Lucifer, Abramelin i grimoarska literatura

Lucifer by Teresa Feodorovna Ries

U potrazi za Luciferom, jedina čvrsta stvar jesu knjige, i to one magijske. U tom smislu obratio bih pažnju na Abramelinovu knjigu koja je zapravo izraz jednog okultnog sistema. U Abramelinovom sistemu, nakon uspešnog sticanja znanja i razgovora sa Svetim Anđelom Čuvarom, mag nije pozvan da obožava Lucifera niti da sa njim sklapa pakt, već da ga potčini zajedno sa ostalim vrhovnim duhovima. U tom smislu kod Abramelina imamo četiri velika kneza zlih duhova: Lucifer, Satan, Belzebut i Levijatan. Oni se navode kao vrh hijerarhije duhova kojima se tek nakon ostvarenog kontakta sa Svetim Anđelom može zapovedati. Očigledno, ovde je Lucifer daleko od romantičnog luciferijanskog heroja XIX veka, već je bliži hrišćanskom, i načelno avrahamskom shvatanju u klasičnom demonskom ključu, ne kao Prometej, donosilac svetlosti, nekakav romantični i emancipatorski pobunjenik protiv Boga i nosilac načela individualne slobode. Dakle, Lucifer je ovde deo demonske hijerarhije koju mag mora staviti pod kontrolu. Tek mnogo kasnije, naročito kroz francuski okultizam XIX veka, Elifasa Levija, teozofiju i pojedine luciferijanske struje, poput nemačkog adonizma, dolazi do rehabilitacije i pozitivne reinterpretacije Lucifera.

Abramelinov sistem je zasnovan na obrascu postignuća vizije i razgovora sa anđelom, uz neophodno ovladavanje sobom, kako bi se moglo uopšte ovladati demonima, jer onaj koji teži najvišem automatski je meta demonskih napada. U Abramelinovoj magiji Lucifer nije izvor moći, nego objekat potčinjavanja nakon ostvarenog jedinstva sa višim principom. Anđeo je iznad Lucifera.

Kada uporedimo Abramelinov sistem i Grimorium Verum, ne možemo reći da je ovaj poslednji nastao iz prvog, ali se može pratiti zanimljiv razvoj iste ideje. U tom smislu je Grimorium Verum prilično demonska knjiga, jer mag do demona više ne dolazi odozgo preko Anđela, nego pregovara naniže kroz infernalnu hijerarhiju i sklapa paktove sa njima. Sa druge strane Abramelinova knjiga je teocentrična i polazi sa avrahamskog stajališta. Kada je jednom pređen most od Abramelina ka Grimorium Verum-u, jasno je da mali korak deli od Lucifera iz Grimoarum Verum-a do luciferijanskog Lucifera kao simbola svetlosti i inteligencije, nosioca evolucije i načela oslobođenja. To je, vidimo, niz transformacija iste figure. Zbog toga je meni zanimljivo da Grimorium Verum predstavlja jedan korak ka kasnijoj modernističkoj rehabilitaciji Lucifera. U Grimorium Verum-u još nije reč o luciferijanizmu u modernom smislu, ali Lucifer više nije samo poraženi demon pod Anđelom, nego postaje neka vrsta infernalnog suverena, vrata kroz koja se pristupa ostatku podzemne administracije, odnosno svojevrsne demonske države.

Stiče se utisak da je neko ko je pao na abramelinovskom ispitu trasirao put ka grimoarskom Luciferu i kasnijem luciferijanizmu. Ko nije imao discipline ni duhovne zrelosti da prođe kroz šestomesečni (ili 18-mesečni) rigorozni proces pročišćenja radi vizije Anđela (teurgija), potražio je prečicu, preskočio je Anđela i otišao direktno da paktira sa demonima. U suštini, između Abramelina i Grimorium Verum-a ne postoji direktna istorijska veza, ali postoji veoma zanimljiva promena izvora autoriteta: od Anđela ka Luciferu. Takođe, moramo imati u vidu da Lucifer kod Abramelina jeste vrhovni demon, ali nije jedini vrhovni demon, već moć deli sa Satanom, Belzebutom i Levijatanom, a svi oni ostaju podređeni moći Svetog Anđela Čuvara. Zapravo, tu nije reč da Anđeo direktno zapoveda demonima, nego veza sa Anđelom osnažuje maga da ovaj prema demonskim silama nastupa kao neko ko govori u ime Boga. To je prilično različito od slike koju kasnije nalazimo.

Pitanje porekla Abramelinove knjige je zanimljivo upravo zato što postoje dva nivoa datiranja. Sam tekst tvrdi da ga je napisao Abraham (Abraham ben Simeon), nemački Jevrejin iz Vormsa, za svog sina Lameha, i da je završen 1458. godine. U samoj naraciji Abraham opisuje svoja putovanja i susret sa egipatskim mudracem Abramelinom. U pogledu istorijske relevantnosti ovih tvrdnji, tu stvari postaju manje izvesne. Najstariji poznati sačuvani rukopisi nisu iz XV veka već iz početka XVII veka, pa tako jedan od najvažnijih rukopisa datira iz 1608. Godine, što je samo šest godina pre objave rozenkrojcerskih manifesta! Ne postoji sačuvan originalni nemački ili hebrejski rukopis koji bi se sa sigurnošću mogao povezati sa 1458. godinom. Zbog toga deo istraživača smatra da jezgro sistema možda zaista potiče iz XV veka, ali da je tekst koji danas poznajemo preuređivan ili sastavljen kasnije. Ono što je jasno jeste da Abramelinova knjiga predstavlja svojevrsni most između kasnosrednjovekovnog religijskog sveta i kasnijih grimoarskih sistema poput Grimorium Verum-a. Međutim, po svojoj strukturi on je mnogo bliži kabalističkoj i teurgijskoj tradiciji nego klasičnim grimoarima.

Ako Abramelinovu knjigu uporedimo sa ranijim izvorima, postaje jasno da ona nije nastala ni iz čega. Naprotiv, predstavlja veoma neobičnu sintezu nekoliko starijih struja. Prva među njima je Ars Notoria (poslednja redakcija datira iz XII-XIII veka), u čijem sistemu cilj nije prizivanje demona nego sticanje mudrosti, prosvetljenje uma, vizionarsko znanje i božansko nadahnuće. To podrazumeva molitve, post, udaljavanje u osamu, razvoj discipline, te konačno anđeosku pomoć i sticanje mudrosti. Abramelin zadržava tu logiku i to ga čini mnogo bližim Ars Notoria nego Goeciji.

