 |
| H.R. Giger - prorok transhumanizma, panseksualizma i galaksizacije |
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Fransoa Donatjen markiz de Sad je
ponudio eksplicitnu alternativu, ali pošto napredni duh Velike Francuske
revolucije ipak nije bio toliko napredan, siroti Markiz mora da je
doživeo veliko razočarenje nakon revolucionarnog prevrata. Njegov sadistički
društveno-seksualni poredak, i pored svih pomaka, ni nakon dvesta godina, nigde
nije prihvaćen, bez obzira što njegova doktrina ima izuzetno briljantnu
argumentaciju oslobođenu iracionalnih humanističkih detalja. U neku ruku Markiz
de Sad je jedan od najvećih pobornika tzv vladavine Razuma, pošto je po
njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj
života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god se
ispoljavalo. On odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog sudiju te odbacuje
bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao proizvoljan. To što
se kod de Sada težnja za ličnim zadovoljstvom ispoljavala „sadistički“ stvar je
crta samosvojnosti njegovog karaktera. Društvo / država je poput kakvog opakog
demijurga, želi da kontroliše umove, tela, seksualne aktivnosti, imovinu i
potomstvo svojih članova i podanika. U tom smislu dužnost uzvišenih ljudi
jeste, alegorijski rečeno, da se okrenu Zmiji a ne Onome ko je uredio rajski
vrt.
Posmatrano sa čisto psihološkog
stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona.
(Pseudo)revolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih
društvenih odnosa i izgradnju institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje
nagona, odnosno ispoljavanje iracionalne strane ljudske prirode kroz
racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje
interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima,
ugroženima, drugačijima i sl. U taj skup društvenih grupa (koje se inače u
datom društvenom poretku ne osećaju dobro) mogu biti uvrštene razne klase,
staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, ili neka drugačija
kulturna, potkulturna ili seksualna manjina. Suština dosadašnjeg
revolucionarnog i „pravednog” zahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagona
ugrožene grupe u okviru nekog društva, bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih
prepreka iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je naravno uvek na
štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižniji
društveni položaj, bilo da su ih same stekle ili su ih nasledile od predaka.
Pomenuti zahtevi su uglavnom obojeni
egalitarizmom, a zapravo se tu često radi o revanšizmu, mržnji ili težnjom za
moći. Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva, neko hoće odvajanje iz neke
političke zajednice te osnivanje posebne države ili nacionalnog identiteta,
drugi žele da vladaju ili učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara itd. Oni
najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki narod
danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke prevlasti u
regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako
to uočava sociološka imaginacija tzv formalističke sociologije, neki interes
može uzeti različite oblike, ali i jedan oblik može da bude u službi različitih
interesa. Naposletku sam interes nije ništa drugo do racionalni izraz nagonskih
sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam pravde. Moj interes je, dakle, nešto
pravedno. Pravedan je moj interes, jer je moj!
U knjizi „Ključ misterija“, Elifas
Levi kaže da je cilj svakog protestantizma i svih demokratija da zamene
legitiman despotizam zakona ljudskim proizvoljnim suđenjem, odnosno, da
autoritet zamene tiranijom. Po Leviju, ono što ljudi nazivaju slobodom nije
ništa drugo do sankcionisanje nelegitimnog autoriteta. On kaže da je Kalvin
protestvovao protiv lomača u Rimu, da bi time sebi stvorio pravo da spali
Mihajla Servetusa. I dalje, upozorava da svaki narod koji se oslobađa od
nekakvog Čarlsa Prvog i Luja Šesnaestog posledično mora biti podvrgnut jednom
Robespjeru i jednom Kromvelu, dok se iza svih protesta protiv, po Leviju,
legitimnog papstva, skriva manje ili više apsurdan antipapa.
