Zlatna podloga čovečanstva

Kraljica diskova (Tot tarot špil)

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Opšte je poznata izreka vreme je novac, koja predstavlja izraz „vladavine kvantiteta“ (Genon) modernog doba. U metafizičkom smislu to zaista jeste istina, ako stvari predstavimo odgovarajućim simboličkim ekvivalentima. Vreme je eon, ciklus, kružnica, spirala, pa je otud u simboličkom smislu priroda vremena lunarna. Novac je točak, disk, materijalni aspekt vremenske kružnice. Gospodar vremena ujedno je i gospodar diskova, odnosno novca. U civilizacijskom smislu, fenomen tzv ubrzanja vremena odgovara inflaciji, odnosno ubrzanju povećanja količine novca. To ubrzanje u vezi je sa povećanjem brojnosti čovečanstva. Plodnost je prvenstveno lunarno svojstvo, pa je otud na delu hiperprodukcija lunarnih uticaja. Veća brojnost ljudi, povećanje gustine, utiče na povećanje novčane mase, a ova na brzinu protoka vremena, odnosno na utisak brzine. Često se nađemo u situaciji da nam nedostaje novac ili da nemamo vremena. Novac je božanstvo, a na dolarskoj novčanici lepo piše da „u Boga mi verujemo“. U novac verujemo, u novac koji je vreme, u novi svetski poredak vremena, u novi eon, novo doba. Taj iskaz je jezički simbol revolucionarne projekcije budućnosti koja se razvija iz zadate sadašnjosti koja je i sama ideološka projekcija. Projekcija je zapravo investicija. Projekcija, odnosno investicija, teži da uspostavi racionalan, odnosno linearan vremenski poredak, odnosno svest o vremenu kao linearnom a ne cikličnom procesu. Eventualni iskorak ka usporavanju vremena, u skladu sa izloženim, podrazumevao bi izvesno populaciono rasterećenje, odnosno smanjenje novčane i ljudske mase. Takav iskorak bio bi u neskladu sa vladajućim mentalitetom projekcije neprekidnog rasta profita, ekonomskog i rasta populacije, ali je ispravan u pogledu optimizacije procesa održavanja moći.

Svaka civilizacija se u jednom trenutku nađe u manjku upotrebivog ljudskog materijala. Kada ga ima u izobilju nemilice se troši. Ključ vitalnosti zajednice, društva, civilizacije, jeste u dobrom upravljanju tzv ljudskim resursima. Bolje je imati jednog vrednog koji se svojim svojstvima uklapa u našu viziju pojedinca i društva, nego deset bezvrednih i neuklopivih. Nastupa vreme racionalizacije. Ta demografska racionalizacija slična je denominaciji neke inflatorne valute skidanjem nula. Dakle, vreme je za veliko skidanje nula. Pre ili kasnije svaka civilizacija biva zatrpana gomilom đubreta. Tu gomilu čini masa beskorisnih, nesposobnih, lenjih te krajnje štetnih i parazitski nastrojenih ljudi. Ljudske mase se teško mogu popraviti, ali civilizacija može – uklanjanjem beskorisnih, nesposobnih, štetnih i parazitski nastrojenih pojedinaca ili grupa. To uklanjanje podrazumeva uvođenje restriktivnog i segregacijskog oblika društvenog i ideološkog uređenja koje odudara od do sada projektovanog inflatornog modela neograničenog rasta. Ovaj metod podrazumeva novi način društvene stratifikacije u skladu sa suštinskom vizijom održanja moći prosvećene elite koja upravlja procesom projekcije vremena, odnosno poretka u vremenu. Za tako određenu svrhu, načelo društvene segregacije i nove stratifikacije, odudaraće od dosadašnjih istorijskih i tradicionalnih modela.

Ljudska bića su isto što i novac, ona su agens vremena. Ljudi su mali, mikrokosmički krugovi, mikrociklusi, monade koje masovnim usmeravanjem ostvaruju viziju društvenih planera, odnosno predstavnika i medijuma prosvećene inteligencije koja stvara. U simboličkom smislu, ljudska bića su poput grubo obrađenih kamenih kocki koje bi valjalo naslagati u piramidalnu građevinu na čijem iluminirajućem vrhu obitava prosvetljena elita obdarena vizijom celine i višom inteligencijom. Odnosno, sve što sam naveo, deluje poput nekakve racionalističke utopije koja bi trebalo da bude ostvarena u idealnom poretku. U stvarnosti to nije tako, nego su na delu nekakve ružne i asimetrične građevine bez mnogo smisla i kohezije. Lunarna hiperprodukcija neminovno sa sobom vuče i lučenje otrova.