Druga knjiga od značaja za ovu temu je Solomonov ključ u kojoj takođe nalazimo ritualnu čistotu, posvećenje instrumenata, magijske znakove, svete nazive Boga i precizna pravila rada, ali je cilj drugačiji: prizivanje i kontrola duhova, s tom razlikom što je kod Abramelina suštinski cilj unutrašnji preobražaj maga. I naposletku, kada Abramelina uporedimo sa kabalom, uočavamo da je taj sistem mnogo bliži mističnoj Merkava tradiciji, praktičnoj kabali i teurgiji nego kasnijim evropskim grimoarima. U Goeciji i kasnijim grimoarima dolazi do obrta kakav kruži u praksi savremenih demonolatrista i poklonika modernog Puta Leve ruke. Kada posmatramo istorijski razvoj vidimo da Abramelin zauzima srednju poziciju u istoriji evropske magije. Možda bi se čak moglo reći da je Abramelin poslednji veliki teurgijski grimoar pre nego što evropska magija počne da gravitira ka infernalnim hijerarhijama i kasnijoj rehabilitaciji Lucifera. Abramelin stoji tačno na raskrsnici jevrejske kabale, srednjovekovne teurgije, renesansne magije, i moderne ceremonijalne tradicije.

Vratimo se na Solomonove ključeve, jer je tu reč o dva korpusa. Prvi je Veliki Solomonov ključ (Clavicula Solomonis), kao stariji solomonski grimoar (pripisan kralju Solomonu), koji je uglavnom fokusiran na magijske instrumente, talismane, pentakle, molitve, prizivanja i planetarne operacije. Drugi korpus jeste Manji Solomonov ključ (Lemegeton Clavicula Salomonis). To je sasvim druga knjiga, kasnija kompilacija sastavljena od pet nezavisnih celina od kojih je najpoznatija Goecija. Ovo napominjem jer mnogi ljudi danas koriste izraz Goecija kao da označava čitavu knjigu, ali to nije baš precizno jer Lemegeton sadrži pet knjiga:

• I Ars Goetia, kao najpoznatiji deo, sadrži imena 72 duha, njihove opise i funkcije, njihove pečate, rangove i procedure prizivanja. Tu nalazimo demone poput Baela, Paimona, Buera, Vassaga, Glasja-Labolasa, Andromaliusa, Agaresa itd, ali nigde se ne pominje Lucifer.

• II Ars Theurgia-Goetia bavi se vazdušnim duhovima, regionalnim vladarima, hijerarhijama strana sveta.

• III. Ars Paulina se pripisuje apostolu Pavlu i tu nailazimo na anđele vladare sati, anđele vladare zodijaka i nebeske hijerarhije

• IV. Ars Almadel koja opisuje rad sa posebnim voštanim oltarom (Almadel), i tu imamo više anđele i četiri nebeska sveta.

• V. Ars Notoria je najstariji deo zbirke čiji cilj nije prizivanje demona nego sticanje mudrosti, pamćenja, znanja i prosvetljenje uma. 

Kompilacija ove knjige kakvu danas poznajemo nastala je u XVII veku, a najčešće se navodi sredina XVII veka. Međutim, neki delovi su mnogo stariji poput Ars Notoria (XII, XIII vek), koja zapravo ima svoj znatno stariji uzor koji se vezuje za Apolonija iz Tijane, koji se sam naslanja na stariji izvor pripisan direktno kralju Solomonu. U tom smislu, moguće je fragmentarno poreklo nekih delova ove knjige iz biblijskih vremena. Isto tako, neki goecijski materijali mogu imati korene u XIV veku. Vredi napomenuti da je Ars Notoria bila vekovima samostalan teurgijski tekst koji su engleski prepisivači u XVII veku (poput Roberta Ternera 1657) veštački prikalemili kao petu knjigu Lemegetona. Zato u mnogim starijim rukopisima Lemegetona postoje samo prve četiri knjige. 

Takođe, u popis ove literature valja uvrstiti i Veliki grimoar, Crveni zmaj (Le Grand Grimoire, Le Dragon Rouge), koji nije isto što i Veliki Ključ Solomonov (Key of Solomon, Clavicula Salomonis). Ova knjiga je znatno kasniji francuski grimoar. Savremeni istraživači uglavnom smatraju da je nastao tokom XVIII veka, dok se kao mogući datum prvog izdanja često navodi oko 1702. godine, iako pojedina izdanja pokušavaju da se predstave kao mnogo starija (1421, 1521, 1522 itd.). Atmosfera Crvenog zmaja je potpuno drugačija, pa umesto svetosti, pročišćenja i božanskog autoriteta tu imamo paktiranje sa demonima, infernalnu hijerarhiju, i težnju ka materijalnim ciljevima. Veliki deo materijala Crvenog zmaja potiče iz ranijih solomonskih tradicija, uključujući i obe solomonske knjige. 

Za razliku od Lemegetona, gde Lucifer praktično nije prisutan, u Crvenom zmaju Lucifer zauzima veoma visoku poziciju sa koje komanduje razgranatoj hijerarhijskoj demonskoj strukturi, baš kao i u Grimorium Verum-u. Ove dve knjige, po duhu su mnogo bliže jedna drugoj nego Lemegetonu ili Abramelinu. 

Što se tiče Lucifera sada možemo skicirati šemu njegovog pojavljivanja:

• Abramelin (XV vek), Lucifer je jedan od četiri kneza

• Lemegeton (XVII vek), Lucifer skoro odsutan

• Grimorium Verum (XVIII vek), Lucifer je vrhovni infernalni autoritet

• Grand Grimoire, Crveni zmaj, (XVIII vek), Lucifer je infernalni car

• Levi i francuski okultizam (XIX vek), Lucifer je inteligencija i astralna svetlost

Ovde se vrlo lepo vidi kako Lucifer putuje od jednog demonskog kneza ka centralnoj figuri infernalne, a zatim i moderne okultne kosmologije. To je verovatno jedna od najvažnijih transformacija u istoriji zapadnog ezoterizma. Za moju genealogiju Lucifera najzanimljiviji je upravo taj izostanak Lucifera iz Lemegetona. To pokazuje da savremena opsednutost Luciferom nije nešto što automatski proizilazi iz svih grimoarskih tradicija. Naprotiv, ona deluje kao relativno kasna pojava, naročito izražena u Grimorium Verum, Grand Grimoire, i francuskom i nemačkom okultizmu XIX veka. Lemegeton (odnosno Goecija) direktno se oslanja na raniji rad Johana Vajera (Pseudomonarchia Daemonum, 1577) i Reginalda Skota (Discovery of Witchcraft, 1584). U tim klasičnim protestantskim popisima, Lucifer je bio suviše uzvišen ili teološki apstraktan da bi ga se prizivalo za praktične, ovozemaljske poslove. Za prljave poslove na zemlji služili su demoni niže u hijerarhiji. Tek kada je nastupio XVIII vek (sa Grimorium Verum-om i Grand Grimoire-om), akteri magije su želeli pakt sa samim šefom, pa se Lucifer uvodi direktno u operative obrede.

