Dakle, iz svega ovog vidimo da gnosticizam nije religija, već operativni metod buđenja. Kroz Srednji vek, kao čuvar plamena gnosticizma, figurirao je mistični sufizam koji je održao gnostičku strukturu bića kroz specifičnu angelologiju. U tom smislu, ni rozenkrojcerstvo nije „nastalo“ u XVII veku, nego je ono samo evropski prevod te neprekidne struje koja teče od Egipta, preko Irana, i potom u srce Evrope. Gnosticizam, vidimo, nije istorijski kuriozitet, već jedna konstanta. Od gnostičkih amajlija Abraksasa do smaragdnih vrhova planine Kaf i rozenkrojcerskog Mons Abiegnusa, reč je o jednoj te istoj mapi uspona. Razlika između hrišćanina i gnostika / sufije je u pravcu pogleda: dok prvi gleda u istorijsku ličnost na krstu, drugi gleda u svetlosnog čoveka (fiziognomiju sopstvene biti) koji stoji na vrhu unutrašnje planine, čekajući da bude prepoznat.
Pomenuti Šihabudin Jahja Suhravardi (XII vek), koga su zvali Šejh al-Išrak (Majstor Prosvetljenja), bio je veliki integrator koji je izvršio svesnu restauraciju onoga što je nazivao Istočna mudrost (Hikmat al-Išrak). To povezivanje nije bilo slučajno, već duboko osmišljen projekat povratka izgubljenom nasleđu. Suhravardi je verovao u postojanje Jedinstvene Tradicije (Sophia Perennis). On je tvrdio da je iskonska mudrost bila jedna, ali se razgranala na dva toka. Prvi je bio zapadni tok koji je izvirao iz Egipta i kretao se preko Hermesa Trismegistosa do Grčke (Pitagora, Empedokle, Platon). Drugi tok je istočni, koji je izvirao u drevnom Iranu, te je preko mitskih kraljeva-sveštenika (Kajumars, Feridun), došao zoroastrijanskih mudraca. Suhravardi je tvrdio da se ovi tokovi ponovo ujedinjuju u njemu. Za njega, Hermes nije bio samo grčko-egipatska figura, već istovetan sa Idrizom (prorokom iz Kurana) i sa iskonskim izvorom svetlosti koji su slavili iranski mudraci (Hosravani). On je uzeo peripatetičku logiku (Aristotela), vratio joj dušu pomoću hermetičke intuicije i sve to zaodenuo u zoroastrijansku svetlosnu terminologiju.
Po Suhravardiju, iznad svega postoji Prva Svetlost, apsolutno Jedno. Ona nije izvor koji je negde daleko, već je samoprikazivanje. Sve što postoji, postoji samo zato što je osvetljeno. Biće je identično sa Svetlošću, a nebiće (tmina) je samo odsustvo te svetlosti. Svet ne nastaje kroz stvaranje iz ničega, već kroz emanaciju (izlivanje). Svaka niža svetlost nastaje iz čežnje za višom i iz senke koju viša svetlost baca. U čoveku postoji svetlosni organ koji je povezan sa ovim nizom, a to je latifa, i nalazi se u srcu, ili je povezana sa srcem.
U staroiranskoj misli (Mazdaizmu), svaki čovek ima svoju Daenu (nebesko Ja ili Anđela). To je Svetlosni čovek o kojem Korbin piše, ono što moderni okultizam naziva Svetim anđelom čuvarem, mada možda ne u istom nivou shvatanja. Inicijacija je susret sa sopstvenom Daenom na vrhu planine Kaf. To je trenutak kada čovek prestaje da bude senka i postaje izvor. U sufizmu postoji pojam mistične planine Kaf. To je smaragdna planina koja okružuje svet, ona je „kosmički sever“, tačka gde se spajaju nebo i zemlja. To je Axis Mundi. Mons Abiegnus u rozenkrojcerskoj tradiciji je ista ta unutrašnja planina inicijacije. Uspon na nju nije prostorno kretanje, već, kako Henri Korbin kaže, „orientatio“, okretanje ka unutrašnjem Severu, ka izvoru svetlosti koja ne baca senku.
