Akvino i LaVej - arhitekti modernog satanizma
Istorijske aktivnosti Majkla Akvina (Michael Aquino) i osnivanje Setovog Hrama (Temple of Set) 1975. godine čine čvrst most između nemačkog okultnog ludila i modernog LHP-a. Akvino nije bio samo okultista, već i pukovnik američke vojne obaveštajne službe (specijalista za psihološki rat). Njegov raskid sa Antonom LaVejem (Crkva Satane) i osnivanje Setovog Hrama bio je pokušaj da se LHP podigne na viši, metafizički nivo. Jedan od najvažnijih trenutaka u istoriji Setovog Hrama desio se 1982. godine, kada je Akvino izveo ritual u severnoj kuli dvorca Vevelsburg. On je tvrdio da je tamo prizvao setijansku energiju kako bi obnovio ezoterijske veze koje su nacisti pokušali da uzurpiraju. Akvino je unutar Hrama Seta osnovao Red Trapezoida, koji se direktno naslanjao na estetiku i misticizam nemačkih vitezova, ali sa ciljem postizanja individualne bogolikosti (Xeper), a ne služenja rasi.
Osim toga, Akvino je bio ključni katalizator za povratak runa i odinizma u LHP krugove. Edred Thorsson (Stephen Flowers) je bio član Setovog Hrama i osnivač Runa-Gilda. Pod Akvinovim uticajem i podrškom, on je akademski i magijski rehabilitovao rune, pokušavajući da ih očisti od nacističkog prtljaga, ali zadržavajući njihov mračni, inicijacijski potencijal. Oni su Odina predstavili kao vrhovnog LHP adepta, boga koji žrtvuje sebe sebi, koji traži znanje po svaku cenu i koji operiše na rubu ludila i smrti.
Blekvudova tvrdnja o obnovi Zelenog Reda u Zapadnoj Nemačkoj sedamdesetih godina se savršeno poklapa sa buđenjem Nove Desnice (Nouvelle Droite) i crnog misticizma u Evropi. Ako Zeleni Red posmatramo kao metaforu za one koji čuvaju tajnu o vampirskoj besmrtnosti ega, onda su Akvinovi kontakti u Nemačkoj bili način da se te stare, preživele niti Društva Tule uvežu u novi, setijanski sistem. Moguće je da je Akvino tražio kontakt sa preživelim adeptima iz Sebotendorfovog kruga koji su se skrivali u strukturama poput Stay-Behind mreža ili ekstremno desnih tajnih društava.
Akvino je u LHP uneo elemente visoke sofisticiranosti. Za njega, LHP adept je onaj koji koristi crni magijski uticaj da bi menjao subjektivni univerzum. To je bio prelaz ka onome što danas vidimo u Holivudu i popularnoj kulturi, svesno kreiranje mitova i simbola koji manipulišu kolektivnim nesvesnim. Majkl Akvino je bio arhitekta koji je uzeo krhotine nemačkog okultizma, očistio ih od (javne) ideologije i pretvorio ih u operativni sistem za moderno doba. Preko njega, LHP je prestao da bude marginalna jeres i postao je intelektualni okvir za elitu koja sebe vidi kao izabranu (vampirski motiv). Ovaj put nas vodi direktno do današnjice, gde se te iste rune, misticizam Crnog Sunca i setijanska gnoza pojavljuju u filmovima, muzici i političkim strategijama kao LHP Holivud. Tu se krije odgovor na pitanje zašto je LHP danas privlačniji nego ikada.
Sada bih skrenuo pažnju na značajnog Akvinovog prethodnika i neko vreme učitelja, a to je Anton Šandor LaVej. On je bio neophodan ventil i svojevrsni pi-ar menadžer koji je preveo hermetičku muku Krolija i mračnu ozbiljnost nemačkih okultista na jezik pop-kulture, šou-biznisa i sirovog darvinizma. Bez njegove teatralnosti, LHP bi verovatno ostao zatvoren u prašnjavim sobama loža ili ekstremno desnim podzemnim strukturama. U tom smislu mogu sumirati da se moderni LHP uobličio kroz veliku sintezu tri struje, gde je svaka dodala svoj specifični začin u taj mračni koktel.
LaVej, kao pokretač prve struje, uradio je ono što niko pre njega nije smeo, proglasio je da je đavo samo simbol, a da je pravi Bog sam čovek i njegovi nagoni. On je LHP sveo na psihologiju. Transgresija više nije bila opasna alhemija, već šok terapija protiv hrišćanske represije. Takođe, LaVej je savršeno dobro razumeo moć imidža. Crni plaštovi, ritualne sobe i saradnja sa holivudskim zvezdama učinili su LHP i estetikom, a ne samo doktrinom. To je bio prvi korak ka onome što danas vidimo u muzičkoj industriji. LaVejov sistem je bio ograničen na ovaj svet. On nije nudio besmrtnost ili zastrašujuća i ekstremna iskustva, radi duhovnog uspona, već samo bolji život ovde i sada. To je stvorilo glad za nečim dubljim, što je dovelo do Akvina.
