NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Zvezda, odnosno plavi pentagram sa
crvenim krugom u sredini, je simbol Nuit objavljen u „Knjizi zakona“ 1:60:
„Petokraka zvezda, sa Krugom u Sredini,a krug je Crven. Moja boja je crna za
slepe, ali plavo i zlatno vide vidioci.“ Takođe, tu je prisutno i vizuelno
crnilo u pozadini zamišljenog pentagrama. O broju pet, Kenet Grant u knjizi
„Alister Kroli i skriveni bog“, kaže da je bio simbol ženskog pola davno pre
stelarnog sedam i lunarnog dvadeset i osam, jer pet dana žena uranja u tamu i
pomračenje, iz nje ističe bujica koju je primitivan čovek ispravno
identifikovao sa supstancom koja će se kasnije zgusnuti i stvoriti telo
potomaka. Krv je, kaže Grant, shvatana kao tečno meso i izraz zrelosti žene
(kroz broj pet) za udaju. Piter Levenda u knjizi The Dark
Lord daje zanimljivu poveznicu između Krolijevog kulta
teleme i tantre, ukazujući na indijsku boginju Rohini (Crvena), ženu mesečevog boga
Čandre. Njena astrološka atribucija je Aldebaran u sazvežđu Bika (crveni džin).
Aldebaran je u mitološkim tumačenjima povezan sa Plejadama, podsazvežđem Bika. Tako sedam Plejada i Aldebaran tvore osmostruki astromitološki sistem
nalik onom koji čine Polarna zvezda i sedam zvezda Velikog medveda.
Plavi pentagram sa crvenim krugom u
sredini u tom smislu označava menstruaciju boginje Nuit, nakon koje je spremna
da rodi mesijansko dete koje je sin majke, budući da nema fizičkog oca, što
ukazuje na drevnost i praistorijsko poreklo ove koncepcije. Grant zaključuje da
je boginja devica i majka istovremeno, te sebe poistovećuje sa Mesecom
(prostitutkom zvezda), majkom koja rađa nezavisno od individualizovanog oca. I
pošto ona obnavlja život na zemlji, žena je povezana sa nebeskom boginjom koja
obnavlja sebe kroz nebeske cikluse vaskrsavanja i vraćanja jedinstvu. Tako broj
pet postaje pečat autoriteta u svetu duhova, predstavljen u obliku pentagrama
ili zvezde sa pet krakova. Otud je pentagram simbol elementarnih sila kao i
oruđe kontrole istih, dok bi heksagram predstavljao izraz planetarnih
inteligencija. Jedan od izraza pentagrama je jednokraki tzv grčki krst
sastavljen od pet kvadrata, koji je u geometrijskom smislu piramida ili kocka
bez gornje strane, odnosno kocka čiji je svod kupola. Heksagram ima svoj izraz
u tzv latinskom krstu, sastavljenom od šest kvadrata, čiji je geometrijski
izraz kocka. Pentagram, kao simbol čoveka i mikrokosmosa, jeste ideal, kalup
(kako bi rekao Kastaneda) po kome je skrojeno ljudsko biće, da „liči“ na svog
stvoritelja, zapravo stvoriteljicu.
Čovekotvorac je žensko načelo, tj
Boginja. Žena je nosilac ljudske vrste. Ljudi su nastali na osnovu ženskog
modela. Biblijski čovek Adam, sačinjen je od crvene zemlje, odnosno krvi i
mesa, a što je predstavljeno crvenim krugom u središtvu pentagrama čije
elementarne sile savršeno uobličavaju stvoreno biće. Možemo otići i korak dalje
te reći kako je biblijski Elohim zapravo kodna reč za sumersku Aruru, grnčarku
i stvoriteljku, ali i egipatske boginje Nehbet i Neit, koje personifikuju
stvoriteljku sveta. Erih Nojman kaže da je grnčarstvo, odnosno izrada posuda
izvorno ženska delatnost, deo ženskog stvaralaštva, upravo poput stvaranja
deteta, odnosno čoveka koji je stvaran od zemlje, baš kao i posuđe. Ako je
grnčarstvo ženski posao, onda je i stvaranje čoveka takođe ženski posao, budući
da je posuda povezana sa glavnim crtama ženskog preobražajnog karaktera. Tako
je posuda Skerletne Žene oruđe kojim ona preobražava one koji u tu posudu
dospeju – duše svetaca. Kako to Nojman ističe, kasnije patrijarhalne religije i
mitologije navikle su nas da na muškog boga gledamo kao na tvorca koji je, kao
Hmun u Egiptu ili onaj u Starom zavetu, napravio čoveka od blata.
