje se dobijaju plaćanjem članarine ili polaganjem ispita. Takođe, Grant je prilično izmenio seksualnu magiju O.T.O.-a, uvodeći rad sa kalama (sekretima) i tamnim boginjama, što je u regularnom redu smatrano opasnim ili izopačenim.

Posledično, što je bilo sasvim u njegovom stilu, Grant nije ostavio jednog harizmatičnog vođu, već je stvorio čitavu sferu uticaja koja je oblikovala modernu mračnu scenu. Majkl Stali (Michael Staley) je verovatno najznačajniji Grantov sledbenik i čovek koji danas vodi Tifonijanski red (Typhonian Order). On je zaslužan za pedantno uređivanje i ponovno objavljivanje Grantovih knjiga preko izdavačke kuće Starfire Publishing. Stali je staloženi glas tifonijanske gnoze. Druga značajna post-grantovska ličnost je Piter Levenda koji je u svojim knjigama (poput Unholy Alliance) duboko pod uticajem Grantovih teorija o vezi između okultizma, politike i vanzemaljskih uticaja. Isto tako moram pomenuti i Endrua Čamblija Endrua Čamblija (Andrew Chumbley) i njegov Cultus Sabbati. Pokojni Čambli, iako je gradio sopstveni sistem sabatijanske magike, bio je u bliskoj korespondenciji sa Grantom. Njegov rad na Azoetia grimoaru nosi snažan pečat Grantove estetike mraka i transgresije. Preko Granta, tifonijanski uticaji su ušli i u moderni Fraternitas Saturni, stvarajući hibridnu struju koja se bavi kosmičkim saturnizmom.

Nakon Grantove smrti 2011. godine, Tifonijanski red je prestao da se zove O.T.O. (kako bi se izbegli dalji sudski sporovi sa regularnim O.T.O.-om oko imena) i danas zvanično deluje kao Typhonian Order (T.O.). Taj red je danas prilično zatvoren, u smislu da ne primaju članove sa ulice. Da bi neko ušao, obično mora već biti ostvaren okultista koji može da dokaže da je uspostavio kontakt sa Strujom 93. Najveće nasleđe Granta zapravo nije u njegovom redu, već u tome što je oslobodio maštu magova. Osnivači Magije Haosa, poput Pitera Kerola (Peter Carroll), preuzeli su Grantovu ideju da su mitovi (uključujući i Ktulu mitove) operativni alati, bez obzira na to da li su istorijski istiniti. Vidimo da je Grant je bio taj koji je LHP preveo iz ritualne sobe u beskrajan kosmos. Istina, on je zamaglio granicu između okultizma, naučne fantastike i nadrealizma, ali je dao LHP-u viziju koja prevazilazi puku pobunu protiv hrišćanstva, usmeravajući je ka razvoju svesti kroz susret sa apsolutno Drugim. 

Kenet Grant i Majkl Bertijo (Michael Bertiaux)

Saradnja između Keneta Granta i Majkla Bertijoa predstavlja jedan čudan i zanimljiv susret unutar modernog LHP-a. Iako su delovali na različitim kontinentima (London-Čikago), njihova međusobna fascinacija stvorila je ono što bi se moglo nazvati kosmičkim savezom mračne gnoze. Njihov kontakt je počeo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka putem prepiske. Grant, koji je tragao za manifestacijama tifonijanske struje širom sveta, prepoznao je u Bertijou autentičnog adepta koji je radio nešto potpuno novo, spojivši francuski martinizam, vudu (Voudon) i okultnu fiziku. Obojica su delili uverenje da magija nije samo ponavljanje starih rituala, već rad sa vanzemaljskim i trans-plutonovskim energijama. Grant je bio fasciniran Bertijoovim redovima, pre svega La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). 

Njihova saradnja nije bila institucionalna (u smislu da su spajali redove), već doktrinarna i promotivna. Grant je bio taj koji je prvi predstavio Bertijoa široj okultnoj publici kroz svoju knjigu Cults of the Shadow (1975). On je Bertijoa opisao kao ključnog praktičara koji radi sa mračnim kalama (sekretima) unutar vudu tradicije. Bertijo je Grantu pružio praktične dokaze za njegove teorije o Zoni Mauve. Dok je Grant teoretisao, Bertijo je u Čikagu proizvodio rezultate kroz ono što je nazivao sajber-vudu i rad sa specifičnim magijskim mašinama.

Ono što je učvrstilo njihovu saradnju bila je zajednička vizija Aiwassa (Ajvaza, tj entiteta koji je Kroliju diktirao Knjigu Zakona). Povodom toga, Grant i Bertijo su se složili da Ajvaz nije samo Krolijev anđeo čuvar, već inteligencija koja dolazi izvan našeg sunčevog sistema, verovatno sa Sirijusa. Bertijo je Grantu poslao materijale o svojim istraživanjima entiteta koji naseljavaju mračne prostore između svetova, što je Grantu poslužilo kao osnova za njegove kasnije, još radikalnije knjige. Uprkos obimnoj razmeni pisama između njih dvojice, postojala je jasna distanca. Naime, Grant je bio fokusiran na estetiku i literarnu sintezu, dok je Bertijo bio usredsređen na tehničku operativnost (Voudon Gnostic Workbook kao priručnik za tehničare svesti). Bertijo je često išao mnogo dalje u transgresiji nego Grant, dok je Grant ostajao veran svojoj ulozi hroničara i teoretičara. Bez ove saradnje, Grantove knjige bi verovatno bile svedene na spekulativnu fikciju. Bertijo mu je dao meso, dokaz da negde u svetu zaista postoje grupe koje praktikuju te radikalne, vanzemaljske metode inicijacije. S druge strane, bez Granta, Bertijo bi verovatno ostao opskurna figura poznata samo uskom krugu ljudi. Dakle, to je bila saradnja dvojice usamljenih vukova koji su jedan drugom služili kao ogledala u mraku, potvrđujući da njihovo ludilo ima metodu.