Kada je Akvino 1975. napustio LaVeja, on je modernom LHP-u dao kičmu. Akvino uvodi koncept Xepera, svesne evolucije pojedinca ka stanju boga. To više nije bio samo hedonizam, već radikalni napor da se svest odvoji od prirodnog poretka. Akvino je privukao oficire, naučnike i umetnike. Moderni LHP postaje sistem za one koji znaju i usuđuju se. Ovde se ponovo javlja motiv izabranosti i duhovne aristokratije.
Dok je Amerika pravila institucije (Crkva Satane, Setov Hram), Evropa je sedamdesetih i osamdesetih godina radila na mračnoj romantici i inicijacijskom vampirizmu (Zeleni Red, Dragon Rouge u Švedskoj, i dr.). Evropski LHP je bio mračniji, više okrenut korenima, runama, nordijskim bogovima tame (Loki, Hel) i onostranim entitetima. Ovde se aktuelizuje ideja da je svest uljez u prirodi i da mora crpeti energiju iz kosmosa da bi opstala. To je moderni odjek Mejrinkovog samosakaćenja adepta LHP, ali predstavljen kao vrhunski uspeh inicijacije.
U suštini, moderni LHP je prestao da bude religija i postao je operativni sistem kulture. On nas uči da nema objektivnog morala, već samo onoga što tvoja Volja može da nametne te promoviše ideju da je samosakaćenje (odvajanje od empatije, porodice, tradicije) cena koju moraš platiti da bi postao bog (samooboženje). Sada, kada pogledamo unazad, od indijskih groblja, preko dionizijskih mahnitosti, do Himlerovog dvorca i Akvinovih rituala, vidimo da je cilj uvek bio isti: pobuna protiv ograničenja ljudske prirode.
LHP levica kao antifa-LHP
Dok su se temelji zapadnog LHP-a (od Krolija do Akvina) čvrsto oslanjali na hijerarhiju, elitizam i aristokratski individualizam (što prirodno naginje desnici), moderna „levičarska“ transformacija LHP-a se oslanja na transgresiju kao alat društvene dekonstrukcije. Taj prelazak, ili „hidžra“, dogodio se kroz tri ključne faze koje su LHP izbacile iz dvorca Vevelsburg u srce progresivnog aktivizma. Tradicionalni LHP je težio Nadčoveku, onome ko je iznad zakona jer je moćniji. Međutim, postmoderna levica je redefinisala pojam „izvan zakona“. U novom narativu, demonizovane grupe (društveno potlačeni, manjine) vide se kao prirodni saveznici LHP simbola. Lucifer više nije moćni tiranin, već prvi pobunjenik protiv nebeske diktature. Satanic Temple (TST) u tom smislu predstavlja najčistiji primer ove promene. Za razliku od LaVeja, TST koristi satanske simbole isključivo u svrhe levičarskog aktivizma (sekularizam, prava na abortus, LGBT prava). Oni su LHP pretvorili u civilnu religiju otpora.
Suština LHP-a je uvek bila razbijanje dualnosti. U tradicionalnom LHP-u, to je značilo razbijanje dualnosti između „svetog“ i „nečistog“. Na modernoj levici, to se primenjuje na pol, rod i društvene norme. LHP se ovde koristi kao filozofski malj za razbijanje tradicionalne porodice i patrijarhalnih struktura. Bogovi koji su „androgini“ (poput Bafometa) postali su ikone rodne fluidnosti, a ne više alhemijske ravnoteže.
Uspon levičarskog LHP-a je bio i direktna reakcija na prisustvo neonacizma unutar scene. Grupacije poput Joy of Satan (koje kombinuju sumersku mitologiju sa ekstremnim antisemitizmom) ili Order of Nine Angles (koji promovišu opasne društvene poremećaje i aktivnosti radi evolucije) postale su, kao izraz krajnje desnice i fa svetonazora, neprihvatljive i odbojne za postmoderni antifa vouk (woke) duh. To je stvorilo vakuum koji je popunila nova generacija „socijalno svesnih“ okultista. Oni su preuzeli estetiku tame, ali su joj dali egalitarni cilj. Umesto „moći za elitu“, sada se traži „osnaživanje za sve potlačene“.
