Pretpostavke okultne ideologije tarota – francuska škola

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Na ovom mestu pokušaću da dodam još malo svetla na temu kako je uopšte došlo do razvoja ideologije tarota. Ako za epicentar tarota uzmemo Milano XIV veka, u tom slučaju možemo manje ili više pretpostaviti tok njegovog širenja po Evropi. Ukratko, iz Milana, tarot se širio dalje po severnoj Italiji i ostatku te zemlje, da bi prešao Alpe i došao u Švajcarsku i Francusku tokom XVI veka, a možda i ranije. Usput, poprimao je razne oblike koji su uglavnom sledili opšti uzor. U celom tom procesu nije bilo ničeg ezoteričnog. Marseljski špil je postao standard za francuske i švajcarske izrađivače tarota već krajem XVII i početkom XVIII veka, a da je patern koji su oni sledili nastao možda već početkom XVII veka. Tu matricu sledili su i izrađivači tarota u Nemačkoj, Austriji, pa i samoj Italiji. Tako je obezbeđena standardna sirovina ili polufabrikat u koji će potonji okultizam utisnuti svoje insignije i tako stvoriti okultni tarot koji će biti tumačen pre svega kabalistički. Taj proces započet je u Francuskoj tokom druge polovine XVIII veka, kada je doba Prosvetiteljstva već ulazilo u svoju poznu fazu. Uporedo sa nastupanjem racionalnog, duh modernog doba tražio je zamenu za izgubljenu religioznost, tragajući za izvorima koji bi mu to nadomestili, a to su prostorno ili vremenski udaljene kulture. Mirča Elijade je to primetio na sledeći način: 

„A. N. Vajthed je rekao da istorija zapadne filozofije, sve u svemu, nije ništa drugo do niz napomena uz Platonovu filozofiju. Malo je verovatno da će zapadna misao i ubuduće moći da se održi u toj „čudesnoj izolaciji“. Po tome se moderno doba i te kako razlikuje od onih koja su mu prethodila: njemu je svojstveno sučeljavanje s „nepoznatima“, sa „strancima“ i njihovim svetovima; s neobičnim, tuđim, egzotičnim ili arhajskim univerzuma. Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje „nepoznatih“ u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“ Mirča Elijade, Mefistofeles i androgin, Gradac, Čačak, 1996, str 7. 

Takva orijentacija odraz je promenjene slike sveta o čemu Elijade kaže: 

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta.“ Mirča Elijade, isto. 

Drevni Egipat je u tom smislu najbliži vanevropski, ali vremenski jedan od najudaljenijih uzora te otud nije nimalo čudno oduševljenje prosvetiteljske Francuske tom kulturom. Uostalom, već je odavno Egipat bio prepoznavan kao izvor hermetičke mudrosti i alhemije, a poseban izazov činili su do tada još uvek nedešifrovani hijeroglifi. Ipak, sve to nije predstavljalo smetnju da francuski okultisti uvrste egipatske simbole i pretpostavljene mitološke, magijske i religijske sadržaje u svoje šeme, pa tako i u tarot.

U to vreme Evropa je otkrila i mudrost Indije. Indija je privukla sledeće značajne evropske intelektualce: Giambattista Vico (1668–1744), Constantine Francis de Volney (1757–1820), Richard Payne Knight (1750–1824), Godfrey Higgins (1772–1833) i Sir William Jones (1746–1794) – pionir proučavanja Sanskrta na Zapadu. To je navelo evropske duhove da upoređuju hrišćansku sa drugim religijama tragajući za sličnostima i paralelama. Posledično, sadržaji indijske kulture postali su deo okultnih šema u Evropi. Takav razvoj dešavao se uporedo sa rastom popularnosti i širenjem slobodnog zidarstva, koje je u očima mnogih predstavljalo adekvatnu zamenu za crkvenost i crkveni tip religioznosti i društvenosti. Škotlanđanin Andrew Michael Ramsay, 1686–1743, prvi je sugerisao da je masonstvo u hrišćanski svet došlo sa Bliskog istoka a koje je u Evropi ovaploćeno u obliku Templarskih vitezova. Osim toga, sinkretički masonski simbolizam potpuno je bio u skladu sa tadašnjim duhovnim i intelektualnim tokovima, a što je sve zajedno predstavljalo plodno tle za bujanje prosvećenog okultizma koji je privlačio pismene, samosvojne i slobodne duhove svih društvenih slojeva. Egiptomanija i masonstvo išli su ruku pod ruku.