Rad sa kalama (na sanskritu kala znači „vreme“, „deo“ ili „sekret“) predstavlja samu srž tantričke alhemije koju su Grant i Bertijo preveli na jezik zapadnog okultizma. Dok tradicionalna tantra na kale gleda kao na energetske emanacije božanstva (često povezane sa lunarnim ciklusima), Grant i Bertijo su ih tretirali kao biopsihološke supstance koje služe kao gorivo za promenu svesti. Za Granta, kale su primarno ženski sekreti (menstrualna krv i vaginalni fluidi) koji se manifestuju tokom specifičnih faza lunarnog i magijskog ciklusa. Po njemu tih kala ima 16, a postoji i „skrivena“ 17. kala. Grant je verovao da ovi sekreti nose specifične magijske frekvencije. Kada se kombinuju sa muškim eliksirom (semenom) tokom rituala, nastaje supstanca koja može da „otvori kapije“ ka drugim dimenzijama. On opisuje kale kao materijalnu bazu kojom se entiteti (poput Lama ili vanzemaljskih inteligencija) mogu privremeno materijalizovati u našoj svesti ili ritualnom prostoru. Za njega su kale „mirisi“ koji privlače određene sile iz Mauve Zone. Grant kale povezuje sa bojama i mirisima. Na primer, crna kala je povezana sa boginjom Kali i apsolutnim uništenjem ega, dok su svetlije kale povezane sa kreativnim vizijama. 

Bertijoov pristup kalama je više tehnički i manje romantičan od Grantovog. On na kale gleda kao na radioaktivne emanacije unutar gnostičkog vudua. Bertijo deli kale na različite elementarne tipove koji naseljavaju vudu-kosmos. On ih posmatra kao frekvencije koje se mogu hvatati pomoću njegovih magijskih mašina, odnosno radioničkih uređaja. Dakle, u pitanju je određena gnostička fizika ili tehnologija. Kod Bertijoa, rad sa kalama podrazumeva manipulaciju astralnim izlučevinama duhova (Loa). On tvrdi da praktikant može piti ove energije kroz gnostičku misu kako bi postigao stanje vampirskog preobražaja, kada svest prestaje da zavisi od fizičkog tela i počinje da se hrani neposredno iz etera. Bertijo koristi kale u okviru svog sajber-vudua da bi kreirao energetske veze između praktikanta i duhova-mašina, gde sekret služi kao neka vrsta ulja za podmazivanje astralnog mehanizma. 

I kod Grant i kod Bertijoa postoji praksa konzumiranja ovih supstanci (često u obliku euharistije). Kod Granta, to je čin predaje Velikoj Majci (Babalon), gde se kroz fizički kontakt sa kalom postiže rastvaranje ega. Kod Bertijoa, to je čin akumulacije snage, gde se kale koriste za punjenje astralnog tela maga dok ono ne postane dovoljno gusto da preživi smrt fizičkog tela. Ukratko, kale su za obojicu materijalni dokaz da magija funkcioniše na biološkom nivou. To nije samo mentalna vizualizacija, već rad sa sokovima univerzuma.

Grant i Lam

Osvetlimo sada fenomen Lama, jer je to tačka u kojoj se Grantov okultizam susreće sa modernom ufološkom mitologijom i gde on pravi najsmeliji iskorak ka onome što naziva „kosmičkom gnozom“. Tokom „Amalantra radne sesije“ (Amalantrah Working) u Njujorku 1918. godine, Kroli je nacrtao portret entiteta kojeg je sreo u vizijama. Taj entitet je nazvao Lam. Kroli ga nikada nije izjednačio sa Ajvazom, već je za njega Lam bio neka vrsta „mrtvog tibetanskog lame“ ili entitet koji čuva prag. Crtež je decenijama bio zaboravljen dok ga Grant nije dobio na poklon od Krolija. Upravo je Grant Lamu dodelio centralno mesto tvrdeći da su Lam i Ajvaz zapravo ista inteligencija, ali viđena iz različitih perspektiva. U prvoj perspektivi Ajvaz je glas, intelektualna, solarna manifestacija te inteligencije koja je čovečanstvu donela Knjigu Zakona kako bi započela novi Eon. U drugoj perspektivi Lam je lice, tiha, vanzemaljska i trans-plutonovska manifestacija te iste struje. On je arhetip onoga što mi danas nazivamo „Mali sivi“ (Grey Aliens), ali bez tih krupnih očiju koje sivima daju insektoidni izgled.

Za Granta, Lam je putokaz ka onome što leži iza ljudskog stanja. On ga vidi kao „Put“ (eng. Way), što je doslovno značenje reči Lam na tibetanskom. On nije bog kojem se moliš, već ogledalo u kojem vidiš sopstvenu razvijenu svest. Iz perspektive ortodoksne teleme, ova tvrdnja je problematična jer Ajvaz ima specifičnu ulogu glasnika Eona, dok je Lam bio epizodni entitet u jednoj radnoj sesiji. Međutim, u Grantovom sistemu, to ima savršenog smisla zbog koncepta Tifonijanske struje kao energetske niti koja povezuje Sirijus, drevni Egipat i modernu telemu. Grant je verovao da je Lam zapravo portal ili vorteks kroz koji Struja 93 ulazi u našu sferu. U tom smislu Ajvaz je softver (poruka), a Lam je hardver (kapija / entitet). Posledično, Lam je postao simbol za tehno-gnostike. Njegovo zakržljalo telo, velika glava, malo lice i sitne uske oči bez zenica, tanka mala usta i nejasan pol (što ukazuje na udaljenost od načela životnog ciklusa rađanja), simbolizuju hiper-razvijeni intelekt koji je odbacio emocije, što se savršeno uklapa u savremenu fascinaciju transhumanizmom i AI svesti. Lam zapravo jeste groteskna futuristička figura, iz koje smo odstranili sve što je ljudsko u korist apsolutne, hladne kosmičke svesti. U tom smislu poredio bih ga sa Bafometom koji je kao humanoidna himera ipak odisao životom i nečim divljim i atavističkim. Pa ako je Bafomet davao utisak životne htonske figure, Lam je oličenje nečeg udaljenog, hladnog, međugalaktičkog, gotovo vampirskog.