Takođe, važno je znati i da između sveta čiste inteligencije (Svetlosti) i sveta čiste materije (Tmine), postoji Međusvet. To je svet simbola, slika i vizija. Tu se nalaze mitski gradovi Džabalka i Džabarsa, i tu se nalazi Planina Kaf. To je prostor gde telo postaje duh, a duh postaje telo. Planina Kaf nije geografsko mesto. To je Kosmički Sever, tačka polarnosti. Kod sufija, dostići Kaf znači dostići sopstveni centar. Mons Abiegnus (rozenkrojcerska planina) je ista ta unutrašnja vertikala. Razlika između običnog gnosticizma i ove sinteze je u tome što Suhravardi ne prezire materiju kao tamnicu na isti način kao rani gnostici. Za njega je materija najudaljenija tačka svetlosti. Cilj nije samo pobeći, već prosvetliti mrak.
Templari, ismailiti, alumbradosi i rozenkrojceri
Dakle, gnosticizam nije nestao pod mačem Crkve, nego je izvršio hidžru (seobu) na Istok. Tamo je, u srcu Irana, kroz genija poput Suhravardija, pronašao svoj tajni jezik. Umesto borbe sa zlim arhontima, inicijacija je postala uspon uz planinu Kaf, ka susretu sa Svetlosnim Čovekom. Ta prepletenost hermetizma, staroiranske svetlosti i sufijske dubine stvorila je rezervoar iz kojeg će se vekovima kasnije napajati evropski rozenkrojceri. Pitanje prenosa istočne gnoze u Evropu nije samo pitanje hronika, već tajne geografije duha. U tom smislu povezaćemo templare, ismailitske iranske sufije i marokanski grad Fez, jer upravo ta veza pogađa samu srž rozenkrojcerskog mita.
Veza između Reda Hrama (templara) i ismailitskih asasina (nizarija) u Svetoj zemlji je jedan od najfascinantnijih podzemnih tokova istorije. Tu uočavamo strukturna sličnost između njih. Ismailitska hijerarhija (sa stepenima inicijacije od mureeda do da’ija) gotovo je identična unutrašnjoj strukturi templara. Obe grupe su verovale u unutrašnji smisao svetih spisa nasuprot spoljašnjem zakonu. Postoje legende da su templari u Libanu i Siriji došli u kontakt sa ismailitskom doktrinom o Svetlosnom Čoveku. Templari su od njih preuzeli ideju o duhovnom viteštvu koje nadilazi verske dogme. To je klica onoga što će kasnije postati masonska i rozenkrojcerska ideja o univerzalnom bratstvu mudraca.
Španija (Al-Andalus) nije bila samo tranzitna zona, već mesto transmutacije. U Toledu su u XII veku prevedeni ključni hermetički i alhemijski spisi sa arapskog na latinski. Tu je Evropa ponovo otkrila Hermesa, ali ne onog antičkog, već onog provučenog kroz sufijsku alhemiju. Ibn Arabi, kao najveći sufijski učitelj (Sheikh al-Akbar), rođen u Mursiji, u Španiji, razvio je doktrinu o jedinstvu bića koja je direktan most između neoplatonizma, gnosticizma i kasnijeg evropskog panteizma. Njegova vizija Svetog Grala (kao srca koje prima božansko izlivanje) duboko je uticala na evropsku trubadursku poeziju i viteške romane.