U to vreme delovalo je nekoliko značajnih ličnosti. Pomenuo bih francuskog pisca, sveštenika i člana Francuske akademije, Žana Terasona (Jean Terrasson, 1670–1750). Njegovo najpoznatije delo je fantastična novela Setov život (Sethos: histoire ou vie, tirée des monumens anecdotes de l'ancienne Egypte, traduite d'un manuscrit grec) iz 1731. godine, a koja je nadahnula Mocarta za njegovu Magičnu flautu. Fon Kopen (Friedrich von Köppen, 1734–1797) i fon Himen (Johann Wilhelm Bernhard von Hymmen, 1725–1786) su 1778. godine anonimno objavili spis Crata Repoa koji opisuje fiktivnu ali detaljnu inicijaciju u egipatske misterije koja sadrži sedam obreda (izvode se po kriptama, tajnim odajama i pećinama). Malo nakon toga, 1784. godine, čuveni grof Kaljostro (Alessandro di Cagliostro, odnosno Giuseppe Balsamo 1743–1795) osnovao je Egipatski ritual, masonski red, čije je prvo telo pod imenom Izidin hram, funkcionisalo u Parizu. Na samom kraju tog perioda možemo pomenuti i zanimljivu ličnost Antoine Fabre d'Olivet, 1767–1825, francuski pisac, pesnik i kompozitor čija je biblijska i filozofska hermeneutika uticala na neke ljude od značaja u svetu okultizma kao što su Elifas Levi, Papus i Eduard Šure. On je sve religije podveo u istu ravan budući da je njihova svrha istovetna – ujedinjenje sa Bogom, čime one predstavljaju različite vidove izgubljene univerzalne prvobitne tradicije. Njegovo značajno delo iz 1816. godine je La langue Hebraique Restituee, i predstavlja revitalizaciju hebrejskog  jezika sa gramatikom utemeljenoj na biblijskom hebrejskom. U toj dinamičnoj i živopisnoj duhovnoj atmosferi i sa pozicija člana masonske lože Les Amis Reunis, Kur de Žeblen je osnovao istraživačku ložu Philalethes koja je u svom radu kombinovala martinizam, svedenborgijanizam i druge ezoterijske pravce. Takođe, on je bio član čuvene pariske lože Nef Soeurs, čiji su članovi takođe bili Volter i Bendžamin Frenklin. De Žeblenovo obimno i kapitalno delo Le Monde Primitif Analysé et Comparé avec le Monde Moderne (objavljeno u devet izdanja između 1773 i 1782), predstavljalo je izraz mentaliteta tog vremena da objedini sve stvari u traganju za pretpostavljenim izgubljenim jedinstvom koje je navodno postojalo u dalekoj prošlosti. Izraz primitivno u nazivu enciklopedije, ukazuje na nešto originalno, izvorno. Ta težnja, karakteristična za epohu Prosvetiteljstva, ovaplotila se u dizajnu i tumačenjima tarota sve do našeg vremena koje je porodilo šumu sinkretičkih i krajnje specifičnih tarota kojima je zajednička osnovna struktura, ali koji sa početnim uzorima u renesansnim tarotima imaju tek daleke paralele.