Naravno, mogli bismo otići korak dalje
te Levijevom zaključku u vezi papskog legitimiteta suprotstaviti gledište koje
je u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, u poglavlju „Univerzalnost i
centralizam“, izneo Julius Evola. On o degradaciji ideje regere kaže da
se odvojivši od tradicionalne duhovne osnove postala samo laička, svetovna i
centralizatorska. Osvrtom na drugi aspekt izopačenja, uviđamo da svaka
sveštenička vlast koja ne poznaje imperijalnu funkciju, kao što je bio slučaj s
Rimskom crkvom u periodu borbe za investiture, teži upravo obesvećenju koncepta
države ili kraljevskog dostojanstva. Time sveštenička vlast, kaže Evola,
doprinosi, često i nesvesno, oblikovanju onog svetovnog i realističkog
mentaliteta koji će kasnije neizbežno ustati protiv same svešteničke vlasti i
osujetiti svako njeno stvarno uplitanje u telo države. Dakle, kako to dalje u
tekstu zaključuje Evola, prizvani duh odvući će sa sobom onoga ko ga je
prizvao.
Liberali su, poput komunista, deca
pentagrama, iznikli iz semena kalvarijskog krsta. Prvi predstavljaju beli ili
žuti pentagram, a drugi crveni. U optici evropske političko-ideološke prakse,
beli pentagram oličava desnicu, a crveni levicu. Oni su ovaploćenje slepih sila
Hermesovog štapa predstavljenih zmijama, ali bez one etičke vertikale oličene u
štapu koji zmije drži pod kontrolom. Dekadentnost hrišćanstva i izopačenost
sveštenstva polomila je tu etičku vertikalu. U želji da nadvisi kraljeve i
careve, poslednje ostatke faraonsko-cezarskog solarnog principa, Crkva je kao
lunarni princip, omogućila oslobađanje one dekadentne strane lunarnog
potencijala. Tako je država, odnosno carstvo-kraljevstvo sekularizovano i
desakralizovano od strane onih koji su načelno nosioci religioznog i sakralnog.
Pseudorevolucionarni slobodarski
zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se
prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost, ona niska
ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost
revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon
izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih „pravednih”
društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije
novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući)
revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi,
zapravo ilegalni društveni poredak i nove privilegije. Pravi iskreni
revolucionari poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i
njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom
ideala pravde, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane
revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju.
Revolucija, osim što revolucioniše
društvene odnose, to isto čini i sa pojedincima. Uzurpacija a ne pravda, realni
je motiv revolucija, odnosno uzurpacija viđena kao pravda. Pljačka, a ne
„pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo
uzurpacija! Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta
ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju
i divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se
neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta, pripadnici
samoproglašene ili samopodrazumevajuće misionarske „više” ili „pravedne” vrste,
prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim
uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u
blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara
manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i
iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije
cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati,
da bude ponižen. I sve se to dešava u ime nacionalne slobode i emancipacije, u
ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane
civilizacije i kulture od varvara, u ime više integracije, pravde, nacionalnog
buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti,
slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime pravde, domovine, u ime Boga…
Nikada u ime onog što zaista jeste, a to je sadističko perverzno zadovoljstvo i
prateća materijalna korist.
H.R. Giger
Danas, kao posledicu pobede niza
pseudorevolucija, imamo situaciju i stvorena očekivanja po kojima biti
heteroseksualan, zatim tradicionalnog rasnog, etničkog i kulturnog
identitetskog određenja i konzervativnog političkog uverenja, biva sve
omraženiji slučaj. Takve osobe uskoro će se smatrati asocijalnim. A možda će
završiti i u nekoj ustanovi, pod nadzorom i terapijom. U svakom slučaju biće
inkriminisane. Primećujemo mnoštvo društvenih pojava (ostvarenih na načelima
ljudskih prava i građanskih sloboda), kojih je u suštinskom obliku bilo i pre,
ali sigurno da nisu nikada uživale pravo građanstva te bile podignute na nivo
političke korektnosti. Danas te pojave poprimaju specifičnu političku dimenziju
i više se ne nalaze u domenu privatnosti. Nosioci tih novih identiteta nisu
isto što i sav ostali narod: žene, deca, muškarci, starci, pripadnici nekog
etnosa, rase, kulture ili veroispovesti, već su kategorija za sebe. Budući
najosetljiviji (kao kategorija, kao vrsta koju tradicionalni sistemi svugde
diskriminišu i inkriminišu), njih bi trebalo najviše zaštiti. Devedesetih
godina XX veka kada sam ove ideje prvi put promišljao, u fokusu su bili
homoseksualci. Danas su to već transrodne i rodno fluidne osobe, dok će sutra u
središtu pažnje i posebnog tretmana biti transhumane individue. U praktičnom
smislu, ukoliko bi neki brod poput Titanika tonuo, prvenstvo prilikom
spašavanja imaju transhumane osobe, zatim one transrodne, potom homoseksualci,
ometeni u razvoju, a kasnije trudnice, deca pa ostali.