Kod Granta, Lam nije dobar ili loš, već je prosto tu, prisutan je. On je podsetnik da je Ajvaz možda bio samo ljudska interpretacija nečega što je u svojoj suštini potpuno neljudsko i vanzemaljsko. Podsetimo se, za Krolija, Lam je nusproizvod magijske radne sesije a ne cilj. Pokrećući Amalantrah sesije Kroli je imao na umu uspostavljanje kontakta sa inteligencijama koje bi mu pomogle u širenju teleme. Tada mu se Lam pojavio kao jedna od vizija. Kroli ga je skicirao skoro usputno, kao portret jednog od entiteta sa kojima je komunicirao. Crtež Lama Kroli je izložio u Njujorku 1919. godine pod naslovom Mrtvi tibetanski lama, ali mu nikada nije posvetio poseban esej, niti ga je uključio u svoje zvanične sisteme. Možda grešim, ali stiče se utisak da je Kroli verovatno posmatrao Lama kao hijeroglif određene energije, a ne kao ključnog boga. Lam je za njega bio više kao čuvar kapije ili specifična inteligencija sa kojom je imao kratku razmenu. On ga nije video kao vanzemaljca u modernom smislu, jer taj koncept tada nije postojao u popularnoj kulturi. Za njega je to bio duh, Lama (učitelj) sa one strane. Upravo se povodom Lama vidi koliko je Kenet Grant bio kreativan. On je uzeo Krolijevu fusnotu i pretvorio je u glavno poglavlje. Grant je tvrdio da je Kroli nesvesno otvorio vrata kroz koja Lam deluje, a da je na njegovim naslednicima da tu vezu prodube.

U zaključku mogu reći da je Kroli, uprkos svemu, ipak bio staromodni mag koji je voleo bogove sa mišićima, krilima i krvlju. Sa tom uštogljenom percepcijom viktorijanskih magova Zlatne zore, Kroli nije mogao da prepozna značaj Lama jer Lam nije imao karakteristike ljudske i mitološke drame. Tek je Grant, živeći u svetu atomskih bombi, radara i SF filmova, mogao da prepozna da je taj zakržljali lik zapravo savršena ikona modernog LHP-a. Zanimljivo je kako je jedna skica, koju je Kroli verovatno smatrao nebitnom, postala najprepoznatljiviji vizuelni simbol modernog mračnog okultizma. 

Grant i Lavkraft

Kenet Grant je do Lavkrafta došao preko svojevrsne okultne intuicije i književnih krugova posleratnog Londona. Grantovo otkriće Lavkrafta nije bilo puko čitanje horor priča, već proces koji je on nazvao sinhronicitetom. Lavkraft je u to vreme (četrdesetih i pedesetih XX veka) bio gotovo nepoznat u Evropi. Njegova dela su bila rasuta po američkim pulp magazinima poput Weird Tales. Grant je, kao i mnogi intelektualci tog vremena koji su bili zainteresovani za rubna područja svesti, počeo da prikuplja ove magazine. On je primetio da Lavkraftovi opisi Drevnih (Great Old Ones) jezivo podsećaju na entitete koje su on i Kroli sretali u svojim vizijama. Povodom Grantovog otkrivanja Lavkrafta, kao važna, a često zanemarena karika, figurirala je njegova supruga, Stefi Grant. Ona je bila umetnica i delila je njegovu fascinaciju mračnom estetikom. Zajedno su počeli da dešifruju Lavkraftovu mitologiju ne kao fikciju, već kao nesvesno kanalisanje. Stefi je svojim ilustracijama vizuelno spojila Krolijeve zveri i Lavkraftova čudovišta, što je Kenetu dalo estetski okvir da ih proglasi delovima istog metafizičkog sistema.

Grant je svoju tezu o Lavkraftu prvi put opširno izneo u knjizi The Magical Revival (1972). Njegova ključna ideja bila je da je Lavkraft delovao kao nesvesni mag. Grant je verovao da je Lavkraft, uprkos tome što je bio ubeđeni racionalista i ateista, tokom sna imao pristup istim onim vanzemaljskim ravnima postojanja kao i Kroli. Za Granta, Lavkraft nije izmislio Ktulua, već ga je prizvao iz kolektivnog nesvesnog, baš kao što je Kroli prizvao Ajvaza. Grant je stvorio čitavu tabelu korespodencija koja je postala temelj modernog tifonijanskog okultizma. Lavkraft je Grantu poslužio da dehristijanizuje okultizam. Dok je Kroli još uvek koristio biblijske termine (doduše oni se sami pojavljuju u Knjizi Zakona), Grant je preko Lavkrafta uveo terminologiju koja je zvučala naučnije, hladnije i vanzemaljski. To je bio prelaz sa religijske pobune na kosmički nihilizam. 

Dakle, Grant je Lavkrafta iskopao jer mu je bio potreban novi mit koji može da objasni atomsko doba i svemirska istraživanja. On je u Lavkraftu video dokaz da se ista mračna struja manifestuje kroz različite ljude, kroz maga (Krolija) svesno, a kroz pisca (Lavkrafta) nesvesno. Zanimljivo je da je Lavkraft, da je bio živ, verovatno bio užasnut onim što je Grant uradio sa njegovim delima. Ali Grantu to nije bilo bitno. On je u Lavkraftu našao potvrdu da je horor zapravo priroda same inicijacije. 

