Gnosticizam i Abraksas

Paralelno sa nastankom i ranim razvojem hrišćanstva, razvijao se i gnosticizam kao eklektička, ezoterična i jeretička senka, nadahnuta egipatskom, helenističkom, judaističkom i mesopotamskom tradicijom. Ipak, mnogi gnostici su, bez obzira na to, sebe smatrali hrišćanima. Međutim, postoji jedna značajna razlika između ta dva pogleda na svet: hrišćanin u suštini čeka na čin Božje milosti, dok gnostik, naprotiv, veruje da je on sam taj koji ima kontrolu nad svojim putem spasenja. Hrišćanin se trudi da živi ispravno, utemeljuje svoju veru, poštuje crkvene propise, Božje zapovesti, prisustvuje crkvenoj službi, moli se, posti i ne odaje se grehu, ali hoće li zaslužiti spasenje to zavisi od milosti samog Boga. Sa druge strane, manipulacijom svetih imena i gematrijskih formula, gnostik priziva Boga da odgovori na njegove molbe. Filon Aleksandrijski pominje lestvicu reči, odnosno imena, koja se proteže od Neba do Zemlje, putem koje, kroz znanje, čovek može da se uzdigne ka Bogu. U tom smislu gnostik može računati na spasenje jer zna tajne nebeskih sfera i daje tačne odgovore božanstvima na koja na tom putu nailazi. Pitanje prirode tih božanstava je upitno, ali možemo ih opisati kao entitete saobrazne stepenovima uspinjanja. Ovaj detalj umnogome podseća na ono o čemu se govori u egipatskoj Knjizi mrtvih gde pokojnik takođe prolazi kroz razne oblasti zagrobne sfere ispred kojih se nalaze strašni stražari koji traže lozinku kako bi ga propustili dalje.

U korenu gnostičkih pokreta stoji uverenje da se čovek nalazi u svetu koji nije njegov dom, u kosmosu koji je delo nižih sila, a ne Boga. Materija nije zla po sebi, ali je gusta, maglovita i zarobljavajuća, kao san u kome se zaboravlja sopstveno poreklo. U svakom čoveku postoji iskra svetlosti, parče Sofijinog izgubljenog sjaja, koje pamti nebesku kuću. Spasenje ne dolazi spolja, već iznutra, kao sećanje na ono što duša jeste pre Pada. Znanje (gnosis) nije intelektualna informacija, nego preobražaj: buđenje unutrašnjeg oka koje prepoznaje iluziju sveta i prozire arhonte. Hrist, Set, Manije ili drugi božanski poslanici nisu tu da otkupe krivicu, nego da probude zaboravljeno poreklo. Uvek postoji tajna genealogija svetlosti, lanac bića koja su sačuvala istinu uprkos zabludi sveta. Ritual, simbol i mit služe kao mape za povratak, a ne kao dogme. Iznad svega, gnostik veruje da se prava stvarnost ne nalazi ispred očiju, nego iza vela, i da se do nje dolazi unutrašnjim preokretom, a ne spoljašnjom pokornošću. Svet je pozornica, telo je školjka, a cilj je povratak u dom svetlosti iz kojeg smo potekli.

Irineј, hrišćanski episkop Liona s kraja II veka, smatrao je da je nemoguće vladati nebesima prostim izgovaranjem „svetih“ imena. Kao hrišćanin, prirodno je bio obazriv prema čudnim bogovima koji su se krili iza gnostičkih učenja. Irinej je o gnosticima pisao da oni koriste magiju, likove, bajalice i prizivanja. Takođe, optužio ih je da izmišljaju određena imena kao da pripadaju anđelima, proglašavaju da su jedni u prvom nebu, drugi u drugom, a zatim pokušavaju da prizivaju imena, poglavarstva, anđele i sile izmišljenih nebesa, itd. A ko se smatrao gospodarom tih nebesa? Prema gnostiku Basilidu, to je bio bog po imenu Abraksas, čije se ime nalazi ugravirano na mnogim gnostičkim amajlijama i talismanima. Njegova numerička vrednost na grčkom glasi: Alfa-1, Beta-2, Ro-100, Alfa-1, Ksi-60, Alfa-1, Sigma-200, što ukupno daje 365. Na hebrejskom: Alef-1, Bet-2, Reš-200, Alef-1, Qof-100, Alef-1, Samek-60, takođe ukupno 365 - broj dana u godini. Upravo zbog toga su ljudi urezivali njegovo ime na amajlije sreće, verujući da će im blagostanje svakodnevno dolaziti. 

