NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Sveti Avgustin je na neki način bio u
pravu kada je ljude podelio na božji i đavolji tabor, čime je obuhvatio osnovne
tendencije u psihi i društvu. Da bi ta slika bila potpunija, kao i u slučaju sa
Platonovim učenjem o delovima duše, tako se i ovde ukazuje potreba za
prepoznavanjem trećeg tabora, a kojem, po mom mišljenju, pripada većina ljudi.
Reč je o taboru ništavila. Izraze poput „đavolji“, „božji“ uzmite
uslovno. Ne bi bilo mnogo razlike i kada bih upotrebio tradicionalne indijske
pojmove guna: tabor tamas – tabor ništavila, tabor rađas – đavolji, tabor
satvas – božji tabor. Tabor ništavila čini masa, topovsko meso istorijskih procesa. Tzv
đavoljem taboru odgovara ambiciozan, beskrupulozan, pohlepan, gramziv,
inteligentan, podmukao, samoživo i egocentrično raspoložen tabor, čijih je
pripadnika znatno manje nego ovih iz tabora ništavila, ali se zato oni u mnogo
većem broju nalaze u samom vrhu društvene moći. Strateški su se rasporedili,
isključivo sledeći svoje instinkte. Gde je god neka moć koncentrisana, oni su
tu. Najmalobrojniji su oni iz tzv božjeg tabora, ali zato poseduju autoritet.
Uslovna podela i razlikovanje ljudi na božji, đavolji i tabor ništavila,
posledica je istorijskog razvoja i diferencijacije društva. Tzv primitivne
zajednice bile su jednoobrazne, za razliku od civilizacijskog društva.
Ljudska bića su zastrašujuća pojava,
ne samo zato što su surova, skučene svesti ili pakosna, nego i zbog toga što
ljudska bića u sebi nose preobražajni potencijal u neljudske oblike. I vampir
je jednom bio čovek. Vukodlak je takođe čovek. Svi oni imaju ljudsku i još neku
skrivenu atavističku formu. Izreka da je čovek čoveku vuk nije samo karakterna
izreka. Opšte prihvaćeno gledište po kome se ljudska vrsta poslednja razvila
ukazuje na to da su ljudi zapravo najmlađi na Zemlji. Škorpije ovde postoje
mnogo duže i ko zna šta bi nam njihov arhetip mogao sve reći ako bismo hteli,
smeli, umeli i usudili se da ga pitamo. Alhemičar Fulkaneli bi rekao da zapravo
metali predstavljaju superiorna bića jer se rađaju i dozrevaju duboko u Zemlji,
prirodno prolaze kroz niz preobražaja, živeći jedan nama nepojmljiv životni
ciklus. To što mi ne čujemo njihov žamor ne znači da su beslovesna materija.
Zemlja je živa, a kamo li metali i kristali koji rastu u njoj, pa tako i
demonska, odnosno anđeoska bića.
Evolucija je individualna a kolektivna
može biti samo involucija, pa tako možemo očekivati da ljudima pod određenim
uslovima poraste rep i smanji se veličina mozga. Daroviti pojedinci će povećati
veličinu mozga i preneti ga svojim potomcima (ako uspeju) i to će biti
evolucija. Većina koja samo čeka da (im) se nešto desi neće dočekati ništa osim
ničeg. Biti visoko ili nisko je stvar dijagramske i simboličke perspektive.
Jednako važeća perspektiva je i ona koje sva bića vidi u istoj ravni a
razlikuje ih po svojstvima i tipovima energija. Antropocentrizam je lepa stvar,
ali nipošto ne bih stavio sva jaja u jednu korpu, u korpu čoveka, samo zato što
trenutno pripadam toj vrsti bića. Ljudi imaju mnoga preimućstva, da govore,
misle, osvešćuju se, prave nekakve izbore, pa ipak, kako to da mahom biraju
bedastoću postojanja i uništenje? Osvrnimo se malo oko sebe. Ovo što vidimo
nije u skladu sa datim mogućnostima čoveka kao jednog moćnog i suštinski lepog
bića.
Sledeći Avgustinovu podelu, ali iz
drugačijeg ugla gledanja, đavolji tabor odredio bih kao najviše podložan
demonskim uticajima. Oni koji pripadaju tom taboru najviše su prijemčivi za
demonski uticaj pa su otud i najviše spremni na saradnju sa demonskim entitetima,
s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima moć ili korist koju od te
saradnje mogu dobiti. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je
tamna svest demona gladna čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika đavoljeg
tabora na čovečanstvo je tokom vremena postao preovlađujuć. Naravno, određenje
đavoljeg tabora je prilično široko, jer nije reč samo o aktivnim dijabolicima
nego i svima onima koji se nalaze pod njihovim uticajem. U vrhu dijabolične
piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najpodmukliji i
najinteligentniji među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju
strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Oni projektuju kroz
vekove, jer njihovi demonski partneri iziskuju dugoročan projekat i njegove
beneficije. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz tabora
ništavila. To je ljudski ostatak, tiha većina, kojima upravlja dijabolična
elita čije su porodice, posvećeničke loze, pokoljenjima unazad, sklopile
paktove sa demonskim silama.