Grant i Nekronomikon

Kenet Grant je glavni arhitekta popularizacije Nekronomikona kao funkcionalnog grimoara, iako je sam Lavkraft tu knjigu osmislio isključivo kao književni rekvizit. Lavkraft je bio materijalista i ateista. On je Nekronomikon (originalno Al Azif) izmislio kako bi svojim pričama dao dubinu i miris antike. Često je u pismima prijateljima priznavao da knjiga ne postoji, ali je bio toliko ubedljiv u navođenju lažnih istorijskih podataka (pisac ludi Arapin Abdul Alhazred, prevodioci, zabrane od strane crkve) da su ljudi još za njegovog života počeli da ga pitaju gde mogu kupiti primerak. Grant je, međutim, bio taj koji je napravio metafizički skok. Povodom toga, Grant je tvrdio da iako fizički predmet možda nije postojao u Lavkraftovoj fioci, Nekronomikon postoji kao objektivna magijska struja ili knjiga u astralnoj biblioteci. Po Grantu, Lavkraft je kanalisao delove te knjige dok je spavao. Dakle, za Granta Nekronomikon nije bio fikcija, već istinska objava koja je do pisca stigla u iskrivljenom obliku horor priče. Grant je tvrdio da je Krolijeva Knjiga Zakona zapravo ista ta struja, samo prenesena kroz svesni magijski ritual, dok je Lavkraft preneo mračniju stranu iste te knjige.

Kada se 1977. godine pojavio čuveni Simonov Nekronomikon (koji zapravo meša sumersku mitologiju sa Lavkraftovim imenima), Grantova publika je već bila pripremljena. Iako se veruje da je Simon zapravo Peter Levenda ili neko iz kruga oko njujorškog Magickal Childe šopa, ta knjiga se direktno naslonila na atmosferu koju je Grant stvorio. Grant je u svojim kasnijim delima čak i citirao Simonov Nekronomikon, tretirajući ga kao legitimnu manifestaciju te struje, bez obzira na to ko ga je fizički napisao u XX veku. Tako polako ulazimo u domen Magije Haosa (Haotika) na koju je Grant presudno uticao. Za sledbenike Granta i kasnije haotičare, nevažno je da li je Abdul Alhazred postojao. Bitno je da su simboli u knjizi (bilo Simonovoj, bilo Lavkraftovoj) moćni arhetipovi koji izazivaju stvarne promene u psihi. Decenije verovanja hiljada ljudi u Nekronomikon stvorile su odgovarajući egregor, kolektivni misaoni oblik koji je sada stvaran, čak i ako je počeo kao šala ili književni trik. 

Bez Keneta Granta, Nekronomikon bi verovatno ostao samo zanimljiv detalj za ljubitelje horor književnosti. Grant mu je dao teološki legitimitet. On je ubedio okultni svet da je imaginacija zapravo percepcija udaljenih svetova. To je vrhunac LHP individualizma po kome mag sam odlučuje šta je za njega sveto, čak i ako je to izmišljena knjiga iz magazina od deset centi. To je pravi post-moderni okultizam u svom najčišćem obliku, gde granica između stvarnosti i sna potpuno nestaje.

Od Avalona do Drakule (Kratka povest LHP - III deo)

 

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Dolazak LHP u Evropu

Teodor Rojs, Alister Kroli i Put Leve ruke

Pre Alistera Krolija, na Zapadu je Leva ruka bila sinonim za zlobu i bacanje zlih čini. Kroli menja paradigmu jer promoviše put radikalnog suvereniteta. Njegov zakon Čini šta ti je volja i neka ti to bude sav zakon, predstavlja vrhunski LHP akt. To nije poziv na anarhiju, već na pronalaženje unutrašnjeg jezgra (Istinske Volje) koji je nezavisan od društva, crkve i boga. Međutim, Kroli nije bio inicijat nekakvog istočnog tantričkog kulta, ali jeste primenjivao seksualnu magiju tantričkog tipa unutar zapadnog hermetizma. Ipak, ključna ličnost koja u tom smislu ima značaj jeste Teodor Rojs (Theodor Reuss) koji je postavio organizacionu i ideološku strukturu Ordo Templi Orientis-a (O.T.O.) pre nego što je Kroli uopšte postao član. Kroli je kao veliki sintetičar te metode javno (i skandalozno) kodifikovao i dao im filozofsku težinu, ali Rojs je bio operativni uvoznik.

Teodor Rojs je bio klasičan primer okultnog avanturiste s kraja XIX veka. Njegova biografija je neverovatna mešavina špijunaže, umetnosti i misticizma. Bio je profesionalni operski pevač (nastupao u Vagnerovom Parsifalu), novinar, ali i policijski doušnik u Londonu, gde je pratio aktivnosti anarhista i socijalista. Zajedno sa Karlom Kelnerom (Karl Kellner), bogatim austrijskim industrijalcem, osnovao je O.T.O. oko 1902. godine. Kelner je bio taj koji je putovao po Istoku i navodno od trojice adepata (dvojice Indijaca i jednog Arapina) primio tajne seksualne magije. Rojs je želeo da stvori masonsku akademiju koja bi ujedinila sve evropske ezoterijske redove pod jednim krovom, sa seksualnom magijom kao ključnom tajnom u samom centru.

Pre nego što je Krouli preuzeo kormilo, O.T.O. je bio znatno drugačiji. Pre svega, bio je organizovan kao visoki masonski red (baziran na Memfis-Mizraim sistemu) te više fokusiran na ceremonijalnu masoneriju i viteštvo nego na radikalnu telemitsku filozofiju. Taj preobražaj dogodio se kasnije. Iako je seksualna magija bila centralna tajna (deveti stepen), ona se prenosila isključivo usmeno i bila je obavijena velom ekstremne diskrecije. Dok je Kelner bio živ, fokus je bio na onome što je on doneo sa Istoka, tj na tehnikama kontrole daha i unutrašnje alhemije koje su bile bliže klasičnoj Hata Jogi i Vamačari. Međutim, bez Rojsa, O.T.O. ne bi imao tu tevtonsku težinu i masonsku legitimnost. On je uveo strogu strukturu stepenova te bio kanal kroz koji su nemačka alhemija i frankistički odjeci (preko Azijskih vitezova) došli do Krolija.