Diskovi iz tarota predstavljaju simbol fluidne osnove materije. Oni su ono što je pokretno i dinamično u sistemu materijalnog postojanja. Astrološki simbol takvog stanja je znak Bika, budući da Bik predstavlja vodeni aspekt elementa Zemlje. Takođe, geomantijski ekvivalent Bika je Amissio, odnosno znak koji predstavlja rasipanje, trošenje, gubitak, oticanje, ali istovremeno oslikava i žensku siluetu, a što ukazuje na plodnost, rađanje, senzualnost, Majku Zemlju itd. Amissio je simbol novca, a novac je da se troši, odnosno ulaže. Naposletku, figura Amissio ukazuje i na protok vremena koje ima akvatička svojstva, odnosno asocira na peščani sat. Nasuprot figuri Amissio, kao komplementarnu imamo Acquisitio, odnosno figuru koja ukazuje na sticanje, dobitak, tezaurisanje. Dakle, vidimo komplementarni odnos venuzijanske prirode Bika i jovialne prirode znaka Riba koje tradicija hermetizma pripisuje znaku Acquisitio. Ribe daruju, Bik troši. U simbolizmu velikih arkana tarota, Bik je Prvosveštenik / Papa, odnosno korisnik budžeta; Ribe su predstavljene kartom Mesec sa kojeg kaplje spasiteljska donatorska rosa pravo u pehar korisnika budžeta.

Kada u raspravu uvedemo zlato, dolazimo do novih spoznajnih momenata u pogledu teme novca i vremena. Zlato je novac, odnosno u idealnom smislu, ono je podloga papirnom novcu. U naše vreme to nije tako, što novac čini pokvarenim, klipotičnim, fantomskim, odnosno ispraznim fenomenom. Otud je ekonomija koju tvori takav novac zapravo crna, nihilistična, parazitska i satanska, kompletno zasnovana isključivo po lunarnim načelima. Samo sjaj zlata može uneti svetlost u ekonomske odnose i time urediti same društvene odnose u trajniji i stabilniji tok. Brojnost ljudske vrste mora biti usaglašena sa količinom zlata koje stoji u svojstvu podloge novca. Simbolički, zlato je sunčev metal. Sa druge strane, papirni novac, odnosno emisija, jeste lunarni fenomen. Novac je, poput vremena, projekcija solarne svetlosti posredstvom lunarne refleksije. U stanju kakvo imamo danas lunarna komponenta je otrgnuta od solarne te samim tim dovedena do izopačenja, do beskrajne inflacije iluzije i senki. Mesečev nektar pretvoren je u otrov. Novac je udarna pesnica nihilističkih i destruktivnih sila.

 Sunce je temeljno merilo protoka vremena jer određuje osnovni ritam: noć i dan. Zlato je u poretku simbolizma tarota predstavljeno kartom Sunce, dok je manipulacija diskovima, odnosno novčićima vidljiva (u Marseljskom tarotu) u kartama Opsenara i Obešenog čoveka. Opsenar je gospodar novca koji upravlja točkovima eona. Obešeni čovek je opsednuti, odnosno obrnuti pentagram, izokrenuti mikrokosmos. On je žrtva ili objekat delovanja Opsenara, bilo da je taj uticaj zlokoban ili isceljujuć. Obešeni čovek je ekvivalent glifu M, koji predstavlja vodu, masu, gomilu, more čovečanstva, što se geomantijskim simbolizmom može izraziti lunarnom figurom Populus, čiji je ekvivalent pun Mesec. Mesec, kao simbolički nosilac plodnosti, jeste taj koji stvara masu. Mesec je odavno izgubio značaj u procesu merenja vremena, s obzirom na to da su osnovni parametri civilizacijske svesti čovečanstva na neki način usiljeno solarni. Ta usiljenost, odnosno refleksija tog solarnog hibrisa, vidljiva je u opresivnom karakteru bezmalo svake istorijske civilizacije. Mesec je na prirodniji način ukazivao na protok vremena. Mesec je poput mitske ptice Feniks, pošto se, kako to kaže Mirča Elijade, ponovo rađa iz sopstvene tvari, jer mu je to predodređeno. Mesec je, nebesko telo koje raste, smanjuje se i nestaje te kojim vlada univerzalni zakon postojanja, odnosno života i smrti. Na osnovu te analogije Mesec je povezan sa fenomenom rađanja i smrti, kao i sa svakom vrstom promene. Otkriće mesečevog ritma je, po Elijadeu, omogućilo misaone sinteze između raznorodnih stvarnosti te je utemeljilo svaki vid dualizma. Otud je Mesec u neku ruku majka analogije, a analogija je jedan od temeljnih postulata magijskog mišljenja. Elijade podseža da najstariji indoarijski koren reči koji se odnosi na zvezde jeste onaj koji označava mesec. To je koren „me“, koji u sanskritu daje „mami“, što znači „merim“. Mesec je, otud univerzalna jedinica merenja.