Rekonstrukcija pojavljivanja i uloge Lucifera kroz grimoarsku literaturu jasno nam pokazuje da moderni luciferijanac ne obožava drevnog boga, već plod viševekovne evolucije magijske misli. Od Abramelina (XV / XVI vek), gde je Lucifer samo jedan od četiri ukroćena demonska kneza; preko Lemegetona (XVII vek), gde se njegovo ime gotovo i ne pominje jer je praktična goecija bila rezervisana za niže duhovne oficire; pa sve do Grimorium Veruma i Velikog Grimoara (XVIII vek), gde postaje gospodar podzemlja, Lucifer prelazi put od sluge do suverena. Kada je u XIX veku francuski okultizam na čelu sa Elifasom Levijem i teozofijom sa tog imperatora podzemlja skinuo hrišćanske rogove i zaogrnuo ga plaštom astralne svetlosti i prometejske inteligencije, krug je bio zatvoren. Savremena opsednutost Luciferom nije arhaično nasledstvo davnih vremena, već relativno kasna, sintetička konstrukcija zapadnoevropske ezoterije.

Hristov silazak u Podzemlje u kabalističkom i alhemijskom ključu

Kažu, Isus Hrist je, nakon što je raspet, sišao Podzemlje radi oslobođenja mrtvih. Takođe, to podzemlje je, po hebrejskom, Šeol, tradicionalni svet mrtvih, kakav srećemo u mnogim mitologijama širom sveta. To moramo razlikovati od Gehene kao areala druge smrti, spoljašnje tame ili jezera večne vatre u koje padaju oni odbačeni nakon Strašnog Suda.

Hristov silazak je ključni događaj hrišćanske doktrine, pa ipak jevanđelisti ga nigde ne opisuju, ali se pominje u drugim novozavetnim tekstovima: 

• 1. Petrova 3:18-20: (Hrist) ...otide i propoveda duhovima u tamnici... Upravo je ovo glavni tekst na kojem se gradi ideja silaska u Podzemlje. To ukazuje da ostatak ljudskog bića koje preživljava smrt postoji u obliku duha. 

• 1. Petrova 4:6: Jer je zato i mrtvima propovedano Jevanđelje… Ovaj stih je kasnije postao gotovo jednako važan kao i prethodni. To odražava stav da mrtvi kao duhovi, mogu da čuju i razumeju.

• Efescima 4:8-10, gde Pavle govori: Sišao je u niže krajeve zemlje. Ovo su rani hrišćani počeli da tumače kao Hristov silazak u Šeol, odnosno Had. Dakle, svet mrtvih je htonski, podzemni, a što i dalje odražava tradicionalnu mitološku sliku sveta. 

• Dela apostolska 2:27 i 2:31, gde Petar citira Psalm: Nećeš ostaviti dušu moju u Hadu. Ovde se pojavljuje grčka reč Had (ili Ad, Aides, Aδης).

• U Rimljanima 10:7, pominje se bezdan iz kojeg Hrist izlazi. Kasniji autori su i ovo povezivali sa silaskom među mrtve.

Irinej iz Liona (II vek) smatra da je Hrist zaista sišao među mrtve i boravio tamo tri dana pre vaskrsenja, odakle je izbavio pravedne. Kliment Aleksandrijski ide još dalje i kaže da je Hrist propovedao mrtvima u Hadu, što ima referencu u pomenutoj 1. Petrovoj. Kod Origena se razvija kosmička dimenzija, jer Hrist prodire u najdublje slojeve smrti, a njegova pobeda nadilazi zemaljski svet. Oprezni Avgustin prihvata Hristov silazak među mrtve, ali upozorava da su detalji o tome nejasni. Vremenom se ustalilo da Hrist nije sišao da spase proklete, da nije sišao da uništi Gehenu, te da je sišao da oslobodi pravednike koji su čekali Mesiju, a što uključuje poznate starozavetne ličnosti kao što su Adama i Eva, Avelj, Noje, Avram, Mojsije, David, proroci itd. Taj detalj nalazimo i u apokrifnom Nikodimovom jevanđelju, u onom delu poznatom kao Hristov silazak u pakao.

Rekao sam da Jevanđelja ne opisuju direktno Hristov silazak u Had, međutim, u njima postoje zanimljivi tragovi, na primer, Hrist umire na krstu u petak, neposredno pre zalaska sunca. Josif iz Arimateje traži telo. Telo se polaže u grob, a grob se zatvara kamenom. To je poslednji trenutak kada je Hrist fizički prisutan u narativu. U subotu, u Jevanđeljima praktično nema događaja, jer Hrist nije među živima, još nije vaskrsao, i nalazi se u grobu. Ovo je upravo prostor u koji će kasnija tradicija smestiti njegov silazak u Had. U nedelju rano ujutru žene dolaze na grob, a grob je prazan. Anđeli objavljuju vaskrsenje.

Međutim, postoji nekoliko detalja koji su prikovali pažnju kasnijih tumača. U Luki 23:43, Hrist kaže razbojniku: Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju. Taj detalj je otvorio vrata ideji da Hrist nakon smrti nije jednostavno neaktivan. I ne samo to, nego se povodom njegove smrti javljaju čudni fenomeni: zavesa  jerusalimskog Hrama se cepa, zemlja se trese, grobovi se otvaraju. O ovom poslednjem čitamo u Matej, 27:52-53, gde se kaže da mnoga tela svetih ustadoše iz grobova. Za kasnije oce to je bio znak da je Hristova smrt proizvela efekat u svetu mrtvih. Povodom toga, setimo se da Hrist kaže: Kao što je Jona bio tri dana i tri noći u utrobi velike ribe, tako će Sin Čovečiji biti u srcu zemlje (Matej, 12:40), a to srce zemlje jeste Had, odnosno Šeol, svet mrtvih. 

