Novi Jerusalim, Platonov idealni Grad i Grad Piramida

Novi Jerusalim je jedan od najsnažnijih i najuticajnijih simbola u judeo-hrišćanskoj tradiciji, jer objedinuje eshatologiju, kosmologiju, sakralnu geometriju i antropologiju. On nije viđen kao običan grad, već kao konačni oblik uređenog postojanja, u kome se ukida razlika između svetog prostora, zajednice i kosmičkog poretka. Novi Jerusalim se eksplicitno pojavljuje u Apokalipsi, u završnom kontekstu, odnosno, nakon kosmičkog suda, posle uništenja starog neba i stare zemlje, nakon poraza haosa, smrti i vremena. Ovaj Grad nije ljudskih ruku delo, već silazi s neba od Boga. Time se naglašava da je reč o objavljenoj, a ne proizvedenoj stvarnosti. Novi Jerusalim je istovremeno grad, hram, telo zajednice spasenih i kosmička struktura. 

Vizija Svetog Grada koja se ukazala svetom Jovanu na ostrvu Patmos opisana je u 21. poglavlju Apokalipse. Jovan je imao viziju novog neba i nove zemlje i viziju Svetog Grada, odnosno Novog Jerusalima, kako silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena za svoga muža. Nekoliko stihova kasnije ovaj izveštaj se proširuje detaljnim opisom Grada. Ovoj viziji prethode prizori užasa i razaranja, isprepletani nagoveštajima stanja blaženstva. Svaki element ove drame postavljen je nasuprot svog negativnog pandana: Bludnica Vavilonska i Zver iz bezdana naizmenično igraju svoje uloge nasuprot Nevesti Jerusalima i Jagnjetu na gori Sionu. Ove vizije neretko se tumače na različitim nivoima, kao obrazac istorijskih zbivanja, odnosno kao tok unutrašnjeg, duhovnog razvoja. Prema ezoterijskom tumačenju, Apokalipsa alegorijski opisuje razotkrivanje drevnog misterijskog učenja i inicijaciju samog Svetog Jovana. 

Kao dokaz da Novi Jerusalim nije bila puka iluzija niti proizvod mašte, Sveti Jovan navodi njegove dimenzije: „I onaj koji govoraše sa mnom imaše zlatnu trsku da izmeri grad i vrata njegova i zid njegov. I grad leži četvorouglast, i dužina njegova jednaka je širini; i izmeri grad trskom na dvanaest hiljada stadija; dužina i širina i visina njegove jednake su. I izmeri zid njegov: sto četrdeset i četiri lakta, po meri čoveka, koja je i mera anđela.“ Očigledno je da Novi Jerusalim ima oblik kocke, pri čemu svaka od njegovih dvanaest ivica meri 12.000 stadija, svaka od njegovih šest strana obuhvata 144 miliona kvadratnih stadija, a zapremina iznosi 1.728 × 10⁹ kubnih stadija. Sa njim je nekako povezan i zid od 144 lakta. Kako god se stopa definisala, stadij iznosi 660 stopa, a lakat stopu i po, tako da su te dve mere na različitim razmerama. 

Kako sam negde pronašao, neki savremeni prevodioci Novog Zaveta napravili su problem usklađivanja ovih mera kvarenjem izvornog teksta. U jednoj verziji navodi se da je zid bio visok 144 lakta, što Sveti Jovan ni ne kaže niti nagoveštava, dok drugi dimenzije Novog Jerusalima izražavaju u metrima. Pozivanje na metar u ovom kontekstu je izraz izopačenja, jer je reč o jedinici novijeg, sekularnog porekla, tako da ne bude povezana ni sa jednom tradicionalnom merom ili prirodnim standardom. Nasuprot metričkom sistemu, Novi Jerusalim nije tvorevina ljudskih ruku, ne postoji u materijalnom obliku, a merne jedinice koje se odnose na njegove dimenzije proističu iz sakralnih standarda u broju i prirodi. U proročkim aluzijama na Sveti Grad stalno se naglašava da se njegove dimenzije moraju meriti ispravnim merilom.

