Politika kao zavera

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

’As always throughout this study, we have to remember that events that take place in the “real” world are mirrors of events that transpire in the inner, invisible, or secret world and that these two worlds influence each other in ways that are not obvious to any but the most dedicated adept ... or most paranoid conspiracy theorist. There is, in fact, little difference between the world view of the occultist and the nagging fears of the conspiracy theorist; except that the occultist has a more positive approach to the same material, seeing in the activities of the sinister forces that influence world events (as well as personal ones) the possibility of reversing the process through an act of will coupled with a knowledge of technique.’ Peter Levenda, The Dark Lord

„U odnosu na Tolteke, na drevne Kineze, na Ehnatonove Egipćane, na Orfejeve Grke mi smo svi varvari. Jer šta to znači varvarin? Nasuprot egzistenciji muza visokog ranga, čovek i narod lišen muza, jezik i mišljenje bez muza, moral, odevanje bez muza – taj narod, zajednicu, društvo i čoveka, gde nedostaje tanana draž koju zahteva Konfučije, gde se ne ume igrati, gde su ljudi na životinjski način gramzivi i zavidni, ne znaju da vladaju sobom, jer ne poznaju divotu lepog života, neučtivi su i neuljudni, neuglađeni, zlobni, neotesani i besramni. Grci su varvarinom nazivali onoga koga Muze nisu dotakle.” Bela Hamvaš, Velika riznica predaka

Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako kamuflirati lične strasti, strahove, ambicije i interese te strahove, interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako tumačiti aktuelne geopolitičke, političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? Kako realizovati političku i arkansku agendu? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. Sva je politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to.

Politika ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši sferu privatnih interesa stvaranjem tzv političke scene, kao da je reč o filmu ili predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote naroda. Nasuprot Hani Arent, tvrdim da politika ipak nije samo pozorište, već više od toga. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao sveukupnost političkih odnosa i poveznica, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran kao politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.

Svedoci smo mnogih zavera. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota – Vartolomejska noć. Nacistička zavera protiv Jevreja. Nacistička zavera uopšte. Zavere tajnih službi. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Teroristička zavera. Zavera velikih korporacija za formiranje kartela. Zavera finansijskih tajkuna za obaranje berzanskog indeksa. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje prljavog veša u javnost. Zavera protiv javnosti i obmana iste. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Mafijaška zavera. Podmićeni policajci. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Zavera za preuzimanje kompanije, za navlačenje lakovernih, za stvaranje panike na tržištu. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Spiskovi za likvidaciju. Dvostruki standardi itd. Sve to, i više od toga, jeste politika. Kad čini dobro onda je javna, a kad čini neko zlo i naopakost onda je tajna. 

Gde god se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života. No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem zavera, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, bankarske tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne itd. Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju. Društvenost, iako je ljudska potreba, oblik je mimikrije. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog obračuna za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti uklonjeni ili pobeđeni. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno. U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, istinoljublje, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Sve je to politika. Kao takva, politika potpuno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa.

U aktuelnom vremenu u fokusu su razne teorije zavere. Pojava takvih narativa, jer izraz „teorija“ ima svoju metodološku težinu, jeste posledica netransparentnosti vlasti i funkcionisanja društvene moći. Otud, ukoliko oni u poziciji moći donose odluke sa kojima se ne slažu oni na koje se te odluke donose, ili oni o tome nemaju dovoljno uverljivih informacija, zašto bismo im uopšte verovali po bilo kom pitanju? Zašto bismo bili apriori uvereni u dobre namere nekih potpuno nepoznatih ljudi? To važi kako za lokalne vlasti, preko državnih institucija do globalnih organizacija. U tom smislu, teorija zavere je jedan psihološki oblik otpora. Donosioci odluka uglavnom ne pitaju one na koje se njihove odluke odnose, pa će zato neko namerno smišljati i širiti neverovatne narative čija je svrha podrivanje njihovog legitimiteta i kredibiliteta. Ko tebe neravnopravnošću i društvenim raslojavanjem – ti njega što monstruoznijom „teorijom zavere“. Naravno, ovim ne oslobađam odgovornosti one koji veruju i šire takve poglede na svet. Ljudi su u stanju da tvrde koješta jer im se tako sviđa, deluje logično, uverljivo, ali to je opet utemeljeno u suštinskom nepoverenju koje takva osoba ima spram ljudi od moći i vladajućem društvenom poretku. Uostalom, zašto bismo svakom dobro plaćenom i ušuškanom javnom zagovaraču nekih ideja, iza kojih stoji određeni interes, mi koji o tome ništa ne znamo i koji nismo privilegovani, uopšte verovali bilo šta? Ukoliko nas neko koga smatramo privilegovanim uverava u nešto, normalno je da prva naša reakcija bude sumnja u njegove dobre namere ili barem u njegov zdrav razum. Čak i ako su predstavnici društvene moći u pravu po nekom pitanju, legitimno je od njih tražiti dodatne dokaze za sve šta kažu.

