NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Pretpostavimo za trenutak da je dugo
očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili – još čudesnije (i
opscenije) – androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura.
Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji
hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno,
Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u
doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu
ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi
značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i
mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo
kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u
bibliji:
„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).
Savremeni
okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX
Pariskih Radova:
„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.
Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa
simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata
zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno
grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći
veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća
pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na
grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači
voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa
doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj
element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu
Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše
na drugom kraju spektra.
U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska
lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena
pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je
sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima
doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u
figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači
sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa.
Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,
ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških
božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula
zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom
zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik
mesijanskog delovanja.
Kecalkoatl, kao drugi meksički
mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz
ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski
mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija.
Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i
znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i
ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija
sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol,
načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica
predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je
poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica).
Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta
iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće
mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih
sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste
uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i
seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli
bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa
Adamom i Lilit).
Nojman pominje i to da se Kecalkoatl
dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt
vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno,
ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh,
odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i
svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako
Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da
su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da
se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah
je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet
postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke
svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije.
Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah – voda,
zatim jecirah – vazduh te naposletku asijah – zemlja, odnosno materijalni svet
koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.
Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi
„Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je
ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut – božansku
ravan – posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz
aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok
Jezekilj – vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od
Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan
objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu
otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti
Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo
ruah hakodeš.
Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje
milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore
(1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom
zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog
Duha, doba slobode – od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati
neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu
posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba
Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se
pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu
mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od
Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične
komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo
na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli,
Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.
Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“,
ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom
Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj
doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više
mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista
i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o
sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju
koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio
kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje
istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i
institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto
klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja
istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski
proces do dolaska Mesije.
Suštinski problem klerikalnih pozicija
oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano
krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i
propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u
Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na
prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh
učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i
promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više
znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi
svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti
o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici
čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo.
Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na
prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost,
samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti
prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.
Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo
opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj
Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban
fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza
njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od
toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u
jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle,
nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona
je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga /
Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.
Odavno je poznata analogija između
predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom
Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja,
budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u
krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman
ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po
sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri.
Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje
trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo.
Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka,
onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je
stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko,
jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip
delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili
mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.
Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja
Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i
vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka
ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi
na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje,
čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol
božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata,
vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i
htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti,
snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad
zemljom, nad ženom, nad Majkom.
Merkur
