Iako izmenjen kasnijim intervencijama okultista i pomodara, tarot i dalje čuva svoju tajnu, pazi svog alhemičara. Očigledno je da talibanizam revolucija i prosvetiteljstva nije naprasno osvanuo u Evropi XVIII veka, nego ima svoje začetke u dekadenciji Srednjeg veka i plimi reformacije, jer:
„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale. Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“ Ioan Petru Culianu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378-379.
Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna, zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka, a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marcilia Fičina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom. Reformacija je, kako kaže Kulijanu, učinila nešto drugo:
„Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti...“ Kulijanu, isto, str 378.
Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijanu piše sledeće:
„Daleko od čoveka budućnosti nešvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju.“ Kulijanu, isto, str 378.
Đordano Bruno je modernom mentalitetu podoban uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost, dok je interesovanje za ezoterijsko poprimilo groteskne oblike u vreme tzv okultnog preporoda sve do današnjeg njuejdža. Zapravo, magijski pogled na svet, već i u Brunovo vreme, pa i pre njega, mnogim duhovima orijentisanim ka nadirućim perspektivama sekularizma i ateizma, nije bio prihvatljiv i smatran je sujevernom zaostavštinom Srednjeg veka. Recimo, mnogi humanisti, a naročito Erazmo Roterdamski, imali su takav stav. Da bismo to shvatili moramo uzeti u obzir opšte stanje duha tog vremena. Đerđ Endre Senji je ukazao da je renesansna magija ranog XVI veka bila neprihvatljiva hrišćanskim humanistima filolozima sa protestantskog severa, poput pomenutog Erazma, budući da su protagonisti te magije baštinili specifičan, sinkretički i učeni svetonazor lišen dogmatizma. Kao takvi, oni su bili poput slobodnih radikala, lišenih utemeljenja u aktuelnom političko-ideološkom trenutku. O tome Senji kaže sledeće:
„No, dok su reformatori, poput Lutera, Kalvina ili radikalnih antitrinitarijanaca bili čvrsto vezani za svoje zajednice i uvek su nastupali kao njihovi predstavnici naspram drugih jasno definisanih grupa, humanisti mističke orijentacije iščekivali su okončanje svih doktrinarnih podela i težili univerzalnoj, sinkretičkoj religiji. U njihovim aktivnostima možemo naći zametke tajnih društava poput rozenkrojcera, ali nikada ne nailazimo na masovne pokrete ili čvrsto organizovane grupe kao što je to slučaj s jasno definisanim pokretima reformacije. Valja primetiti i da su pojedinci posvećeni heterodoksnom misticizmu uvek smetali onima na vlasti. Stoga nisu mogli naći mir ni u svojim zajednicama niti među svojim suparnicima.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 318.
Odgovarajući na postavljeno pitanje zbog čega su ti genijalni renesansni mistici pobuđivali toliko neprijateljstva, Senji objašnjava da je razlog tome individualizam koji je zračio iz magijsko-ezoterijskog misaonog sklopa, a naročito njegov univerzalizam. Taj univerzalizam, po Senjiju, narušavao je interese raznih grupa i zajednica. Takođe, tajnovitost i jezik uvijen u tamne alegorije i misterije budili su strah od zavera.
Objašnjavajući
zašto na primer jedan genijalni Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska
dela iako je većinu vremena utrošio na njih, Kulijano ističe da je psihološka,
pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, bila istog opsega
poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru
mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na
svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika u mnogim
slučajevima bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su
mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja
bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke
idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom
tumačenju biblije zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je
zamišljeno predstavlja idol, sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti
znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga
priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome
danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim
kasnijim ideološkim izdancima. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće
drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi
oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do
jednodimenzionalne racionalnosti.
Magiju su
isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je
izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog
kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za
okultnim i fantazmičkim. Toj gladi i tarot duguje svoju popularnost, iako
pretežni duh današnjice na tarotske arkane gleda kao na likovni izraz jednog
praznoverja. Šta je tarot nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička
pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički
elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje
tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i
saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim.
Tarot je je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju
univerzum. Isto tako možemo reći i za zodijačke slike, predstave pojedinačnih
stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, astroloških dekana, zatim
magijske slike kabalističkih sefira itd. Fantazmičke slike se odražavaju na
ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god.
Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti
razumevanja. To je svakako u skladu sa Aristotelovim načelima, ali takođe i sa
kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa
prirodom Saturna. Po kabalističkom shvatanju, Binah je „veliko majčinsko more“,
odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša
duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje
stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne
neposredno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno „tumači“
neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike
koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha.
Fantazmičke slike su jezik duše. Otud imaginacija vlada razumom zato što duša
vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko
čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku,
što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno
stajalište te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad
antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine
Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo
posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Tumačenja su
zauzela mesto slikovnih viđenja, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna
načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše
urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj
utisak da je moderni svet bez duše, ali to je cena uznapredovalog
civilizacijskog procesa.
Ipak, magija je preživela, doživljavajući svoja ovaploćenja u današnjem svetu zaodenuta u mnoge svetovne aktivnosti i načela. Ne govorim ovde o nekakvoj magijskoj obnovi i pratećem pomodarstvu koje je u naše vreme doživelo pravi bum, već o namernom i ciljnom delovanju na pojedince i mase za koje se može reći da je magijsko. Načela političke, ideološke i ekonomske propagande, uticaj na svest putem medija i internet sadržaja, sve su to oblici neposrednog delovanja zasnovanog na magijskim načelima. Magija je, kaže Kulijanu, usmerena na imaginaciju u kojoj nastoji ostaviti trajne utiske. Izložena beskrajnom toku slika i pratećih zvukova, današnja pokoljenja u velikoj meri su oblikovana na jedan sistematski i rekao bih, podmukao način. Manipulacijom Erosom, jednom invanzivnom fantazmičkom erotizacijom, ljudska svest se menja u pravcu koji žele oni koji tu manipulaciju sprovode. Mada, teško je reći jesu li i sami manipulatori žrtve svoje manipulacije, ili ako jesu, još je teže reći znaju li oni kakve će krajnje posledice iz toga proizaći? Mislim da, čak i ako znaju ili slute, jednostavno ih nije briga. Njih pre svega zanima trenutna korist i održavanje već utabanih obrazaca radi obezbeđivanja trenutne i kratkoročne buduće koristi i preimućstva, što liči na šutiranje konzerve niz put. Iz njih govori i dela njihova moć. Cilj moći je vlast, a da bi moć u tome uspela potrebno je da pretvori ljude u gomilu, jer kako kaže pionir socijalne psihologije Gustav le Bon, od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju. Između ostalog, magija je i u vreme Đordana Bruna, kao i danas, kao i za vreme drevnog Egipta, bila i ostala sredstvo manipulacije:
„Sredstvo upravljanja pojedincima i masama na temelju dubokog poznavanja ličnih i kolektivnih erotskih impulsa. U njoj prepoznajemo prethodnicu psihoanalize, posebno primenjene psihosociologije i psihologije masa. Sociologija je odavno ustanovila činjenicu pomaka zanimanja prema nauci i tehnologiji u puritanskoj Engleskoj, koje je povezalo naučne vokacije sa religijskim puritanstvom. Tako se sfera puritanstva koja je, prema Maksu Veberu, dovela do oblikovanja kapitalističkog duha proširila te je uključila i stvaranje novih sfera društvenog interesa koje su sposobne objasniti uspon moderne nauke i tehnologije. Evropsku naučnu revoluciju koja je dovela do uništenja renesansnih nauka prouzrokovali su religijski činioci koji nemaju ničeg zajedničkog sa samim naukama.“ Kulijanu, isto, str 18.