Court de Gebelin

Od značaja za našu temu jeste osmo izdanje de Žeblenovog dela iz 1781. godine u kome je jedan deo posvećen tarotu, a gde se, između ostalog, tvrdilo da su karte koje su mahom služile za igru, zapravo mističnog porekla te predstavljaju ostatke drevne egipatske slikovne Knjige Tota. De Žeblen je u velikim arkanama tarota prepoznao zamaskirane sadržaje egipatske religijske doktrine. Na primer, karta Papesa predstavljala je Prvosveštenicu, Papa je Hijerofant, Kočija je zapravo Oziris Pobednik, Đavo je Tifon (Set, Ozirisov neprijatelj), Zvezda je Pseća zvezda, odnosno Sirijus, Sud je Stvaranje, Svet je Vreme itd. Po Žeblenu, male arkane odražavaju staleže egipatskog društva. Mačevi su izraz egipatskih suverena i vojne aristokratije; štapovi su poljoprivrednici; pehari su sveštenstvo; diskovi su trgovci. Egipatski žreci su, navodno, svoju doktrinu sakrili u karte koje su potom poverili Ciganima, za koje se tada verovalo da su poreklom iz Egipta. Tako je ciganski tarot zapravo egipatski. Dakle, tajna egipatska doktrina je, prerušena u tarot i poverena nomadima, preživela vekove, da bi konačno bila razotkrivena od strane baštinika prosvetiteljske sinkretičke ezoterijske ideologije u Francuskoj XVIII veka. Takav stav imao je za posledicu uviđanje neophodnosti izmene simbolizma i dizajna postojećeg tarota čije je hrišćanske simbole i znamenja srednjovekovne evropske kulture trebalo zameniti isfantaziranim sadržajima koji su navodno egipatski. Međutim, egiptizacija tarota nije bila dovoljna, već je u istom delu kontributor Komt de Mele, povezao velike arkane sa slovima hebrejskog alfabeta, čime su otvorena vrata jedne velike mitološko-astrološko-kabalističke tarotske sinteze koja je stupila na scenu u XIX veku a čiji je protagonista bio Elifas Levi. Osim toga, de Mele je velike arkane podelio u tri grupe koje predstavljaju tri faze čovečanstva: od arkane 21 do 15 je zlatno doba, od 14 do 8 srebrno doba, te naposletku gvozdeno doba.

Istovremeno Eteja, za razliku od de Žeblena, otišao je korak dalje. On je dizajnirao vlastiti tarot čija je svrha bila kartomantijska. Podsetimo se, Eteja je pseudonim koji je koristio francuski okultista i prvi popularizator tarota kao divinacijskog sredstva, Jean-Baptiste Alliette, 1738–1791. On je 1788. godine osnovao studijsku grupu „Društvo za tumačenje Knjige Tota“, čiji je istaknuti član bio Charles Greille-Saint-Leger de Bonrecueille, mason i osnivač tajnog društva Hram Sunca u Lionu, osamdesetih godina XVIII veka, čiji su članovi sebe nazivali Nepoznatim Filozofima, po ugledu na Louis-Claude de Saint-Martin-a. Kako je tvrdio Eteja, tarot je prvobitno stvoren od strane sedamnaest egipatskih magova odanih Hermesu Trismegistusu u periodu pre 3.953 godine od Etejinog vremena, odnosno 171. godinu nakon čuvene biblijske poplave. Za iskrivljavanje prvobitnog dizajna tarota on je okrivio neupućene i profane izrađivače tih karata tokom istorije. Jedna od novina koje je on uneo bila je označavanje karata arapskim brojevima umesto rimskim, budući da je smatrao Egipćane izumiteljima Nule iz koje su izvedene arapske cifre. Godine 1770. Eteja je objavio svoju prvu knjigu u kojoj je opisao metode proricanja koristeći uobičajeni špil karata sa četiri boje. Međutim, on tu ukratko pominje i tarot na listi alata za proricanje. Kako je njegova knjiga prethodila osmom tomu de Žeblenovoj Monde Primitif, u kojoj je pomenut tarot, to pokazuje da je proricanje uz pomoć tarota bilo poznato u Parizu pre nego što je de Žeblen otkrio tarot kao oruđe prenosa drevnog znanja.