Ukoliko pomerimo fokus sa hrišćanske perspektive, videćemo da motiv silaska nekog boga u podzemni svet predstavlja gotovo univerzalnu pojavu, jer to rade, na primer: Inana, Ištar, Orfej, Herakle, Eneja, Odisej, Šapaš, Mitra (gde postoje određene rasprave), itd. U tome prepoznajemo jedan arhetipski obrazac silaska mahom solarnog lika među mrtve da bi iz smrti doneo moć, znanje ili nečije oslobođenje. No, kod Hrista se pojavljuje jedna specifična novina koju nemaju Orfej, Odisej ili Eneja. Hrist ne odlazi da bi stekao znanje, jer je on Sin Božji, nego da bi oslobodio druge. Zato se u ikonografiji ne prikazuje Hrist kako izlazi sam iz groba, nego Hrist na razvaljenim vratima Hada, Adam i Eva koje izvlači za ruke, i poražena Smrt ispod njegovih nogu. To podseća na alhemijsku ideju oslobađanja skrivene svetlosti zarobljene u materiji.

Izbavljenje Adama osvetljava teološko načelo da onaj koji je pobedio smrt (Hrist) izbavlja onog čije je sagrešenje uzrok smrti (Adam). Simbolički govoreći, krv (Adam) je otkupljena zlatom (Hrist). Adam je prvi čovek, prvi grešnik i prvi smrtnik, a Hrist je Novi Adam, novi početak i pobednik smrti. Dakle, ako Hrist izvlači Adama iz Hada, to znači da je otkupljena sama ljudska priroda. Ovo je značajno jer je Adam izvor problema koji Hrist rešava. Čovekotvorac nije mogao da dozvoli da njegovo delo, kruna stvaranja, prosto propadne, pa je zato poslao Hrista da ispravi stvari. Takođe, u vizantijskoj ikonografiji imamo zanimljiv detalj koji prikazuje kako Hrist izvlači Adama desnom rukom, a Evu levom. Pri tome ih ne prima za ruku nego ih hvata ih za zglob. To je veoma stara simbolika koja ukazuje da Adam nije taj koji prilazi Hristu, ne izvlači se iz Hada vlastitim naporom, nego je njegovo izbavljenje akt božanske milosti, pa stoga Hrist izvlači Adama, spasenje dolazi odozgo.

Na ovom mestu pravio bih malu digresiju kako bih raščistio eventualne dileme oko Lazarevog slučaja koga je Hrist još dok je bio živ podigao iz mrtvih. Međutim, to oživljavanje nema eshatološki značaj kao izbavljenje Adama, Eve i ostalih, jer Lazar nije uskrsnut u večni nego u običan, ovozemaljski život, što znači kako je on i dalje smrtan. U tom smislu, Lazar je neka vrsta prefiguracije i služi da se prikaže kako Hrist i pre vaskrsenja ima vlast nad smrću.

U alhemijskom smislu, tri dana Hristove drame možemo uporediti sa tri faze alhemijskog procesa. U tom smislu na početku imamo fazu Nigredo (petak) koja se može primeniti na Hristovu smrt: raspeće, probadanje kopljem, umiranje, polaganje u grob. Iz alhemijske perspektive to znači: Kralj je ubijen, što je jedan od čestih motiva u alhemiji. Solarni Kralj mora da umre, jer je bez toga nemoguće izvršiti Veliko delo. Drugi dan je Albedo (subota), odnosno dan između smrti i vaskrsenja, kada Hrist nije među živima, ali još nije ni vaskrsao. Upravo je to liminalni prostor. Setimo se, Albedo je pročišćenje, odvajanje, preobražaj u nevidljivosti, boravak između dva stanja. U nekim alhemijskim tekstovima Nigredo i Albedo predstavljaju silazak u unutrašnjost materije kako bi se iz nje izvukla skrivena svetlost. To veoma podseća na silazak u Had radi oslobađanja Adama. Drugim rečima, crna faza je smrt, dok je bela faza rad unutar smrti, odnosno unutrašnja transmutacija u podzemlju. Konačno, sledi Rubedo (nedelja), odnosno oživljavanje, Kralj u slavi, Crveno Sunce, Kamen Mudrosti i završetak Velikog dela. U Hristovom kontekstu to je vaskrsenje, proslavljeno telo, pobeda nad smrću, voznesenje.  

Za razliku od junaka mnogih mitova, Hrist nije poput onih koji umru, ili siđu u Pozemlje i vrate se. U njegovom slučaju, u tom međustanju imamo čitavu operaciju. On radi nešto i ne spava u smrti. On je budan u smrti i deluje unutar smrti. To veoma podseća na alhemijski proces. Sada dolazimo do najzanimljivije asocijacije. Ako je Adam uzrok pada, prvi smrtnik i arhetipski čovek, onda je Adam zapravo ono što Hrist traži u podzemlju. Pritom, sam Hrist mora prethodno da umre ne samo kako bi pronašao to šta traži, nego čak i da bi se uopšte mogao uputiti u taj poduhvat.

Ovo je vrlo blizu mnogim alhemijskim narativima, jer šta alhemičar zapravo traži? To je nešto izgubljeno, nešto zakopano i skriveno u materiji, u podzemlju. Dakle, to je nešto što mora biti pronađeno i izdvojeno. Posledično, nešto biva pronađeno u podzemlju i biva vraćeno svetlosti. To veoma nalikuje strukturi potrage za kamenom. Pa može li se, u tom smislu, Adam posmatrati kao skriveni kamen? Ako činjenice mita poređamo u koherentnu strukturu uviđamo da Hrist ne stvara novu prirodu i ne donosi novi materijal, već pronalazi izgubljeno i vraća ono što je bilo zarobljeno. To je veoma blizu alhemijskoj ideji da kamen nije nešto novo nego nešto što je oduvek postojalo u prima materia. Naposletku, imamo kamen kao osnovu na kojoj će Petar podignuti crkvu. Ovo zvuči praktično kao pleonazam. Zapravo, u toj činjenici vidimo suštinu doktrine po kojoj je nemoguće spasenje mimo crkve, kao što je bez kamena nemoguće izvršiti Veliko delo.

