NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo čin ili delovanje upereno protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za takvom promenom nema potrebe. Buna se diže protiv nemoćnog vladara jer je ovaj svojom arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja ka održanju postojećeg poretka. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku.
Revolucija koja je dovela do stvaranja
modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu
svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je
mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni
poredak i nudi revoluciju koja teče. U takvoj iskrivljenoj i suženoj
materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne
histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam
je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i
ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu
proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o
Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu,
resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe.
Jedan poseban tip promene i razvoja je
time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca:
prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi
simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne
nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa
koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama
modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne
ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo
predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune
su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi „Lucifer: Princeps“, postale
marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i
deferencijacije današnjih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje
inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je
deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona
socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u
pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i
usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za
samostalno mišljenje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne
države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. Konzumerizam je
sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se
vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim pogane
grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija). Dakle,
umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura ka pobuni
koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska
formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih
invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih
ratova. Simbolički, moderna pseudorevolucija može biti predstavljena na sledeći
način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se
nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam – za obredno proždiranje
kontrainicijacijske žrtve.
Upravo u fenomenu kastracije čitavih
generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je
potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo
izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji
se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih
pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i
društvenog poretka, glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih
zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom
lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je
opisan u Apokalipsi. U doktrini predstavljenoj u poslednjoj glavi biblije,
Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona
je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se dosta demonskih sila u naš svet i biće
stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada.
Aktuelni istorijski period, označen
vladavinom moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije, označio bih kao
svojevrsni neoatlantizam. Kada kažem „atlantizam“ ne mislim na savremena
geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se
kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni
sa deset kruna. I dalje u 17:12 kaže se da tih deset rogova predstavljaju deset
kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide
(Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos),
Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Ono
što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga
Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima
bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je
predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za
našu. U svakom slučaju, Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva
čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je
često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski
pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali
fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima
pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. U
Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih
deset očeva. Iranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe.
Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih
predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset
je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog
tetraktisa.
Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih
se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i
drevnih predaka. Piter Grej iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući
duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke,
heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama,
vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom)
poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg
na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav
izobličeni odjek, vraćaju u profanom i krajnje vulgarnom obliku drevne
mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno
varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje
pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do
svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to
proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka
geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima
okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje
i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog
čovečanstva.