Susret Krolija i Rojsa 1912. godine je legendaran. Kroli je u to vreme izdavao časopis The Equinox. Rojs je posetio Krolija u Londonu i optužio ga da je u svojoj knjizi Knjiga laži (poglavlje 36) javno objavio najveću tajnu devetog stepena O.T.O.-a. Kroli je tvrdio da on uopšte ne zna tajnu O.T.O.-a i da je to poglavlje napisao čisto po intuiciji. Kada mu je Rojs objasnio da se radi o seksualnoj magiji, Kroli je navodno doživeo prosvetljenje i shvatio da je celog života nesvesno tragao za tim ključem. Rojs je bio toliko impresioniran Krolijevim genijem (ili je video priliku da oživi red) da ga je odmah proglasio za Nacionalnog Velikog Majstora za Britaniju i Irsku (pod imenom Bafomet).

Kada se Rojs povukao početkom 1920-ih, Kroli je praktično preuzeo kontrolu nad celim redom. On je potom izbacio zastarele masonske elemente koji su zahtevali da kandidat bude mason pre ulaska u O.T.O. Postavio je Knjigu Zakona (Liber AL) kao centralni dokument reda. O.T.O. je postao operativno telo za širenje teleme u svetu. Napisao je legendarne rituale inicijacije (od I do IX stepena) i Gnostičku misu (Ecclesia Gnostica Catholica), dajući redu religioznu i filozofsku strukturu koju Rojs nikada nije imao.

Dakle, Rojs i Kelner su bili arhitekte koji su dopremili materijal (Vamačaru) iz Indije u Evropu. Međutim, Kroli je bio taj koji je od tog materijala izgradio modernu katedralu (ili tvrđavu). Rojs je ostao donekle u senci jer nije imao Krolijev književni talenat ni sklonost ka skandalima, ali bez njegove masonske logistike, seksualna magija bi verovatno ostala samo fusnota u dnevnicima Karla Kelnera. Rojs je bio duboko upleten u nemačku neregularnu masoneriju. On je od engleskog okultiste Džona Jarkera dobio povelje za rad po sistemima Memfis-Mizraim, koje je potom doneo u Nemačku. Zajedno sa Francom Hartmanom i Karlom Kelnerom, on je u Nemačkoj stvorio jezgro onoga što će postati O.T.O. Njegov cilj je bio da „obnovi“ nemačku masoneriju uvođenjem seksualno-magijskih tajni koje su Kelner i on doneli sa Istoka. Zanimljivo je da je Rojs delovao u istim geografskim i kulturnim zonama gde su ranije delovali LHP jevrejski apostata Jakov Frank i njegovi frankisti (Frankfurt, Ofenbah). 

Rojs je bio povezan sa nemačkim pansofistima (poput Hajnriha Trabera), koji su kasnije uticali na formiranje Fraternitas Saturni, najpoznatijeg nemačkog LHP reda. Kao operski pevač, Rojs je bio duboko prožet nemačkim viteškim misticizmom Riharda Vagnera. Za njega je O.T.O. bio ostvarenje vitezova Grala iz Parsifala, ali sa seksualno-magijskim ključem. Inače, Rojs je bio kontroverzna ličnost u Nemačkoj. Dok je gradio okultne redove, bio je optuživan da je doušnik pruske policije i britanske obaveštajne službe.

Sir Džon Vudrof i intelektualni Put Leve ruke

Sir Džona Vudrofa (Sir John Woodroffe), britanski sudija u Bengalu, bio je taj koji je pod pseudonimom Avalon, početkom XX veka zapadnom svetu otkrio Tantru. Zapravo, nije da se o tome i ranije nije znalo, ali je on to učinio na kompetentno, temeljno i u akademskom stilu. Vudrof nije bio inicijat LHP-a u zapadnom smislu, ali je bio prvi koji je intelektualno i duhovno rehabilitovao Vamačaru. Obrazovan na Oksfordu, Vudrof je postao duboko fasciniran indijskom tradicijom. Njegov rad je bio revolucionaran jer je tantru, koju su dotadašnji orijentalisti odbacivali kao razvratnu magiju, predstavio kao visoko sofisticiran metafizički sistem. Njegova dela poput The Serpent Power (o Kundalini jogi) i Shakti and Shakta postala su biblije za svakoga ko se bavi energetskim radom. Koristio je ime Artur Avalon (povezujući keltski misticizam sa indijskim) verovatno da bi zaštitio svoju karijeru sudije dok je istraživao opasne teme.

Vudrof je bio iniciran u Šakti tradiciju (obožavanje Majke Boginje). On je vrlo precizno opisao razliku između Dakšinačara (Put desne ruke), gde se rituali izvode simbolički; i Vamačara (Put leve ruke), gde se koriste čuveni 5M elementi (meso, riba, vino, žitarice i seksualni čin) u ritualne svrhe. Iako je on lično težio ka čistijim, metafizičkim aspektima i često se trudio da opravda Tantru pred tadašnjim zapadnim moralom, on je branio Vamačaru. Tvrdio je da za onoga ko je vira (heroj / adept), ovi tabui nisu uživanje, već sredstvo za uništenje dualnosti. Postoje kontroverze oko toga koliko je on sam praktikovao LHP rituale. Većina istoričara smatra da je on bio intelektualni inicijat. Radio je sa indijskim panditima (kao što je Šivačandra Vidjarnava) koji su bili stvarni adepti. U svakom slučaju Vudrof je bio most. Bez njegovih prevoda, Rojs, Kelner i Kroli ne bi imali terminologiju za ono što su pokušavali da urade u O.T.O.-u. Vudrof nikada nije sebe nazivao LHP adeptom u modernom smislu, ali je on bio taj koji je skinuo veo sa Puta Leve ruke i dokazao da to nije ludilo, već precizna nauka o preobražaju svesti. U tom smislu, on je bio nevoljni kum modernog LHP-a, pruživši mu akademski kredibilitet, dok su mu drugi dali skandal i politiku.

