NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih abranih ezoterijskih spisa
Svetska oligarhija je tako temeljno
izvršila rastavljanje ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog
života i standarda u tzv Zapadnom svetu, da su očajne i preplašene mase
pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao
spasonosno rešenje spram preovlađujuće birokratske idiokratije. Sama ta
percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog
delovanja globalističke oligarhije. Očajni narod okreće se demagozima.
Odgovornost za taj zaokret snosi tzv elita. Američki gradovi poput Detroita,
Baltimora i Nju Orleansa, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova
u unutrašnjosti SAD, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom
Zapadu i američkom snu.
Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i vidika globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, čime zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenje, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte koja se odašilje sa Zapada više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva XX veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom.
U „Praktičnom idealizmu“, godine
1925. Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi) kaže:
The man of the future will be of mixed race. Today’s races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals.
Similar in its appearance i diversity of
individuals ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam.
Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da
prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo
jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko na ovakav moj
stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti?
Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim,
utopističkim kalergijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na
unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svako
pokoljenje bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i
potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo
užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalergi i krenuo da
uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim
pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom
prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji
neki nepoznati faktor.
Čitava ova rasprava ukazuje na jednu
staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže
istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere
društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu
parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta,
uterivali atomizovane pojedince u na brzinu i naopako utemeljene privremene
kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje
promena i reformi koje nemaju kraja. Utopistički globalistički tehnokratizam,
kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore
utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od
aktuelnog Džordža Soroša, preko Kalergija, Trockog i Karla Marksa, do Adama
Vajshaupta i pisaca rozenkrojcerskog proglasa „Fama Fraternitatis“, Martina
Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika istočnjačkih
kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i
bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak
jednakosti između jednog Soroša i apostola Pavla, ali možemo uočiti
anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju.
Zastanimo na ovom mestu i
ilustracije radi, pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer
ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:
„Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je samo jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvenu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 18-19.
Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne
primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu
evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog
istočnjačkog kulta. Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i
ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela
njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove
redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod
uticajem istočnjačkih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i
Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno
možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv njuejdž, tu su razne ideologije
poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto sveštenstva kultova
Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori
kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea,
političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica, feminizma, rasističkih
teorija i ideološkog islamizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju
razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu,
tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do
današnjih dana.
Kali - Dolorosa de la Cruz
Duhovni principi, iako apstrakni, imaju
svoje nosioce u konkretnim ljudima, a ti ljudi pripadaju određenim narodima,
kulturama i rasama. Otud je svaki sukob duhovnih načela izraz sukoba njihovih
nosilaca. Ti principi, uslovno rečeno, imaju svoje ovozemaljsko utemeljenje u
duhovnom mentalitetu konkretnih naroda. U tom smislu imamo sukob, ali i
kreativno mešanje indoevropskih, mediteranskih te bliskoistočnih, afričkih,
indijskih, dalekoistočnih i drugih manje rasprostranjenih duhovnih načela. Ta
načela su izraz mentaliteta određenih rasa, kultura i podneblja. Oni se
međusobno prožimaju i sukobljavaju. Međutim, danas aktuelni nihilizam, kao
izraz ne-bića, kao ne-princip, glavni je i suštinski neprijatelj svakog
autentičnog rasnog, kulturnog, etničkog, ezoterijskog i religijskog načela. On
je od svih uzeo po nešto i to pretvorio u radikalno ništa. Imajući sve ovo u
vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne
Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja,
jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.
Rudolf Štajner je u knjizi „Misija pojedinih duša naroda“, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove. Ego je povezan sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi, posebno Hamiti kao baštinici egipatske civilizacije, pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koji na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci i Rimljani imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. Naravno, moguće su i druge planetarne kombinacije u ljudskoj prirodi, što možda pripada izumrlim ili možda tek dolazećim tipovima čovečanstva.
Aktuelnu civilizaciju, koja se pred našim očima preobražava u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u pretpostavljenom dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo.
Olle Wedenmark
„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431. godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Francuska revolucija, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu zapadnoevropske civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.
Dimitrije Mitrinović je još 1933.
godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu zapisao
sledeće:
„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“ Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.Danas je ta težnja vidljiva širom sveta. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što nazivamo potrošačkim društvom. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijskog širenja zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i stalnog preobražaja. U osvit pretpostavljenog doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna, velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina.
Dimitrije Mitrinović
Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže, Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju, odnosno zreo razum. Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. Kao žrec tog hiper-humanizma, on ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog (indoevropskog) sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta u kome je Mitrinović radio i živeo. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost Zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima idoeloške multirasne i multikulturne različitosti retrogradno. Izraz „arijevski“ više nije politički korektan jer je njegova konotacija u duhu pretpostavljenog rasističkog svetonazora tzv belih suprematista. Stiče se utisak kako žreci zapadnog vođstva misle da neće moći integrisati i preumiti ostale ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.
Svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i put drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svog svetskog širenja izmislila rasizam kako bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem postojanja rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera iz prve polovine XX veka, koji je rekao:
„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“Plan ništenja je milenaran, transistorijski i bezmalo je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže poništenju svakog traga i svake institucije tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, teže da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki način delovanja, poput kakve zavere, teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja ukidajući tradicionalne institucionalne oblike koji su ionako dobrim delom obesmišljeni, anahroni i ispražnjeni od sadržaja. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo. Svako ko se igra revolucije, igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu često kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza.
foto: Shahriar Erfanian
U tom
smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole:
„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str. 64.To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarni podljudski odrazi projektovani u ljudski materijal. Ubrzanje dekadencije čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka ne uzima božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik zamene.
Rezultat opisanih procesa je porast
individualizma na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu
jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje
svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom
sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van
interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i
psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka
uspostavljanju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka ustanovljavanju
privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao
jezgra masovnosti. U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo
ispoljavanje zajedničkog razuma, a sa druge opšteg ludila. Tako se tope
kolektivni identiteti čime pojedinci bivaju jače izloženi uticaju duha vremena
čija je suštinska težnja poništavanje i nihilizam. Sile mraka koje već skoro
dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su
nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje
imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu, a to je ruho novog
doba.