U Fama Fraternitatis, osnivač rozenkrojcerskog reda Kristijan Rozenkrojc, nakon Damara (Egipta) odlazi u Fez (Maroko). To nije slučajan detalj. U to vreme, Fez je bio prestonica magijskih i alhemijskih nauka Magreba. Dok je Damar predstavljao izvor (istok), Fez je bio mesto primene. Prema legendi, Kristijan Rozenkrojc je u Fezu preveo Knjigu M na latinski. Mnogi ezoteristi smatraju da M stoji za Mundus (Svet) ili Magia. Fez je bio čuven po proučavanju teurgije i talismanske magije (zasnovane na pokretima nebeskih sfera). Isto tako, u Fezu su se čuvale tradicije povezane sa magijskim kvadratima i gematrijom (arapska Abjad numerologija), što je temelj rozenkrojcerske matematičke magije.
Dakle, vidimo jasnu liniju kako se gnostička iskra, preobražena u iransku svetlosnu metafiziku i sufijski misticizam, vratila u Evropu kao moćna reka. Ona nije tekla kroz crkvene kanale, već kroz šifrovane kontakte templara i ismailita, kroz prevodilačke dvorane mavarske Španije i, konačno, kroz mistična vrata Feza. U tom smislu, kada Kristijan Rozenkrojc u Fezu prevodi Knjigu M, on zapravo vrši transmisiju gnoze na Zapad. Mons Abiegnus nije ništa drugo do planina Kaf koja je progovorila latinski. Tako se krug zatvara: od egipatskog Hermesa, preko gnostičkih eona i iranskih svetlosnih anđela, do rozenkrojcerske ruže koja cveta na krstu vremena. Gnosticizam, dakle, nije mrtva jeres, već lingua franca tajne istorije čovečanstva.
Takođe, neophodno je razmotriti period, otprilike od 1314. do 1614. godine, koji predstavlja „inkubaciono doba“ zapadnog ezoterizma, gde se gnostički i hermetički impulsi povlače u duboku ilegalu, koristeći preživela bratstva, zanatske cehove i procvat renesansne magije kao svoje nove ljušture. U tom svetlu valja pomenuti španske alumbradose (Prosvetljene), jer oni čine onaj ključni, zapaljivi most između španske mistike i kasnijeg evropskog rozenkrojcerstva. Alumbradosi se pojavljuju se u Španiji krajem XV veka. Iako su formalno bili hrišćani, njihova doktrina je bila čisti gnostički interiorizam. Verovali su da se duša može toliko usavršiti da neposredno primi Sveti Duh, nakon čega joj crkveni sakramenti i zakoni više nisu potrebni. Mnogi alumbradosi su bili conversos (pokršteni Jevreji ili Arapi) koji su sa sobom nosili unutrašnje razumevanje vere, identično onom koje je Kristijan Rozenkrojc navodno izučavao u Fezu. Inkvizicija je proganjala alumbradose jer su tvrdili da Bog u čoveku ne može da greši. Ta ideja o unutrašnjoj iluminaciji direktno se prelila u rozenkrojcerske manifeste kroz koncept Renovatio (obnove) sveta kroz obnovu pojedinca.
Ključni trenutak u ovoj praznini nastupa kada Marsilijo Fičino prevodi Corpus Hermeticum. To je bio trenutak kada je gnostički impuls dobio svoj intelektualni legitimitet u srcu renesanse. Fičino i Piko dela Mirandola su konstruisali ideju o Prisca Theologia (drevnoj teologiji) koja povezuje Hermesa, Zoroastra, Orfeja i Platona. To je upravo ona genealogija koju će kasnije rozenkrojceri proglasiti za svoju nevidljivu liniju.
Nakon uništenja templara, njihova operativna i duhovna znanja nisu nestala, već su se fragmentisala. Već u XIV veku u alhemijskim traktatima počinju da se pojavljuju simboli ruže i krsta, npr. kod autora poput Arnolda de Villanova ili u krugu sledbenika Rejmonda Lula. Postojala je neformalna mreža lekara, alhemičara i botaničara koji su putovali između evropskih dvorova i arapskog sveta, razmenjujući knjige prirode (Liber Mundi). Oni su bili prototip Braće Ružinog Krsta pre nego što je Red zvanično imenovan.