Etejin tarot imao je sledeću strukturu: Karta 1 Etteilla (Onaj ko postavlja pitanje); karte od 2 do 8 predstavljaju sedam dana Stvaranja – 2 La Lumiere (Svetlost, prvi dan), 4 Le Ciel (nebesa, drugi dan), 3 Les Plantes (Biljke, treći dan), 6 Les Astres (Sunce i Mesec, četvrti dan), 7 Les Oiseaux et le Poissons (ptice i ribe, peti dan), 5 L’Homme et les Quadrupèdes (čovek i životinje, šesti dan), 8 Repos (odmor nakon Stvaranja, sedmi dan), karte od 9 do 12 su četiri kardinalne vrline – 9 La Justice (Pravda), 10 La Tempérance (Umerenost), 11 La Force (Snaga), 12 La Prudence (Razboritost); karte od 13 do 21 i karta 78 predstavljaju važna stanja ljudskog života – 13 Mariage (Brak): Prvosveštenik – unija, 14 Force Majeure (Glavna sila): Satana ili Đavo – superiorna sila, 15 Maladie (Bolest): Čarobnjak – bolesnik, 16 Le Jugement (Sud): Strašni sud, 17 Mortalite (Smrtnost): Smrt – uništenje, 18 Traitre (Ogovaranje): Pustinjak – licemerje, 19 Misere (Beda): Razrušeni hram – zatvor, zarobljavanje, 20 Fortune (Sreća): Točak sreće – povećanje, 21 Dissension (Razdor): Afrički despot – arogancija, 78 Folie (Ludilo): Luda ili Alhemičar – ludost; karte od 22 do 77 su male arkane: Kraljevi - 22, 36, 50, 64, Kraljice – 23, 37, 51, 65, Vitezovi - 24, 38, 52, 66, Paževi - 25, 39, 53, 67, Desetice - 26, 40, 54, 68, Devetke - 27, 41, 55, 69, Osmice - 28, 42, 56, 70, Sedmice - 29, 43, 57, 71, Šestice - 30, 44, 58, 72, Petice - 31, 45, 59, 73, Četvorke - 32, 46, 60, 74, Trojke -  33, 47, 61, 75, Dvojke - 34, 48, 62, 76, Asovi - 35, 49, 63, 77.

Elifas Levi je dao izuzetan doprinos razvoju okultizma i okultne ideologije tarota. Upravo je Levi preuzeo i u svoje teorije ugradio te popularizovao koncept animalnog magnetizma kao univerzalnog magijskog agensa, za čije je otkriće zaslužan poznati nemački okultista i lekar Franc Anton Mesmer (Franz Friedrich Anton Mesmer, 1734–1815), od kojeg je poteklo učenje poznato kao mesmerizam. Njegov koncept lečenja bazirao se na manipulaciji animalnim magnetizmom, odnosno astralnom svetlošću, što je u osnovi i u njuejdž metodama isceljivanja. Takođe, mesmerizam je u korenu hipnoze.

