Kratka povest Puta Leve ruke - prvi deo

 

Poreklo Puta Leve ruke: Tantrizam

Razumevanje Puta leve ruke (Vama Marga ili Vamačara) zahteva metodičan pristup, jer je taj izraz u modernom smislu postao sinonim za svašta, od pukog satanizma do ekstremnog individualizma, dok je u izvornom značenju njegova priroda daleko dublja i specifičnija. Ovaj koncept u svom terminološkom i tehničkom smislu potiče iz Indije, ali njegovi koreni i implikacije sežu dalje od proste definicije tantrizma. Navedeni izrazi potiču iz sanskrita: Vamačara (Vama - leva; Ačara - put / ponašanje). Nasuprot njemu stoji Dakšinačara (Dakšhina - desna). U indijskoj tradiciji, desna ruka simbolizuje ortodoksiju, društveni poredak (Darma) i sleđenje vedskih propisa. Leva ruka je, s druge strane, uvek bila povezana sa onim što je heterodoksno, rubno i, pre svega, transgresivno.

Iako se klice ovakvog razmišljanja mogu naći u ranim asketskim grupama (poput Pašupata ili Kapalika koji su obitavali na grobljima), koncept se kristalizuje unutar Tantre. Vamačara se u tantrizmu ne razume kao zli put, već kao ubrzani put ka oslobođenju (Mokša). Glavna osobenost ovog puta je upotreba onoga što je u ortodoksnom hinduizmu strogo zabranjeno ili nečisto. To je čuveni ritual Pančamakara (5 slova M): madja (alkohol), mamsa (meso), matsja (riba), mudra (žitarice / gestovi), i maithuna (ritualni seksualni odnos). Za sledbenika Desne ruke, ovi elementi su prepreke. Za sledbenika Leve ruke (LHP), oni su alhemijski instrumenti. Ideja je da se strast ne suzbija, već da se kroz nju prođe kako bi se ona transcendirala. 

LHP izvan Indije: dionisizam i oblici gnosticizma

LHP u strogom smislu jeste indijski izum, ali ukoliko pod LHP podrazumevamo put transgresije, obožavanje božanstva kroz zabranjeno ili traženje božanskog u tami, slični obrasci su postojali i drugde (npr. određene gnostičke sekte u ranoj hrišćanskoj eri, dionizijski kultovi u Grčkoj). Međutim, Indija je jedino mesto gde je ovaj put bio filozofski i tehnički precizno kodifikovan. U Indiji to nije bila pobuna protiv Boga (što je čest zapadni nesporazum), već specifičan način služenja Apsolutu kroz Šakti (žensku energiju / moć). Takođe, važno je istaći da nije sva Tantra LHP. Postoji grana Tantre koja je potpuno usklađena sa vedskom čistotom (Samajačara). LHP je samo jedna specifična, radikalna grana unutar tantričkog stabla.  

Isto tako, važno je osvetliti puteve i refleksije prelivanja LHP oblika tantrizma izvan Indije, pre svega ka Evropi i Bliskom istoku. O tome se ne može pouzdano reći jeste ili nije, već se odgovor na pitanje da li je bilo takvih uticaja, krije u razmeni ideja duž Puta svile. Veza između Indije i helenističkog sveta (uključujući Bliski istok) bila je intenzivna nakon pohoda Aleksandra Makedonskog (IV vek p.n.e.). Grčki hroničari su pisali o gimnosofistima (nagim mudracima) Indije. Postoje snažne indicije da su rani gnostički centri, poput Aleksandrije, bili mesta gde su se susretali indijski asketi i bliskoistočni mistici. Budističke i šivaističke misije su stizale do Antiohije i Aleksandrije. Koncept da je materijalni svet obmana ili zatvor (gnostički kosmos vs. indijska maja) previše je sličan da bi bio slučajan. 

