Tradicija i tradicionalizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Jednom prilikom sam se našao u raspravi sa sagovornikom koji je tvrdio da je čovečanstvo mnogo napredovalo na svaki način, u odnosu na sve ono što je istorija imala da nam ponudi u prošlosti. Po njemu, ravnopravnost i tolerancija prema različitostima je na daleko višem nivou nego ranije, a tendencija je da će u tom pogledu biti postignut još veći napredak u budućnosti. Navodno, društvena uređenja su mnogo bolja i bliža individualnosti nego ranije, omogućena je daleko veća sloboda izražavanja mišljenja i govora, sloboda kretanja, sloboda napredovanja itd. Tehnološki smo u mogućnosti da komuniciramo i razmenjujemo ideje, gotovo besplatno i trenutno, sa ljudima na najudaljenijim krajevima svetla, a i putovanja su daleko jednostavnija i brža. Imamo struju i toplu vodu, internet i telefone i sve ostalo, a mogućnosti zarade su gotovo neograničene. Takođe i spiritualno, nadišli smo gotovo sve tabue, i saznali gotovo sve što je nekada bilo misteriozno i nejasno, a što se davalo samo izabranima u linijama nasleđa. Danas je sve dostupno svakome, i samo zavisi od čoveka šta želi i šta hoće da postigne, naravno samo ako se potrudi. Ukratko, manje-više sve je bolje nego ranije.

Na prvi pogled šta bi jedno zakeralo poput mene tu moglo da ospori? U prvu ruku rekao sam da se ne bih složio da čovečanstvo napreduje. Recimo, šta su pokazatelji tog napretka? Zapitao sam se da li su idiotizam širokih narodnih masa i nadmenost elite danas nešto drugačiji, odnosno napredniji nego pre hiljadu ili dve hiljade godina? Karakter ljudskih bića se suštinski nije promenio, a prava promena, pravi napredak ogledao bi se upravo u promeni karaktera. Jedino čega ima novog to su načini oživljavanja starog i gomilanje posledica delovanja prethodnih pokoljenja. Međutim, ono što je suštinski sporno jeste sama ideja napretka. Ukoliko napredak merimo količinskim pokazateljima, onda svakako da je čovečanstvo ostvarilo ogroman napredak. Međutim, takva gledišta su hronocentrična i u suštini naivna, jer ne uzimaju u obzir suštinske temelje čoveka.

Izneću ovde primer jednog nekonvencionalnog gledišta poreklom iz, po mnogima, upitnog izvora, ali ja ga naglašavam kako bih osvetlio mogućnost drugačijeg sagledavanja. Karlos Kastaneda je pisao da su ljudi u suštini degradirali u odnosu na početne pretpostavke ljudskog bića. Nekada je ljudsko energetsko obličje bilo u obliku sfere dok je danas jajastog oblika, a što mogu opaziti vidovnjaci njegove magijske loze. Dakle, čovek je napredovao merilima jednog uskog materijalističkog pogleda na svet, u okviru sagledavanja osobenog za jedan položaj skupne tačke. Međutim, mi koji težimo da stvari sagledavamo metafizički, ne samo da moramo odbaciti te tvrdnje nego i sam materijalistički pogled na svet. Ne možemo materijalističkim merilima procenjivati stvari metafizičke prirode. U svakom slučaju, danas postoji velika mogućnost da mnogi ljudi ostvare značajne spoznaje i usavršavanja znanja i veština, ali daleko od toga da se opšta situacija čovečanstva može nazvati napretkom. Na primer, u oblasti ezoterije, možemo pronaći mnoštvo knjiga i informacija na tu temu, ali hoćemo li biti u stanju da sretnemo pouzdanog čoveka, adepta, baštinika neke određene grane ezoterizma? Ezoterijske i mistične škole danas nisu ništa manje zatvorene nego pre hiljadu ili više hiljada godina. Ono čega je danas više u tom pogledu jeste broj neznalica i manipulanata u svim tim oblastima, među koje ubrajam i one što vode neke takve navodno autentične škole.