Suština vlasti dijabolika nad taborom
ništavila je u kanalisanju imaginacijskih slika i u kontroli utisaka, te u
plasiranju naoko logičnih tumačenja. Pripadnici đavoljeg tabora su u svojim
delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je božji
tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična
demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i
ophođenje tih čistijih bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika
karakterišu drugačija načela, mada se u suštini sve to svodi na energetsku
razmenu, odnosno na neku vrstu simbioze pri čemu se mešaju demonska i ljudska
suptilna tvar, tvoreći hibridna i ne baš sasvim ljudska bića. To su svojevrsni
polutani, naoko ljudi, ali suštinski neljudi.
Magijski preci današnjih dijabolika su
u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije
su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na
oltarima i u umovima vernika. Perfidan um žreca đavoljeg tabora je od svojih
demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom,
političkom smislu, to znači sledeće: demonske hijerarhije dobijaju sledovanja
svetlosti svesti, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i ponekad žive
neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i hranom. Đavolji tabor,
osim što postoji od kada traje istorija, on i vlada, tačnije kontroliše i
usmerava civilizacijski tok i temeljne magijsko-religijske struje,
kontrolisanjem mnjenja, imaginacijskih slika i predstava. Dijabolici kao tabor,
pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u
istoriji dela su đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i
sujeta. Tabor ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima,
strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene,
bledunjave svesti), dok je uticaj božjeg tabora daleko suptilniji. Rekao bih da
članovi božjeg tabora određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima
dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja, tvoreći proces istorije. U
božjeg tabora je vladavina, u dijabolika je konkretna vlast.
Smatram nastupajuću eru Vodolije
vremenom rušenja vlasti đavoljeg tabora. Dakle, vreme je da se na Zemlji izvrši
temeljni egzorcizam. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu obaviti prosečni ljudi
iz tabora ništavila, čak ni božji tabor, već to mogu samo najekstremniji
dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor, četvrti po redu – tabor
slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, moji tekstovi imaju poseban zadatak: da
osvetle (ili da iniciraju, odnosno najave) pojavu takvih pojedinaca koji će
prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći đavoljeg
tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično odozgo, izvršiti revolucionisanje
dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno
čovečanstva. To ukazuje da ideje koje iznosim ciljaju ka svetskoj magijskoj
egzorcističkoj revolucionarnoj akciji koja je opskurna, konspirativna i
transgeneracijska. Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i
čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (tabor slobodnih) biće
prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena
katastrofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi
kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti đavoljeg
tabora. Samo promišljanje takvog ishodišta, pa zatim i odašiljanja takve
imaginacijske slike u svet putem pisane reči predstavlja magijski čin koji to
jeste zato što je prožet dalekosežnom namerom, prethodno uobličen i začet na
višim i suptilnijim ravnima.
Zamislimo svetsku scenu političke,
ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su
strateški raspoređene figure dvaju garnitura – bele i crne. To su dve vladajuće
i međusobno suprotstavljene garniture đavoljeg tabora. Na delu je velika igra,
vekovni sukob dve garniture hijerarhije i moći, odnosno dva kulta. Označimo ih
ovom prilikom, prilično uslovno, kao kult Vode i kult Zemlje, tj. kult
Levijatana i kult Behemota. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok
usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ove dve grupacije tajnih
kovača istorije. To je sukob svetsko-istorijskih razmera koji prožima gotovo
sve nivoe ljudskog delovanja. Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obe
garniture nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili
vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu. Nijedno središte formalne ili
neformalne moći se ne nalazi pod potpunom kontrolom jedne od garnitura.
Levijatanska garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok ona behemotska dominira
u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu
prevlast, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih.
Ta mreža je praktično beskrajna. Obe
pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i
privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar
kojim je prethodno upravljala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge i
obrnuto. Ponekad, garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove
centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. Vreme je da se taj sukob okonča,
a sa tim i da se unište aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz
tog sukoba ne može izaći kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj
„mrtvoj petlji“ koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno. Oni to
znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti
sami u sebe.
U pozadini te složene i opskurne
skalamerije milenarnog rata stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput
kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u
neverovatno dubokoj zavereničkoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni temeljnim
stvarima i delatnostima poput opštenja sa okultnim silama. Drugi su pak
operativni i superaktivni poput figure kraljica. Na dnu hijerarhija nalaze se
figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti,
indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, programirani,
kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neupućenu raju ili opsednuti na
magijski način. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni
transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu. Nemaju uvid, ali
osećaju moć i plaše je se.
Obe garniture, bez obzira na njihovu
raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako
aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj
svojoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca,
iste magijske struje, te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno,
pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina ovih
garnitura izvesna, čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i
ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu.
Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao.
Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem, ne bi li se malo
uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i
forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje. Stari,
okoštali i otrovni magijski lanci i njihove garniture, uz manji ili veći otpor,
nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću prirodnog
toka. Zadatak revolucije katastrofe jeste da gurajući bolesnika u smrt,
obezbedi bar minimalne opcije za budućnost.