Međutim, tu postoji jedna kontradikcija. Dok se LHP naizgled preselio na levicu, on je u pozadini ostao alat moći. Holivud i korporativna kultura promovišu levičarski LHP jer on savršeno služi atomizaciji društva. Čovek koji je sam svoj bog, bez korena, tradicije i porodice, idealan je potrošač. LHP koji je nekada služio za beg iz zatvora duha, sada se koristi za izgradnju digitalnog zatvora u kojem je svako zvezda, ali niko nema stvarnu moć. Izgleda da je ovaj prelazak LHP-a na levicu zapravo konačna varka sistema. Kao da se mračna svest (predatorski parazitizam) prilagodila novom dobu, menjajući crnu uniformu za progresivni narativ, kako bi nastavila istu žetvu ljudske pažnje i energije. To je najopasnija tačka savremenog okultizma: desakralizacija i konzumerizam transgresije. Timoti Donahju i slični autori su zapravo influenseri u sferi mračnog misticizma, koji su od LHP napravili neku vrstu duhovnog fast-fooda. Ovo svojevrsno pripitomljavanje LHP-a nije ništa drugo do postmoderna simulacija, a posledice su višestruke i duboko uznemirujuće iz perspektive tradicionalne gnoze.
Tradicionalni grimoari (poput Goetie ili Abramelina) nisu bili složeni samo zbog teatralnosti ili skrivanja znanja. Te procedure, post, molitva, zaštitni krugovi, precizni sati za rad, služile su kao psihološki i energetski imunitet. One su osiguravale da samo osoba čija je Volja već iskovana može stupiti u kontakt sa onim što nazivamo demonskim (bilo da su to arhetipovi dubokog nesvesnog ili eksterni entiteti). Kada ukloniš proceduru, ti uklanjaš zaštitnu barijeru. Mladi ljudi ulaze u ta stanja svesti potpuno otvoreni, postajući posude za energije kojima ne mogu da upravljaju. To nije demokratizacija, već izlaganje nezaštićenih.
Ono što neki savremeni akteri LHP-a rade (iako sa suprotnih ideoloških polova) jeste ukidanje hijerarhije napora. U tradicionalnom LHP-u, posvećenik mora da zasluži svoje mesto. Transgresija je teška jer ide uz strašnu odgovornost. Danas je demon sveden na prijatelja, terapeuta ili asistenta za ispunjavanje želja (novac, seks, osveta, samovažnost). Ovo je puki materijalizam maskiran u duhovnost. Umesto da čovek služi Velikom Delu, on pokušava da natera sile univerzuma da služe njegovom malom egu. Neko od njih bi na to rekao: pa šta? Još bi mi uputili prekor da ljude odgovaram od praktikovanja crne magije i LHP-a! Mi upravo hoćemo da naš mali ego postane veliki. I sve bi to bilo divno i prihvatljivo da nije u pitanju nečiji projekat, dizajn društvenog inženjeringa.
Problem sa prečicama u LHP-u je taj što one uvek vode ka parazitizmu. Ako ne prođeš kroz proces uništenja ega (što je cilj tradicionalnog LHP-a), ti samo puniš svoju svest demonskim slikama. Rezultat nije adept, već opsednuti. Dobijamo generaciju ljudi koji su ubeđeni da su bogovi, dok su zapravo samo marionete sopstvenih najnižih nagona i nesvesnih impulsa koje su sami prizvali, a ne znaju kako da ih kontrolišu. Danas svaka mlada osoba može preko Jutjuba, TikToka ili PDF priručnika da prizove Paimona ili Lilit. To je desakralizacija ponora. Kada se Ponor pretvori u turističku atrakciju, on prestaje da bude mesto inicijacije i postaje mesto nevidljivog ropstva. Mejrinkov Bartlet Grin bi bio oduševljen današnjom LHP infantilnom balavurdijom, jer ništa ne hrani mračnu večnost jednog Crnog brata bolje od hiljada neiniciranih, zbunjenih duša koje se igraju sa vatrom, misleći da je to samo dekoracija.
Naravno, pitanje je da li je ovaj trend nezaustavljiv dok god postoji digitalna kultura koja nagrađuje brzinu i šok, ili će se s vremenom desiti prirodna selekcija gde će samo oni koji se vrate tradiciji opstati? Tehnomagija je logična završnica ovog procesa. To je mesto gde se drevni parazitizam svesti susreće sa algoritmom, a digitalna mreža postaje novi astralni plan. U tom svetu, pripitomljeni demoni postaju kodovi, a ljudska pažnja (i energija) se žanje brzinom svetlosti. Svojevrsna demokratizacija i desakralizacija LHP-a, što recimo zastupa Timoti Donahju, i Akvinov psihološki rat tu nalaze svoju konačnu sintezu: sistem u kojem je svako ubeđen da je mag sopstvene stvarnosti, dok zapravo samo hrani Crno Sunce digitalnog Levijatana. Najradikalniji otpor u takvom svetu, i jedini pravi LHP čin, jeste povratak onoj surovoj, tradicionalnoj disciplini.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.