Takođe, bez Paracelzusa (1493–1541), rozenkrojcerstvo ne bi imalo svoju medicinsku i praktičnu osnovu. On je spojio narodnu magiju, gnostičku ideju o svetlu prirode (Lumen Naturae) i alhemijsku praksu. Manifesti Rozenkrojcera su prožeti njegovim jezikom, iako ga pominju samo u šiframa.
Jasno je da istorijska praznina između lomača na kojima su goreli templari i pojave rozenkrojcerskih manifesta nije bio period tišine, već period tihe fermentacije. Dok je Crkva gradila svoje bedeme, gnostički impuls se krio u heretičkom zanosu španskih alumbradosa, u prašnjavim rukopisima Fičinove akademije i u retortama paracelzijanskih lekara. To je bila nevidljiva katedrala duha koja je povezala piramide Egipta, smaragdne vrhove planine Kaf i marokanske biblioteke Feza sa evropskim srcem. Kristijan Rozenkrojc (ili ko već) nije izmislio Red, nego je samo dao ime onome što je oduvek postojalo, gnosticizmu koji je naučio da ćuti, dok ne dođe vreme da se Ruža ponovo otvori na Krstu istorije. Između mita i istorije stoji živa struja koja nas uči da je jedina stvarna domovina ona koju duša sagradi unutar Planine Inicijacije.
Uticaj Joakima od Fjore
Naravno, cela ova priča nije potpuna bez Joakim od Fjore (XII vek), koji nije samo deo istog lanca, nego je arhitekta vremena koji je gnostičkom impulsu dao ono što mu je nedostajalo: istorijsku dinamiku. Dok je rani gnosticizam bio fokusiran na individualni beg iz kosmičke tamnice, Joakim je postavio tezu da će se čitavo čovečanstvo, kroz istorijske eone, kolektivno prosvetliti. To je direktna preteča rozenkrojcerske ideje o Opštoj reformi sveta. Joakim je podelio istoriju na tri eona, što je zapravo gnostička podela nivoa svesti primenjena na protok vremena. Prvo je bilo Doba Oca (Stari Zavet): vreme Zakona, straha i ropstva materiji. Drugo je bilo Doba Sina (Novi Zavet): vreme milosti, vere i discipline, ali još uvek pod senkom institucije (Crkve). Naposletku dolazi Doba Svetog Duha (Eon koji dolazi): vreme direktne inteligencije (intelligentia spiritualis). U ovom dobu, hijerarhija i sakramenti nestaju jer čovek prima unutrašnje svetlo neposredno.
Joakimovi nastavljači, naročito radikalno krilo franjevaca poznato kao Spiritualci, otišli su korak dalje. Oni su verovali da je Doba Svetog Duha već počelo ili da je na pragu. Verovali su da prava Crkva nije ona od kamena i zlata u Rimu, već nevidljiva zajednica prosvetljenih duša. Ovo je direktna preteča rozenkrojcerske Nevidljive škole. Španski alumbradosi su bili joakimiti bez imena. Njihovo uverenje da prosvetljena duša ne može da greši i da joj ne treba posrednik je čista Joakimova vizija Trećeg Eona.
Kada se u XVII veku pojavi Fama Fraternitatis, ona odjekuje Joakimovom terminologijom. Ideja o otvaranju grobnice Kristijana Rozenkrojca je zapravo metafora za otvaranje Trećeg Eona, vremena kada će se tajno znanje objaviti svima. Ako je gnosticizam bio seme, a sufizam čuvar plamena na Istoku, onda je Joakim od Fjore bio onaj koji je posejao to seme u samu strukturu zapadnog vremena. Njegova vizija Doba Svetog Duha, vremena u kojem čoveku više ne trebaju ni papa ni kralj jer nosi živu gnozu u srcu, postala je operativna lozinka svih tajnih društava Evrope. Od Joakimovih Spiritualaca, preko jeretičkih pokreta Slobodnog Duha, pa sve do španskih alumbradosa, teče jedna neprekidna struja: težnja ka unutrašnjoj autonomiji. To je onaj nevidljivi lanac koji povezuje antičku jeres sa rozenkrojcerskom opštom reformom. Joakim je bio taj koji je prorekao da će nevidljiva planina Kaf (ili Abiegnus) postati dostupna svima koji su spremni da se odreknu spoljašnjeg autoriteta zarad unutrašnje svetlosti.