Pogledajmo čega još nije bilo nikada pre. Nikada pre (da je to nama poznato) na planeti nije živelo oko 8 milijardi ljudi niti je ljudska nejednakost bila toliko izražena kao u današnje vreme. Istovremeno, nikada pre čovečanstvo nije živelo pod režimom vladavine novca, a što ukazuje na materijalistički duh vremena. Nikada pre ljudska svest nije bila u tolikoj meri materijalistička nego danas, a sama ta činjenica ukazuje na napredak materijalne civilizacije i opadanje duhovnih karakteristika velike većine čovečanstva (svaka čast pojedincima). To što smo danas prevazišli tradicionalne tabue posledica je uništenja tradicionalnog sveta, a što ne znači kako sada živimo bez ikakvih tabua. Danas su na delu drugačiji tabui, u skladu sa duhom vremena. Dalje, nije stvar u tome da većina čovečanstva danas bolje živi, nego da se iz materijalističke perspektive ne mogu sagledavati metafizička pitanja kao što je recimo duhovni napredak (čak je i sama ta formulacija upitna). Drevne religije imale su jasno unutrašnje metafizičko jezgro, što je u vremenu širenja hrišćanstva u velikoj meri uništeno. Samo hrišćanstvo, budući siromašno duhom i bez višeg transcendentalnog smisla, nije moglo izgraditi ezoterijsko duhovno jezgro, nego je mestimično iskrilo verski obojenim misticizmom, a što u suštini nije imalo nekog posebnog uticaja na glavni tok koji se vremenom vulgarizovao i izrodio u dobro nam poznati sekularizam. Nije li Alister Kroli za epohu vladavine hrišćanstva upotrebio izraz „era vulgaris“ koja je majka ovog našeg još vulgarnijeg vremena? 

Tokom svog postojanja hrišćanstvo nije izgradilo strukturisano ezoterijsko duhovno jezgro. Nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati središnja ezoterijska hrišćanska struktura, jer je samo hrišćanstvo utemeljeno na instituciji Crkve, koja je egzoterne prirode, a ne na ezoterijskom tajnom društvu posvećenika. Crkva nije i ne može biti tajno društvo već univerzalna zajednica. U hrišćanstvu nema autoriteta izvan Crkve niti u njoj postoji legitimna i autoritativna ezoterijska struktura. Ne sporim metafizičke aspekte hrišćanstva, mistično hrišćanstvo, ali unutar hrišćanske tradicije nije postojalo nikakvo strukturisano ezoterijsko jezgro. Tako nešto jednostavno nije svojstveno hrišćanstvu kao religiji. I sama ta činjenica ima svoje posledice, a jedna od njih je proces sekularizacije. Hrišćanstvo nije elitistički kult ili tip religije. U hrišćanstvu ne postoje nivoi posvećenja, niti su neki njegovi aspekti nedostupni bilo kome osim uskom krugu adepata. Hrišćanstvo je u tom smislu izraz egalitarizma. Ono ne sadrži više i niže istine, nema gradacije. Tačno je da su postojale hrišćanske ezoterijske struje i mistični oblici, ali takve pojave nikada nisu bile u njegovom središtu, već su glavne tokove određivale uglavnom razne interesno-dogmatske klike. Međutim, ono čega je u hrišćanstvu bilo u obilju, jesu veliki intelektualci čije je delovanje utrlo put ustanovljavanju vladavine razuma.

Prioritet boljeg života je opšti izraz za ono što znamo pod specifičnim nazivom „američki san“. U knjizi „Zajahati tigra“, Julius Evola je tvrdio da između materijalnog siromaštva i duhovne bede ne postoji nikakva veza i da samo najnižim i najglupljim slojevima društva možete nagovestiti kako je formula sreće i ljudskog integriteta ono što se s pravom naziva idealna životinja, blagostanje kao kod stoke. Po Evoli, ne postoji veza između smisla života i uslova ekonomskog blagostanja. Pravi smisao ekonomskog i socijalnog mita jeste da je to sredstvo unutrašnjeg otupljivanja usmerenog ka izbegavanju problema egzistencije lišene svakog smisla i da učvrsti suštinski besmisao života savremenog čoveka. Evola primećuje da veliki deo čovečanstva Zapada smatra prirodnim postojanje lišeno stvarnog značenja nepodređeno nekom višem načelu, tako da su se ljudi pomirili s tim da žive što podnošljivije i što je manje neprijatno moguće.

