 |
| Zanobi Strozzi, Trionfo della fama |
U periodu
od sredine XV do druge polovine XVIII veka stvarane su pretpostavke
modernog okultnog tarota. To je vreme zamiranja starih operativnih misterija
i rađanja novih spekulativnih, vreme verskih raspri, reformacije i
kontrareformacije, vreme gušenja imaginacije, procvata puritanizma, pojave
rozenkrojcerstva i rađanja moderne misli. Julij Berkovski je pisao da se u XVI i XVII veku mogu naći pokušaji osmišljavanja tarotskih simbola na osnovu
okultnih nauka:
„Naročito ozbiljnu razradu ikonografije tarot-simbola dao je, očigledno, M. Nostradamus. Nedavno su otkrivene kopije slika ovih simbola iz XVII veka. Njih je sačinio, tačnije restaurirao i obnovio Nostradamus, najverovatnije na osnovu nekakvih drevnih manuskripta kojima je raspolagao. Slike na kartama su propraćene nazivima koji se nekad razlikuju od tradicionalnih. Umesto Čarobnjaka je Brakus (Branh, Apolonov sin, koji je osnovao Apolona u Didimu). Umesto Cara je Aenobarb (Riđobradi, što je nadimak roda Domicijevih, iz koga potiče imperator Neron). Umesto pape je Le Grand Pastor (Veliki Pastir). Umesto Pravde – La balance (Vaga), umesto Smrti Libitine (Libitina, boginja mrtvih, smrti i pogreba u rimskoj mitologiji), umesto Uzdržavanja – Le Verseau (Vodolija). Đavola je zamenio L’antechrist (Antihrist), a Sunce Aemathien (Emation ili Emafion, sin Kefala i Aurore u rimskoj, i Timosa i Eos u grčkoj mitologiji)... Krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka ove slike su korišćene za takozvani „Marseljski tarot“, koji je predstavljao pravu revoluciju u ikonografiji tarot-simbola. Od tada su svuda u Evropi počeli da se izrađuju tarot-pilovi ovog tipa. Prve karte sa ikonografijom „Marseljskog tarota“ zabeležene su u Avinjonu 1713. godine, a od 1769. one su već poznate u Marselju. Slike simbola u „Marseljskom tarotu“ pri njihovom detaljnom izučavanju iznenađujuće odgovaraju onom sakralnom sadržaju koji možemo izvući iz spomenika drevnih znanja.“ Julij Berkovski, Tarot drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 16-17.
Iz ovoga
što je Berkovski napisao ispada kao da su slike simbola u prethodnim verzijama
izraz nekakve profanosti koju su korigovali neznani prosvetljeni adepti s kraja
XVII i početka XVIII veka, (posebno naglašavajući Nostradamusa). Ono što je zanimljivo jeste da se taj period poklapa sa pojavom
masonerije u Evropi. Vrhunac tog razvoja, preko učenja francuske i britanske
okultne škole, ovaplotio se u „Tot“ tarot špilu Alistera Krolija i slikarke Fride
Haris kao izraz zaokružene okultne doktrine bazirane na diktatu onostranog,
odnosno objavi glasnika Eona Horusa,
a što ovom špilu daje dodatnu mističnu dimenziju. Ta mistična dimenzija odnosi
se na činjenicu da čitav taj špil predstavlja slikovni izraz magijski
nadahnutih stihova i iskaza koje je Alister Kroli pisao bez jasnog razumevanja
šta to znači, a što je godinama kasnije razotkrivao. U suštini njegove, bezmalo
nove magijske religije Teleme, stoji učenje o smeni eona i shodno tome, smeni
magijske i religijske paradigme. Eon Horusa je epoha božanskog Deteta, koje je
smenilo epohu Umirućeg i vaskrslog boga. Ta doktrina prikazana je na karti XX koja se u Krolijevom tarotu zove Eon a ne više Sud. Bog Horus smenio je boga Ozirisa na tronu duha vremena, pa shodno
tome u novom dobu važe neka druga pravila ovaploćena u „Knjizi zakona“, čije ilustracije zapravo predstavljaju arkane „Tot“ tarota. To je neverovatan razvoj koji je od lepo ukrašenih komada
hartije načinio magijski osetljive
simbole.