U formulaciji Skerletna žena, po Grantu,
pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom ili
tifonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa. Grant crvenu
boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom
da i u „Knjizi zakona“ menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u
odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer
vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju.
Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i preobražaja.
Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni
stvari i odnosa. Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje
beskrajnog svemira – Nut (Nuit). U ovom konceptu ne možemo a ne prepoznati
ideju berze, odnosno trgovine kao projekcije profita u budućnosti. To je u
suštini magijski modus operandi, u naše vreme izražen delovanjem i projekcijama
finansijskog kapitala, što snažno aludira na biblijsku Skerletnu Ženu kao
veliku svetsku trgovačku varoš.
Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i
noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer
predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo
koje obuhvata sve živo. Naglašavajući kabalistički broj Babalon – 156, Grant
kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično
značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija, arkana Smrt)
i manifestaciju (Jarac, arkana Đavo), u čemu prepoznajemo tradicionalno
shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna
komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar
Saturn. Kuriozitet je da brojčane vrednosti arkana Smrt i Đavo, odnosno 13 i 15
zbirno daju broj Mesečevih dana, odnosno kuća, a to je 28. Broj 156 kao suma
imena Babalon predstavlja dupliranu vrednost broja tarot karata – 78, kao da
uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju.
Babalon je zbir slova-brojeva bet (2) + alef (1) + bet (2) + alef (1) + lamed
(30) + ajin (70) + nun (50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj
jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i
jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi (90)
+ jod (10) + vav (6) + nun (50) = 156. U ezoterijskom smislu, Grad Piramida, tj
sefira Binah jeste Sion.
U Krolijevom tarotu je Babalon, odnosno
Skerletna Žena, prikazana velikom arkanom Strast (u drugim špilovima to je
Snaga). Hebrejski glif koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija.
Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni
znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana
raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u
ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska,
primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona
Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Apokalipsi 17:3-6:
„I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“
Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut
inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Kurva
Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeno drevno i sveto preobražajno
načelo koje deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka
apstraktnom. Zato
su u pozadini karte Strast predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv,
kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U
„Viziji i glasu“ Kroli kaže: „Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u
peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“ I tako dok se ne skupi krv svega
živog. Pehar kao simbol je suštinsko svojstvo ženskog. Nojman ističe da se u
samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti,
hrani i rađa“ – nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i
ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer
je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim
društvima. Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe
Skerletne žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan.
Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na
Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon
aspekt Nuit, simptomatično je Nojmanovo zapažanje u „Velikoj Majci“ kada kaže
da je u hijeroglifima, posuda za vodu simbol nebeske boginje Nut, takođe i
simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa. U istoj knjizi,
Nojman ističe da je Nut boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u
vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje sa proždirućom tamom zemlje
i sa vodom.
Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena
je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: „I zver koja
beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ Lav
je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki
znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija.
Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus, kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i
sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant, u knjizi „Alister kroli i
skriveni bog“, kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved, od kojih
svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje
celokupnog procesa potrebno je oko 26.000 godina. To je period koji obrazuje
jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije. Kako Grant kaže, sedam glava Zveri je
bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski
prototipovi kao simboli magijske moći. Propadanje i konačni nestanak šeste
glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom
koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u
znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji. Tih sedam glava opisano je na drugom
mestu:
„U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.
Melkart, feničanski Herkul, takođe spada
u tu grupaciju mitskih likova. U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj
grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni
svet, gde se nalazi poveznica sa likom Satane. Starozavetni prorok Jezekilj
obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog
heruvima. Posebno je simptomatičan stih:
„Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“ Vidi Jezekilj 28:1-19 (prevod Lujo Bakotić).