Iako gnostici nisu koristili izraz Put leve ruke, određene sekte su praktikovale ono što bismo danas nazvali esencijalnim LHP-om. Na primer, karpokratijanci su verovali da duša mora proći kroz sva ljudska iskustva (uključujući i ona koja zakon zabranjuje) da bi se oslobodila kruga reinkarnacije. Ovo je zapanjujuće slično tantričkoj ideji prolaženja kroz strast da bi se strast pobedila. Ofiti (obožavaoci zmije) su zmiju iz Edena videli kao donosioca Gnoze. Ovo rezonuje sa tantričkim buđenjem kundalini (zmijske moći). Za njih je transgresija protiv lažnog boga (demijurga) bila čin duhovnog oslobođenja.

Osim gnostika imamo i dionizijski kult koji je praktikovao ekstazu kao metod. Dionizijski kult je najstariji evropski ekvivalent LHP-u. Zanimljivo je da mitologija kaže da je Dionis došao iz Indije (ili sa Istoka). Dionis i Šiva su božanstva paradoksa. Obojica su povezani sa vinom / opijatima, divljom prirodom, plesom, uništenjem i plodnošću. Kao i u Vamačari, dionizijske orgije (sparagmos i omofagia) nisu bile puko uživanje, već pokušaj da se kroz ekstremno čulno iskustvo (i ekstazu) razbije individualni ego i postigne jedinstvo sa božanskim.

Povodom ovih pojava izvan Indije, razumno je zapitati se da li je u pitanju nezavisan razvoj ili zajednički izvor? Nauka se još uvek spori, ali preovladava mišljenje da je reč o kombinaciji oba faktora. Verovatno postoji prastari supstrat u kojem je božanstvo uništenja i transformacije zahtevalo levu, transgresivnu stazu. Poznato je da su gnostički učitelji poput Vasilida imali dodira sa istočnim idejama. Međutim, bliskoistočni LHP oblici (poput onih u gnosticizmu) dobili su specifičnu dualističku crtu (borba protiv demijurga) koju indijski LHP nema u toj meri. Dok se u Indiji LHP razvijao kao tehnički sistem unutar monističke filozofije (sve je jedno, pa i nečisto je sveto), na Bliskom istoku i u Grčkoj on se javlja kao revolucionarni čin protiv okova zakona. Gnostici i dionizijci su bili braća po duhu sa indijskim tantricima, tj koristili su slične metode (transgresiju, ekstazu, rad sa senkom) da bi postigli isti cilj: neposredan uvid (Gnozu) nasuprot slepom verovanju.

Dionis i Šiva, Grci i Indija

Tvrdnja o Dionisovom indijskom poreklu nije moderna spekulacija, već je duboko utemeljena u antičkoj književnosti i mitografiji. Grci su na Dionisa gledali kao na stranog boga par excellence, onoga koji dolazi spolja da bi uzdrmao okamenjene društvene strukture. Glavni izvori za ovu tvrdnju su helenistički pisci i kasniji rimski autori, koji su kroz mit o Dionisovom pohodu na Indiju pokušali da objasne sličnost između grčkog boga i istočnih božanstava. Euripid je (V vek p.n.e.), u svojoj čuvenoj tragediji Bakhe, pisao kako se Dionis vraća u Tebu nakon što je već pokorio istok. On sam kaže da dolazi iz bogatih krajeva Lidije, Frigije i Baktrije (današnji Avganistan i Centralna Azija, prag Indije). Istoričari Arijan i Diodor Sikul (I vek p.n.e.), detaljno su opisivali Dionisov trijumfalni pohod. Prema njima, Dionis je bio taj koji je civilizovao Indiju, naučio ljude uzgoju vinove loze, plesu i muzici, te uspostavio zakone pre nego što se vratio u Grčku. Non iz V veka, u svom grandioznom epu Dionysiaca (najduži ep antike), posvećuje čak 48 pevanja Dionisovom ratu protiv Indijaca. Za Nona, Dionis je solarni heroj koji širi ekstazu kao civilizacijsku silu. 

Kada su vojnici Aleksandra Makedonskog stigli do Hindukuša, bili su ubeđeni da su pronašli tragove svog boga. U gradu Nisa (u današnjem Pakistanu), videli su bršljan i vinovu lozu, što je za njih bio neoboriv dokaz da je Dionis tuda prošao. Međutim, stvarni razlog ovog poistovećivanja jeste duboka sličnost između Dionisa i Šive. Kao prvo, obojica su povezani sa planinama i divljim zverima (leopardi, bikovi); obojica koriste ekstazu, ples i opijate (vino vs. soma) kao sredstva prosvetljenja; i obojica nose epitet Rušitelja koji kroz uništenje forme donosi novi život.

