Geozofija

Yukhym Mykhailov

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Većina posvećenih proučavanju ezoterijskog i okultnog, koriste i prihvataju zdravo za gotovo mnoge uobičajene izraze kojim su označene i nazvane određene pojave, entiteti ili bića. Tako ćemo pojmove poput demona, neorganskih bića, elementala, klipota, anđela, larvi, senki itd, bespogovorno preuzeti i koristiti kao činjenice bez da smo iste iskusili, ili smo ih iskusili ali nismo razumeli šta smo to zapravo iskusili. Često sopstvena iskustva tumačimo ključevima koje suštinski ne razumemo niti smo u njih na ispravan način upućeni, nazivaćemo ih ovim ili onim imenom bez da smo sigurni u ispravnost takvog izbora. Smatram da je bolje za sopstveno iskustvo, spoznaje i metode koristiti lične izraze i simbole, makar se ovi ne uklapali niti u jedan poznati nam sistem. To nije nimalo lak zadatak. Ukoliko je vaš izbor da sledite neki od poznatih sistema u bilo kom obliku, onda je takva kreativnost uglavnom izlišna, osim u detaljima koji mogu imati veći ili manji značaj, mada, što i to ne reći, ta vaša mala inventivnost može biti ključna po vaš dalji razvoj.

Ukoliko niste skloni poznatim sistemima, onda nemate izbora nego da stvorite vlastiti. Moram odmah naglasiti kako je to bezmalo nemoguć zadatak za nekog ko počinje ni od čega. Stoga je potrebno biti deo nekog sistema i dosegnuti neki nivo u datim okvirima. Ovaj odeljak namenjen je upravo onima koji su, sledeći neki sistem, došli do jedne tačke i tu stali, bilo da su odustali svojom voljom, bilo da su loše vođeni od strane nekih koji su se možda zaustavili par koraka ispred njih. Nebitno šta je od toga istina, jer ovde je u fokusu potreba za stvaranjem sopstvenog puta, sopstvenog sistema, a prvi korak u tom pravcu jeste imenovanje stvari, pojava, iskustava, stanja i entiteta sopstvenim izrazima. Nije važno koliko ti izrazi imaju smisla i koliko su uporedivi ili uklopivi sa pojmovima i izrazima drugih sistema. Sve što vama ima smisla drugima može izgledati posve besmisleno, ali neka vas to ne brine. Jedina stvar koja uopšte nema nikakvog smisla jeste objašnjavati drugima šta je vaš sistem, i šta tačno znači neki izraz, gest, radnja ili simbol.

Prvi korak u stvaranju sopstvenog sistema jeste izvrtanje postojećih predstava naglavačke. To je upravo ono što je u određenoj meri uradio Alister Kroli stvarajući sistem teleme. Isto je uradio i Isus Hrist ili recimo Šabataj Cvi, izvrćući temeljne pretpostavke judaizma. U tom smislu, svaki tvorac autentičnog sistema jeste revolucionar. Svaki revolucionar jeste vesnik katastrofe, što nas dovodi do premisa revolucije katastrofe. Naslov ovog odeljka pozajmio sam od britanskog okultiste Džejka Stratona-Kenta. Zapravo, rado sam izraz preuzeo i njime obuhvatio čitav spektar mojih nazora koji najverovatnije nemaju veze sa Straton-Kentovim idejama, ali kako odoleti tako bremenitom izrazu kao što je geozofija!? U tom smislu i sam Straton-Kent spada među one koji izvrću ustaljene predstave ne bi li tako raščistili Augijeve štale okoštalih i toksičnih ideja.

Na jednom mestu u knjizi „Geozofija“, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, Straton-Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma koje čine Nebo, Zemlja i Podzemlje. Po njemu Platonova tripartitna shema predstavlja vertikalnu podelu, gde je gore dobro i veće, a dole loše i manje. Ovi nivoi sličnu su onim što se u hrišćanskoj kulturi naziva Rajem, Zemljom i Paklom, ali u ovom smislu to se znatno razlikuje od starijih grčkih ideja o zagrobnom životu, gde je podzemni svet bio boravište mrtvih, dobrih ili loših. Kazna i nagrada su takođe značajni elementi Platonove eshatologije, koja se može uporediti s orfičkim idejama o iskupljenju. Po Straton-Kentu, Platonovo odstupanje od starog modela zagrobnog života deluje kao prekretnica koja je prethodila još većem odstupanju u poznijoj antici. To je uključivalo različite projekcije zagrobnog života uglavnom ili u potpunosti u nebo. U mnogim slučajevima ovo je podrazumevalo prenošenje ili projekciju geografije Hada na nebo sa svim pripadajućim važnim mitološkim lokacijama. Takav razvoj, primećuje Straton-Kent, povezan sa vavilonskom astrološkom mišlju, predstavljaju ključnu fazu u razvoju onog što uslovno možemo nazvati zapadnom ili evropskom magijom. Po Straton-Kentu, mnoge karakteristike zapadne magije kakvu poznajemo posledica su pomenutog razvoja. U Platonovom mitu, kako naglašava Straton-Kent, Asfodel je u Hadu vazdušno mesto, u gornjoj atmosferi, dok Tartar ostaje pod zemljom. Kasnije je to prošireno, kao kod Plutarha, za koga reka Stiks teče od Zemlje ka Mesecu, a Asfodel se prenosi na prostor između Zemlje i Meseca, koji igra veoma uočljivu ulogu u Plutarhovoj eshatologiji.

Smatram veoma zanimljivom Straton-Kentovu opasku o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti a čiji su uzroci, barem meni, prilično nejasni. Verovatno zato što je večno jedino ono što okujemo u zvezde i projektujemo na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. Recimo, u zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja ili zli demijurzi, odnosno arhonti gnosticizma. Pa kako se to zapravo desilo? Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi „Šamanizam“.

Odilon Redon

Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje pretežnog ljudskog materijala, mogućnost prelaženja nivoa imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika – zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je kapija ka nebeskim sferama ili podzemlju i obrnuto. Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.

U knjizi „Šamanizam“, Elijade je pisao da su Turanci, kao i brojni drugi narodi, zamišljali nebo kao šator. Mlečni put je šav a zvezde otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta, otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba. S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i tada se pojavljuju meteori. Elijade navodi da se nebo posmatra i kao poklopac. Tako se događa da ono nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Elijade pominje da Samojedi Severnjaču nazivaju Klinom neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv imamo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci Severnjaču smatraju stubom. Ona je zlatni stub Mongola, Kalmika i Burjata, zatim gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Upućenima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin.

U zaključku, ono što predlažem nekom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili nanovo tumači) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz „geozofija“ kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju, ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.