Abraksas je bio vladar Prvog Neba, prožimatelj sedam sfera i gospodar 365 zona unutrašnjeg sveta. Bio je povezan sa stvaranjem sveta, a njegovo ime, kako je Basilid učio, imalo je veliku magijsku moć koja je mogla učiniti čoveka nepobedivim. Abraksas je imao ljudsko telo, glavu sokola i zmijske noge. Obično je prikazivan kako u jednoj ruci drži nož, a u drugoj štit na kojem je bilo urezano sveto ime JAH. Verovalo se da je u svom najčistijem obliku Abraksas bio Sunčev bog, čiji je uticaj nad svetom trajao kroz celu godinu (rast i opadanje), i ciklično, kroz svu večnost. 

Gnostičko naglašavanje svetih formula moći bilo je strano hrišćanstvu, koje je gnosticizam na kraju proglasilo za jeres. Ipak, gnosticizam je nudio mnogo više od pukih formula jer je predstavljao složeni sistem misticizma, putem koga pojedinac prima nadahnuće iz viših sfera kroz otkrovenje, a zatim sopstvenim naporom nastoji da se povrati u duhovne visine, bilo kroz meditaciju, bilo kroz astralno putovanje duše posle smrti itd. Međutim, određena božanstva Nižih Nebesa mogla su mu stati na put. Prema Ofitima, jednoj gnostičkoj sekti, postojalo je sedam takvih životinjskih demona. Njihova imena bila su: Mihael (lav), Suriel (bik), Rafael (šišteća zmija), Gavril (orao), Ialdabaot (lav), Iaot (zmija), Sabaot (bik), Eloajos (orao), Tautabaot (medved), Erataot (pas) i Oneol ili Tartarot (magarac). Origen, hrišćanski teolog iz III veka, opisao je u svom delu Contra Celsum kako su Ofiti prizivali ovih sedam demonskih zveri na unutrašnjem putovanju duše. 

Pošto bi ovladala demonom pomoću ove formule, prizivajući Boga Svevišnjega, duša bi potom napredovala ka višim nebesima. Uopšte, gnostici su verovali da su ta nebesa (nazivana Eoni ili „večnosti“, jer su izvan prostora i vremena) emanacije Prvog Principa. Prvi Eoni su u sebi bili čisti i savršeni, ali što su se više spuštali ka onome što nazivamo stvarnošću, bivali su sve više iskvareni kontaktom sa svetom. Sve materijalne stvari smatrane su u osnovi „manjkavim“, jer su bile samo bledi odražaji božanskog. Zemlja, stvorena iz haosa koji je, po gnosticima, bio lišen kosmičke energije, donosila je „manjkavosti“ koje su poistovećivane sa negativnošću ili zlom. Neki gnostici su takođe verovali da je duša, kada je pala u materiju iz svoga ranijeg uzvišenog stanja, postala tužna jer je fizičko postojanje podrazumevalo patnju. I poput Bude, gnostici su poistovećivali patnju sa neznanjem. Put samospoznaje uklanjao je neznanje i patnju i vodio ka duhovnom preporodu. U tom smislu telo je postajalo duh, a zlo se preobražavalo u dobro.