Taj isti Melkart proklet je od strane
Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: „Mnoštvom
bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ Taj
motiv je poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena – Vavilon Veliki,
poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali
i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su
prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji,
znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim – sveti
grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može
poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što
ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa
hram, piramida ili grad – jesu ispoljenja ženskog. Uzor tih slika nalazi se u
Vavilonu čijih je osam kapija bilo posvećeno po jednom božanstvu i u čijem se
jezgru nalazio zigurat, odnosno hram koji je simbolizovao središte sveta. To je
sve izraz sakralne arhitekture drevnog Sumera.
Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa
Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa Bafometom, za kojeg Grant kaže da je u
njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovana na „atavističkom
vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za
ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka.
Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri
polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko,
svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti Đavo koji je
osmislio Elifas Levi. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima kaducej,
dvostruki magijski štap, jedan za solve,
drugi za coagula, rastvaranje i sažimanje.
Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i
simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su
životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz
„vanzemaljskih“ izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili
bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo
preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo
stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja.
Džerald Masi u knjizi „Drevni Egipat – svetlost sveta“, između ostalog, tvrdio
je i da je životinjsko predstavljanje božanstava prethodilo čovekolikim, te je
u mitologiji drevnog Egipta video izraz tih najstarijih religijskih predstava.
Mitotvorac, po Masiju, nije stvarao bogove po svom liku, nego je to činio kroz
životinjske oblike. Masi je pokazao da su prva egipatska božanstva najpre imala
životinjske oblike, na primer, bog Set je bio predstavljen u obličju nilskog
konja, Sebek kao krokodil, Šu kao lav, Hapi je bio majmun, Anubis je šakal,
Ptah je buba, Tot je ibis, Seb je gusan, Tefnut je lavica, Serket je škorpija
itd. Antropomorfne predstave bogova su otud nastale iz prvobitnih zoomorfnih
totemskih prototipova.
Uporedo sa
sazrevanjem ovih Masijevih uvida, a posve nezavisno od njega, u istoj toj
Engleskoj, utemeljen je Hermetički red Zlatna Zora (1888). Jedna od temeljnih
magijskih praksi ove organizacije bilo je ritualno i imaginacijsko
poistovećivanje sa određenim egipatskim božanstvima. U krajnjoj liniji čovek bi
u svojoj svesti pokušao da otključa „životinjsku
frekvenciju“ koja vodi ka entitetu čija je ta životinja simbol u poretku
egipatskog mitološkog svetonazora. Sasvim je druga stvar delotvornosti i
posledica takvog oblika rada od strane modernih ljudi nekoliko hiljada godina
kasnije u odnosu na vreme kada je to (možda) bilo aktuelno u Egiptu. Međutim,
ne može se poreći izvornost i drevnost ove magijske ideje, ma kakvi bili putevi
kojima je ovakav oblik magijskog rada doplivao do viktorijanske Engleske. U
riznici kabalističke magije možemo naići na primere prakse prizivanja imena
Boga i izlaganja sebe odjeku imena koje smo uz pomoć vibratorne formule u
imaginaciji odaslali do samih granica univerzuma. U pomenutoj egipatskoj
formuli izlaganje sebe je nemušto a prati ga stav tela koji odgovara mitološkoj
slici tog božanstva. Uzmimo kao ilustraciju egipatsko božanstvo Šu,
koji je oblik Marsa ili Atlasa, predstavljenog u obliku lava. Bog Šu predstavlja
silovitu snagu vetra i uopšte vazdušnog elementa. Po hermetičkoj kabali Zlatne
zore ovaj tip pripisan je lunarnoj sefiri Jesod, koja označava temelj Drveta
života, što ovo božanstvo može dovesti u vezu sa starim silovitim semitskim
bogom Šadajem koji je kao ime i svojstvo Jednog Boga našao svoje mesto u
kabalizmu. Nezavisno od toga formula boga Šu koja otvara lavlju frekvenciju
podrazumeva poistovećenje čoveka, maga, sa duhom životinje, sa duhom lava, ali
u ključu mitske uloge ovog boga, kao sile koja razdvaja nebo i zemlju. Iz ovog
proizilazi da je jedina delotvorna glasovna artikulacija koja dolazi pre kao
posledica zaposedanja od strane ovog boga, nego kao prizivna inkantacija, rika
lava. Drugim rečima, čovek koji je u ovom magijskom poistovećenju uspeo nema
druge nego da riče kao lav.