Kažu, teorije zavere su opasne. Za koga su tačno opasne i u tačno kom segmentu i kontekstu? Zašto isto tako i netransparentne odluke vlasti ne bi bile u jednakoj meri, ako ne i više od toga, takođe štetne i opasne? Puko postavljanje pitanja proglašavaju teorijom zavere i izlivom paranoičnosti, dok one koje veruju u te zavere tretiraju kao maloumne bolesnike. Njihovo je pravo da budu maloumni i bolesni, jer ako već imaju pravo da kao takvi biraju i budu birani, da učestvuju u fizičkom i pravnom saobraćaju, e onda imaju pravo da veruju u šta hoće, da postavljaju pitanja i šire svoj pogled na svet, baš kao što to čine oni koji imaju društvenu moć. Ukoliko to nije na delu, i ukoliko vlast onih koji praktikuju moć nije data od više sile, onda njihove odluke podležu uvidu masa i kritičke javnosti. Ukoliko to nije slučaj onda je otpor neminovan. U suštini, reč je o krizi legitimiteta društvenog poretka i na njemu zasnovanih društvenih odnosa.

Donosioci odluka zaklanjaju se iza stručnosti pozicioniranih naučnika, pod neutemeljenom pretpostavkom da je Struka zaista precizna, tačna, kredibilna, iskrena, nepodložna uticaju novca ili političkom pritisku, pa i pomodarstvu. Nekada je i Sveta Inkvizicija imala status Struke, pa su se trendovi u međuvremenu promenili, jer Struka svakako prati modu, ali i dalje ostaje Struka. I nacisti su se takođe oslanjali na nekakvu Struku. Otud, poučeni istorijskim iskustvom, zašto bismo davali blanko poverenje nekome ko se poziva na Struku? Nije stvar u tome da li je neko protivnik neke politike ili narativa, nego je stvar u tome kako oni koji promovisani narativ dovode u pitanje percipiranju zagovornike tog narativa. Jednostavno, ne veruju u njihove dobre namere. Njihov položaj ne smatraju legitimnim. Ako kažete da nas naš svetonazor čini bolesnim ili glupim, onda vi zaista jeste to što mi, tako glupi i bolesni, mislimo o vama. Nečija stručnost nekome daje autoritet, a nekome legitimitet, a što ima tendenciju da dobije i potvrdu u legalitetu koji omogućuje ostvarivanje suštinskog nauma a to je uvek neko preimućstvo, novac ili moć. U materijalističkom i visoko ekonomizovanom svetu verovanje da je osnovni motiv većine ljudi položaj, novac i moć nije bez osnova. Svakako ima mnogih pseudonaučnika (a koje iz nekog razloga smatraju naučnicima) veoma uglednih, koji zauzimaju dobro plaćene pozicije u akademskom svetu, a neki od njih sede na državnim funkcijama, institutima ili se bave politikom i lobiranjem. Ljudi koji veruju i šire konspirativne narative su žrtve dobro ili loše osmišljenih kontrapropagandnih narativa. Njihova potreba (i prijemčivost) za tim narativima je izraz dubljeg nepoverenja u sistem. Elita očigledno ne zna (ili ne želi) da komunicira sa podanicima. Neobrazovani i obespravljeni ljudi vide da sistem radi protiv njih, ali nisu kadri da artikulišu u kom grmu tačno leži zec. 

