Zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti, orijentacija, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju involutivnu tendenciju. Naravno, nije svaki zahtev za slobodom involutivan, ali jeste onaj koji oslobađa nagon od odgovornosti. U tom smislu sloboda od tiranije je uspon, ali je sloboda da budeš rob svojih strasti pad. Pseudocivilizacija ne nudi prvo, nego nudi ono drugo, i to prerušeno u prvo. Zato je njen zahtev za slobodom involutivan, jer oslobađa ono što bi trebalo držati na uzdi. To znači da ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka korisnim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran, budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.
U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo, društvo demona. Ovo nije samo metafora nego je u pitanju ontološki proces, jer kada ljudi predaju svoju volju nagonima, oni prestaju da budu subjekti i preobražavaju se u objekat, odnosno u oruđe sila koje ga koriste. A ono što nema volju, nema ni ljudskost. Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše.
Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski idejno kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego nasuprot njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).
Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta čvrsto, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu identifikaciju, seksualnost i ekscentričnost svake vrste.
Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih sklonosti.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Ranije sam pokazao kako se tri istorijske ideologije dele oko tri principa Francuske revolucije: nacizam fetišizuje bratstvo, komunizam jednakost, a liberalizam slobodu. Sada vidimo kako se ta trijada transformiše: sloboda postaje sreća, jednakost postaje pravo, bratstvo postaje seksualna sklonost. To nije nova trijada, to je ista trijada u svom poslednjem, najnižem obliku.
Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim sklonostima i identifikacijama, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano i progresivno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost.
Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba, par ili promiskuitetna zajednica koja uzgaja mutanta kao nagradu dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture - AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje ispoljavaju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. Kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke razvoja mentaliteta koji će omogućiti opisani razvoj? Povodom toga pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja:
„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“
Tako piše Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo:
„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“
Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti, jer štiti slabe od selekcije. Ali upravo zato je humanizam sekularizovani produžetak, ili rezidua hrišćanstva, budući da štiti slabe od zakona prirode. Razlika je u tome što hrišćanstvo štiti slabe u ime Boga, a humanizam u ime čoveka, ali oboje čine isto odlažući smrt onih koji bi trebalo da umru. I zato je humanizam hrišćanstvo bez Boga, religija smrti koja više ne zna zašto štiti slabe. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj banalnog humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem:
kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);
mutagenizacija i transhumanizam (stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);
panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet);
Ove tri smernice se sasvim uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Kapitalizam tretira čoveka kao radnu snagu, ali ga ostavlja celim. Sa druge strane, kanibalska ekonomija ide dalje i razlaže ga na delove: organe, gene, identitete, sklonosti, i prodaje ih kao robe. Čovek nije više radnik, nego je sirovina za proizvodnju novih oblika. To je kapitalizam koji je pojeo samog sebe, i sada jede svoje domaćine.
Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Povodom toga, javlja se jasno pitanje zašto bi neko plaćao mutacije? Zato što je identitet postao roba. U svetu gde je razlika vrednost, svako želi da bude poseban. A najposebniji si kada si jedinstven, odnosno kada si mutant. Mutacija nije više greška, ona je brend. I zato će tržište mutacija eksplodirati, jer identitet nema granica, a kapital obožava neograničeno.
Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast.
Povodom rečenog već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Zašto je ovo važno? Zato što pokazuje da granica ljudskosti nije ontološka, već pravna. Ako majmun može dobiti ljudska prava, onda ljudskost nije biće, već status. I to je konačni trijumf pseudocivilizacije, jer ona tako ukida ontologiju i uvodi pravo kao jedinu stvarnost. Bitno je ono što je priznato, a ne ono što jeste. To je svet bez bića, svet čistih konstrukata.
Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države, u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak?
Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To „dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom.
Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima, vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi, a to je potapanje broda zvanog homo sapiens. Nije ovde u pitanju nikakva teorija zavere, jer nas mediji (a od nedavno i algoritmi) ne pripremaju svesno, jer su oni sami pripremljeni. Oni ne znaju zašto to rade, ali rade, sledeći opšti tok. To je kolektivna nesvesna priprema za ontološku promenu, jer ako možeš da gledaš čudovište na ekranu, moći ćeš i da živiš sa njim. Um se navikava, i kada čudovište dođe, nećeš ga prepoznati kao čudovište. To je najveća opasnost: ne nasilje, već navika.