Po aktuelnom duhu vremena, specifično
identitetski opredeljene osobe imaju se tretirati kao posebna manjina i da to
postane deo meinstrima, odnosno nešto normalno i prirodno. Upravo ih svetlost
tih reflektora insistiranja čine nenormalnim i neobičnim. One koji upiru te
reflektore ne zanima alternativno identitetski opredeljena osoba kao ljudsko
biće, nego ljudsko biće kao alternativno identitetski opredeljena osoba. S
obzirom da su tradicionalne manjinske kategorije ujedno i političke, to znači
da su alternativno identitetski opredeljene osobe takođe politička kategorija.
Akcijom pozitivne diskriminacije i društvene afirmacije ta vrsta u suštini
političke orijentacije na neki način biva privilegovana. Taj trend otvara put
politizaciji nekih još alternativnijih vidova identitetskog opredeljivanja.
Time je proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime
slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio cilj novovekovnih
revolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko svođenje ljudskog
bića, u ime čovečnosti, te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao
građanina, isključivo na osnovu identitetskog opredeljenja koje je utemeljeno
na tlu seksualnosti. Ljudsko se, potpuno u duhu frojdizma, na ovaj način svodi
na seksualno. Kao da seksualnost u potpunosti određuje ljudsko biće, pa stoga
predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene
identifikacije.
Sa stajališta pseudocivilizacijskih
merila, svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čime, jeste nešto
inferiorno spram tog osnovnog – seksualnog i rodnog. To je osnovni
pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da ljudsko biće nema nikakvih drugih
kvaliteta na osnovu kojih bi mogao legitimisati svoja opredeljenja i svoje
osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa,
divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju novonastalu i isforsiranu
društvenu eko-strukturu. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i
krunjenjem tradicionalnih identitetskih kategorija koje predstavljaju smetnju
razvoju današnje pseudocivilizacije.
Ideološka načela pseudocivilizacije
svakodnevno potvrđuju njenu odbojnost spram svakog, uslovno rečeno, organskog,
ali prirodno izraslog, tradicionalno i istorijski samoniklog identiteta i
kolektiviteta. Pseudocivilizacija je na svom pohodu potpune dominacije nad
ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, antiporodično i
suštinski antiduhovno nastrojena. Ona ne dozvoljava mogućnost da neka određena
grupacija, koja deli zajednička svojstva i obitava na određenoj teritoriji,
samostalno dolazi do svoje suštine i odgovarajućeg pogleda na svet koji stvara
posebne oblike institucionalne, normativne i vrednosne samosvojnosti i
opstojnosti. Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo
varijantu, odnosno zamenu. U tom smislu za očekivati je da će se pojaviti neke
za današnja merila sasvim apsurdne manjine. Nije daleko dan kada će biti
sklopljeni prvi „brakovi” sa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, seksbotovima,
predmetima, duhovima ili pak multilateralni brakovi. Nešto od toga se već
dešava. Jesmo li sigurni da nema onih koji se ne bi rastali od svog partnera
čak i kada je ovaj upokojen? Zašto im to onda ne bi bilo omogućeno?
Ideja venčanja sa mrtvima ili sa
neljudskim bićima ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se
obredno „venčavao“ sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li
stekao neka svojstva njihovih entiteta. U biti venčanje je religijsko-magijski
čin, a brak religijsko-magijska institucija. Mnogo toga što današnji
civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog
rituala, sakralnog obreda. Dendrofilija
na primer, danas smatrana seksualnom perverzijom, u osnovi nije puko seksualno
opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako
možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa
stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog
izopačenja. Nije izopačenje polni čin sa drvetom, nego je izopačenje nedostatak
svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog
principa, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano
za ovaj primer, ima li šta prirodnije, „ekološkije“ ili svetije od opštenja sa
silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma
preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju?
Na osnovu legitimne afirmacije
političkog homoseksualizma otvoren je put ka političkom panseksualizmu koji će
trasirati prevazilaženje seksualnog ekskluzivizma i konačnu likvidaciju
institucije braka. Brak će biti zabranjen, monogamno seksualno opštenje takođe.