Pitanje vezano za predviđanje bliske budućnosti glasi kakav bi mogao biti novi trend? Šta će već sledeće godine biti aktuelno? Koji će to novi izum nama raditi o glavi? Pre samo pet stotina godina mete konspiroloških narativa u Evropi bili su papa ili Martin Luter. Istina, i danas jezuiti u tim narativima igraju istaknuto mesto, ali su se u međuvremenu pojavili masoni, jevrejski bankari i intelektualci, iluminati, pedofili satanisti, reptili menjoliki, komunisti, neoliberali, a i instrumentarijum je postao složeniji. Problem je u tome što politika i krupni kapital poseduju nauku i njene resurse, usmeravaju šta će biti njeni prioriteti i šta će u javnosti izjavljivati predstavnici nauke a šta će biti prećutano. Zato ljudi veruju u besmislice jer znaju da ih vlast laže. Takođe, istina je da su mnogi sami krivi zbog situacije u kojoj su se našli, ali isto tako većina koja je u lošem položaju ni izbliza nije imala šansi da izađe iz društveno nametnute situacije. Uostalom, zloglasni dr Mengele je bio naučnik, je li tako? On je (valjda) odavno već mrtav, ali kako možemo biti sigurni da njegov duh nije živ? Možda luta subvencionisanim korporativnim laboratorijama i opseda rukovodeće kadrove...

Bez obzira na svu proračunatost njenih praktičnih i verbalnih oblika, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe opsenarstva svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; manje grešimo... Političari idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd.

Političari odražavaju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir svoju javnu izloženost. Ako nešto nije u redu, oni prvi bivaju prozvani. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku, koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome itd. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, lične harizme, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni kapital i kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u svom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko zavitlavanje mase.

Kada nekome nešto biva ponuđeno, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo šta on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se spontano javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi zadovoljstvo i ispunjenje. To je forma kroz koju pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog ostvarenja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi jače stimulanse i koja preuzima primat u razmišljanju, maštanju, ponašanju i delovanju datog pojedinca. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije koja se nalazi na vrhu liste prioriteta.

Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i u široj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim njihova dela govore o suštinskoj neracionalnosti njihovog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije usmereni da iracionalnim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili društvene pojave) tumače u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente. Samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, realno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd.

Naše lične male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i međunarodnih razmera, budući da su u službi neke namere, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog interesa, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je višestruk, ali za potrebe ove rasprave istakao bih kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su:

a) moć teži samoodržanju;

b) moć teži uvećanju;

c) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), odnosno teži potvrđivanju;

d) moć teži iskrivljenju značenja jezika – što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona odražava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.  

U našem vulgarnom dobu bezmalo svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i slično, jesu primitivci. To jeste primitivizam. Taj primitivizam je suštinski faktor koji politiku te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom i kranje iracionalnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je socijalno-psihološka i kulturološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija / oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou, odašilje maloumne i primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u središtu tih vizija kao glavni likovi fantazmagorične predstave o moći i uspehu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj suštinski trenutak njihove moći i zauzimanje javno vidljive poze obožavanja aktuelne moći u svim njenim ispoljavanjima. Sve je podređeno tome. Te vizije je nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo vizionarstvo čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, te socijalne, ekonomske i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i težnji prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, istaknute sledbenike.

U sistemu stvarne vladavine Razuma (za koju se ovde zalažem), izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to sposobni i u čijim vizijama oni sami ne zauzimaju, ne samo počasno, nego bilo kakvo mesto. Vladar je neko ko u svemu tome nije bitan, odnosno ko zauzima takav stav po kome je on krajnje nebitan kao ličnost. Vladar je kreator, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima nikakva individualnost, već samo celokupnost. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. To je osnovno obeležje ljudskog materijala koji će u skladu sa ovom revolucionarnom doktrinom preuzeti dizgine moći.