Džon Mičel, u knjizi The Dimensions of Paradise, primećuje i iznosi sledeća uopštavanja, koja ću izneti u narednih nekoliko pasusa, s obzirom da nisam toliko vičan proračunima. U 11. glavi Svetom Jovanu je rečeno: „Ustani i izmeri hram Božji i oltar i one koji se u njemu klanjaju.“ Za tu svrhu anđeo mu daje „trsku kao štap“, na grčkom kalamos homoios rhabdō. Ukupna brojčana vrednost slova u toj frazi iznosi 1.729, što je prema pravilima gematrije ekvivalentno brojevima 1.728, odnosno 12³. A 1,728 stopa predstavlja dužinu egipatskog kraljevskog lakta (jednakog jednoj i po egipatskoj stopi), kojim se meri Novi Jerusalim. Razlika u razmeri između 12.000 stadija i 144 lakta Novog Jerusalima ukazuje na to da on predstavlja i makrokosmos i mikrokosmos, poredak nebesa i konstituciju ljudske prirode. Oboje se mere svetim jedinicama koje važe i na astronomskom i na ljudskom nivou, te na taj način povezuju jedno s drugim. Kada se dimenzije Novog Jerusalima dovedu u srazmeru kao 12 stadija i 14.400 lakata, postaje vidljiv geometrijski osnov plana Grada. Tako može biti izvedena sledeća računica: 14.400 lakata = 14.400 × 1,728 = 24.883,2 stope, 12 stadija = 12 × 660 = 7.920 stopa. 

Značenje ovih mera, kaže Džon Mičel, jeste u tome što krug prečnika 7.920 stopa ima obim od 24.883,2 stope. U drevnoj sakralnoj ili kosmološkoj aritmetici, odnos π između prečnika i obima kruga izražavan je racionalno, kao prost razlomak, pri čemu je najčešće korišćen odnos 22/7. Tako se osnovni plan Novog Jerusalima sastoji od kvadrata od 12 stadija koji sadrži krug obima 14.400 lakata. Ako se, umesto u stopama, mere izraze u miljama, zid Novog Jerusalima daje plan Zemlje, jer je srednji prečnik Zemlje približno 7.920 milja, a njen obim kroz polove iznosi 24.883,2 milje. Značaj ovog broja je u tome što je 248.832 = 12⁵.

Izuzetna je činjenica prirode da Zemlja i Mesec, postavljeni tako da dodiruju jedno drugo i mereni u miljama, pokazuju kvadraturu kruga pomoću istih onih brojeva koji čine dijagram Novog Jerusalima. Srednji prečnik Zemlje iznosi 7.920 milja, a prečnik Meseca 2.160 milja. Zbir njihovih poluprečnika jednak je 3.960 + 1.080 = 5.040 milja, a krug poluprečnika 5.040 ima obim (ako je π = 22/7) od 31.680 milja. Ta dužina, 31.680 ili 4 × 7.920 milja, jednaka je obimu kvadrata koji sadrži krug Zemlje. Ona je ujedno i mera kvadrature kruga u Novom Jerusalimu. Džon Mičel ističe da su Zemlja i Mesec ovde prikazana kao u međusobnom dodiru, ali njihova stvarna srednja udaljenost, oko 237.600 milja, nije zanemarena u zamišljenom dijagramu, jer ako se u krug Zemlje upiše šestougao, mera oko njegovih šest stranica iznosi 23.760 milja.

Dakle, na osnovu ovih Mičelovih navoda možemo pretpostaviti da je dijagram Novog Jerusalima nastao po uzoru na ovu figuru Zemlje i Meseca u nekom dalekom dobu kada su dimenzije Sunčevog sistema bile računane tačnije nego što je to bilo moguće u ranim istorijskim vremenima. Ko je, kada i kako to uspeo da izračuna, meni je sasvim nepoznato. Ipak, kako Mičel primećuje, tradicionalni numerički kod izložen u Novom Jerusalimu izražava ustrojstvo tolikog broja različitih kategorija prirodnih pojava, uključujući i unutrašnji okvir samog broja, da treba biti oprezan u pripisivanju porekla. U tom smislu, kvadratura kruga Zemlje i Meseca možda i nije prvobitni model dijagrama Novog Jerusalima, već predstavlja njegov astronomski izraz.