U knjizi Fortuna’s
Wheel, Najdžel Džekson ističe da nije bilo pominjanja tarota u radovima
istaknutih hermetičara XV, XVI i XVII veka. Najverovatnije
je da u očima posvećenika tih vekova tarot nije igrao tako značajnu ulogu kao
kod modernih okultista, pa ipak on daje neke primere gde se tarot pominje.
Krajem XVI veka francuski teolog Pierre de la Primaudaye osudio je karte kao
izum paganskog boga Merkura. Godine 1651. u engleskom izdanju Agripine Okultne
filozofije, nailazimo na navod čiji je izvor Platon, gde se pominje bog Tot
kao izumitelj karata i kocki. Najdžel Džekson dalje pominje traktat Kore
Kosmu sadržan u Corpus Hermeticumu koji opisuje kako je Hermes
Trismegistos u vreme pre mitskog Potopa, svoju tajnu mudrost ucrtao u tablama
te sklonio u svet imaginacije koji predstavlja istinsko utočište koje će
sačuvati njegovu mudrost za generacije koje dolaze. Takođe, postoji aluzija na
tarot, pod nazivom ROTA, kao divinacijskog sredstva u spisu The Fame and
Confession of the Rosicrucians iz 1612. godine.
Pol Huson
je u Mystical Origins of the Tarot
ukazao na teoriju koja u izvore tarota uključuje i slavnog italijanskog pesnika
Petrarku, čija je poema I trionfi,
navodno poslužila za nadevanje imena prvim verzijama tarota – trionfi
(trijumfi). Istina,
Petrarka je od 1353. živeo u Milanu, gde je uživao gostoprimstvo i naklonost
moćne Viskonti familije koja je vladala tim gradom, a za čije ime se vezuju
prvi taroti. U Italiji XIV veka ovaj izraz korišćen je za označavanje oslikanih panoa koji su voženi na svečanim povorkama prilikom
verskih ili građanskih procesija i festivala. Slikovne predstave, trijumfi, prikazivane su kao alegorijske
teme i svaka je trijumfovala ili nadjačavala prethodnu po smislu poruke koju je
izražavala. Na tim procesijama bilo je nekoliko slikovnih alegorija iz
Petrarkine poeme. Verovatno je Petrarka koristio već uobičajene alegorijske teme,
pre nego što je on bio njihov izumitelj. Prva
pokazuje trijumf Kupidona nad ljudima i bogovima, što predstavlja trijumf
ljubavi i ilustruje Petrarkinu ljubav prema Lauri. Kupidona sledi čednost,
neporočnost, što ukazuje na Laurino odbijanje Petrarkine ljubavi, jer je ona
već bila udata. Sledeći trijumf je smrt, budući da je Laura umrla tokom
epidemije kuge. Nad smrću trijumfuje Laurina slava a nad slavom starac koji
predstavlja prolaznost vremena. Naposletku, nad vremenom trijumfuje večnost u
kojoj će Petrarka i Laura zauvek biti zajedno. U Petrarkinoj poemi nalazimo
motive sledećih karata: Ljubav, Umerenost, Točak sreće, Kočija, Papa, Car,
Carica, Smrt, Pustinjak, Đavo, Sunce, Mesec, Svet.