Alister Kroli, iskušenje Ponora i Crni brat

Jedan od ključnih motiva Krolijevog učenja jeste prelazak preko Ponora koji deli niže sfere od božanskih. To je zapravo odjek kabalističkog shvatanja o prolasku kroz Daat (ambis znanja ili spoznaje, označen kao lažna sefira), kako bi svest adepta dosegla sefiru Binah (Grad Piramida). Za Krolija, pravi Brat Leve ruke (Brother of the Left-Hand Path) je onaj koji odbije da pređe Ponor. On se skvrči u svom egu, sakati svoju vezu sa univerzalnim i postaje Crni brat. Dakle, tu vidimo motiv sakaćenja koji je opisivao Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora kada opisuje adepta Leve ruke. To znači da je ta vrsta opasnosti stvarna. O tom izopačenju ili sakaćenju govore i istraživači koji opisuju put indijskih agorija. Sadguru pominje da od hiljadu onih koji krenu tomstazom samo jedan usps da stigne do kraja, a da ostali završe u ludilu ili postanu mračni. Vidimo da ko ostane u Ponoru, postaje okamenjen. Ali, Kroli ukazuje da se LHP metodom (transgresijom i uništenjem dualnosti) zapravo brže stiže do trenutka kada ego mora biti žrtvovan kako bi se postalo Magister Templi. 

Na neki način Krolijeva magika vrti se oko solarne-falusne energije koja prolazi kroz mrak. U njegovoj kosmologiji, Hadit je beskonačno mala tačka, unutrašnje sunce u srcu svakog čoveka. To sunce sija u mraku Nuit (beskonačnog prostora). Kod njega je Babalon, odnosno apokaliptička Skerletna žena u njegovoj interpretaciji, zapadna verzija indijske boginje Kali. Ona je ta koja pije krv svetaca (ego adepta). Ovde LHP nije sakaćenje radi moći, već potpuno sagorevanje svega ljudskog u vatri božanskog pijanstva. 

Uporedimo sada Krolija i Mejrinka u figurativnom smislu. Na primer, dok Bartlet Grin, Mejrinkov lik iz romana Anđeo sa zapadnog prozora, želi da sačuva svoje ja zauvek, krolijevski adept koristi greh, seks i opijate da bi razbio to ja. Kroli tvrdi da je svetla staza (Belo bratstvo) često licemerna i da guši ljudsku prirodu. Njegova telema (kao oblik LHP) jeste sunce u utrobi. On veruje da se svetlost ne nalazi gledajući u nebo, već zaranjanjem u najdublje nagone i njihovo svesno pročišćavanje. Vidimo da je krolijevski koncept LHP-a elitni psihološki i magijski sistem. On je uklonio đavola iz te priče i postavio Čoveka-Boga. Međutim, upravo je taj Krolijev individualizam i insistiranje na moći (Volja) otvorilo vrata za ono što će se desiti u XX veku, kada LHP i simbol Crnog Sunca uđu u arenu totalitarne politike i "völkisch" misticizma.

Crno Sunce i „nemačko ludilo“

„Nemačko ludilo“ između dva svetska rata predstavlja najmonstruozniji eksperiment u istoriji okultizma, trenutak kada je Put leve ruke (LHP), dotad rezervisan za individualne askete ili magove, pretvoren u kolektivni, državni misticizam. To je trenutak kada se alhemijsko Crno Sunce pretvara u politički motor za „žetvu“ miliona duša. Kroli je verovao u suverenitet pojedinca (Svaki muškarac i svaka žena je zvezda). Međutim, nemački okultni krugovi (poput društava Tule i Vril) delovali su sa stajališta koje možemo označiti kao perverziju ove ideje. Više se ne radi o tvojoj Volji, već o Volji Krvi i Tla. Tako se LHP našao u službi rasne ideologije. Transgresija više nije bila usmerena na uništenje sopstvenog ega, već na uništenje „drugoga“ (neprijatelja, nižih rasa). To je bio LHP bez duhovne odgovornosti, put moći koji je zadržao samo metodu nasilja i šoka, ali je izgubio cilj prosvetljenja.

Dvorac Vevelsburg, koji je Hajnrih Himler zamislio kao „Vatikan SS-a“, postao je arhitektonski epicentar ovog misticizma. U podu dvorane Obergruppenführersaal nalazi se čuveni mozaik Crnog Sunca (Schwarze Sonne). Za SS elitu, ovo nije bio samo ukras već je predstavljalo izvor „vazdušne“ ili „vril“ energije koja dolazi iz mitske Hiperboreje ili unutrašnjosti Zemlje. To je bila vizija sunca koje sija samo za „izabrane“, dok za ostatak sveta donosi uništenje. Kroz rituale, SS je pokušao da kanališe saturnijske aspekte (smrt, red, neumoljivost) kako bi stvorio novu vrstu čoveka: „Plavokosu zver“. 

Figure poput Gvida fon Lista i Lanca fon Libenfelsa (koji je izdavao časopis Ostara) „prevele“ su gnostički dualitet (svetlost protiv tame) na rasni plan. U njihovoj verziji, „bogovi“ (Arijevci) su se pomešali sa „poživotinjenim ljudima“, i zadatak LHP-a je bio da nasilno povrati tu izgubljenu božanstvenost. Ono što je kod derviša bio „put prekora“ radi poniznosti, ovde je postao „put zločina“ radi superiornosti. Mejrinkov opis „samosakaćenja“ LHP adepta ovde se materijalizovao u fizičkom svetu kroz logore i genocid. 