Istini za volju, Grci su morali da pripitome ovaj kult. Prvobitni, pradionizijski oblici (koji vuku korene iz tračkih i maloazijskih misterija) bili su ekstremno brutalni i spadaju u samu srž onoga što bismo nazvali LHP metodom. Na primer, prvobitni pradionizijski ritual je uključivao komadanje žive životinje (ponekad i čoveka) golim rukama (sparagmos) i jedenje živog, krvavog mesa (omofagia). To je bio čin sjedinjenja sa bogom kroz krv i sirovu životnu silu. Takođe, menade, odnosno bahantkinje, nisu bile samo vesele žene sa vinom, već zaposednuta bića koja su napuštala gradove i odlazila u planine (simbol divljine, izvan zakona), vraćajući se u atavističko stanje.

Sofisticirani Grci su, da bi izbegli totalni kolaps društva, uradili genijalan potez, odnosno, uveli su Dionisa u Delfe. Polovinu godine su posvetili Apolonu (redu, svetlosti, razumu), a drugu polovinu Dionisu (haosu, tami, ekstazi). Time je Dionisov kult državno priznat i očišćen od najekstremnijih oblika nasilja, ali je u Orfičkim misterijama zadržao svoju LHP suštinu, odnosno ideju da je čovek sastavljen od titanskog (zlog / materijalnog) i dionizijskog (božanskog / svetlosnog) dela, te da se kroz inicijaciju mora vratiti božanskom izvoru. Dakle, možemo zaključiti da je Dionis nekakav LHP ambasador u srcu Evrope. To pokazuje da se do božanskog ne dolazi samo kroz moral i zakon (Apolon), već i kroz sveto ludilo i transgresiju (Dionis).

Put Leve ruke, islam i Indija

Prelazak na Bliski istok u kontekstu Puta leve ruke (LHP) dovodi nas do jednog yanimljivog poglavlja u istoriji misticizma. Ovde se indijski koncept transgresije susreće sa strogim semitskim monoteizmom, stvarajući specifične oblike svetog prestupa unutar islama. Glavni nosioci ovog impulsa su Malamatije i srodni derviški redovi (poput Kalandera), koji operišu na samoj ivici jeretičkog i svetog. Izraz Malamatije (Put prekora - Malamatiyya), potiče od arapske reči malama (prekor). Za razliku od ortodoksnih vernika koji teže da izgledaju pobožno, Malamatije su radile suprotno. Njihova osnovna teza bila je da javna pobožnost pothranjuje ego (nafs). Da bi uništili ego, oni su namerno činili stvari koje izazivaju društvenu osudu, dok su svoju stvarnu duhovnost čuvali u potpunoj tajnosti. Njima je transgresija služila kao zaštita. Malamatija bi, na primer, usred posta javno pio sok (koji izgleda kao vino) ili se ponašao nedolično, kako bi naterao ljude da ga preziru. Taj prezir okoline služio je kao alhemijska vatra koja sagoreva ponos. Iako su ostali unutar islamskog okvira, njihov metod je suštinski LHP, jer oni koriste negativnu društvenu silu (sramotu i izolaciju) kao gorivo za unutrašnji uspon.

Dok su rane Malamatije iz Nišapura (IX vek) bile diskretne, kasniji Kalandari (XII vek i kasnije) bili su radikalniji i vidljiviji. Oni su direktna spona između indijskih jogija i bliskoistočnog misticizma. Kalandari su često brijali glavu, obrve i bradu, nosili teške gvozdene lance i tetovaže. Ovakav izgled je bio direktan šamar društvenim normama lepote i pristojnosti. Mnogi istraživači vide jasne tragove indijskih Natha jogija i Kapalika u praksi Kalandara. Oni su praktikovali lutanje, prosjačenje i svesno odbacivanje svih zakona u korist neposredne unutrašnje istine (haqiqa). Za njih je kršenje verskog zakona bilo neophodno da bi se dokazalo da je Bog iznad svake forme.