 |
| Prikaz Petrarkinih trijumfa |
Primer
Petrarkine poeme ilustruje već uvreženu prisutnost motiva i koncepata
predstavljenih velikim arkanama koji nisu tu od juče, niti su njihovi simbolika i redosled proizvoljni. To je izraz dublje ezoterične doktrine koja ima i profane
refleksije tako da bude dostupna svakom na jednom opštem nivou razumevanja. Ta
doktrina je utemeljena u srednjovekovnoj evropskoj civilizaciji i kulturi koja
je u rekordnom roku zaboravljena i skrajnuta od strane generacija nadahnutih
novim trendovima. Prezir spram evropskog Srednjeg veka i dalje je veoma živ i
ukazuje na težnju nosilaca modernosti da se radikalno distanciraju od svega
konzervativnog, nazadnog i prošlog. Modernizacija je već pola milenijuma jedna
vrsta mantre čije su posledice stvaranje sve gušćih izmaglica i sužavanje
vidokruga umnih sagledavanja. Tako se modernost našla u svojevrsnoj
iskorenjenosti, a izraz te iskorenjenosti jeste uranjanje imaginarnu daleku
prošlost i fantaziranje o drevnom Egiptu, Sumeru, Atlantidi, Sirijusu... Ta
potreba za povezanošću i istorijskim kontinuitetom radije bira daleke mete
poput Egipta, nego da vlastiti koren potraži u onom što mu je koliko do juče
prethodilo. U XVIII veku raširena pretpostavka (u koju mnogi još uvek veruju) da tarot
vodi poreklo od egipatskih žreca iz poznog razdoblja te civilizacije a koji su
u tarotske arkane sakrili i tako sačuvali svoju nauku od zaborava, izraz je
takvog mentaliteta. I te tajne su spavale skoro dve hiljade godina dok ih u XVIII veku nisu prepoznali francuski zanesenjaci čiji je najupečatljiviji
predstavnik Kur de Žeblen.
Zaneseni
egiptomanijom i kabalom, mi previđamo da su likovi velikih arkana tarota
prisutni svuda u Evropi, kroz priče, procesije, pozorište, pesme, legende,
freske, slike, kipove, ornamente, imaginaciju. Oni su deo opšte kulturne fame
čiji su uzori antički. Mogli bismo ih pratiti do Egipta,
ali ne bi trebalo da se iznenadimo i ukoliko ih nađemo na drugim mestima. Ti
likovi su deo opšte baštine jednog dela čovečanstva i imaju arhetipski značaj.
U krajnjoj liniji oni su odraz sakralnog, ali mi ključeve te sakralnosti nećemo
naći zatrpane u egipatskom pesku, jer sve i da jeste tako, mi taj Egipat
suštinski ne razumemo budući da smo od njega odeljeni ambisom vremena. Mi nismo
u stanju da razumemo svrhe mnogih stvari te kulture i nemamo ključeve za
vratnice svesti tih ljudi. Zapravo, mi nemamo ključeve ni za naše vlastite
pretke mnogo bliže nama u vremenu, a kamo li za jedan posve drugačiji svet koji
nadahnjuje našu maštu. Istina je da se sve oslanja na nešto što mu prethodi, pa
ipak, ako želimo biti konkretniji, sistem osnovnih tarot likova, njihovih
značenja i redosleda, nećemo naći nigde van Evrope i ne pre Srednjeg veka. Kao
arhetipove, te likove i motive možemo prepoznati bezmalo svuda, ili kao
mitološke figure, međutim tek u Evropi oni bivaju sistematizovani i
kodifikovani na način koji je našao svoj izraz u tarotu.