Zapravo, nikome neće bit dozvoljeno da nekome kaže NE. Svako odbijanje nečijeg
predloga za polnim opštenjem smatraće se uvredljivim, diskriminatornim, pa će
sudovi nalagati „korekciju“ u obliku silovanja onih koji drže do svog
integriteta. Isto će važiti i za one koji tvrdoglavo opstaju u svojoj
tradicionalno shvaćenoj identitetskoj ulozi ma koje vrste. Povodom toga nije
daleko dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, mrtvačnice,
zoološkog vrta i recimo laboratorije instituta za genetski inženjering i
bioniku. Usput, ta ista institucija može biti hotel, sauna, kazino, zabavni
park, restoran, bolnica. Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista
teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo
objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi
i oni veoma uski društveni i pojedinačni interesi, opsesije i orijentacije.
Isto tako, nije daleko ni dan kada će
genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako
proizvoditi nove antropomorfne „manjine” sa posebnim kolektivnim pravima. Odmah
potom, uslediće i prvi „mešoviti brakovi“ između ljudi i veštački stvorenih
mutanata (ili kiborga) kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske
univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva. I ne daj bože da neko uvredi
mutanta ili ga diskriminiše samo zato što ovaj ima rogove, škrge, krljušti ili
dve glave te ispušta nesnosan smrad. To bi po moralnim, pravnim i uopšte
humanim te humanitarnim konsekvencama i sagrešenjima, zasenilo sva nedela
nacionalizma, rasizma, homofobije i transfobije! Ljudi će biti primorani, pod
stravičnom pravno-policijskom i medijskom prinudom (te histeričnom prinudom
društvenog aktivizma), trpeti teror grotesknog u ime tolerancije, slobode,
jednakosti, bratstva, ljubavi, mira, demokratije, humanosti, ljudskih prava,
prosperiteta, ekonomskog rasta, te u ime ostalih čarobnih formulacija koje će u
međuvremenu nastati. Otud nije daleko ni onaj dan koji čak i Markiz De Sad nije
mogao zamisliti. Biće to era globalne panseksualističke katakombe čovečanstva u
kojoj će ispoljavanje rodnosti i seksualno utemeljenog identiteta biti osnovno
merilo samobitnosti neke individue, odnosno društvene grupe. Takav razvoj
situacije težiće rodnom ujednačavanju jedinki kroz progresivnu fluidizaciju.
Ljudi će tokom svog života više puta menjati pol ali i ljudsko obličje. Danas
sam muškog pola i ljudsko biće, sutra sam hermafroditni humanoidni gušter,
prekosutra nešto treće.
Izloženi scenario
seksualno-identitetske i politički korektne fantastike moguć je pod uslovom da
pseudocivilizacija globalno trijufmuje, osvajajući svet i sve narode. U tom
slučaju, u dobu koje nagoveštava nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih
i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim ekonomskih,
profesionalnih i intelektualnih barijera i osobenosti, kao mogućnost grupne
identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da
granica ljudskih sloboda i prava, određenih prevashodno seksualnošću,
jednostavno nema. Seksualnost je agens svečovečanske sinkretičke integracije
koja ne trpi ekskluzivnost bilo koje grupe pa ni pojedinaca.
Princip panseksualizma insistira na
univerzalnoj seksualnoj i rodnoj orijentaciji svakog pojedinca, i to po svim
mogućim kriterijumima. Seksualno opštiti samo sa pripadnicima jednog
rodno-seksualnog opredeljenja ili samo u okviru jedne biološke vrste je sa
stajališta ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači
apsolutni promiskuitet. To načelo direktno vodi ka galaksizacijskom idealu
seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske – antropocentrične sfere – i prebacuje
je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna
orijentacija samo između ljudskih bića. U grupu politički korektnih i
moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom
gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa
neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima kao što su kiborzi,
zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije
ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom
manipulacijom seksualnim instinktom. To je slika budućeg kosmičkog bratstva i
njemu svojstvene kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od ključnih ciljeva
procesa galaksizacije. Oslanjajući se na ono što sam izneo, sada se polako
primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog
nadiranja. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao
genetsko-morfološko-psihološka osnova za stvaranje drugih rasa. U tom svetlu,
čovek je dinosaurus. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći
svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens
kreativnog spajanja organske i neorganske materije.
