Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređe. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući kralju, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima. U knjizi „Rasprava o istoriji religija“ Elijade piše da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. Povodom te situacije u Egiptu on kaže:
„Egipatskom religijom, više nego ijednom drugom, vladao je kult Sunca. Smatra se da su učvršćenju prevlasti boga Ra najviše doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa i mistika vrhovne vlasti, gde se sam vladar poistovećuje sa suncem.“ Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 177-178.
Solarne hijerofanije, između ostalog, kako to navodi Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka, a recimo u Mikroneziji i Polineziji, ta dva aspekta se podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava:
„Kult predaka (=mrtvih), tajna društva (dakle inicijacije koje treba da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti), te solarni kult jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Oni su ipak u ponečem bliski – zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.” Elijade, isto, str 176.
Ovde se uočava jasna paralela sa modernom masonerijom koja je udarna sila novog poretka civilizacije (prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki, te civilizacijski projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, na primer legenda o Hiramu itd). Sunce je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke. Elijade navodi da solarni bog nije tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije (i pseudocivilizacije), koja je u neku ruku ozirizovana. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade:
„Oziris je uostalom samo dovršavao „humanističku“ revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Videli smo zapravo kako se junačko, inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Oziris je to duboko izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijao u „demokratskom“ smeru: sada je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi „iskušenje“. Ozirijanska teologija ponovo preuzima i proširuje pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa (borba s Bikom) zamenjuje moralnim i verskim iskušenjima (npr dobra dela). Arhaična teorija besmrtnosti ustupa mesto čovečnom shvatanju.“ Elijade, isto, str. 180.
Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje Adama Vajshaupta:
„Izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu je „Čovek“. Povratak te Reči nametao je čoveku da ponovo pronađe sebe. Spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka, čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Jednom rečju, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 19.
Ovo je sasvim na liniji proklamovanih rozenkrojcerskih načela, i kao što Grant ističe i sa Krolijevom naukom:
„Ideja o „čoveku-kralju“ kasnije je postala vodilja u Krolijevom sistemu. Ona je sinonim za Telemitu, tj onog koji je otkrio Istinsku Volju i sposoban je da prema njoj dela.“
Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog junačkog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, jeste vreme njenog malog Sina. Da Dete ne bi bilo kopile, moralisti su mu izmislili očuha. Tu ulogu je u Novom zavetu odigrao Josif. Jedino je u tome razlika između Hrista i Antihrista. Da bi novi eon uspešno nastupio neophodno je da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja, što nije jednostavan proces jer dobra dela su svakako niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ nego junačka iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.
Današnja moderna civilizacija je, ako
uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane
elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju
dekadentan oblik solarnog kulta. Reč je o svojevrsnim crnim iluminatima, čije
je delovanje kontrainicijacijsko i vrši kvarenje solarnih inicijacijskih
načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u
suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica.
To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva
delovanja ovog crnog bratstva. Njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka
neumrlosti.
Elijade je rekao da Sunce, za razliku od
Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono
može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan da ih vraćati na svetlo dana.
Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt, i funkciju
inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa
faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog
zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na Istoku, jer je formula
njihovog rada iskrivljena. Da bi večno živeli oni moraju umreti, a to je upravo
ono što oni očajnički izbegavaju da urade. Tu je jasna analogija sa
„izazivačima smrti“ iz loze starih vidovnjaka drevnog Meksika koje je opisivao
Karlos Kastaneda, s tim što su saturnalni Indijanci u izbegavanju smrti znatno
uspešniji i veštiji. Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame:
sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija.
U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca
neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu
potrošenu energiju. Taj krvavi solarni refleks vidljiv je u imperijalnom i
pseudoimperijalnom stavu koji gazi preko leševa i ne pita za cenu u ljudskom
materijalu kada su u pitanju tzv viši interesi ili možda čak pitanja
pojedinačne ili grupne sujete.
Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ I dalje, na istom mestu, Hol kaže:
„Nakon određenog vremena, filozof bi, razbivši ljusku svog jajeta, izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj oklop od stakla.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, poglavlje Bratstvo Ružinog Krsta, Metaphysica, Beograd, 2011, str 625.
Ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.
Formula kontrainicijacijskog crnog
bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je
onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko,
vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom
nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo
prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je
brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Dakle, nije
tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju
svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa
jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko
rastakanje suštine bića beskrajno. Put u tamu obliven je svetlošću. Put
kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put
lunarizovanog crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu
večno umirućeg – Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi
jeste skriveno crno Sunce podzemlja.
Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća na sledeće:
„Tačka u Krugu, simbol Iluminata, nije samo hijerogram Sunca i boga Horusa, već u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja Nuit i Hadita, oznaka Svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti.” Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 21.
