Krajnje uopšteno, ono što smatram zajedničkim stajalištem većine savremenih poklonika LHP jeste anarhistički individualizam po kome nema dogme i nema poslušnosti. Naravno, neki bi rekli da to nije sasvim tačno, jer među onima koji sebe uvrštavaju u Put Leve ruke postoje međusobne nesaglasnosti povodom osnovnog određenja struje sa kojom se poistovećuju. Naime, nije svako ko se tako identifikuje priznat od strane svih kao takav. Nije svaki deklarisani satanizam neosporno deo LHP, niti svako ko ide tom stazom sebe vidi kao satanistu i crnog maga. Poznati britanski okultista Kenet Grant, učenik Alistera Krolija, je sebe i svoju magijsku grupu svrstao u LHP, ali je odbio svaki satanizam i crnu magiju. Kenet Granholm je opisao LHP kao izraz istovremeno širi i uži od pojma satanizam. Po Granholmu, LHP karakteriše ideologija individualizma, čak i kada to podrazumeva postojanje grupe i zajedničkog magijskog rada. Tu je uvek reč o ličnom napretku i razvoju. Druga karakteristika jeste cilj za postignućem samooboženja (self-deification), te naposletku imamo izraziti antinominalizam.
U idealnom smislu neko ko ide tim putem ne bi trebalo da se povinuje nikakvom autoritetu nego vlastitom instinktu, odnosno intuiciji. U još radikalnijem smislu, mogli bismo reći da je neko ko korača tim putem adept crne magije, odnosno istinski satanista. Crnu magiju, između ostalog, karakteriše volja za moć i izraženija beskrupuloznost. Osim što teži moći, posvećenik crne magije teži samooboženju i konačno – besmrtnosti, jer ta staza ima svoje načine i za to. Neko ko ide stazom Leve ruke nije gnostik, i nije vernik, već aktivno komunicira sa nevidljivim onostranim, ali bez prizivanja koje podrazumeva religijsko obožavanje. LHP nije vera već polje aktivnog delovanja.
Iz perspektive LHP, tzv Desna ruka je nešto svakako pogrešno, čak i mizantropsko, jer insistira na ograničavanjima, poštovanju hijerarhije, poslušnosti na osnovu vere u fikciju Boga ili bogova. Put Desne ruke, po mišljenju poklonika LHP, poništava sopstvo utapanjem u Boga, ili ništenjem u nirvani, kao i raznim učenjima o susprezanju instinkta i životinjske prirode čoveka. Verujem kako mnogi moderni ljudi imaju slične opšte stavove, ali ih to još uvek ne svrstava na stazu LHP. Ove polazne pretpostavke navodim kako bi čitalac shvatio koliko su osnovna gledišta LHP utkana u opšte raspoloženje i duh našeg vremena. Mi možemo rado prihvatiti mnoge stavove LHP iako bismo negirali bilo kakvu vezu, a kamo li poistovećivanje, sa onima koji su aktivno i svesno na tom putu. Mnogima poklonici LHP deluju kao nekakva sumanuta sociopatska i psihopatska mračnjačka strašila, ali bi se svakako iznenadili kada bi otkrili koliko zajedničkih tačaka imaju sa njima. U svakome od nas čuči skriveni satanista, ali se još uvek nije oslobodio. Naravno, nisu svi satanisti isti. I tu postoje nijanse i značajne razlike. Svugde, pa tako i na stazi LHP, postoje različiti oblici okultne ideologije.
Ukoliko bismo svet okultizma delili na htonsku i uransku prirodu, LHP bi svakako pripao onom htonskom. Upravo u toj htonskoj komponenti možemo tragati za istorijskim i mitološkim izvorima onog okultnog mentaliteta čije je jedno od ishodišta moderni LHP. U tom smislu, još jednom bih naglasio da tradicionalni tantristički LHP, pored određenih sličnosti, nije isto što i istoimena pojava u modernom okultizmu. Možda se u ovoj oceni neki ne bi složili sa mnom, ali metodologije radi, držaću se da je LHP nešto posve zasebno, autohtono i samoniklo, ali sa dubokim korenima u već postojećim okultnim tradicijama.
