Platon govori o trodelnoj duši koju čine umni, voljni (ili emotivni) i požudni deo. Zdravorazumska orijentacija bi svakako uvažila ovakvu podelu, jer i bez neke naročite metodološke tačnosti, možemo ustanoviti da svako od nas ima određene težnje ili osobine za koje se može reći da su umne, voljno-emotivne i požudne. Zapravo ima četiri određenja, ali mnoge tradicije voljni i emotivni aspekt ljudskog bića često lokalizuju na istom ili približnom mestu, u predelu srca, odnosno solarnog pleksusa. Požudni deo duše odgovara oblasti donjeg stomaka, dok je za glavu određen umni aspekt. U toj trodelnoj podeli prepoznajemo tri gune iz hinduizma: satvas, radžas i tamas, zatim tri alhemijska načela: sumpor, živu i so, i tri majčinska slova hebrejskog alfabeta: šin, alef i mim.
Ukoliko bismo hteli da proniknemo kako se desila ta duševna dinamika koja je prouzrokovala mitski pad, odnosno uzdizanje čoveka (u zavisnosti kako gledamo na ljudsko bitisanje na zemlji, involutivno ili evolutivno), našli bismo se u dilemi. U uslovima mitskog, rajskog ili zlatnog doba, pretpostavljene životne situacije ljudi toga vremena nije rešavalo apstraktno umovanje, već su se ljudi često oslanjali na posmatranje, intuiciju, kao i na vodiče iz oblasti izmenjenih stanja svesti. Deo duše koji odgovara intuitivnom nemom znanju nazvaćemo „nemim delom duše“. Nemi deo duše nije nem zato što ne govori, jer on zapravo govori, ali jezikom koji um ne razume. To je jezik slika, osećaja i slutnji, te je povezan sa znanjem koje ne prolazi kroz pojmove, već kroz iskustvo. Zato ga zovem nemim, jer ne može biti izrečeno, samo pokazano. Stanje svesti osobeno za prevlast nemog dela duše simbolički bi najbolje predstavljala drevna figura uroborosa, zmije koja držeći svoj rep u ustima tvori krug. Nemo znanje može biti smešteno u „najdubljem kutku srca“, kako to kaže Menli Palmer Hol, ali povrh toga, to ono korespondira sa čitavim telom, te je zbog toga sveobuhvatno i mobiliše čitavo biće onda kada se ispolji.
Menli P. Hol, u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže da su sve inicijacijske misterije priznavale srce kao središte duhovne svesti. Međutim, one su često namerno ignorisale taj koncept i koristile srce, u njegovom egzoteričnom smislu, kao simbol emotivne prirode. U takvom rasporedu genitalna oblast predstavlja celokupno fizičko telo, srce emocionalno telo, a mozak mentalno telo. Mozak je predstavnik nadređene sfere, ali nakon što bi posvećenici prošli kroz niže stupnjeve, upućivani su da je mozak zastupnik duhovnog plamena koji prebiva u najdubljem kutku srca.
Neodlučnost je pokazatelj duhovne nemoći i nesposobnosti. Neodlučnost nije samo stvar racionalne nemoći, već nesposobnosti donošenja odluka. Uzrok toj nesposobnosti je nedostatak prirodne mudrosti, odnosno intuicije. U knjizi „Vizija i glas“, Alister Kroli je pomenuo bolesti u skladu sa svojstvom ljudskog bića. Kao bolest uma naveo je ludilo. Bolest duše je očaj, a neodlučnost je simptom bolesti volje. Prirodno, bolest tela bila bi smrt. Ako je kod nekoga intuicija izražena onda neće biti problema da se razumevanje osloni na nju. Razumevanje se izvodi iz nemog znanja. Razumevanje je kalup za uobličavanje nemog znanja. Nemo znanje je intuicija, intuicija je deo mudrosti. Mudrost je kao takva iznad mogućnosti da načini grešku. Zato je mudar čovek bezgrešan jer ne greši.
