NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota
U nekim špilovima predstavljena bez broja, Smrt se
pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest
predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i
pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu.
Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno
mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve
vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta
simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu
skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. Smrt je
ovde prikazana kao seme budućeg. Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem
levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj
vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima
Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti
svetlost da iziđe iz groba i izvesti je na površinu, što je osobenost istinske
sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz
operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje
karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen,
jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim,
vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku
kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja
pod vlast Saturna. U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je
vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima
veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom
pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu.
To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i
poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove.
Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris
kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na
glavi. Rituali starog doba su crni, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris
crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss,[1] Daniel Gunter kaže da je
primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće
iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja
Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris
je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje
psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i
posvetiti se drugačijem životu – istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je
život profanih. U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u
žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da
Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i
stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Crna boja ukazuje na Ozirisa kao
Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo
Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa
Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i
slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U
Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u
najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija
Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun,
tj riba - dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete
velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što
su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na
ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom,
setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu
Smrti žeteoca.
Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u
Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona
podseća na ritualno (ili simbolično, zavisi) ubijanje ili žrtvovanje starog
kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi
komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili
kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela,
jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između
arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u
poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom
špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na
njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt
ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja
mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska
predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav,
ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost). Lik Smrti uhvaćen
je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti – danse
macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije
nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu, što je čini sličnom
liku prikazanom kartom Svet. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u
Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom
sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost
sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva,
jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže
Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije.
U nekim
srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno
koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje
kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen
skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput
Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan
način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. U Vejtovom špilu
Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom
ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao
konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla Šestog, gde
vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase
srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa,
6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće
(ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima.
Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe
prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća
na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj.
Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice
kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt
veliki ujednačitelj. Ujednačavanja
jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim
ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile
božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu
o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih.
Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Kako je Elifas Levi
trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa
precima, što ovoj magijskoj veštini daje značajnu ulogu u istoriji. U
tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje
postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno
označenom kao svet mrtvih. Svet mrtvih iako na prvi pogled
nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između
živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh rađa u novom svetu, ali
povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom
mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u
egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše
u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha.
Duh pokojnika može obilaziti
svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno
predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.