U svom krajnjem izrazu, Novi Jerusalim predstavlja ukidanje, ili nadilaženje istorije, i ulazak u nadistorijsko, sakralno vreme. Tu se ne radi se o nekakvom povratku u raj, već o preobraženju sveta u konačni oblik. Raj je vrt, a Novi Jerusalim je Grad, i to takav da u njemu nema noći (nema nesvesnog, haosa, neznanja, sna), nema smrti, i što je najvažnije nema Hrama, jer je Bog neposredno prisutan, baš kao i na početku u Rajskom vrtu. Novi Jerusalim nije utočište od sveta, već konačna konfiguracija sveta. 

Crkveni oci, Avgustin i Grigorije Niski, tumače Novi Jerusalim kao zajednicu svetih, mistično telo Hrista, duhovnu stvarnost, a ne arhitektonski projekat. Avgustin u De civitate Dei suprotstavlja zemaljski grad (grad strasti, moći), nebeskom gradu (grad poretka i ljubavi). U ezoterijskim shvatanjima, Novi Jerusalim se tumači kao savršeno poravnanje sefirotskog stabla, stanje u kome se Šehina trajno nastanjuje u svetu. Kocka ovde nije geometrija, već stanje svesti: potpuno uravnotežen odnos svih principa. U hermetizmu, Novi Jerusalim je viđen kao filozofski kamen u kolektivnoj formi, odnosno konačna koagulacija haosa u stabilnu strukturu. Ovde uočavamo alhemijsku paralelu, gde imamo načela solve kao raspad starog sveta, i coagula kao Novi Jerusalim, odnosno kristalizovani kosmos. U masonskoj simbolici Novi Jerusalim često predstavlja idealno društvo, te grad izgrađen po meri čoveka i neba. U nekom opštem smislu, možemo reći da je Novi Jerusalim eshatološka kocka sveta, tj isto ono što je Svetinja nad svetinjama bila u jerusalimskom Hramu, ono što je Hram bio u gradu, te konačno ono što je grad bio u carstvu. Otud, Novi Jerusalim nije plan za gradnju, već merilo stvarnosti. Ne opisuje gde ćemo biti, već u kakvom poretku će postojanje uopšte biti moguće.

Novi Jerusalim i Platonov idealni Grad

Poređenje Novog Jerusalima sa Platonovim idealnim gradom otkriva dubinsku srodnost ontološkog cilja, ali i radikalnu razliku u načinu njegovog ostvarenja. Reč je o dva modela savršenog poretka koja pripadaju različitim kosmološkim režimima: jedan je eshatološki i objavljeni, drugi filozofski i racionalno konstruisan. Dakle, u odnosu na Platonov idealni grad, Novi Jerusalim je izraz Božje emanacije, što znači da je njegov poredak dat, a ne izveden; nije rezultat ljudske mudrosti, već konačno ovaploćenje božanske namere. Tu više nema učenja, reforme ili zakonodavne korekcije, jer je istorija završena. Sa druge strane, Platonov idealni grad (Država, Zakoni), nastaje razumskim projektovanjem. Građani se oblikuju kroz obrazovanje, vaspitanje i disciplinu, a Grad je stalno ugrožen degeneracijom. Dakle, Platonov grad je fragilan ideal u vremenu; Novi Jerusalim je stabilna ontološka forma izvan vremena.

Pošto sam već diskutovao proporcije i numerički kod Novog Jerusalima, kod Platona nemamo eksplicitnu arhitektonsku geometriju grada. Međutim, njegov kosmos (Timaj) strukturisan je kroz matematičke proporcije, harmonične odnose i geometrijske oblike. Stoga možemo reći da Novi Jerusalim, na neki način, jeste geometrija, dok Platonov grad sledi geometriju kosmosa, ali je ne inkarnira u potpunosti. I dalje, u Novom Jerusalimu nema političkog, budući da je sve sveto, dok Platonov Grad ima jasne institucije, zakone, filozofa-vladara, obrazovni sistem itd. Središte grada je logos, a ne božanska prisutnost. Tu uočavamo izvesnu kontradiktornost, budući da Platon želi da grad bude uređen po nebeskom uzoru, ali mu je potreban filozofski vladar kao posrednik. U Novom Jerusalimu posrednik više nije potreban.