Karl Marija Viligut, Himlerov Raspućin, (poznat kao Weisthor), bio je ključna figura u oblikovanju SS mitologije. On je tvrdio da ima genetsko sećanje na drevnu germansku religiju. Njegova učenja su bila prožeta idejom o „tajnim kraljevima“ i magijskim silama koje se kriju u runama. On je savetovao Himlera u dizajnu prstena Totenkopf i rituala koji su SS pretvorili u neopaganski, vojni red. Dakle, nemački nacistički okultizam je bio LHP u svom najizopačenijem, obliku. Umesto da mag postane Bog, on je postao svesni zupčanik u mašini koja služi ne-ljudskom entitetu (državi / rasi kao biološko-magijskom egregoru). Crno Sunce više nije bilo simbol unutrašnjeg rada (Nigredo), već simbol spoljašnje tame koja guta svet. Ono o čemu je Mejrink pisao o metafizičkom planu, nacizam je izveo na istorijskom. Adepti ovog sistema su zaista „odsekli“ svoj svetlosni aspekt (humanost, empatiju) kako bi postali savršeni instrumenti uništenja. Njihov projekat je bila žetva kreativnosti i volje radi stvaranja demonske imitacije božanskog poretka na zemlji. To je bila crna misa svetskih razmera.

Fraternitas Saturni

Fraternitas Saturni ili Bratstvo Saturna je verovatno najznačajniji i najozbiljniji red Puta Leve ruke u Evropi. Ako je O.T.O. međunarodni brend, Fraternitas Saturni je bio nemačka duboka država okultizma. Njihova važnost proizilazi iz činjenice da su oni prvi koji su otvoreno i sistemski integrisali misticizam Saturna, telemitsku slobodu i tehno-magijske koncepte u jedan operativni sistem. Fraternitas Saturni je nastao direktno iz sukoba sa Krolijem. Na čuvenoj konferenciji u Vajdi, Kroli je pokušao da nametne svoje vođstvo nemačkim pansofistima. Eugen Groše (Gregor A. Gregorius), vođa jedne frakcije pansofista odbio je da prizna Krolija kao apsolutnog diktatora, ali je prihvatio njegovu filozofiju (telemu). Posledično, Groše osniva Fraternitas Saturni 1928. godine. To je bio telemitski red koji nije bio pod Krolijevom kontrolom i prvi čin nezavisnog, modernog LHP-a u Nemačkoj.

Dok su drugi redovi težili suncu, Fraternitas Saturni je obožavao Saturna (demijurga, čuvara praga, ali i Lucifera, u njihovom tumačenju). Za njih Saturn nije samo planeta, već inteligencija koja je zatvorila čovečanstvo u materiju. Put adepta je da ovlada saturnijskim silama (disciplinom, smrću, vremenom) kako bi postao slobodan. Oni su uveli formulu Logos Pan-Soter, L.P.S., koja spaja Pana (prirodu / nagon) i Sotera (spasitelja / duh). To je suštinski LHP ideal, postizanje božanstvenosti kroz potpuno prihvatanje telesnog i materijalnog. Fraternitas Saturni je bio daleko ispred svog vremena u smislu okultne tehnike. Groše je u rituale uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. Verovali su da se magija može naučno objasniti kroz fizičke zakone koji su još uvek nepoznati nauci. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u šiframa, Fraternitas Saturni je imao vrlo direktne priručnike za rad sa seksualnom energijom (uključujući i rad sa mračnim aspektima seksualnosti).

Fraternitas Saturni je jedini veliki red koji je preživeo nacistički progon (iako je Groše bio u zatvoru, a red zabranjen) i nastavio da deluje odmah nakon rata. Majkl Akvino, osnivač Setovog Hrama, crpeo je veliku inspiraciju iz Fraternitas Saturni, posebno u pogledu njihove discipline i hladnog, intelektualnog pristupa mraku. Oni su dokazali da LHP ne mora biti ludilo ili haos, već može biti precizan sistem za elitu. 

Zapravo, Fraternitas Saturni nije netragom nestao. Za razliku od mnogih redova koji su se urušili u unutrašnjim sukobima ili postali internet grupe, ovaj red je preživeo, ali je prošao kroz seriju dramatičnih raskola koji su definisali modernu nemačku okultnu scenu. Nakon Drugog svetskog rata, osnivač Eugen Groše se vratio u Berlin. Iako je bio u poznim godinama, uspeo je da rekonstituiše red 1950. godine. Ovaj period je bio obeležen pokušajem da se saturnijska gnoza prilagodi novom, atomskom dobu. Groše je bio harizmatičan, ali autokratski vođa. Nakon njegove smrti 1964. godine, red je ušao u fazu krize nasledstva. Budući da Fraternitas Saturni nije imao jasnu liniju sukcesije koja bi svima odgovarala, red se pocepao na nekoliko frakcija. Prva je frakcija ona koja je zadržala ime i pravni status udruženja u Nemačkoj. Oni su postali diskretniji, fokusirani na arhivu i očuvanje tradicionalnih stepenova. Druga frakcija, poznata kao Ordo Saturni nastao je krajem 70-ih (zvanično 1982) pod vođstvom Adolfa Hembergera. Oni su tvrdili da legalni Fraternitas Saturni više nema magijsku moć i uveli su još moderniji, naučno-orijentisan pristup saturnijskoj gnozi. Ordo Saturni je bio otvoreniji ka teozofiji i istraživanju parapsihologije.