Mi živimo u vremenu opšteg mediokritetstva, skepticizma i izveštačenosti, dok su naše veze sa prirodom sve tanje. Čovečanstvo je na ovom svetu postalo kao slon u staklarskoj radnji. Ljudi se ponašaju suviše nadmeno, ne poštuju prirodu, ne poštuju sami sebe, jedni druge. Hoće da pametuju a nemaju kapaciteta, znanja i veštine. Nemaju mudrosti. Ekosistem nikada pre nije bio toliko uništen kao u naše vreme. Iza egipatske civilizacije, na primer, ostale su piramide i hramovi, kao što su iza gotovo svih iščezlih civilizacija ostali objekti sakralne prirode, a što ukazuje da su najtrajnije građevine one posvećene duhovnim svrhama. Iza aktuelne civilizacije ostaće samo gomila đubreta i opasne radioaktivne materije koje će se raspadati ko zna koliko dugo. Mi smo jedina civilizacija koja je zaprljala okeane. O kakvom napretku govorimo? Pogledajmo kako je u najnaprednijoj državi prve polovine XX veka prošao jedan genije Nikola Tesla. Mogli smo imati besplatnu energiju, pa ipak na snazi su i dalje fosilna goriva i proizvodnja struje koja se naplaćuje, bila ona „zelena“ ili „crna“. Može biti da imamo lekove skoro za sve bolesti (što je upitno), pa ipak leče se oni koji imaju da plate, što ukazuje na ispravnost moje teze o tome da je ljudski karakter ostao nepromenjen, samo su sredstva uništenja danas efikasnija. Osim toga, mi nemamo lekove za mnoge otrove koje smo sami stvorili.

Franz Sedlacek

U naše vreme socijalni darvinizam je izraženiji, ali to je posledica veće društvene pokretljivosti i otuđenosti. Danas lakše možemo napustiti naše mesto rođenja i jednostavno se odseliti na drugi kontinent, ali je to od slabog značaja u pogledu duhovnog usavršavanja čoveka. Sa druge strane, australijski Aboridžini, za koje se smatra da već 50.000 godina žive na tom kontinentu, za sve to vreme nisu izgradili ništa. Ostavili su samo crteže po pećinama. Hoćemo li ih zbog toga, baš kao i britanski protestantski kolonizatori Australije, smatrati manje vrednim, primitivnim, podljudskim? A malo ko zna koliko je aboridžinska kultura duboka, magijska i bogata sadržajem. Sada dobar deo tog naroda „uživa“ blagodeti moderne civilizacije, i poput severnoameričkih Indijanaca, traži smisao u alkoholu, drogama, umirući od bolesti uzrokovanih šećerima i lošom ishranom. Njihove zajednice se polako raspadaju i gube religijsko-magijsku vezu sa precima. Veliki napredak!

Poslednji veliki prorok Zapada, Alister Kroli, bio je za života (i još uvek je) izvrgnut ruglu i satanizaciji, u ambijentu kojim vladaju tabloidi i vulgarna svetina, i to u zemlji koja je u njegovo vreme civilizacijski bila najnaprednija. On je na jednom mestu napisao kako čovečanstvo očekuje barem još pet stotina godina mraka dok ne zaiskri svetlost novog eona koja bi onda proizvela stvarnu promenu. Ovo što gledamo, što nazivamo napretkom, da upotrebim Krolijeve reči, jesu „abortusi novog eona“. Taj napredak je jedno bezvredno đubrište za šta će biti potrebni vekovi da se počisti sa lica Zemlje. Međutim, mi nemamo garancije da će se to tako i dogoditi jer budućnost je velika nepoznanica.

U naše vreme ljudska svest je dobila mogućnost rasta i širenja, ali je uglavnom postala još suženija, egocentrična. Data reč više ništa ne vredi, jer nikome se ne može verovati čak i kada nešto potpiše a kamo li kad se zakune ili obeća da će nešto ispuniti ili neće. Nije mi namera da idealizujem prošlost, ali naše vreme ne smatram ni po čemu boljim, samo drugačijim i u neku ruku jedinstvenim. Ono što je posebno zanimljivo i jedinstveno, jeste to da čovečanstvo danas nema više nekoliko paralelnih civilizacija, nego postoji samo jedna, i to ona koju sam nazvao pseudocivilizacijom, budući da predstavlja obezdušenu mešavinu većine prethodnih civilizacija na nosećem temelju tzv zapadne, odnosno evropske civilizacije. Druge civilizacije polako gube svoja osnovna svojstva i postaju karakteristični oblici pseudocivilizacije. Govoreći o kulturološkom odnosu i modernoj interakciji između Istoka i Zapada, Julius Evola kaže da Istok sada prati Zapad te sve više podleže idejama i uticaju koji su nas doveli tu gde jesmo, modernizujući se i uzimajući naše iste sekularne oblike materijalnog života. U tom procesu ono tradicionalno sve više gubi ovozemaljsko tlo i odlazi na marginu.