U klasičnim alhemijskim traktatima (poput Rosarium Philosophorum, Mutus Liber ili radova Mihaela Majera), motiv umiranja Solarnog Kralja (Rex) leži u samom srcu opisa faze Nigredo. U alhemiji, Solarni Kralj na početku procesa simbolizuje savršenu, ali rigidnu, fiksiranu i neplodnu formu. On ima svo zlato, svest i solarnu snagu, ali je sebičan i ne može se razmnožavati niti transformisati druge. Njegova struktura je odveć čvrsta. Da bi se njegova unutrašnja solarna esencija oslobodila i spojila sa maticom materije (Kraljica / Luna / Podzemlje), njegova spoljašnja, ponosna forma mora biti uništena (ubijena, skuvana ili rastvorena). Alhemičari kažu da se ništa ne može preoblikovati ako prethodno ne bude svedeno na svoju Prvu Materiju (Prima Materia). Kralj mora umreti da bi se rastvorio do nivoa bezobličnog haosa (hronološki, Hristov silazak u Had). Tek kada Kraljevo telo istrune, njegova solarna duša i duh napuštaju telo, pročišćavaju se u fazi Albedo, i vraćaju se u telo prilikom vaskrsenja (Rubedo) u podmlađenom, nerazdvojivom i proslavljenom obliku. Dakle, Solarni Kralj ne umire jer je poražen, već da bi svojom krvlju i smrću oplodio mrtvu materiju podzemlja. Baš kao što krv (Adam) biva otkupljena zlatom (Hrist), u alhemiji Kraljeva smrt oslobađa solarni otrov / lek (Tinctura) koji prožima celo podzemlje i podiže bazične metale na nivo Zlata. 

U hrišćanskoj teologiji Hrist je Novi Adam, ali u ikonografiji Hrist izvlači Prvog Adama. Dakle, susreću se Prvi Adam i Poslednji Adam, a što podseća na alhemijsko spajanje. U kabalističkom kontekstu, Adam Kadmon, odnosno Prvi Adam (Kosmički Čovek) koji je pao u Had jeste razbijena posuda, a Hrist kao Drugi, ili Poslednji Adam spušta se u klipot (ljuske / mrak) da sakupi te pale iskre svetlosti (nitzotzot). Bez tog spajanja pitanje eshatona i Drugog Hristovog dolaska nije moguće. U tradicionalnoj dogmatskoj teologiji, Drugi dolazak (Paruzija) i Kraj vremena se gledaju kao spoljašnji, hronološki kraj istorije. Ali u hermetičkoj alhemiji i kabali, oni se ne posmatraju kao neki budući datum u kalendaru, nego kao krajnje, kosmičko dovršenje alhemijskog dela (Tikkun Olam / Rubedo Totale).

U lurijanskoj kabali, pad Adama i greh sveta razbili su iskonske posude svetlosti, čime su iskre božanskog (nitzotzot) pale u htonski svet ljuski (klipot). Silazak Hristov u Had, u tom smislu, jeste početak skupljanja tih iskri. Eshaton i Drugi dolazak, govoreći u duhu lurijanske kabale, predstavlja trenutak kada je i poslednja iskra svetlosti oslobođena iz mraka. Drugi dolazak je ponovno uspostavljanje Adam Kadmona, kosmičkog androginog Čoveka u kome su sve duše ujedinjene. To nije spuštanje čoveka sa oblaka, već trenutak kada donja Šehina (Prisutnost u materiji) konačno postiže potpunu re-uniju sa gornjim Keterom (Krunom).

U alhemiji, nakon što alhemičar stvori Kamen Mudrosti (Lapis Philosophorum / Vaskrsli Hrist), slede dva završna, najviša stadijuma: Multiplicatio (umnožavanje snage Kamena) i Projectio (bacanje Kamena na bazične metale da bi se čitava masa trenutno pretvorila u čisto Zlato). Eshaton je alhemijska Projectio na čitavu tvorevinu. Prvi dolazak i Vaskrsenje stvorili su Kamen u jednom Čoveku (Hristu). Drugi dolazak je trenutak kada se energija tog Kamena projektuje na celokupni kosmos, pretvarajući celokupnu raspadljivu materiju (olovo) u proslavljeno, nepropadljivo stanje (zlato / Novo Nebo i Novu Zemlju). Dakle, ovde prepoznajemo tri modaliteta:

• U tradicionalnoj teologiji - Hrist silazi da bi izbavio Adama.
• U alhemijskom čitanju - Hrist silazi da pronađe skriveni kamen.
• U kabalističkom čitanju - Hrist silazi da izvrši tikun nad ljudskom prirodom.

Ta tri narativa počinju da se preklapaju. Hristov silazak u Had možemo čitati kroz alhemijsku formulu V.I.T.R.I.O.L. Hrist silazi u unutrašnjost Zemlje ne samo da bi pobedio smrt, već i da povrati ono što je tamo bilo izgubljeno još od Adamovog pada. U ovoj vizuri, Adam postaje skriveni kamen sakriven u dubinama same smrtnosti. Svi ovi elementi navode na zaključak da Hristov silazak u Had nije tek epizoda istorijsko-dogmatskog narativa, već sama srž kosmičkog Alhemijskog Dela (Magnum Opus). U tom procesu, Adam nije samo istorijski prvi čovek koji čeka spasenje, nego je Adam sama Prima Materia, pali i raspršeni Kosmički Čovek (Adam Kadmon) čije su iskre svetlosti ostale zatočene u htonskoj tmini klipota. Solarni Kralj (Hrist) mora proći kroz smrt i rastvaranje (Nigredo), skinuti sa sebe kraljevski sjaj i zaroniti u najdublji bezdan da bi pronašao taj skriveni, odbačeni kamen. Njegov rad u subotnjem miru groba (Albedo) predstavlja tajanstvenu transmutaciju u samim dubinama materije, gde se susreću Prvi i Poslednji Adam. On ne stvara novu supstancu, već oslobađa iskonsku svetlost koja je od početka bila utisnuta u čoveka. Zato u izvornoj vizantijskoj ikonografiji i nema Hrista koji usamljeno lebdi iznad sopstvenog groba. Vaskrsenje (Rubedo) po svojoj suštini ne može biti privatni trijumf, nego onaj trenutak kada vaskrsli Solarni Kralj, držeći Adama za zglob, povlači celokupnu palu tvorevinu nazad u nepropadljivu svetlost.

