NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Kod neiniciranog, kao i kod adepta, senka često poprima zavodljive oblike. Seksualna iskušenja koja doživljavaju hrišćanski isposnici nastaju usled jako nabijenog psiho-seksualnog magnetizma senke aktiviranog pomicanjima Vatrene Zmije koja je, pri ustupanju dela svoje toplote tim izrođenim slikama, sposobna da stvara zanosne sukube... Na istoku su ovi oblici senke poznati kao hurije; a metode njihovog prizivanja brižljivo izbegavaju svi sem crnih magičara ili osoba koje su potpuno opčinjene njihovim animalnim sklonostima.” Kenet Grant, Kultovi senke
Zahtevi
za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti,
orijentacija, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju
involutivnu tendenciju. Ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan
civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela
nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije
ili protiv nje. Pseudocivilizacijska „tehnološka“ magija otvara put ka korisnim
mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko
(samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa
dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je posledica
uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom
vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego
pseudorevolucionaran, budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući
pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju
istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.
U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska
težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona,
predstavlja odraz opšte težnje antagonih elemenata ka njihovim sopstvenim
slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka,
procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje
podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom
nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine
opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo – društvo demona. Podsetimo se
činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea
vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih
interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih
ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu
samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom
tendencijom sveta u kome bitiše.
Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski idejno kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego kontra njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).
Nakon što je monoteistička društvena
praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost
danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i
nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što
je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od
svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži
da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu
ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta
čvrsto, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve
intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti
ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini
vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka,
pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije
seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu
identifikaciju, seksualnost i ekscentričnost svake vrste.
Kao uvod u predstojeće masovne,
neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi,
nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog
panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo
da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih
sklonosti.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i
izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili
idiot. Povodom toga bih podsetio na trijadu pseudovicilizacijske društvene
ideologije: Sreća (Sloboda), Pravo (Jednakost), Seksualne sklonosti i
samoidentifikacije (Bratstvo).
Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim sklonostima i identifikacijama, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano i progresivno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost.
Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba, par ili promiskuitetna zajednica koja uzgaja mutanta kao nagradu dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam.
Kako su uopšte u prošlosti stvorene
pretpostavke razvoja mentaliteta koji će
omogućiti opisani razvoj? Povodom toga pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja:
„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“
Tako piše Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U
paragrafu 7 čitamo:
„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“
Otud je hrišćanstvo i iz njega
izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti. Taj doktrinarni
kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj
strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u
prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem
vremenu imamo spoj banalnog humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na
istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i
proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske
društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće
društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara
politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem:
a) kanibalska ekonomija (čovek je
sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);
b) mutagenizacija i transhumanizam
(stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);
c) panseksualizam (seksualni, odnosno
erotodiverzitet);
Ove tri smernice se sasvim uklapaju u
principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se
sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Mutagenizacija i
transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i
instituti. Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji
država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir.
Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni
stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu
plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i
privredni rast.
Povodom rečenog već ima inicijativa da
se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost
sa ljudima. Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava
majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države – u kome šimpanzini advokati
na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist
šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i
svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i
akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da
majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na
tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da
sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te
ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na
stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i
država njihov odnos prizna kao brak?
Sve je ovo do sada možda moglo biti
smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju
sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi
u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno
mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka
i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To
„dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak
i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo
nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto
onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su
deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti
ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. Zato pitajte se da li je slučajno to što
nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima,
vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo
indiferentni i tolerantni prema onom što sledi – a to je potapanje broda zvanog
homo sapiens.