Dakle, životinje su simboli bogova,
njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i
životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za opštenje
bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih
žena i Sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj
magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima,
bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i
prakse seksualne magije. U neku ruku tu imamo i fenomen seksualnog opštenja sa
duhovima ili demonima sa ciljem rađanja dece koja bi bila prijemčiva za
zaposedanje a čija je svrha da budu portali za upliv „vanzemaljske“ svesti u
našu dimenziju.
.jpg)
Adam je, imenujući životinje, zapravo
prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu možemo reći kako Darvinova
teorija evolucije, verovatno bez namere njenog tvorca, ukazuje da ljudi potiču
ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi
simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo
prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova
predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi
ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. U knjizi „Alister Kroli i
skriveni bog“ Kenet Grant kaže da su božanstva sa životinjskim glavama bila
čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta. Ti bogovi su stvarali one
slojeve podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili
predstavljeni. Po Grantu, čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih
božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.
Životinje su u redosledu biblijskog
stvaranja (i evolucionističkog razvoja) starije od čoveka, zato što su bogovi
stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam
Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih
bogova-životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato, po okultnom pogledu na
svet, ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih slojeva psihe prizove
životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao
magijskog atavističkog vaskrsnuća. Kenet Grant u knjizi „Kultovi senke“ kaže da
se na taj način atavizmi (pre-ljudske) moći ispoljavaju u magičaru koji
doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale
dotične životinje. Oživljavanje životinjskih atavizama u čoveku podseća na
koncept mesijanskog uskrsnuća ili oživljavanja ubijenog boga. Uskrsnuće se
javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to
tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Mirča Elijade navodi odlomak iz Inglinsaga
(poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci:
„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“
Elijade kaže da su Berserkiri bili
ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa
medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je
činio niz ratničkih podviga.
„Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“ Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.
Shodno rečenom, Lav-Zmija je
atavistički, ali očigledno neophodan vid mesijanske pojavnosti. Istovremeno,
lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak,
satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju,
Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i
njihovih zoomorfnih priroda. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u
senku zarad obožavanja i primanja uputstava od nevidljivog i bezobličnog Boga
koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi
na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost ili
spektakularna vizija, sakralni tekst, magični alfabet itd.
U svetlu iskustva bogovi su formule,
odnosno ključevi. Ostavimo po strani osećanja, snagu uverenja, definicije ili
prirodu doživljaja i vizije. U sasvim praktičnom smislu, a to je ono što je u
krajnjoj liniji jedino važno, Bog, bogovi, demoni, jesu formule: glasovne,
simboličke, vizuelne, energetske. Verujem li u formule? Naravno da verujem, ali
to je smešno pitati. To je isto kao pitati matematičara veruje li on u
jednačine. Svakako da veruje, ali ono za čim on traga jesu rešenja tih
jednačina! One imaju smisla jedino ukoliko se pokažu kao tačne ili netačne
povodom nekog konkretnog problema koji bi pomoću njih mogao biti rešen. Mnogi
će reći da je takav pogled na prirodu božanskog rigidan i ograničen, ali
ukoliko ne postoji delatni fokus onda je insistiranje na uzvišenom,
neshvatljivom i beskrajnom božanskom fenomenu bespredmetno osim kao tema
filozofskog razmatranja.
Za Egipćane su bogovi, odnosno neteri,
bezbrojne varijacije nadljudskog prisustva kojima je prožet naš svet. Neteri su
otuda, između ostalog, sekire, guje i sokolovi. Istorijska i mitološka
antropomorfizacija bogova, preko hrišćanskog Bogočoveka pa sve do doktrine čiji
je izraz „Čovek je Bog“, nekako je zamaglila neljudsku prirodu bogova. Može li
čovek biti bog a da prethodno ne prestane biti čovek, odnosno postaje li čovek
božanski samim tim što upravo aktuelizuje svoju čovečnost u njenoj punini?