Pogledaj video prilog na ovu temu na mom YouTube kanalu.

Lucifer i luciferijanizam

The Morning Star by Dexter Brightman

U današnje vreme Lucifer je mnogo više nego što se to na prvi pogled čini. Od srednjovekovne babaroge, njegov lik se u međuvremenu pretvorio u inspirativnu prometejsku figuru. Znam dosta ljudi koji su uvereni, ne samo u njegovo postojanje, nego i u njegovu moć, u njegovu sveprisutnost. Naravno, neki među njima su njegovi poklonici, prizivači i zavetnici. Od Brazila i Meksika, preko Amerike, Britanije, Nemačke, Švedske, pa sve do balkanskog areala, znam ljude u čijim umovima reč Lucifer odjekuje dubokim značenjem i suštinskim smislom. Neki od njih su iskusili energiju i prisustvo koje stoji iza te reči na veoma konkretan način.

Za neke od njih, Lucifer je bog, pravi istinski bog. Lucifer je astralna svetlost. Lucifer je Veliki arhitekta slobodnih zidara. Lucifer je Ajvaz Alistera Krolija, Hadit njegove Knjige zakona. Lucifer je Šiva. Lucifer je Zmaj. Lucifer je kundalini. Lucifer je Horus. Lucifer je Holivud. Lucifer je oko u trouglu. Lucifer je otvoreno treće oko… Demonolatristi ga vide kao grimoarskog arhidemona, onog čije vođstvo i zaštitu prizivaju, čijim se simbolom kite. Pa ipak, uprkos svemu, uprkos svim tim ljudima i njihovim uverenjima i uveravanjima, meni je ta identifikacija potpuno neuhvatljiva. Kažu, prizovi ga i biće ti jasno, jer nema tu šta da se teoretiše.

Mogu da razumem luciferijanizam kao određeni pogled na svet, ali ne i samog Lucifera, jer ga ne mogu prepoznati bile gde u verodostojnoj ezoterijskoj tradiciji. Mogu prepoznati Ahrimana, Satanu, Azazela, Belijala, Pazuzua, Nergala, Jaldabaota, Seta, Esua brazilskog kulta kimbanda, Iblisa, Melek Tausa, ali ne i Lucifera. Jedino šta sa njim mogu povezati jeste Venera, ali to onda povlači neke sasvim drugačije asocijacije i vodi ka velikim boginjama, ka Izidi, Ištar, Inani, Astarti… Gde se Lucifer zapravo nalazi?

Lucifer, u obliku u kojem ga danas zamišljaju moderni poklonici i luciferijanci, u starim, izvornim tradicijama zapravo ne postoji kao samostalno, operativno božanstvo ili entitet. Dok za Seta, Ahrimana i za većinu panteona možemo pronaći jasne arheološke, mitološke i pisane izvore i korene, Lucifer je po svojoj strukturi istorijski hibrid, teološki nesporazum i moderna književna kreacija.

Podsetimo se nekih činjenica, u rimskoj i grčkoj mitologiji, Lucifer (grčki Fosforos ili Eosforos, Svetlonoša) bio je isključivo personifikacija zvezde Danice (planete Venere u jutarnjem sjaju). On je bio sin boginje zore Eos, glasnik dana koji najavljuje sunčevu svetlost. U toj fazi, on nema nikakve veze sa podzemljem, pobunom, zlom ili paklom. Ključni trenutak u stvaranju Lucifera desio se prevodom Biblije na latinski (Vulgata). U proroku Isaiji (14:12), hebrejski tekst koristi izraz Helel ben Šahar (Svetli, sin zore), što je bila aluzija na pad vavilonskog kralja. Sveti Jeronim je taj hebrejski izraz preveo latinskom rečju Lucifer. Kasniji hrišćanski teolozi i crkveni oci izvukli su taj stih iz konteksta, proglasili ga proročanstvom o padu glavnog arhanđela i tako trajno spojili planetu Veneru (Svetlonoša) sa Satanom (pobunjenim slugom Božijim).

U klasičnim srednjovekovnim i renesansnim grimoarima (poput Clavicula Salomonis, Lemegeton ili Goetia), Lucifer se retko pojavljuje kao operativni duh sa kojim se opšti. Iako na svojoj naslovnoj strani lažno nosi godinu 1517. i ime Memfis (što je bila uobičajena praksa izdavača tog vremena radi davanja lažne starine), istorijsko-kritička analiza pouzdano smešta nastanak Grimorium Verum u XVIII vek (oko 1750–1775. godine), najverovatnije na francuskom (i - ili italijanskom) govornom području. U njemu se zaista pojavljuje sam Lucifer pod tim imenom, i to kao prvi u trojstvu vrhovnih vladara (uz Belzebuba i Astarota). Ono što je Grimorium Verum učinilo istorijski ključnim za modernu pop-kulturu (i okulturu) jeste upravo onaj čuveni Luciferov pečat koji danas preplavljuje internet, koristi se u metal muzici, na nakitu, u serijama i među modernim demonolatristima i tzv luciferijancima.

Ta karakteristična vizuelna struktura sa složenim V oblikom (koji simbolizuje usmerenje nadole, ulazak u materiju ili posudu) i ukrštenim linijama i polukrugovima na dnu, izvorno potiče sa stranica ovog grimoara iz XVIII veka. To znači da samostalni, operativni ritualni rad sa Luciferom (i njegovim specifičnim pečatom) ne dolazi iz drevnog Vavilona, Egipta, Solomonovog doba niti iz ranog Srednjeg veka, već tek iz kasnog XVIII veka, odnosno veka prosvetiteljstva, kada počinje moderna fascinacija satanizmom i antinomijanizmom. Grimorium Verum je u suštini magijski priručnik, pisan za entuzijaste tog vremena, a ne tajni hramski spis star hiljadama godina poreklom iz Sumera ili Egipta. Luciferov simbol u obliku kakav je objavljen u Grimorium Verum ne pojavljuje se nigde drugde u istorijskim izvorima. Dakle, to je razlog otkud dolazi moj osećaj da je Lucifer kao celovit entitet neuhvatljiv u autentičnoj, drevnoj tradiciji.