Jedan od najkontroverznijih LHP elemenata u sufizmu (naročito kod Mansura al-Haladža i Ahmada Gazalija) je reinterpretacija Iblisa. Prema ovom učenju, Iblis je odbio da se pokloni Adamu ne iz zlobe, već iz apsolutne ljubavi prema Bogu, odbijajući da se pokloni bilo kome osim Njemu, čak i po cenu večnog prokletstva. Iblis ovde postaje tragični heroj LHP-a. On prihvata ulogu prokletnika i otpadnika radi više istine. Ovo je vrhunski čin duhovne transgresije: prihvatanje pakla kao mesta služenja.

Dakle, Bliski istok je pounutrašnjio LHP. Dok je Indija radila sa telom i supstancama, sufije su radile sa psihološkom senkom i društvenim statusom. To je put gde se svetost krije iza maske grešnosti. Ipak, neophodno je naglasiti jednu stvar. Ostaje nepobitna činjenica da je indijski potkontinent je bio epicentru fuzije između islamskog misticizma (sufizma) i indijskih jogijskih tradicija (Natha jogija i Tantrika). Upravo se na tom tlu rodio najradikalniji oblik onoga što bismo na Zapadu nazvali LHP unutar islama. Kada je islam stigao u Indiju (preko Sinda), nije naišao na prazan prostor, već na visoko razvijenu mrežu Sidha i Natha jogija koji su već vekovima praktikovali Vamačaru (LHP). Narod je počeo da vidi sufijske svetitelje (Pirove) kao islamsku verziju jogijskih čudotvoraca. I jedni i drugi su delili sklonost ka marginalnim mestima, grobljima, šumama i pustinjama, mestima gde društveni zakoni ne važe. 

U Indiji se sufizam podelio na dve grane: Bašar (oni koji prate šerijat) i Bešar (oni koji su izvan zakona). Ovi drugi su čisti LHP. Lal Šahbaz Kalandar je jedan od najpoznatijih svetitelja Sinda. Njegov kult je savršen primer ove fuzije. Njegovi sledbenici praktikuju Dhamal, ekstatični ples uz divlje bubnjeve koji više podseća na dionizijske orgije ili šivaitske plesove nego na klasičnu islamsku molitvu. Kalandari su u Indiji usvojili praksu brijanja glave, obrva, brkova i brade. To je bio čin totalnog raskida sa društvenim identitetom, preuzet direktno od indijskih asketa koji su brijanjem označavali građansku smrt.

Sufiji u Indiji su počele da prevode jogijske tekstove na persijski i arapski. Čuveni tekst Amritakunda (Bazen nektara) preveden je kao Bahr al-Hayat (Okean života). Sufiji su usvojili pranajamu (vežbe disanja) i rad sa energetskim centrima (čakre), ali su ih nazvali Latifa. Neki radikalni sufijski redovi, poput Madarija, išli su toliko daleko da su konzumirali hašiš i hodali nagi (poput Naga sadua), tvrdeći da je to jedini način da se postigne apsolutna sloboda od ega. Njihov osnivač, Badiudin Šah Madar, često se povezuje sa večnim, besmrtnim figurama nalik na indijske Sidhe.

Vidimo da je indijsko-islamski dodir izrodio hibridni LHP po kome unutrašnje ima prioritet nad spoljašnjim. Kršenje šerijata nije greh, već dokaz da je tvoja veza sa Bogom toliko jaka da ti ljudski zakoni više ne trebaju. Ovaj put podrazumeva i korišćenje opijata, boravak na nečistim mestima i svesno izazivanje gnušanja kod pravovernih. Naposletku, imamo i poistovećenje sa Bogom, jer kao što tantrik kaže Aham Brahmasmi (Ja sam Apsolut), sufija Haladž je rekao Ana al-Haqq (Ja sam Istina / Bog). To je vrhunska transgresija za ortodoksni islam. Indija je bila laboratorija u kojoj je sufizam pozajmio tehnički arsenal od Tantre. Kada se taj misticizam vratio ka Bliskom istoku i Turskoj (preko derviških redova kao što su Bektaši), on je sa sobom nosio taj indijski, antinomijski (protiv-zakoniti) kodeks.

Vidi nastavak: LHP u Evropi