Danas ne postoji jedna centralna tačka, već nekoliko struja koje nose duh Fraternitas Saturni. Taj red i dalje postoji u Nemačkoj kao aktivna loža. Fokusirani su na saturnijsku magiju i telemu, ali su znatno manje javni nego u Grošeovo vreme. Takođe, postoji i nešto što se zove Communion of Saturn (CoS). To je međunarodni ogranak koji je nastao iz obe postgrošeovske frakcije, prilagođen engleskom govornom području. Oni su ti koji su najviše doprineli digitalizaciji saturnijskih tekstova. Isto tako, veliki broj bivših članova je prešao u potpunu diskreciju ili su postali ključni teoretičari u strujama kao što je Magija Haosa (Chaos Magic). Jedan od najpoznatijih bivših članova bio je Stephen Flowers (Edred Thorsson), koji je imao veze sa Majklom Akvinom. On je kroz svoju knjigu Lords of the Left-Hand Path prvi put detaljno predstavio Fraternitas Saturni široj publici. Ono što je zanimljivo jeste da je upravo u krugovima bivših članova Fraternitas Saturni i njihovih nastavljača razvijena je ideja o astralnom sajber-prostoru. Oni veruju da se saturnijsko polje energije savršeno poklapa sa strukturom interneta i koriste algoritme i digitalnu enkripciju kao moderne verzije pečata (sigila). Za njih, saturnalizam nisu samo rituali, već hakovanje stvarnosti kroz frekvencije.

Drakula kao arhetip mračnog adepta Puta Leve ruke

Adept inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud je izrekao tvrdnju da je S. L. MacGregor Mathers (jedan od osnivača Zlatne zore) lično uputio Rudolfa fon Sebotendorfa (osnivača Thule Gesellschat) u mračnu magiju. Ta tvrdnja je istorijski veoma nategnuta, ali simbolički pije vodu u LHP narativu. Meters je veći deo svog kasnijeg života proveo u Parizu, izolovan i paranoičan, dok je Sebotendorf svoje okultno obrazovanje stekao uglavnom u Turskoj, kroz sufizam i masoneriju orijentalnog tipa. Nema čvrstih dokaza o njihovom direktnom susretu. Ova ideja verovatno potiče iz činjenice da je Zlatna zora imala svoje ispostave u Nemačkoj i da su teozofski krugovi bili povezani. Sebotendorf je svakako bio svestan Metersovog rada na rekonstrukciji magijskih sistema, ali je njegov put bio mnogo više politički i rasno obojen (Ariozofija).

Sa druge strane, Krolijeva izjava da je Meters postao Crni brat je klasičan primer LHP retorike. U Zlatnoj zori, Meters je postao autokrata. Kroli je tvrdio da je Meters izgubio kontakt sa Tajnim šefovima (virtuelnim, netelesnim entitetima koji vode Red) i da je počeo da koristi magiju za ličnu osvetu i kontrolu. U okultnoj terminologiji, postati Crni brat znači učvrstiti ego unutar Ponora (tokom operacije prelaska), odbiti žrtvu sopstvene ličnosti i postati duhovni parazit. Metersova izolacija i opsednutost sopstvenim autoritetom su Kroliju poslužili kao savršen primer te vrste samosakaćenja, a koje je pominjao i Gustav Mejrink opisujući mračne adepte LHP.

Naravno, tu se provlači i ličnost Brama Stokera koji je bio blizak prijatelj mnogih članova Zlatne zore (uključujući J.W. Brodie-Innesa), ali nema dokaza da je ikada bio iniciran. Međutim, njegov roman Drakula (1897) je duboko okultno delo koje se pojavljuje u trenutku najvećeg procvata Zlatne zore. Blekvud je prilikom tvrdnje da je Meters uputio Sebotendorfa u mračnu vampirsku magiju pominjao i Stokera, ali je takođe pominjao i da je jedan od Tajnih šefova Zlatne zore bio niko drugi do legendarni Drakula. Navodno, otud Stokeru i ideja za njegov čuveni roman, kao i činjenica da je u romanu Drakula došao u London. Drakula u romanu nije samo čudovište, već inverzija adepta. On je besmrtan u materiji, ima kontrolu nad elementima i životinjama, i poseduje gvozdenu volju. U tom smislu, on je književna personifikacija onoga što LHP adept teži da postane: suvereno biće koje ne zavisi od božanske milosti, već od sopstvene vitalne moći.

Inače, sam Blekvud za sebe kaže da je iniciran u Zeleni Red (verovatno je povezan sa mitskom Zelenom ispostavom sa Tibeta o kojoj je pisao i Trevor Ravenscroft). Navodno, Zeleni Red praktikuje vampirizam radi prikupljanja vitalne energije. Za njih, Drakula nije mrtvac koji pije krv, već inicijat koji zna kako da ukrade vatru od neiniciranih kako bi održao svest nakon fizičke smrti. U suštini, Drakula je Tajni šef Zelenog Reda.

Ideja o Zelenom Redu koji stoji iza Sebotendorfa i Društva Tule uvodi nas u najmračniji aspekt LHP-a: kolektivni vampirizam kao projekat inicijacijskog vampirizma. Sebotendorf je u svojoj knjizi Pre nego što je Hitler došao tvrdio da je Društvo Tule pripremilo teren za njega. Ako prihvatimo Blekvudovu tvrdnju, oni zapravo su stvorili astralni levak koji je usisavao životnu silu masa (kroz miting, rat, žrtvu) kako bi nahranio mračne entitete ili održao crnu elitu u stanju moći. Ipak, Blekvudove tvrdnje su više ezoterijska mitologija nego akademska istorija, ali one pogađaju suštinu. Vampir poput Drakule je savršena predstava LHP adepta koji je odbio da umre (i pređe Ponor) te odlučio da opstane kroz parazitiranje na nižim sferama. Meters je poslužio kao istorijsko upozorenje šta se dešava kada mag postane opsednut moći (postaje Crni brat), a Tule i Sebotendorf su taj princip vampirizma primenili na državu i rasu. Ovo je primer izopačenog LHP-a, gde se transgresija ne koristi za slobodu, već za uspostavljanje večne, mračne hijerarhije. To je prelaz ka Holivudu, gde vampir prestaje da bude strašan i postaje kul, a parazitizam se predstavlja kao vrhunski stil života.

Vidi naredni tekst na ovu temu: Od LaVeja i Akvina do AntiFa satanizma