U Grimorium Verum-u, hijerarhija paklenih sila organizovana je na način koji izrazito podseća na feudalni i monarhijski sistem, gde su tri glavna duha predstavljena kao vrhovni trijumvirat (Lucifer, Belzebub i Astarot), koji vlada čitavim podzemnim svetom. To je sasvim u skladu sa malo ranijim prikazima demonske hijerarhije iz XVI veka. Svaki od ova tri arhidemona vlada određenim delom sveta i ima sopstvenu prirodu, podređene vojskovođe i specifičan domen uticaja. Na vrhu hijerarhije stoji sam Lucifer (Imperator) koji vlada Evropom i Azijom. U tekstu je opisan kao izuzetno lep duh koji ima moć da daje bogatstvo, vodi ka skrivenom blagu i otvara vrata svetovnom uspehu. Njegov odnos sa čovekom u ovom grimoaru zasniva se na konceptu pakta ili saveza, gde on pruža usluge u zamenu za poslušnost ili posvećenost.

Drugi arhidemon je Belzebub, koji za razliku od Lucifera, ima jasne tragove u istorijskim dokumentima. On nosi titulu Kneza (Princa), stoji odmah pored Lucifera i vlada Amerikom (što odražava geopolitičku svest XVIII veka, kada je Amerika viđena kao Novi svet divljine i neistraženog). Njegova priroda je više povezana sa haosom, gnevom i telesnim porocima. Priziva se za izazivanje razdora, rata, uništenja neprijatelja i ovladavanje razornim prirodnim silama. Treći među njima je Astarot, Veliki Vojvoda trijumvirata koji vlada Afrikom, i koji takođe ima značajan trag u istorijskim izvorima. Ukratko, Astarot je duh tajnih nauka, slobodnih veština i skrivenog znanja. On otkriva prošlost, sadašnjost i budućnost, razotkriva tajne i pomaže u sticanju znanja o magijskim praksama i naukama. Grimoar dalje razrađuje komandni lanac tako što svaki od ova tri vrhovna vladara ne deluje uvek direktno, već preko svojih šest glavnih generala koji dalje kontrolišu 18 nižih duhova.

Grimorium Verum je nastao u doba apsolutističkih monarhija u Evropi. Autor grimoara je pakao zamislio doslovno kao paralelni dvor sa imperatorom, kneževima, vojvodama i ministrima. Za razliku od ranije hrišćanske teologije gde su Lucifer, Belzebub i Satana često smatrani istim bićem (različitim imenima za Đavola), Grimorium Verum ih izričito deli na tri zasebna entiteta sa podeljenim geografskim i funkcionalnim nadležnostima. U ovom priručniku, Lucifer se ne priziva radi duhovnog prosvetljenja (kao u modernom luciferijanizmu), već kao najviši administrativni autoritet koji mora dati dozvolu svojim podređenim duhovima da magu ispune konkretne, materijalne želje (novac, osvetu, ljubav, uticaj).

Pravo rođenje Lucifera u obliku u kojem ga moji sagovornici danas doživljavaju dešava se u XIX veku. Francuski okultista Elifas Levi je u svojim spisima redefinisao Lucifera ne kao đavola, već kao astralnu svetlost (Lumière Astrale), odnosno kao jedinstveni, veliki kosmički fluid, solve et coagula, Veliki Magijski Agens koji se sastoji od dve suprotne struje: aktivne (vatrene, privlačne) i pasivne (hladne, odbojne). U časopisu koji se simbolično zvao Lucifer, Blavatska i njeni sledbenici su ga u potpunosti rehabilitovali, izjednačivši ga sa Prometejem, donosiocem vatre svesti, uma i duhovne nezavisnosti čoveku, nasuprot tiraninu Starog zaveta. Naposletku, književna tradicija (Miltonov Izgubljeni raj, Bajronov Kain) pretvorila je palog anđela u romantičnog, tragičnog heroja koji se bori protiv kosmičke tiranije.

Takođe, pomenuo bih jedno zanimljivo gledište koje dovodi u vezu Lucifera i Ahrimana, ali kao suprotnosti, a na koje često nailazim u retorici pojedinih neorozenkrojcera, ali i luciferijanaca. Naime, ovaj specifičan dualizam (gde je Lucifer svetlosna, intelektualna, asocijativna sila, a Ahriman materijalna, mračna, sklerotična, pasivno-fiksirajuća sila) ne potiče od Levija, već iz antropozofije Rudolfa Štajnera. Dakle, Štajner je bio taj koji je postavio kosmičku dramu između Lucifera (duhovni zanos, uzlet) i Ahrimana (materijalizam), dok je Hrist u sredini.

Sada bih se pozvao na britanskog okultistu Džejka Straton-Kenta koji je jedan od najvećih autoriteta za zapadnu magijsku tradiciju i goeciju. Straton-Kent u svojim radovima (Geosophia, The True Grimoire) ubedljivo dokazuje da su grimoari poput Grimorium Veruma zapravo izopačeni i preživeli priručnici antičke teurgije i goecije (grčke goēteia). Hrišćanski monasi i pisci koji su prepisivali ove tekstove u Srednjem veku i renesansi morali su da uklope starinske paganske obrede u prihvatljiv teološki okvir. Da ih ne bi spalili kao jeretike, ili zato što su i sami verovali u crkvenu dogmu, oni su stare kosmičke bogove prekrstili u demone.

Po Straton-Kentu, u antičkoj goetskoj praksi, mag dobija dozvolu od gospodara Podzemnog sveta (Plutona ili Hada) kako bi kontaktirao sa htonskim duhovima, mrvima i elementalima. Kada Grimorium Verum navodi da je Lucifer Imperator koji vlada podzemljem i koji mora dati dozvolu da bi se kontaktirali niži duhovi, Lucifer tu nosi identičnu ulogu i funkciju kao antički Pluton (Had). On je vladar Podzemlja koji drži ključeve bogatstva i htonskih sila. Njegovo ime Lucifer u tom kontekstu odgovara i orfičkom Plutonu koji donosi svetlost iz dubina ili podzemnom Heliosu (htonskom solarnom božanstvu).

Takođe, imamo primer Astarota kao demonske zamene za boginju Astartu, odnosno Ištar, ili Afroditu. Ovo je najočigledniji primer u kome jasno vidimo da Astarot iz grimoara potiče od boginje Astarte (Inane / Ištar / Venere). Njena funkcija je bila ljubav, rat, zvezdano znanje i proricanje. Crkva ju je prevela u muškog, ružnog demona koji smrdi, ali su njene astrološke i planetarne veze sa Venerom ostale nepromenjene.