Svaki Eon, ili emanacija od Boga, bio je „pozitivniji“ od onog ispod njega i samim tim stvarniji. Ofitska koncepcija predstavljala je detaljnu kosmologiju manjih i većih božanstava. Ali tu ujedno vidimo i razlog zašto je gnostička tradicija nudila pogled koji je bio u suprotnosti sa učenjem Crkve u ranim vekovima. Prema Ofitima, Prva Svetlost potekla je iz tame, i On je bio Bog Otac, Prvi Čovek. Njegova misao iznedrila je Sina, Drugog Čoveka. Treća emanacija bila je ženski Sveti Duh. Ispod njih se prostirao vodeni Haos, iz koga se rodila Prva Žena. Prvi Čovek i Njegov Sin radovali su se njenoj lepoti i ispunili je svetlošću, koja je iznedrila Trećeg Čoveka, čije je ime bilo Hrist. Majka nije mogla da zadrži Svetlost, koja se prelila na njenu levu stranu. U međuvremenu, Hrist, koji se nalazio s njene desne strane, uzneo se u Svetlosti do nivoa Prvog Eona i stao uz Boga, tj. Prvog Čoveka. Prelivena Svetlost tada je rodila sedam sukcesivnih manjih božanstava: Ialdabaot, Iao, Sabaot, Adonaj, Elohim, Oreus i Astafej, koji su vladali, svaki u svom nebu, nad stvarima nebeskim i zemaljskim. 

Hrist se zatim spustio kroz tih sedam nebesa u telo čoveka Isusa, a ovaj je počeo da čini čuda i da propoveda da je on Hrist, Sin Božji, odnosno Sin Prvog Čoveka. Kada je Isus bio razapet, Hrist se vratio u Prvi Eon, ali iako je Isusovo telo stradalo, Hrist mu je darovao duhovno telo. Upravo su to telo, a ne vaskrslo fizičko telo, učenici videli. Dakle, po Ofitima, kroz učenja i dela čoveka Isusa, Hrist je pokazao čovečanstvu put ka Prvom Eonu. Kao sistem duhovnog iskupljenja, ofitski pogled nužno je bio jeretički, jer je zaobilazio Crkvu kao autoritet. Upravo je to i suština iluminatskih i rozenkrojcerskih doktrina. Hrist se bavio neposrednim odnosom između čoveka i Prvog Eona, te posredničkim putovanjem duše pored sedam životinjskih demona i sedam manjih duhovnih božanstava, govorio je o konačnom sjedinjenju sa Prvom Tajnom, izvorom stvaranja, transcendentnim bogom čije ime je, prema Basilidu, bilo Abraksas.

Možemo reći da je gnosticizam bio preteča kasnijeg iluminizma, rozenkrojcerstva, a malo pre toga i mistične heterodoksije u Evropi: bogumili i katari. Na primer, katari, koji su se pojavili u XII veku u jugozapadnoj Francuskoj, verovali su u dualistički univerzum, gde sila zla, demonsko čudovište Haosa, protivreči svemoći hrišćanskog Boga. Kao pojam, to je imalo paralelu sa gnostičkom idejom univerzuma iskvarenog zlom. Prema Katarima, svet i telo bili su u osnovi zli, a čovekova božanska iskra morala je da se oslobodi tela koje ju je okovalo, a što su u suštini gnostičke ideje. Još jeretičkijim se smatrao njihov stav da poriču Hristovo rođenje od device, njegovu smrt na krstu i fizičko vaskrsenje. Naravno, Crkva nije mogla da toleriše postojanje i širenje takvog učenja, a što je imalo za posedicu krvavi masakr jeretika.

GLAVNE LIČNOSTI GNOSTICIZMA I NJIHOVE ŠKOLE

1. Simon Mag (1. vek, Samarija / Sirija)

Simon je lik iz Dela apostolskih u Novom zavetu, i istorijski gledano, proto-gnostik čije se učenje razvilo u pravcu magijskog i teurgijskog gnosticizma. Smatrao je da je on sam manifestacija božanske sile (dynamis), da je svet stvorila niža sila koja je zarobila božansko u materiji. U njegovom mitu pojavljuje se Enoia, njegova ženska emanacija, koja luta kroz svet kao izgub­ljena božanska iskra koju on pokušava da povrati. Simonova škola postavila je temelje „spasenja znanjem“, i ideji o paloj ženskoj emanaciji i borbi protiv moći arhonata. Simon Mag u neku ruku jeste zanimljiva mešavina proroka i maga.   

---

2. Saturnin iz Antiohije (oko 100. godine, Sirija)

Saturnin je rani hrišćanski učitelj koji je kombinovao judeohrišćanstvo i dualističke elemente. Propovedao je kako je sedam arhonata stvorilo svet, ali nekako loše i nesavršeno. Po njemu, Hrist je poslat od Boga da razbije moć arhonata.