U svetlu prethodnog pasusa zanimljiva je Husonova opaska da se u ranom Srednjem veku Crkva u
Zapadnoj Evropi našla pred velikim izazovom pokrštavanja nepismenih germanskih
i keltskih naroda. Pogledajmo od kakvog je to značaja za ovu priču. Papa Grgur I, poznat kao Sveti
Grgur Veliki je (stolovao u periodu 590-604), pored
hristijanizacije paganskih običaja, legendi, verovanja i svetih mesta, koristio
umetnost i arhitekturu, poeziju, muziku, liturgijske rituale itd, da prodre u
maštu ljudi. Zadatak da razviju instrumente hrišćanskog uticaja i prozelitizma
imao je Benediktinski monaški red osnovan 529. godine. Jedan od
najpoznatijih članova ovog reda bio je opat Tritemije, Johannes Trithemius,
1462–1516, značajna ličnost nemačke renesanse, učenjak, filozof, kriptograf,
leksikograf, hroničar i okultista. Uticao je na Agripu i Paracelzusa. Njegovo
najpoznatije delo je Steganographia,
pisana 1499. godine a stavljena na Index
Librorum Prohibitorum 1606, odakle je uklonjena tek 1900. godine.
 |
| Mistery Plays |
Huson
sugeriše da bi upravo u VI veku, i u ulozi hrišćanskog misionarstva,
trebalo potražiti izvor tarotskih misterija.
Jedan od kulturoloških oblika hristijanizacije jeste tzv Mystery Plays (verovatno od
francuske reči mystère, tj od
latinske ministerium, što označava
crkvenu službu), najvažniji oblik srednjovekovne drame koja uz
muziku oživljava biblijske detalje od stvaranja sveta i čoveka, preko rađanja
Spasitelja do Strašnog suda. Ove drame su se izvodile po crkvama, trgovima i
pijacama i često su sadržavale oslikane panoe koji su ilustrovali teme
predstava. Dakle, u tim slikama možemo potražiti uzore arkana tarota, jer one
predstavljaju upravo to, samo u manjem formatu. Svrha tih slika bila je da se
utisnu u pamćenje gledalaca. Oni posmatraju predstavu, slušaju muziku, čuju
reči pesama, dijaloge kostimiranih glumaca i gledaju slikane ilustracije. Ako
zaborave šta su gledali, jednostavne i koloritne slike sigurno neće zaboraviti,
i uvek će ih imati u sećanju u kontekstu određene pouke ili poruke. Te slike i
njihov redosled svakako imaju dublju doktrinu, ali namera onih koji su ih
koristili nije bila ezoterijska nego egzoterijska, ideološka, prozelitistička,
indoktrinacijska. Dubina leži u tradiciji iz čijeg trezora su te slike
uobličene, a ta dubina vodi nas do neoplatonizma i dalje.
Redosled
arkana kazuje priču koju bismo mogli porediti sa alhemijskim procesom, budući
da nema hrišćanskog sadržaja koji ne može biti objašnjen alhemijom, niti
alhemijskog koji nema svoje hrišćanske analogije. Upravo je
ta činjenica ono što je u svemu tome mistično. Alhemijska paradigma hrišćanstva
ili hrišćanska paradigma alhemije jeste prvobitna doktrina tarotskih arkana.
Neretko je ta alhemijsko-hrišćanska paradigma bila predstavljena paganskim
simbolima i mitološkim likovima. U međuvremenu hrišćanski karakter tarota je
iščezao, ustupivši mesto paganskim i sinkretičkim sadržajima, ali je i dalje u
osnovi ostao prastari organski pogled na svet van čijih je okvira sistem tarota
besmislen. Naravno,
možemo se zapitati koliko je toga izvornog i skrivenog u ikonografiji i
simbolizmu tarota tim procesom nestalo. Okultisti o tome očigledno nisu marili
jer su forsirali svoje ideje i grčevito su se trudili da u tarotske slike udenu
svoje sadržaje, a samim tim i da te iste slike modernizuju u skladu sa duhom
vremena.
