 |
| Isak Lurija |
Moderni kabalisti, jevrejski i hrišćanski, bili su pod značajnim uticajem genijalnog Isaka Lurije (1534-1572) zvanog Ari (Lav), koji u neku ruku, ali bez takve namere, jeste jedan od očeva modernog okultizma. Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu „Knjige zakona“ Alistera Krolija: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Isticanje mikrokosmičkog faktora, „luče mikrokozme“, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove uobličavanja budućnosti. Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za Isaka Luriju:
„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“ Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str 249.
Jevrejstvo,
barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, ima zadatak da obnovi
prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom.
Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno
rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem Imenu – Jahve
(jod-he-vau-he) nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. Navodno,
lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine,
Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u
klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i
klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame,
tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste
svetlosti – večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo
sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i
vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To
bi bila svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale, onako kako je ja razumem.
U tom smislu istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a
zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje.
Trenutak
kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina
1492., po mnogo čemu bremenita događajima čije su se
posledice kasnije ispoljile. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića
Amerike, što predstavlja suštinski zaokret u poimanju sveta i ekspanziji
Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, Novim vekom, kada su udareni temelji savremenog sveta. Sa druge
strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih
starosedelaca i španskih Jevreja. Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj
jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa,
kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog
iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova
kabala koju je uobličila safedska škola. Kabalisti do perioda afirmacije
lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem
kaže, ne naročito raspoloženi da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih
krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života.
Sve se to menja nastupanjem lurijanske kabale.
Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje prvobitnog sklada. Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanja napred. Za taj zaokret možemo reći da ima apokaliptički karakter. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog doba, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. Proživljena trauma, preživljena katastrofa, može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Ne podseća li nas sve to na motiv karte Kula? Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca uništenja. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u „Apokalipsi“. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Krolijeva „Knjiga zakona“, a koji sledi nakon Horusovog eona, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje. Posledice izgona španskih Jevreja 1492. godine, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su:
„...nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu; između početka i kraja uspostavljena je veza.“ Geršom Šolem, isto, str. 225.