Pomenuti magijski agens je svakom, pa i površnom izučavaocu okultnog, poznat kao astralno svetlo ili astralna ravan, odnosno astral. Da nema astrala, okultizam bi bio poput ribe na suvom. Ukratko, Levijev značaj nije samo u tome, već i u pokušaju da ostvari jednu kreativnu sintezu astrologije, magije, kabale, hermetizma, teorije korespondencija i mesmerizma, a što je našlo svoj izraz i u njegovim idejama za izgled tarot arkana te njihovog povezivanja sa hebrejskim alfabetom. Osim toga, on je povezao male arkane sa sefirama kabalističkog Drveta života. Ideja da se Bafomet poveže sa kartom Đavo, kao i skiciranje tog rešenja potiče upravo od njega. Ipak, Levi nije išao toliko daleko kao Eteja, već se fokusirao na patern Marseljskog tarota uz određena preinačenja, što se odnosi na Đavola, Kočije ili recimo Točak sreće. Zapravo, Levi je bio kontradiktoran, jer je težio pomirenju suprotnosti te je istovremeno mogao biti progresivan i konzervativan, dobar katolik i okultista. U međuvremenu postao je legenda i rodonačelnik okultnog preporoda u drugoj polovini XIX veka, uticavši jednako snažno kako na francuske, tako i na britanske okultne krugove. Njegov značaj je u tome što je uspeo da stvori osnovu magijskog sistema, posluživši kao uzor britanskim okultistima da ustanove jednu zaokruženu teoretsku i praktičnu sinkretičku doktrinu koja se razvijala u okviru Hermetičkog Reda Zlatne zore, osnovanog 1888. godne, u kome je tarot igrao jednu od ključnih uloga kao magijsko sredstvo za ritualnu, divinacijsku i kontemplativnu upotrebu.

Ostvarenje Levijevog sna o obnovljenom tarotu pokušali su da ispune njegovi sledbenici u svetu okultizma, osnivači Kabalističkog Reda Ružinog Krsta (Ordre Kabbalistique de la Rose-Croix) Stanislas de Gajta, Osvald Virt i Papus. Gajta i Virt su kreirali tarot za divinaciju koji sadrži samo 22 velike arkane 1889. godine. Upravo je hiperaktivni Papus dosta učinio u pravcu popularizacije okultizma, tarota i samog Levija. Kao i njegovi prethodnici, tako je i Papus imao stav o egipatskom poreklu tarota, ali je tu ideju proširio u maniru epohe Prosvetiteljstva, pripisavši tarotu opštečovečanske prerogative, nazvavši ga, između ostalog i Adamovom knjigom, a što posledično otvara put daljem interkulturalnom sinkretizmu posredstvom tarota. Papus je često navodio detalje iz hinduizma i ustanovljavao poveznice, na primer, hrišćansko Trojstvo: Otac, Sin i Sveti Duh, dovodio je u vezu sa egipatskim trojstvom bogova: Ozirisom, Izidom i Horusom te sa indijskim Brahmom, Višnom i Šivom. Karakteristično za Papusa je i davanje tri tipa značenja svakoj velikoj arkani: božansko u božanskom svetu, zatim astralno u ljudskom svetu i fizičko u svetu prirode. Tako je Čarobnjak u Papusovoj interpretaciji izraz samog Boga u božanskom svetu, u ljudskom on predstavlja Adama, dok je u svetu prirode to izraz aktivnog univerzuma.

Papus

Na kraju ovog odeljka pomenuo bih šest načela hermetizma ugrađenih u svetonazor onih koji su utemeljili okultnu ideologiju tarota:
1) Svet je živo biće, u njemu sve poseduje dušu, što je u suštini animističko stajalište.
2) Imaginacija ima temeljnu važnost u razumevanju sveta i opštenja sa njegovom živom dušom.
3) Teorija korespondencija, odnosno saobraznosti, jeste od značaja za razumevanje međupovezanosti stvari i pojava.
4) Teorija transmutacije, odnosno razvojne promene svake stvari koja, tokom vremena, unapređuje svoju prirodu, odnosno razvija se.
5) Perenijalna filozofija, tj verovanje da sve kulture i tradicije imaju zajedničke osobine i obrasce te istu čežnju za mističnim iskustvom. To je odraz vere da sve kulture i religije potiču iz istog izvora u nekakvom neodređenom vremenu u prošlosti koje možemo označiti Zlatnim dobom.   

6) Duhovna istina se prenosi inicijacijom.

Papusov tarot