Geografija Hada i geozofija

Yukhym Mykhailov

U najranijim slojevima grčke misli (Homer, Ilijada i Odiseja), Had je pre svega maglovito, podzemno carstvo senki, bez jasne moralne ili topografske diferencijacije. Svi mrtvi, bez obzira na životna dela, odlaze u isto područje, tj asfodelske livade, sivu i bezličnu ravnicu. Had je ovde gotovo sinonim za podzemlje u celini, dok je njegova „geografija“ minimalna: ulaz, reka (Stiks), i opšti prostor boravka duša. Nema još sistematske podele na kaznene i blažene zone. 

Kod Hezioda (Teogonija) dolazi do ključnog razdvajanja pojmova: Had, Tartar i Ereb postaju različite kosmičke zone, raspoređene vertikalno. Ereb je prvobitna tama, međuprostor između sveta živih i dubljih oblasti podzemlja; često zamišljen kao senoviti prolaz ili predvorje Hada. Sam Had je carstvo mrtvih u užem smislu,  mesto gde borave duše ljudi, dok je Tartar najdublji i najudaljeniji sloj kosmosa, zatvor za titane i kosmičke neprijatelje bogova. Ova trodelna struktura pokazuje uticaj orijentalnih kosmologija (mesopotamske i anadolijske), u kojima podzemlje ima stratifikovanu, hijerarhijsku strukturu. 

Od 6. veka p.n.e. nadalje, pod uticajem orfizma i pitagorejstva, Had dobija etičku dimenziju. Podzemlje se sada deli na jasno diferencirane oblasti: Asfodel kao neutralna zona za „obične“ duše; Tartar: mesto kazne za teške prestupnike (Sizif, Tantal, Iksion); sada više nije samo kosmički zatvor, već i moralni pakao; i Jelisejska polja (Elizijum), kao blaženo područje za heroje, pravednike i inicirane. Geografija Hada postaje sudbinska mapa, a ne samo prostor boravka senki.

Kod Platona (npr. Fedon, Gorgija, Država – mit o Eru), Had je detaljno strukturisan kroz rečni sistem: Stiks (zakletva bogova), Aheront (reka žalosti), Kokit (reka jauka), i Flegeton (vatrena reka). Ove reke razdvajaju i povezuju oblasti Hada, Tartara i prelaznih zona. Sud duša (Minos, Radamant, Eak) postaje centralni mehanizam prostorne raspodele. Had se ovde približava metafizičkoj topografiji, a ne mitološkoj karti.

Na jednom mestu u knjizi „Geozofija“, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, poznati britanski okultista Džejk Straton-Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma koje čine Nebo, Zemlja i Podzemlje. Po njemu Platonova tripartitna šema predstavlja vertikalnu podelu, gde je gore dobro i veće, a dole loše i manje. Ovi nivoi sličnu su onim što se u hrišćanskoj kulturi naziva Rajem, Zemljom i Paklom, ali u ovom smislu to se znatno razlikuje od starijih grčkih ideja o zagrobnom životu, gde je podzemni svet bio boravište mrtvih, dobrih ili loših. Kazna i nagrada su takođe značajni elementi Platonove eshatologije, koja se može uporediti s orfičkim idejama o iskupljenju. Po Straton-Kentu, Platonovo odstupanje od starog modela zagrobnog života deluje kao prekretnica koja je prethodila još većem odstupanju u poznijoj antici. To je uključivalo različite projekcije zagrobnog života uglavnom, ili u potpunosti, u nebo. U mnogim slučajevima ovo je podrazumevalo prenošenje ili projekciju geografije Hada na nebo sa svim pripadajućim važnim mitološkim lokacijama. 

Takav razvoj, primećuje Straton-Kent, povezan sa vavilonskom astrološkom mišlju, predstavljaju ključnu fazu u razvoju onog što uslovno možemo nazvati zapadnom ili evropskom magijom. Po Straton-Kentu, mnoge karakteristike zapadne magije kakvu poznajemo posledica su pomenutog razvoja. U Platonovom mitu, kako naglašava Straton-Kent, Asfodel je u Hadu vazdušno mesto, u gornjoj atmosferi, dok Tartar ostaje pod zemljom. Kasnije je to prošireno, kao kod Plutarha, za koga reka Stiks teče od Zemlje ka Mesecu, a Asfodel se prenosi na prostor između Zemlje i Meseca, koji igra veoma uočljivu ulogu u Plutarhovoj eshatologiji.

Smatram veoma zanimljivom Straton-Kentovu opasku o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti. Verovanto se to desilo pod uticajem starijih kultura. Osim vavilonskog uticaja, imajmo na umu i da se kod Egipćana večni život projektovao u zvezde, a ne u podzemlje. Nešto biva večno jedino ukoliko je okovano u zvezde i projektovano na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. Recimo, u zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja. 

Odilon Redon

Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi „Šamanizam“. Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. 

Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje pretežnog ljudskog materijala, mogućnost prelaženja nivoa imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao hebrejskog glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika: zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je kapija ka nebeskim sferama ili podzemlju i obrnuto. Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.

U knjizi „Šamanizam“, Elijade je pisao da su Turanci, kao i brojni drugi narodi, zamišljali nebo kao šator. Mlečni put je šav a zvezde otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta, otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba. S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i tada se pojavljuju meteori. Elijade navodi da se nebo posmatra i kao poklopac. Tako se događa da ono nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Elijade pominje da Samojedi Severnjaču nazivaju Klinom neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv imamo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci Severnjaču smatraju stubom. Ona je zlatni stub Mongola, Kalmika i Burjata, zatim gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Upućenima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin.

U zaključku, ono što predlažem nekom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili nanovo tumači) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz „geozofija“ kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju, ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.