Šta danas znači biti tradicionalan ili biti tradicionalista? Danas se mnogi predstavljaju kao takvi, ali ono što se uglavnom može videti, jeste parada mediokritetskih klovnova koji po društvenim mrežama vitlaju heraldikom. Temelj tradicije je u identitetu, a kako je vreme u kome živimo u dobroj meri epoha „projektovane“ istorije, a ne istorije kao stihijskog procesa, tako je i identitet projektovan a ne oblikovan u stihijskim nepredvidivostima i izazovima. U tom smislu bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi izgledalo sučeljavanje onog projektovanog sa iznenadnom provalom stihijskog. Na ličnom planu to bi se odrazilo panikom ili ludilom, a na kolektivnom civilizacijskom katastrofom. Mi smo danas mnogo ranjiviji nego naši preci još do pre samo stotinu godina.

Ne postoji više predmet tradicionalnog protiv kojeg bi se emancipatorski duh modernog i razumnog pobunio. Umesto toga, taj duh se podelio na onaj brži i onaj nešto sporiji (brži i sporiji u nihilizmu, u ovaploćenju kulturnog i duhovnog ničeg), pa je ovaj brži i avangardniji onog sporijeg i zaostalijeg nazvao konzervativnim i tradicionalnim. I što je najgore od svega, ovaj sporiji se rado poistovetio sa tom etiketom, što je bolje nego suočiti se sa sopstvenom ništavnošću koja nije ništa manja nego onog koji sebe smatra naprednim. To je kao kada bismo ideološku desnicu proglasili tradicionalnom, konzervativnom i iracionalnom, a ideološku levicu avangardnom, razumnom, naprednom i emancipatorskom. Niti je desnica tradicionalna, konzervativna i iracionalna, niti je levica avangardna, razumna, napredna i emancipatorska. Obe su, zapravo, jedno veliko ništa, izraz nihilizma duha vremena. Nihilistička pećnica se podelila budući da nema više šta da troši i sagoreva, okrenuvši se tako sama protiv sebe. Leva ruka ujeda desnu i obrnuto. Današnji tradicionalista se nalazi pred velikim problemom jer, kao što sam već istakao, ne postoji više ono za šta bi se mogao uhvatiti i stvoriti svoje uporište. Veliko ogledalo tradicije je razbijeno, a krhotine nisu dovoljne da se sagleda celokupna slika koja je, između ostalog, odraz čoveka u vremenu.

U većini današnjih ljudi besni unutrašnji sukob i postoji konfliktna psihološka napetost, što nije tlo pogodno za razvoj identiteta kakav je postojao u okvirima sveta kojeg bismo mogli nazvati tradicionalnim ili tradicijskim. Moderni čovek je čovek laži, jer on pre svega laže sebe, živeći pod maskom lažnog i varljivog identiteta, nevezano od toga kakvo je njegovo ideološko ili političko usmerenje. Otud je drevni poziv „upoznaj samoga sebe“, kako Evola primećuje, za današnjeg čoveka gotovo neupotrebljiv, neostvariv, čak nepraktičan, pa i fatalan. Ako malo zavirimo u dušu današnjih ljudi otkrićemo strašnu pustoš. Kako u toj nigdini pronaći središte sopstvenog bića oko kojeg bi istkali niti integriteta i utemeljili identitet, koji, kao što sam već rekao, čini osnovu tradicije i tradicionalnog? Ko bi se danas uopšte bavio tako zaludnim poslom kada je praktičnije pridružiti se lajavim psima levice i desnice u permanentnom građanskom ratu unutar pseudocivilizacije.

U naše vreme temelj identiteta pripada, da upotrebim izraz iz Krolijeve „Knjige zakona“, „psima razuma“. Otud je potrebno razviti indiferentnost prema svemu što se u današnje vreme smatra društvenim vrednostima i moralnim normama. Te tzv vrednosti nemaju nikakvo ishodište i uporište. Sa druge strane, napredak je u sećanju, kako kaže Dragoš Kalajić, a današnji ljudi žive u zaboravu, u kolektivnoj senilnosti, jer ne znamo ko smo i šta smo. Ako to ne znamo onda još manje znamo gde se nalazimo i kuda idemo. Naš idejni horizont je stoga hologramski. Čovečanstvo će se osloboditi i uzdići kao Feniks, iz pepela modernog sveta, ili će nestati sa lica Zemlje u sunovratu idiokratije.