Priznajem, ovakve dileme zvuče kao prazna retorika i u svetlu praktičnog nemaju
mnogo smisla. U svetlu praktičnog čovek se može poistovetiti sa formulom ne bi
li istu otključao u svojoj svesti. Dakle, formule su da se koriste, a mag je,
poput matematičara, onaj ko barata formulama. Neteri, tj bogovi, odnosno
formule, jesu datost sveta, baš poput vazduha, vode, zemlje, trave, životinja
ili bilo čega drugog. Pa kao što bez imalo ustručavanja pristupamo svim tim
datostima, tako pristupamo i formulama. To su normalne datosti našeg sveta i
naše svesti. Na stranu što među tim datostima vrebaju mnoge opasnosti, ali zar
ne vrebaju i među mnogo banalnijim pojavama? Možemo se udaviti u vodi,
razlupati o zemlju, otrovati od biljaka ili nas životinje mogu rastrgnuti,
vetar odneti itd. Isto tako možemo poludeti od formula ili nas one isto tako
mogu oterati u smrt, poput bilo čega drugog.
Sada, kada smo neke nedoumice rešili,
okrenimo se putevima otključavanja tih formula. Počnimo od jezika, jer smo
navikli da magijske formule podrazumevamo pre svega kao reči. Naši su preci
stvorili jezik podražavajući glasove životinja, a taj jezik onomatopeje jeste
univerzalan i čini osnovu svih izvedenih govornih jezika. Nije nam potreban
govorni jezik da bismo razmišljali nego da bismo međusobno komunicirali, pa i
tada je u osnovi dovoljan jezik znakova i gestikulacija. Govorni jezik se
razvija usložnjavanjem ljudskog sveta. Sada smo već navikli da razmišljamo u
formama govora. To je posledica i proizvod generacijskog kultivisanja. U tom
smislu jezik znakova, pokreta i oponašanja životinjskih zvukova je stariji.
Magijske formule nisu samo i jedino reči, a često to uopšte nisu reči. U
njihovoj osnovi leži namera koju prati određeni pokret, gest, stav tela,
odnosno niz pokreta i gestova često izraženih kroz ples. Uglavnom je samo to
dovoljno, a u drevna vremena to je i jedino bilo dovoljno. Uz taj gestovni niz,
razvojem magije, odnosno njenom intelektualizacijom, u proces su uvođeni
zvukovi, glasovi a potom i voljno projektovanje mentalnih slika. Tako smo došli
do složenih magijskih formula i rituala.
Dakle, imamo pokret ili niz pokreta,
gest ili izražaj, stav tela, položaj ruku i prstiju, zvuk koji ispuštamo
(zviždanje, kliktanje, kreštanje, urlanje), reči koje izgovaramo, mantramo ili
pevamo (besmislene ili smislene) u sekvencama i ponavljanjima, imamo ritam koji
pratimo, slike koje zamišljamo, a sve to kombinujemo sa povoljnim mestom
magijskog delovanja u prostoru i vremenu. Moramo birati određeno mesto i
određeno vreme, kada je vetar povoljan, kada je to duh nekako potvrdio šaljući
nam nekakav znak u vidu čudnog oblaka, iznenadnog vetra ili pojave odgovarajuće
životinje, zatim kada je Mesec u određenoj fazi, određenog dana i godišnjeg
doba te kada je na nebu vidljivo izvesno sazvežđe itd. Sve to mora biti
usklađeno sa našom namerom i prirodom onoga što želimo da postignemo. Iz svega
toga uviđamo da je magija prvobitna naučna delatnost jer to jeste neka vrsta
primitivne nauke koja ima svoje utemeljenje u iskustvenom i eksperimentalnom
iza čega stoji jedan složen svetonazor zasnovan na sveobuhvatnom determinizmu
povezanosti svih stvari u univerzumu. Agens koji čini mogućim taj determinizam
izražen je u moći čiji su eksponenti neteri, odnosno bogovi, daimoni. Ovi
entiteti, ma koliko apstraktni bili, u magijskom smislu veoma su konkretni.