U knjizi Black Magick The Left Hand Path, Timoti Donahju veoma kompetentno i skoro akademski, obrazlaže osnovne pretpostavke LHP magijskog delovanja, ali sa stajališta tzv trećeg talasa satanizma. Kako on kaže, magija se sastoji od a posteriori znanja izvedenog iz empirijskog posmatranja natprirodnih događaja koji se dešavaju kroz ritualizovano eksperimentisanje. Po Timotiju, magijska praksa se može podeliti u tri kategorije: divinacija (primanje znanja i vizija sa tzv astralne ravni putem metoda proricanja, ili zurenja u kristale ili ogledala na poseban način); evokacija (prizivanje, zaposedanje, proterivanje ili ispoljavanje astralnih sila, odnosno duhova ili demona, i bacanje čini); i putovanje duše (što se odnosi na astralnu projekciju, odnosno ispoljavanje suptilnijeg energetskog tela u koje praktičar prenosi svoju svest i u tom obliku se kreće i deluje na astralnoj ravni i drugim suptilnijim dimenzijama postojanja). To iskustvo je slično lucidnom snu. O svim ovim metodama, koje, uzgred, nisu jedine, ali su najzastupljenije u modernom okultizmu, biće više reči u nekim narednim tekstovima na ovu temu.
Postoje razni oblici crnomagijskog posvećenja i inicijacijskog kontinuiteta koji imaju afričko i azijsko poreklo. Jednom prilikom, poznati okultista Stiven Skiner, koji se ezoterijom bavi i sa akademskog aspekta, pomenuo je postojanje kineskih crnomagijskih bratstava koji održavaju saveze sa demonima tokom čitavog niza generacija. Nešto slično bismo mogli reći i za određene oblike haićanskog vudua, zatim za kubanski Palo majombe ili brazilski Kimbanda kult, ali sve te stvari imaju utemeljenje u tradiciji. Savremeni zapadnjački profani satanistički LHP nema tradicijsku dubinu. Međutim, ono što je deo evropske mračne tradicije jesu inicijacijske crnomagijske vampirske loze. Pa ipak, te tradicije nemaju jasno određenu ideologiju niti proističu iz modernog okultizma, ali se u određenim detaljima dodiruju sa modernim i profanim LHP.
-uzajamnost – obe strane imaju korist jedna od druge;
-komensalizam – jedna strana ima koristi, a druga strana nema koristi, ali nema ni štete;
-parazitizam – kada jedna ima korist a druga trpi štetu.
-komensalizam – jedna strana ima koristi, a druga strana nema koristi, ali nema ni štete;
-parazitizam – kada jedna ima korist a druga trpi štetu.
Poput bioloških organizama, na istim načelima odvija se i astralna simbioza. Dodatno, ta simbioza može biti dobrovoljna i nedobrovoljna, i može biti kratkotrajna, povremena, dugotrajna ili stalna. Crni mag, nazovimo tako posvećenika LHP, stupa u dobrovoljnu trajnu zaposednutost od strane kooperativnih duhova. Ta vrsta zaposednutosti, po svedočanstvima nekih crnih magova, osim što je neophodna, nije nimalo zastrašujuća, nego čak prijatna, i može izazvati ekstatično zadovoljstvo. Poznati francuski crni mag Magister Clavus taj osećaj zaposednutosti od strane recimo goecijskih demona opisuje kao prijatan i topao, te dolazi iznutra, iz stomaka. Po njemu, destruktivna i nevoljna zaposedanja dešavaju se od strane vampirskih i zlonamernih, parazitskih entiteta, ali ne i od strane, rekao bih, etabliranih demona na koje su poklonici LHP upućeni. Sa druge strane, vredi istaknuti činjenicu dobro poznatu u hrišćanstvu, a to je zaposednutost Svetim Duhom. Takođe, u afričkim, afro-brazilskim i afro-karipskim kultovima i magijskim religijama imamo praksu zaposednutosti duhovima koji se prizivaju na kultni i organizovan način. Po toj praksi je posebno poznat haićanski vudu.