Novi eon, odnosno doba Vodolije, jeste vreme genocida, saturnovske redukcije, vladavina mentalnih projekcija i duha kvantiteta. Slika kojom bih predstavio tu prirodu je rušilački talas ogromnih vodenih masa. Vodolija simbolizuje rastvaranje i dekompoziciju. Stvaranje dolazi nakon toga. Geomantijski ekvivalent astrološkom znaku Vodolije je Tristitia. To je znak melanholije, tuge, dubine, označava pećine, ambise itd. Reč je, dakle, o znacima vremena. Znaci našeg vremena ujedno su i znaci novca. Novac je u društvu isto što i krv u čoveku. Lunarni novac jeste oličenje vampirske krvi ili žeđi za krvlju. To je ogromna novčana masa koja služi za ulaganje od kojeg ulagač očekuje prinos, odnosno novu novčanu masu – i tako u beskraj. Kapital ima potrebu stalnog rasta koji nema granicu, koji ljude pretvara u potrošače ili tzv korisnike usluga, pa otud zahteva i veliko tržište, veliki broj potrošača, što neminovno vodi ka devalvaciji novčane vrednosti, urušavanja svih onih ograničavajućih etićkih i ekoloških faktora koji sputavaju kreativnost kapitala. Ideja da je samo prisustvo čoveka štetno po prirodu i ekosistem je pogrešno, jer to nisu ljudi kao takvi, nego rasipnički način života i konzumerizam, upravo ono što ide na ruku kapitalu. U uslovima masovne potrošnje te pretvaranja velikih ljudskih masa u potrošače, upravo se postiže ostvarenje te ideje da brojnost ljudi ugrožava prirodnu ravnotežu na Zemlji. Njen ekološki poredak će lakše podneti veliki broj ljudi sa skromnijim stilom života nego manji broj onih koji nerazumno te preko svake mere troše ograničene resurse. Kako je opšti trend konzumeracije nepovratan, rešenje se nameće samo po sebi.

Uništenje kapitala je neophodno zarad pročišćenja. Brojnost ljudi, kao i količina novca zavise od količine zlata. Zapravo, taj zlatni standard je odavno ukinut, pa je od tada količina novca i galopirajući rast ljudske populacije na Zemlji poprimio pandemijske razmere. Taj odnos mora biti doveden u ravnotežu. Zlato i dijamanti predstavljaju vrhunac evolucije tzv nežive prirode, odnosno suštinske plodove Zemlje. Zlato je savršenstvo među metalima; dijamant među kristalima. Čovek, budući savršenstvo među bićima, mora biti doveden u red sa proporcijama zlata i dijamanata, jer u suprotnom prestaje da bude izraz tog savršenstva, ispada iz poretka. Prosvetljeni humanizam teži da čoveka postavi u prirodni tok. Pa kako ćemo onda znati ko će biti odabran, a ko osuđen na nestajanje u novom globalnom holokaustu spram kojeg užasna mesta poput Aušvica ili Jasenovca deluju kao pokazna vežba? Kakvi će biti kriterijumi novog nacizma prosvećenih despota ili ludila idiokratije? Uzrok tog sveopšteg hobsovskog hibrisa leži u milenarnom prikupljanju tog naboja koji se u ovom trenutku savršeno poklopio sa naraslom brojnošću čovečanstva. Ta brojnost, zapravo brojnost neuklopivih, neupotrebljivih i nesposobnih, nalazi se u korenu potrebe da se ljudsko postojanje na Zemlji dovede u nekakav sklad. Akt povraćaja reda, do sledećeg nereda, jeste nasilje. To je hibris kontrarevolucije, jednog suštinskog obrta koji resetuje istoriju i sve šta ide uz nju. Kada istorija dođe do kraja, bilo bi mudro dati joj novi zamajac. Povodom rečenog bilo bi uputno citirati Krolija koji kaže: 