Pol Huson navodi još jednu zanimljivu vezu, ali ovoga puta između tarota i astrologije te u tom kontekstu pominje ime nemačkog gravera i slikara Erharda Šona, čiji rad iz 1515. godine prikazuje kuće zodijaka, od kojih većina imaju svoje pandane u velikim arkanama. Na primer, tu vidimo Točak sreće na poljima kuća Riba i Vodolije, Cara na Vodoliji i Jarcu, Papu na Jarcu i Strelcu, Smrt na Strelcu i Škorpiji, Ljubavnike na Škorpiji i Vagi, Sunce na Lavu i Devici. Šta ovo znači i zašto su samo ove arkane uzete u obzir, meni je nemoguće da istražim i odgonetnem, ali ono što je trend jeste postepeni gubitak znanja o značenju karata, a što se poklapa sa nestajanjem operativne masonerije i autentične alhemije sa evropskog kontinenta. Najava onog što dolazi usledila je 1614. godine sa objavljivanjem čuvene Fama Fraternitatis, navodnog Bratstva Ruže i Krsta. Neću ovde ulaziti ko stoji iza ovog ideološkog pamfleta univerzalnih namera i očigledno pisanog od strane nekog ko je bliži protestantizmu. Ovaj spis je upućen, kako se navodi, učenim ljudima, staležima i vladarima Evrope, a njegovi pisci (ili pisac) kao svoj cilj proklamovali su, ni manje, ni više, nego sveopštu reformaciju celog sveta. Nekoliko godina nakon toga izbio je razorni Tridesetogodišnji rat (1618-1648) koji je zahvatio teritorije današnje Češke i Nemačke, nakon kojeg je postignut mir koji je tek Napoleon razorio. Nešto malo više od stotinu godina nakon izdanja ove proklamacije osnovana je Velika Loža masonerije u Londonu (1717). Ovo naglašavam kako bih naznačio opšti trend. Katolička crkva je zapala u dekadenciju i korupciju, a otkrićem Novog sveta fokus evropske civilizacije i razvoja usmerio se sa Mediterana ka Atlantiku. Stara masonerija je polako nestala, izvorni smisao tarota je zaboravljen, alhemija je kopnila, iskristalisao se novi trend čiji je simbol ruža i krst. Ruža je bila simbol Martina Lutera, oca reformacije, već negde oko 1520. godine. Luterov pečat je oko 1530 već zauzeo oblik crnog krsta na crvenom srcu projektovanom na beloj ruži sa pet latica. Ruža sa pet latica je nesumnjivo pentagram. Luterov pečat je moguće videti na vitražu crkve u Kobštatu u nemačkoj pokrajini Tiringiji. Zanimljivo je da je simbol oslikan tako da se nalazi u središtu krstolike strukture koja je posađena na stepenastu trouglastu osnovu. Upravo je krst na trouglu osnovni simbol Hermetičkog Reda Zlatna zora. O tome Menli Palmer Hol kaže sledeće:
„Izvorni simbol Rozenkrojcerskog bratstva je hijeroglifska ruža razapeta na krstu. Krst je često podignut na Kalvariji od tri stepenice. Povremeno je u vezi sa njihovim aktivnostima korišćen simbol krsta koji se uzdiže iz ruže. Rozenkrojcerska ruža bila je nacrtana na Okruglom stolu kralja Artura i središnji je motiv za alke što formiraju lanac o koji je među draguljima Reda podvezice okačen Veliki Džordž. Hargrejv Dženings veruje da je taj Red imao nekakve veze sa rozenkrojcerima.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 612.
 |
| Zodijak Erharda Šona |
Ključni preobražaj desio se upravo u vreme renesanse, reformacije i kontrareformacije. Posledično stari svet je nestao, a u svetlu prosvećenosti i širih horizonata Novog veka, Srednji vek je naprasno postao mračan i ružan. Duh renesanse podstaknuo je dvostruke procese: jedan u pravcu razvoja naučno-logičkog pogleda na svet, koji je, udružen sa reformacijom i humanizmom, potom prevagnuo, i drugi, reklo bi se retrogradan, koji je zapravo težio da očuva ali i produbi stari organski model sveta koji je preko srednjovekovne ezoterijske tradicije, hermetizma, neoplatonizma, platonizma i sve do vremena starih civilizacija, predstavljao opšte gledište. Sveto Pismo, budući prevedeno na narodne jezike, postalo je dostupno svakome ko je znao da čita, a što je proizvelo specifične pojave. Od tog trenutka pratimo jedan razvoj: reformacija – rozenkrojcerstvo – slobodno zidarstvo (i sa njime skopčano prosvetiteljstvo).