Pogledajmo dalje ko su stanovnici Novog Jerusalima, a ko Platonovog Grada. U Novom Jerusalimu prebivaju spašeni, pravednici, preobraženi ljudi, zajednica koja je prošla sud. U njemu nema podele na klase ili funkcije. Kod Platona imamo strogu podelu nalik kastinskom sistemu, a koji čine filozofi (razum), čuvari (volja), i proizvođači (nagoni). U Novom Jerusalimu nema zakona u klasičnom smislu, već je volja stanovnika u potpunom skladu sa božanskom voljom. Kod Platona, zakon je neophodan jer ljudi nisu savršeni, a razum mora obuzdavati strasti. U krajnjoj liniji, Platonov grad možemo posmatrati kao izraz utopijske pedagogije, dok je Novi Jerusalim čista ontologija. Uprkos razlikama, ova dva grada imaju nešto zajedničko, a to je da uređenje ljudske zajednice mora odražavati kosmički poredak. Platonov idealni grad jeste onaj koji bi ljudi mogli graditi ako bi razum vladao, dok Novi Jerusalim predstavlja grad koji nastaje kada razum više nije dovoljan.

Novi Jerusalim i Grad Piramida

Ideja Grada Piramida ne potiče iz jednog teksta, autora ili istorijskog trenutka, već predstavlja ezoterijski konstrukt koji se postepeno uobličavao na preseku egipatske sakralne arhitekture, helenističkog hermetizma, srednjovekovne alhemije i moderne ezoterijske spekulacije. Važno je odmah naglasiti da Grad Piramida nije „grad“ u doslovnom smislu, već arhetipski model uređenog duhovnog prostora.

Počnimo od egipatskog temelja koji ukazuje na piramidu kao kosmičku planinu. Najdublji sloj ideje o Gradu Piramida potiče iz egipatske kosmologije. Piramida je materijalizacija benbena, praiskonskog brežuljka koji izranja iz Nuna, vodenog haosa, u trenutku stvaranja. Dakle, to je prva forma, tačka stabilnosti u haosu, tj mesto gde se nevidljivo čini vidljivim. Već ovde imamo ključni motiv, a to je uspon od mnoštva ka jedinstvu, čime se piramida sagledava kao mašina uskrsnuća. Tekstovi piramida jasno ukazuju da piramida nije grobnica u profanom smislu, već tehnologija prelaza: faraon se uzdiže ka zvezdama, postajući akh (svetlosno biće), te ulazi u društvo nebeskih bogova. Grad Piramida u ovom sloju postoji kao kao vertikalni model kosmosa. U helenističkom periodu dolazi do ključnog pomaka, jer tu arhitektura postaje metafora unutrašnjeg rada. 

U hermetičkim spisima (Corpus Hermeticum), čovek je mali kosmos (mikrokosmos), um (nous) je graditelj, dok se duša uzdiže kroz sfere. Piramida se ovde ne razume kao spoljašnji objekat, već kao unutrašnja struktura svesti. Grad Piramida počinje da se „urbanizuje“ te dodajemo stepene nivoa znanja i postignuća, inicijacijsku hijerarhiju te centar kao vrh. U srednjovekovnoj alhemiji Grad Piramida dobija svoje klasične obrise kao Civitas Philosophorum. Alhemijski tekstovi često govore o filozofskom gradu, utvrđenju sa kulama i zatvorenom prostoru rada. U tom smislu, Fulkaneli tumači gotske katedrale kao svojevrsne knjige u kamenu i kodirane alhemijske traktate. Tako Grad Piramida ovde postaje grad od kamena, ali i grad od procesa. Svaki nivo grada odgovara fazi Velikog Dela. 