---

3. Bazilid (120–140, Aleksandrija)

Bazilid je najsistematičniji rani gnostički mislilac. Zastupao je da kosmos nastaje kao niz emanacija iz apsolutnog bezimenog Boga. Arhon­ti upravljaju svetom, ali ne kao večni protivnici, već kao pogrešni stvoritelji. Po Bazilidu, Hrist je došao da prenese tajno znanje. Bazilid je stvorio kosmogoniju visokog intelektualnog nivoa, sa složenim hijerarhijama. 

---

4. Valentin (oko 100–165, Egipat – Rim – Kipar)

Valentin je najuticajniji gnostički teolog, obrazovan na aleksandrijskim školama, a gotovo da je postao biskup u Rimu. Po njegovom učenju, Bog emanira pleromu od trideset eona. Valentin gradi živopisnu dramu plerome, gde eoni plešu u harmoniji dok Sofijin pad ne naruši simfoniju čija je posledica haos i materija. Hrist dolazi da izbavi „pneumatike“, duhovne ljude koji nose iskru Sofije. Valentinijanizam je bio najrasprostranjeniji sofisticirani gnosticizam u antičkom Mediteranu. 

---

5. Marko Gnostik (2. vek, Mala Azija / Rim)

Marko je bio valentinijanac koji je produbio gnostičku gematriju i ritualna proroštva. Zastupao je da se božanske sile mogu prizvati pomoću numeričkih kombinacija, zvučnih formula i svetih slova. On predstavlja spoj gnosticizma i rane kabalističke spekulacije o slovima.

---

6. Hermetičko-gnostičke struje (Egipat, 1–3. vek)

Ovde je reč o autorima tekstova poput Corpus Hermeticum i Asclepius. Oni su zastupali čistiji monizam nego hrišćanski gnostici. Zagovarlai su mogućnost spasenja kroz intelektualnu transformaciju i unutrašnje buđenje Nous-a. Ovde valja imati na umu da hermetizam nije gnosticizam, ali je u stalnom dijalogu s njim, pa su stoga mnogi gnostici bili hermetičari.

---

7. Setijanski gnostici (Egipat, Palestina, 2–4. vek)

Setijanci su jedna od najstarijih i najmističnijih gnostičkih grupa. Po njima, Set, treći Adamov sin, nakon Kaina i Avelja, smatran je posrednikom između ljudskog i božanskog sveta. Njihovi tekstovi prikazuju Sofijin pad, Jaldabaota kao slepog demiurga, spasenje putem uzdizanja duše kroz nebeske zone. Setijanci su najbliži onome što savremeni ljudi zamišljaju kao „klasični gnosticizam“.

---

8. Karpokrat i karpokratijanci (2. vek, Aleksandrija / Krf)

Karpokrat je bio ekscentrični aleksandrijski filozof. Po njemu, duša mora iskusiti sve moguće oblike života da bi se oslobodila ciklusa reinkarnacija. Materijalni svet nije loš po sebi, već predstavlja samo stepenik ka višim svetovima. 

---

9. Mandejci (Mesopotamija, 1–21. vek)

Mandejci, ili Mandeanci su jedini živi gnostički narod. Oni praktikuju kult svetlosti i znanja, sa Jovanom Krstiteljem kao prorokom. Njihov doktrinarni imperativ jeste čuvanje duše od tamnih sila i arhonata tokom života i posle smrti. Njihov značaj ej u tome što predstavljaju neprekidnu liniju gnostičke religije do danas.

---

10. Manije / Manihejci (216–276 i dalje, Persija)

Mani ili Manije je bio iranski prorok, osnivač najveće gnostičke svetske religije. Zastupao je radikalni dualizam svetlosti i tame, kao i kosmologiju gde se duše oslobađaju iz materijalnih zatvora. Praktikovao je strogu etiku i asketizam. Manihejstvo se proširilo do Rimskog carstva, Kine i Centralne Azije; bilo je globalna religija pre islama.

---

11. Bogumili (10–12. vek, Balkan) i 12. Katari (12–13. vek, Francuska)

Bogumili i Katari nisu antički gnostici, ali predstavljaju gnostičke pokrete Srednjeg veka. Oni predstavljaju drugi veliki talas gnostičkih struja u evropskoj istoriji.