„Protestantski muškarci i žene u Evropi verovali su da ih je njihovo oslobađanje učinilo otvorenijima za Božju naklonost i darove. Novi hrišćanin je izašao iz tame u svetlost. Oni su verovali da su protestanti sada u boljoj poziciji od katolika da čuju autentični Božji glas. Ako biste mogli čuti autentični Božji glas, onda biste mogli da ga izgovorite, mogli biste da prorokujete. Mogli ste biti prorok – a Evropa Šesnaestog veka imala je više proroka nego nego sve knjige hebrejske biblije zajedno.“ Tobias Churton, The Invisible History Of The Rosicrucians, Inner Traditions, 2009, str 28 (prevod moj).
Evo kako je Jung opisao taj razvoj, odnosno preobražaj:
„Faktor sa kojim niko nije računao jeste, međutim, fatalnost koja je svojstvena samoj hrišćanskoj dispoziciji, a što neizbežno vodi do preokretanja njenog duha – i to ne kroz nejasno delovanje slučajnosti, već u skladu sa psihološkim zakonom. Idealu duhovnosti koji teži najvišem bilo je suđeno da se sukobi sa materijalističkom zemaljskom strašću za pobedom materije i ovladavanje svetom. Ova promena se ispoljila u epohi „Renesanse“. Ova reč znači „ponovno rođenje“, a time se mislilo na ponovno rođenje duha antike. Danas znamo da je ovaj duh uglavnom bio maska, i da antički duh nije bio ponovo rođen, više srednjevekovno hrišćanski koji se podvrgao čudnim paganskim preobražajem tako što je nebeski cilj zamenio za zemaljski, a vertikalu gotskog stila za horizontalnu perspektivu (otkrivalačka putovanja, eksploatisanje sveta i prirode). Dalji razvoj koji je vodio ka Prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji doveo je danas do jednog široko rasprostranjenog stanja koje se ne može drugačije opisati nego kao antihrišćansko, u smislu da potvrđuje ranohrišćansku anticipaciju poslednjeg vremena. Utisak je kao da su se, dolaskom Hrista, pojavile suprotnosti, koje su do tada bile samo latentne ili kao da se neko klatno snažno zanjihalo u jednu stranu, a sada izvodi i komplementaran pokret na drugu.“ Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 49.
Upravo je milje slobodnog zidarstva usmerilo ideologiju tarota u pravcu egiptomanije, kabale i okultnog. Ubrzo nakon što je pokret reformacije počeo da se širi, pomenuti srednjovekovni verski teatar, koja je koristio slike sa likovima velikih arkana tarota je velikom brzinom iščezao iz Italije, Francuske i Engleske. Pol Huson pominje da su 1548. godine vlasti u Parizu zabranile popularne srednjovekovne verske predstave. To je ilustracija trenda i pomodarstva, pa se tako italijansko plemstvo pod uticajem obnovljenog zanimanja za antiku, okrenulo grčkim i rimskim piscima, dok su stare verske drame bačene na smetlište istorije kao srednjovekovno đubre. Na isto to đubrište bačena su izvorna značenja tarot karata i doktrina iz koje su nastali likovi tarota. Novo doba je svitalo. Pa ipak, kako sam malo pre napomenuo, u suštini tarota i dalje se nalazi ugrađen stari organski model univerzuma, a upravo je to ono što mu i nakon svih promena, daje draž i čari, budući da njegova struktura pokazuje kako je sve sa svim povezano u opštoj harmoniji jedne kosmičke hijerarhije sila, načela, priroda i bića. U tome je zasluga duha renesanse, koji je omogućio pad u materijalno, ali i je i sačuvao jezgro metafizičkog i duhovnog organskog. U tu svrhu ukazao bih na Đerđa Senjija koji je izneo mišljenje da su okultna filozofija i magija renesanse, između ostalog, podstakle jedan subverzivan model mišljenja koji je onemogućio konačnu prevagu logičko-racionalnog viđenja sveta. Da nije bilo te subverzije, danas od drevnih ezoterijskih tradicija na Zapadu ne bi ostalo gotovo ništa. Obratimo pažnju na sledeće Senjijeve navode:
„Renesansna magija prirodno je proistekla iz ideje o velikom lancu stvorenja i međusobnoj povezanosti svih njegovih karika. Nije slučajno što su se renesansni magovi tako često pozivali na taj sistem, kao, na primer, Agripa na početku svog spisa O okultnoj filozofiji. Dobro je poznato da je Džon Di jedno od najvećih nadahnuća da se posveti okultnoj filozofiji našao upravo u Agripi. Sam engleski Doktor, međutim, nije mogao znati da će nakon njegove smrti uslediti još jedan snažan, poslednji talas magijske filozofije koji će iznedriti neke od najlepših ilustracija zaslužnih za očuvanje sjaj tog intelektualnog pregalaštva još zadugo nakon što ga je obesmislila velika smena paradigmi izazvana naučnom revolucijom. Dijev sunarodnik Robert Flad bio je jedan od poslednjih velikih okultnih filozofa renesanse.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 55.
„Štaviše, kako ističe Lavdžoj, metafora lanca stvorenja nije iščezla odmah nakon što su odbačene naučne postavke na kojima se zasnivala. Estetska draž simetrije i božanskog poretka zaokupljala je imaginaciju pesnika od Dantea do prosvetitelja.“ Senji, isto, str 57.
„Iz predstave o lancu stvorenja sledila je još jedna važna odlika predmodernog modela sveta, njegov organski karakter. Nasuprot paradigmi razvijenoj tokom sedamnaestog veka – svetu viđenom kao kao mašina ili časovnik koji je Bog samo navio i zatim pustio da radi sam od sebe – kosmos je u poznoj renesansi zamišljan kao živ organizam koji pokreću i kojim upravljaju simpatičke sile zasnovane na sličnostima i analogijama. Spiritus mundi je ispunjavao univerzum, unutar kojeg se svaki hijerarhijski sloj ogledao u drugim slojevima, objedinjen s njima zajedničkim funkcijama. Anđeoski redovi bili su udvostručeni i grupisani u nebesku i planetarnu hijerarhiju, a ove su vladale elementarnim sferama materijalnog sveta. Taj složeni sistem uzajamnih veza vodi poreklo iz duboke starine.“ Isto, str 58.
To je u
suštini učenje o emanacijama koje se nalazi u temelju kabalističkog učenja o
sefirama Drveta života, kao i u postavkama modernog okultizma iz kojeg se
izvode značenja tarotskih slika. Iako ne postoje podaci da je tarot korišćen u
svrhe proricanja sve do XVIII veka, teško je prihvatiti kao istinu
da ovaj najpoznatiji divinacijski instrument u ranijem periodu tome nije
služio. Helen Farli je pomenula jednu referencu koja povezuje tarot sa
divinacijom. Merlin
Kokai (poznat kao Coccalo), autor je fiktivnog dela Il Caos dell Triperuno (Venecija, 1527). Merlin Kokai je pseudonim
pod kojim je objavljivao italijanski poeta Teofilo Folengo, član Benediktinskog
monaškog reda (1491–1544). Njegova navedena poema sadržala je set od pet soneta
u kojima su korišćena imena i motivi svih velikih arkana.