Uticaj Majstera Ekarta
Da bismo razumeli prelazak sa antičke gnoze na modernu rozenkrojcersku misao, Majster Ekart (XIII vek) je nezaobilazna nulta tačka poput Joakima od Fjore. Dok je Joakim od Fjore dao hronologiju i istorijski zamah, Ekart je dao psihološku i ontološku dubinu onome što će kasnije postati srž nemačkog misticizma i Bemeove teozofije. Ekartov uticaj na Bemea i rozenkrojcersku ideju možemo razumeti kroz tri ključna koncepta koji čine samu srž unutrašnjeg hrama:
1. Seelenfünklein (iskra u duši); Ovo je direktna veza sa gnostičkom Pneumom. Ekart je tvrdio da u samom središtu ljudske duše postoji nešto što je nestvoreno i što je identično sa samim Bogom. Jakob Beme je ovu ideju preoblikovao u koncept unutrašnjeg svetla koje prosijava kroz tminu bića. Ruža u centru krsta je upravo ta Ekartova iskra. Ona je tačka u kojoj se ljudsko i božansko dodiruju. Bez Ekartovog insistiranja na ovoj iskri, rozenkrojcerstvo bi ostalo samo prazna alhemijska laboratorija; on mu je dao subjekat.
2. Gelassenheit (prepuštenost / smirenost); Ekart uvodi pojam Gelassenheit kao stanje u kojem čovek potpuno napušta sopstvenu volju, ego i slike o Bogu kako bi dozvolio Bogu da deluje u njemu. To je proces u kojem alhemijsko olovo ega mora biti uništeno da bi se oslobodilo zlato duha. To je stanje koje je neophodno za ulazak u Fama Fraternitatis. Pravi Rozenkrojcer je nevidljiv upravo zato što je postigao Gelassenheit, on više ne deluje iz svog ega, već kao provodnik univerzalnog zakona.
3. Gottesgeburt (rođenje Boga u duši); Za Ekarta, Božić nije samo istorijski događaj, već se mora dešavati neprestano u duši svakog pojedinca. Bog se rađa u tebi onog trenutka kada postaneš prazan od sebe. Ovo je postala centralna tema nemačkog proročkog misticizma. Stoga Isus u meni (česta formula u rozenkrojcerskim tekstovima) nije verska dogma, već biološka i duhovna činjenica transformisane svesti.
Dok je Joakim od Fjore rekao (parafraza): Dolazi vreme kada će Duh vladati svetom (istorijska ravan), Ekart je rekao: To vreme je sada, unutar tebe, ako si spreman da postaneš prazan (unutrašnja ravan). Bez Ekarta, Beme bi možda bio samo još jedan vizionar prirode. Ekart mu je dao negativnu teologiju, razumevanje da je Bog Ništa (ili Ungrund kod Bemea) koje je istovremeno Sve. To je onaj paradoks koji rozenkrojceri koriste u svojoj simbolici: Krst (patnja, materija) je neophodan da bi Ruža (svetlost, gnoza) procvetala. Pošto je Joakim od Fjore postavio skele za Treći eon, Majster Ekart je bio taj koji je u samom čoveku pronašao kamen temeljac. Bez njegove iskre u duši, nemački misticizam bi ostao bez svog goriva. Beme je Ekartovu vatru preveo u slike alhemije, a rozenkrojceri su od nje napravili nevidljivu baklju koja osvetljava put kroz mrak institucija. Ova trijada: Ekart (unutrašnjost), Joakim (vreme), Beme (priroda), čini potpuni ontološki sistem koji nalazimo u ovoj gnostičko-rozenkrojcerskoj vezi.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.