NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na jednaka prava.“Fridrih Niče, Antihrist
Revolucije
u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do prelaz ka
antivrednosti, u odnosu na preovlađujuće društvene vrednosti protiv kojih su
ciljala revolucionarna dejstva. Imajmo na umu da su se dešavale u okviru tzv
zapadne civilizacije, ili su podstaknute pogledom na svet poreklom odatle.
Setimo se nekih poznatih revolucija: holandska, engleska, francuska, američka,
haićanska, mađarska, grčka, srpska, bolivarska, ruska, kubanska, kineska,
jugoslovenska, španska, turska, libijska, venecuelanska, sandinistička, korejska,
vijetnamska itd. Neke od pomenutih su uspele, neke nisu, druge su više nalik
prevratu. Neke su univerzalističke, zatim nacionalno-oslobodilačke ili
oslobodilačke sa univerzalističkim idejama. U užem smislu univerzalističke bile
su one poput francuske ili boljševističke jer je tu bilo reč o zbacivanju
domaćeg tradicionalnog poretka a ne borbi protiv stranog okupatora uz primese
određenog univerzalizma. Načelno, reč je o tranziciji koja još uvek traje – iz
jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije
ništa više od puke negacije.
Polet
revolucionarnog ciklusa, ostrašćenost revolucionara, nije ništa manja od
ostrašćenosti nosilaca predrevolucionarnog režima kojom su se odavali opojnom
zaboravu dekadencije. Da nije tako brojne revolucije ne bi uspele. Ipak, ne
smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao
tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s
obzirom da će neki budući revolucionari ili uzurpatori lakše moći
delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je
proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sa stanovišta stvarne promene, sve
što je protiv i što svoja osnovna načela temelji na suprotnim aksiomima od
aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari
pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i
banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost,
stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak
ili borba protiv nečeg što stvarno ili navodno predstavlja opštu pretnju itd.
Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto
uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa
krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva. Zapravo,
revolucija bi značila povratak na polaznu tačku ali iz drugog pravca, čime se
ocrtava pun krug a ne tek „standardnih“ 180 stepeni dosadašnjih revolucija (ili
još manje).
Pitanje
slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na
načelnu opštost slobode i to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je
to i dalje najjednostavniji oblik zajednice – porodica. Da ne ulazim u
definiciju porodice, samo ću istaknuti da tzv nuklearnu porodicu smatram
oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni
fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud
individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane
društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju ili
duhovnost je utopija, ali društvo ili zajednica koju predvode adepti je sasvim
moguća, i dodao bih – poželjna! Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni
da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti
mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati
jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima,
čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. Opštost pre svega znači
mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koji pojedinac na
osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je
ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo
nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje
pristupačnosti rezervisana za mali broj pojedinaca koji su se potrudili da je
dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri
slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od onih neslobodnih.
Vulgarni
pseudorevolucionarni prevrat u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije
(ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija,
prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom
obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni,
ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava i
sveobuhvatna, tada ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice
dalje revolucionarne inercije. Iz paranoičnog straha od pobune ili svrgavanja
rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih
društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno
rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari
koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred
sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast – zaverom. Zato oni
uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje
sistema bezbednosti.
Manje ili
više, čovek oseća potrebu za duhovnošću. Povodom toga danas imamo katastrofalan
rezultat. Ostvaren je veliki iskorak u oblasti duhovnog lažnog napretka:
vulgaran povratak tradiciji, političke religije i stvaranje brojnih
novokomponovanih ideoloških i kvaziezoterijskih oblika snobizma
pseudocivilizacijskog društva. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog
poimanja revolucionarnih načela Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su
sve dosadašnje revolucije u okviru zapadne civilizacije (ili odatle nadahnute),
zaista bile revolucije katastrofe. Povod za revoluciju predočen je kao njen
razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi,
oprativci, komandanti, čak ni finansijeri, već „sive eminencije” koji agendu
svojih interesa ostvaruju ideološkim nadahnućem. Njihovi interesi nisu vezani
za njih same lično, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za
narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili
etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene
finansijere smisao je profit, a za dubinske inspiratore cilj je društveni
inženjering u pravcu koji je načelno unapred određen, a čija je priroda
ezoterijska.
Ipak,
imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice
i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom
donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše
vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka.
Esencijalno dobro i esencijalno zlo nikako se ne mogu otelotvoriti u čistom
obliku, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i
tamo učini i nešto, ako ne dobro, ono barem korisno ili upotrebljivo. Isto tako
vlast, makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo
zlo, ili okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je
neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se
protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi
vidove zla trpeo počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će
reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana
milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti „infuzija
kosmičkog jedinstva“.
Prava
revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao „Božanskom revolucijom
katastrofe“, jer počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja
– onog apstraktnog. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog,
ideološkog, pravno-političkog i vrednosno-moralnog poretka, a što je zalog
novog revolucionarnog „kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera
Revolucije. Nakon „krvavog“ čina na najvišem nivou, ono što sledi, nije
odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad
Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i
atavistički). Ono što sledi jeste nekromantija – oživljavanje istog i njegovo
prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske revolucije
katastrofe jeste u preobražaju, promeni oblika postojanja, radikalnoj
transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Taj
preobražaj, po revolucionarnoj doktrini, mora biti podstaknut odozgo, od strane
najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno,
transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj
revolucionara jeste preuzimanje dizgina metafizičke vladavine, zatim se
infiltrirati u vlast, u moć, pa onda sa tih položaja revolucionisati ljudski
svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslovi budu ostvareni, zavereničko
jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne marginalci, neinicirani
ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu
„korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog
vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti odražena na sve društvene
institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami
vrhunski adepti kulta starog poretka.
Prava
Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za
svetsku Revoluciju, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog
marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti
obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo
da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne mogu biti ljudi nekanalisanih
emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske
vizije. Oni moraju biti proroci i sveštenici, kako globalizacije, tako i njene
napredne varijante, odnosno galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće
biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a
što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma.
Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša
preuzme nova elita sastavljena od posebnih ljudi arkanskog tipa, posvećenih
Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi
to prva, konkretna akciona faza Božanske revolucije katastrofe, početak
scenarija galaksizacije – zaverenička infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji
te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i
magijsku moć. To je suštinska namera totalnog revolucionarnog delovanja koje
može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske
prirode.