Tarot je
osim kao kartaroška igra, svakako imao i divinacijsku svrhu koja mu je
pridodala taj magijski oreol. Da je u pitanju bila obična igra, teško da bi
kasnije nekom palo napamet da od tarota stvori okultni tarot a da nije bilo
upravo te poveznice sa predskazivanjem sudbine ili proricanjem budućih
događaja. Razlog zašto o tome nije bilo više podataka i beleški u prošlosti
leži u jednostavnoj činjenici da je bavljenje proricanjem u to vreme moglo
prizvati nevolje, ne samo od strane vazda prisutne Inkvizicije, nego i zbog
stava puritanskih protestanata. Proricanje sudbine bila je đavolja rabota.
Između ostalog, karte i tome služe. Načelno, mnogi instrumenti čija je svrha
kockanje imaju i mogućnost divinatorske primene. Sama kocka kao kockica za
bacanje, istovremeno je i sredstvo hazarda, ali i proricanja. Kockanje i
proricanje su povezani fenomeni. Kockanje stvara zavisnost, a sam tarot među
svojim arkanama ima i onu koju simbolizuje hazard, ali i zakonitost točka
sudbine – Točak sreće, izraz boginje Fortune. Sama logika sleda trijumfa ukazuje na tok sudbine.
Pamćenje i prisećanje je deo budne pažnje, i što svaki dobar kartaroš zna, od
ključnog značaja za uspešno vođenje igre. Osim toga, pamćenje je i oruđe
imaginacije kojom se služi onaj ko čita znakove u cilju predskazivanja. Zanimljivo,
Helen Farli je u svojoj knjizi u jednom pasusu pomenula i mogućnost da tarot
ima svrhu vežbanja pamćenja, ali ona nije dalje obrazlagala tu temu, osim što
je pomenula špil koji je izradio nemački franjevački monah, satiričar, pesnik
i prevodilac Tomas Murner (Chartiludium Institute summarie, 1502), a koji je sadržavao logički
konzistentne mnemotehničke slike, ali je takođe služio i za igru. Svrha
njegovih memorijskih karata bila je da olakša proučavanje Justinijanovog
kodeksa rimskog prava.
Pol Huson povlači još jednu paralelu između bibliomantije i kartomantije. Naime, nekada je bilo popularno proricati uz pomoć kakve knjige za koju se verovalo da sadrži opštu mudrost, tipa Sveto pismo, Ilijada, Božanska komedija, Petrarkini soneti itd. Ljudi su nasumce ili uz pomoć kockica otvarali određene strane tih knjiga i malim štapom označavali mesta da bi potom pročitali šta mudra knjiga ima da kaže povodom njihove dileme. Huson je naveo kako su neki špilovi imali prateće knjige sa citatima iz mudrih knjiga povezanih za svaku kartu i sl. Možda u toj praksi možemo potražiti razloge zašto su karte kasnije dobijale nazive. Takođe, Huson se poziva na holandskog istoričara tarota Gerard Van Rijnberka, koji je otkrio reference na proricanje kartama u epskoj poemi iz XIV veka, kasnije objavljenoj u Milanu (1519) pod nazivom Spagna istoriata (Istorija Španije). Pevanje XX opisuje kako slavni junak Roland (Orlando) pokušava da sazna kretanje neprijatelja Karla Velikog, franačkog kralja, uz pomoć karata. Iako je oduvek bilo uobičajeno da pred odlazak u rat vojskovođe konsultuju vračeve i proroke, ipak je malo verovatno da je Roland to učinio baš sa kartama, budući da je on živeo u VIII veku. Naposletku, od značaja za ovu temu je i studija koju Huson pominje (Ruth Martin: Witchcraft and the Inquisition in Venice, 1550–1650) u kojoj su navedeni slučajevi upotrebe tarota u veštičarenju, a što je danas jedna od uobičajenih okultnih praksi vezana za tarot. Dakle, tarot je već u XVI i XVII veku bio viđen kao značajno okultno sredstvo, ali iz razumljivih razloga nije bilo autora da o tome pišu ili razvijaju metodologiju.
