NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.
Biblijski narativ i potonja tumačenja
dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih
anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čovečanstva. Preciznije,
nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno sinovima bogova
(Beni Elohim). U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa
jeciraha u merkurovskoj sefiri Hod. Posledica njihovog „silaska“ i „mešanja“ sa
ženama je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje neki
veruju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska
kultura. U biblijskom kontekstu, Nefilimi su na neki način smešteni u
istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom
tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u
Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak,
odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među
mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla
njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod
nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani
sa akvatičkim motivima i bogovima.
Nefilimi su bili ljudi od autoriteta,
znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u
ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom
tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su
destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego
i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci
biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru
religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku
religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja
o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta
na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su
im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ta deca imaju posebna, magijska svojstva,
od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima
biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali
ostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih.
„Knjiga Enohova“ pominje brojku od 200 tih sinova bogova koji su sišli, te
imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod
podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači –
alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici,
obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik
Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi
anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca,
upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.
Nisu sinovi bogova, oni koji su sišli,
bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili
i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u
lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među
ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke
jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to
bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke! To su, kako kaže
Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je
lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca
to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše
posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski
legitimitet kraljevima (muškarcima). Piter Grej je u knjizi „Lucifer: Princeps“ odlično
uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:
1) Zmija -
Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet,
ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta
priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastalo je ljudsko
potomstvo i kasnije muški posvećenici;
2) Anđeli -
Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i
ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U
tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su
Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa
duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima;
Dolorosa de la Cruz
Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija,
na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu,
otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne
mitologije.
„Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.
Kerenji naglašava da je u
pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom
kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je
imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija,
ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu
kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku
podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću
krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i
besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po
principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa
mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego
u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje - Babalon,
odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon
povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim
slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke
kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni
krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji
uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije - Okean, podseća na temeljnu postavku
krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit
i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean
nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska
priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u
mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegove kćeri su čuvena
čarobnica Kirka, zatim Pasifaja - veštičja kraljica Krita, potom Aeks - gorgona
nimfa, ali i Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.
Žene, bilo da su posvećene putem zmije
ili sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice,
sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na
prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice sinova bogova, one
imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice zmije, one imaju
sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj
Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći.
Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te
ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu
uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o
fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat,
odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.
Za trenutak obratimo pažnju na još jednu
snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa
nečim nama poznatim. Medejino poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva
unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom
vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način
postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro
mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana,
ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića
i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je
pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te
priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski,
jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju
Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos
kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom
smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv
velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek,
cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od
umeća kojoj su sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude?
Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti
temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.
Giborimi su moćni preci, prastari
oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog
porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno
njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima
jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija
pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva
Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj
podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog
sličnog ponašanja. U apokrifnoj „Enohovoj knjizi“, 10:13, piše da je bog
odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke sinova bogova na Zemlji, odnosno
Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada.
Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava
simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej
izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom
sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane
entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno
žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima
kraljeubistva.
Posledično,
solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve
iz rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog
čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili sinovi
bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je
osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu
istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče
od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U „Knjizi Enohovoj“
15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji
bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija -
Anđeli - Nefilimi (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka
ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama.
Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji,
budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim,
nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad
njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.