„Reinkarnaciji se zamera da je uzrok naglog povećanja populacije na ovoj planeti. Odakle dolaze nove duše? Nije potrebno da se izmišljaju teorije o drugim planetama; dovoljno je reći da Zemlja prolazi  kroz period kada se ljudi sve više stvaraju iz elemenata. Dokazi za ovu teoriju bodu oči; ni u jednom ranijem periodu nije bilo toliko nezrelosti, nedostatka takmičarskog iskustva, verovanja u nesuvisle formule. (Uporedite nezrelu emocionalnost i lakovernost prosečnog „visoko-obrazovanog“ Anglosaksonca sa pronicljivim zdravim razumom običnog neobrazovanog seljaka.) Danas se veliki deo čovečanstva sastoji od duša koje po prvi put žive ljudski život. Obratite pažnju na neverovatnu rasprostranjenost homoseksualnosti i drugih oblika nedostatka seksualnosti. Postoje ljudi koji ne razumeju, ne prihvataju i ne koriste čak ni formulu Ozirisa. Oni su u srodstvu sa „jednom-rođenima“ Vilijema Džejmsa, koji su nesposobni za filozofiju, magiku, čak i religiju, pa instinktivno bežeći od užasa posmatračke Prirode, koju oni ne shvataju, traže utočište u sladunjavim tvrdnjama kao što su one iznete u Hrišćanskoj Nauci, Spiritualizmu i svim onim tobožnjim „okultnim“ verovanjima, kao i uškopljenim oblicima takozvanog Hrišćanstva.“ Alister Kroli, Magika, poglavlje Formula svetog Grala, Esotheria, Beograd, 2004, str. 208, fusnota 26.

Iz vizure Alistera Krolija, veliki broj današnjih ljudskih duša, koje su osnovni pokretački sastojak ljudskih bića, stvaraju se iz elemenata, a ne dolaze sa neba. Zapravo, esencija ljudskih bića dolazi preko Meseca, Sunca i od same Zemlje. Oni čije esencije dolaze od Sunca su najstariji, najvredniji primerci ljudskog materijala. Oni čije esencije dolaze sa Meseca su opaki, grabljivi, podmukli i zli. Oni čije su esencije sastavljene od zemaljskih elemenata su infantilni na način kako je pokazao Kroli. Tu vidimo onu trostruku podelu na tabore, kako sam to učinio u knjizi „Božanska revolucija katastrofe“: Božji, Đavolji te tabor Ništavila. Tako se može povući paralela i sa ovom podelom ovde, na solarni, lunarni i telurski tabor. Kako je brojnost telurskog tabora sve veća, tako je i kvalitet ljudskog materijala sve slabiji. Kako je potrebno obezbediti duše, odnosno pokretačke esencije, za nova ljudska tela koja nastaju usled svetske demografske eksplozije čovečanstva, nekakve kvote koje dolaze sa nebesa nisu dovoljne da se taj rast pokrije. To je razlog zašto ima sve više ljudi sa telurskim, odnosno novim, infantilnim dušama, a što se odražava i na njihov karakter. Kada već pominjem karakter, odnosno masovnu promenu karaktera, valja prizvati reči Nikolaja Berđajeva upućene marksistima:

„Vi hoćete da umanjite kvalitet ljudske rase, hoćete da iz lika ljudskog iskorenite aristokratske crte – vama smeta aristokratska plemenitost. Na psihologiji uvređenosti, zavisti i zlobe, na plebejskoj psihologiji vi gradite vaše carstvo, vi uzimate ono najgore od radnika, seljaka i intelektualne boemije, i od tog najgoreg hoćete da stvorite bolji život, vi prizivate osvetoljubivost instinkata ljudske prirode. Vaše se dobro rađa iz zla, vaša se tama pali i iz nje dolazi svetlost vaša. Vaš je Marks učio da u zlu i od zla treba da se rodi novo društvo, smatrao je da je pobuna najmračnijih i najnakaznijih ljudskih osećanja put koji tome vodi.“ Nikolaj Berđajev, Filosofija nejednakosti, poglavlje O aristokratiji, Brimo, Beograd, str. 108.