Isto tako Belzebub je Baal Zebul, tj Gospodar uzvišenog doma, ili Gospodar Hrama, bio je kanaanski bog neba i oluje (aspekt Baala). Jevreji su polemički izmenili njegovo ime u Baal-Zebub (Gospodar muva) kako bi ga ismejali. U grimoarskoj tradiciji, on nastavlja da deluje kao bog oluje, vazduha, gneva i nebeske moći. 

Dakle, Lucifer je u strukturi Grimorium Veruma veštački umetnuta hrišćanska maska navučena preko antičkog vladara podzemlja Plutona, Serapisa, ili Podzemnog Sunca). Crkva je sve drevne bogove svela pod zajednički imenitelj Đavola, a autor Grimorium Veruma je iskoristio ime Lucifer da personifikuje vrhovni htonski autoritet bez koga nikakva magija podzemnih sila ne funkcioniše.

Dodatak: Podzemno Sunce i Lucifer

Koncept Podzemnog Sunca (Helios Katachthonios ili Sol Niger, Crno Sunce) predstavlja jedan od najdubljih simbola u antičkom misticizmu, gnostičko-teurgijskoj praksi i alhemiji koji pogađa tačno u onu tačku gde se spajaju mrak podzemlja, tajna svetlost i figura Lucifera kao donosioca prosvetljenja iz dubina. U antičkoj grčko-rimskoj i egipatskoj religijskoj praksi, Sunce nije posmatrano samo kao svetlosno telo koje sija na nebu tokom dana. Kada Sunce zađe na zapadu, ono ne nestaje, nego ulazi u podzemni svet (Amenti u Egiptu, Had u Grčkoj) i preobražava se u Podzemno Sunce. Heraklit je, recimo, poistovećivao Hada i Dionisa. U teurgijskoj praksi, Helios Katachthonios je sam Pluton (Had), bog podzemlja koji donosi plodnost, skriveno blago i tajnu svetlost dušama u mraku. U Orfičkim himnama, htonski Helios se priziva kao božanstvo koje drži ključeve podzemnog sveta, ali nosi krunu od zraka u potpunoj tami. On je svetlost koja svetli u dubinama materije.

Dakle, ovo je ključni most ka redefinisanju Lucifera iz Straton-Kentove perspektive. Kada grimoari poput Grimorium Veruma postavljaju Lucifera za Imperatora Podzemlja koji daruje blago, skriveno znanje i uspeh, oni zapravo ne opisuju biblijskog đavola koji muči duše, već preodeveni antički kult htonskog Heliosa, odnosno Plutona. Lucifer je u tom sistemu skriveni izvor svetlosti i vitalnosti koji deluje unutar same materije, sa dna kosmičkog ambisa. U suštini, ovde je na delu paganizam.

U alhemiji, koncept Podzemnog Sunca direktno se preslikava na simbol Crnog Sunca (Sol Niger) i prvu, najvažniju fazu Velikog Dela (Magnum Opus), a to je Nigredo. Da bi se olovo pretvorilo u zlato, prva supstanca (Prima Materia) mora umreti, pocrneti i proći kroz stanje truljenja u alhemijskoj posudi. Alhemičari su tvrdili da se u samom centru te crne, trule mase nalazi tajni oganj ili Sol Niger. To je nevidljivo Sunce koje sija u mraku. Bez ulaska u tu najdublju tminu i pronalaženja tog podzemnog ognja, nemoguće je preći u sledeće faze (Albedo - beljenje i Rubedo - crvenjenje / zrenje). U ovom kontekstu, Lucifer / Podzemno Sunce jeste sama ta unutrašnja solarna iskra skrivena u gustoj materiji. On je princip koji podstiče materiju da se preobrazi, da se osvetli iznutra i da iz bazičnog stanja izraste u zlato duha.

Za kraj mogu reći da podzemno Sunce (Helios Katachthonios) i alhemijski Sol Niger razotkrivaju pravu narativnu suštinu Lucifera po kojoj on nije kosmički neprijatelj svetlosti, već sama svetlost koja je zaronila u najdublji mrak materije da bi je oživela iznutra. Zato je u grimoarima on vladar podzemnog blaga, u alhemiji skriveni oganj u utrobi Nigreda, a u antičkoj teurgiji sam Pluton-Helios. On je opomena da se najviša svetlost i najdublji mrak ne nalaze u sukobu, već u večnoj alhemijskoj sintezi.

--------

Pa gde se onda nalazi Lucifer? Posle svega rečenog, rekao bih da ga ne nalazimo ni u drevnom Egiptu, ni u Vavilonu, ni u izvornim misterijama kao samostalno božanstvo čije bi postojanje pratilo neprekinuti niz istorijskih tragova. Nalazimo ga u međuprostoru između religije, književnosti, teologije i okultizma. Lucifer je ime koje je tokom vekova postalo ekran na koji su ljudi projektovali sopstvene predstave o slobodi, pobuni, znanju, duhovnosti i moći. Za jedne je on obećanje oslobođenja, za druge iskušenje, za treće simbol unutrašnjeg buđenja ili intelektualnog prkosa. Ipak, iza svih tih slojeva ne stoji jedno jedinstveno i lako prepoznatljivo biće, već čitava porodica različitih tradicija koje su se vremenom stopile u jedan lik. Zato mi Lucifer ostaje neuhvatljiv.

Mogu prepoznati Veneru koja najavljuje izlazak Sunca. Mogu prepoznati Plutona, gospodara podzemnog blaga. Mogu prepoznati Prometeja koji donosi vatru, ili Sol Niger koji svetli u srcu tame. Mogu prepoznati grimoarskog vladara podzemlja i romantičnog heroja XIX veka. Ali kada pokušam da iza svih tih maski pronađem jedno jedino lice Lucifera, ono se ponovo raspršuje u mnoštvo svojih odraza. Možda upravo u tome i leži njegova stvarna moć. Ne u tome što je jedan bog, jedan demon ili jedan pali anđeo, već u tome što je postao ogledalo u kojem naša epoha vidi ono što joj najviše nedostaje, ili za čim čezne.

Pogledaj moj video na ovu temu na YouTube.