Rozenkrojcerski manifesti (XVII vek) uvode ideju tajnog bratstva, skrivenog grada znanja i duhovne elite koja vodi čovečanstvo. Iako ne koriste izraz „Grad Piramida“, oni govore o nevidljivom kolegijumu i hijerarhijskom poretku mudraca. Grad se sada misli i socijalno, ne samo kosmološki. Ipak, sam izraz „Grad Piramida“ javlja se tek u modernoj ezoteriji (XIX–XX vek), pa u tom smislu  predstavlja sintetički simbol koji objedinjuje egipatsku piramidu, platonovski grad, alhemijski opus i inicijacijsku hijerarhiju. U ovoj fazi Grad Piramida postaje idealni ezoterijski poredak kao suprotnost demokratskom haosu, odnosno grad onih koji „znaju“ i koji su inicirani. Konačno, mogli bismo reći kako Grad Piramida predstavlja arhetipski model sveta u kome je duhovna hijerarhija izražena arhitektonski, a arhitektura shvaćena kao mapa unutrašnjeg preobražaja. Taj Grad nije mit prošlosti, već stalna mogućnost organizacije svesti, koja se iznova projektuje u različitim epohama, svaki put u skladu sa duhovnim potrebama vremena.

Uspostavljanje paralele između Novog Jerusalima i ezoterijskog Grada Piramida zahteva da se oba pojma razumeju ne kao fantastične arhitekture, već kao simboličke matrice kosmičkog i antropološkog poretka. Reč je o dva modela savršene strukture, ali projektovana iz različitih tradicija i sa različitim naglascima: jedan je eshatološko-apokaliptički, drugi hermetičko-inicijacijski. Dakle, Novi Jerusalim predstavlja izraz objavljenog, a ne izgrađenog, ili osvojenog (tj. voljnim naporom postignutog) poretka. Novi Jerusalim je konačno stanje stvarnosti posle suda i kraja istorije. Sa druge strane, Grad Piramida nije nešto što silazi već se ka njemu uzdiže. Međutim, kao što ulazak u Novi Jerusalim zaslužuju oni spašeni, kojima je bitisanje u tom svojstvu presuđeno Božjim sudom, Grad Piramida je takođe ekskluzivan, tj. rezervisan je samo za usavršene adepte. Ipak, to znači da se poredak Grada Piramida gradi unutrašnjim radom, kroz stepenasti inicijacijski uspon. I tu se uočava ključna razlika između ova dva koncepta: Novi Jerusalim je dar, izraz Božje milosti, dok je Grad Piramida izraz ispunjenog zadatka, odnosno postignuća. Novi Jerusalim je religijski, hrišćanski koncept, dok poreklo Grada Piramida možemo potražiti u gnosticizmu. 

U simboličkom smislu, Novi Jerusalim je kocka, odnosno heksagram, dok je Grad Piramida, na šta i sam njegov naziv ukazuje, piramida, odnosno pentagram. Dakle, Novi Jerusalim je sinteza dužine, širine i visine; izraz večne stabilnosti, ravnoteže, nepokretnosti, te predstavlja Svetinju nad svetinjama uvećanu do kosmičkih razmera. Grad Piramida, kao izraz široke baze i uskog vrha, ukazuje na hijerarhiju, selekciju, gradaciju i postepenu progresiju. U tom smislu kocka je savršeno bivanje, a piramida savršeno postajanje. Novi Jerusalim je grad od čistog zlata, kao čisto staklo; njegova svetlost dolazi iznutra, od Jagnjeta; nema senke, nema noći. Koncept Grada Piramida podrazumeva svetlost koja biva oslobođena iz materije. Dakle, svetlost je tu rezultat rada.

U kontekstu vremena, Novi Jerusalim je post-istorijski; tu nema ciklusa, nema povratka. Sa druge strane, Grad Piramida je cikličan, te odgovara alhemijskim, astrološkim i kosmičkim ciklusima. Tu je reč o večnom ponavljanju Velikog Dela. Rad nikada ne prestaje. Dakle, Novi Jerusalim je cilj, lapis, a Grad Piramida je put, opus. Grad Piramida je arhitektura duhovnog napora; Novi Jerusalim je arhitektura duhovnog počinka. Jedan je grad koji se gradi u čoveku; drugi je grad u kome čovek konačno prebiva.