Rekao sam da je LHP pojava izrazitog individualizma i anarhičnosti, a što stoji nasuprot etabliranim organizovanim strukturama okultizma od kojih neke naginju ka LHP. Imajmo na umu da te strukture vode poreklo od rozenkrojcerskih, iluminatskih, paramasonskih i masonskih organizacija, a to su sve oblici Puta Desne ruke. U tom smislu Timoti pravi razliku između okultizma i magije, jer okultizam to su bratstva, redovi, njihove inicijacije, stepenovi, insignije, hijerarhija, struktura, dakle poslušnost. Otud se i istinska crna magija, po Timotiju onaj pravi LHP, nalazi izvan tih sputavajućih ikonografskih, misterijskih tajnih društava, njihovih dogmi i ograničenja. Sa stajališta crne magije, tajna društva se malo razlikuju od etabliranih crkvi. Iz tog razloga Timoti o njima govori kao o okultnom sveštenstvu. Možda će ovo mnogima zvučati čudno, ali sledeći ovu liniju možemo izvući zaključak kako nema velike razlike između Alistera Krolija i rimskog pape. Onima koji su stekli predstavu o Alisteru Kroliju kao crnom magu, o masonskim i paramasonskim tajnim društvima kao satanističkim organizacijama, ove tvrdnje mogu delovati čudno, ali napominjem kako ne postoji jedna usaglašena i neosporavana naučna definicija satanizma, pa ni toga šta je LHP. Otud bismo možda mogli podvući razliku između LHP satanista i ne-LHP luciferijanaca, što bi donekle odgovaralo stanju stvari. U tom smislu mogli bismo u ne-LHP luciferijance da svrstamo sve one grupe, organizacije i pojedince čija ideologija i praksa ne ispunjavaju striktne anarho-satanističke kriterijume.
Ono na šta Timoti obraća pažnju, čime se nadovezujem na prethodno rečeno, jeste razlika između magije i magike, s obzirom da i on koristi izraz magick, umesto klasičnog magic. Podsetiću, dodatkom slova K na kraj reči magija, Alister Kroli je hteo naglasiti razliku između njegove telemitske magije, nadahnute doktrinom Novog eona objavljenoj Knjigom Zakona, od magije starog eona spram čijih je formula on zauzeo jasan i revolucionaran otklon. Po Timotiju, magika je čin izazivanja uzroka na astralnom nivou koji se ispoljavaju promenama na fizičkom planu. Izvorno, on kaže: causing the astral force to effect physical phenomena. Zapravo, to je definicija magije u modernom okultizmu. Pa ipak, nabrajajući šta magika nije on tvrdi sledeće: nije religija, nije ogrtač, šešir i odelo, nije sveštenstvo, nije crkva niti red. Podsetiću, sledbenici Alistera Krolija jesu organizovani kao sveštenstvo Gnostičke katoličke crkve, i jesu organizovani u obliku posvećeničkih redova: Ordo Templi Orientis i A.A.
Šta magika jeste, Timoti kaže da je to prirodna sila koja deluje kao spojnica između astralnog i fizičkog sveta; praksa korišćenja astralne sile; te konačno magika je nauka. Zapravo, ova rečenica je u skladu sa Krolijevim shvatanjem magike. Ovako ispada da ukoliko sledimo Timotijevu nit dolazimo do zaključka da se tvorac magike zapravo bavio magijom. To je po malo apsurdno. Magija, dakle bez onog K, po Timotiju, jeste oblik politeističkog religijskog obožavanja koje je ustanovilo sveštenstvo određenih božanstava. Ukratko, magija je magijska religija. Time je naglašeno da u LHP nema obožavanja i nema sveštenstva. Anarhisti i komunisti bi se složili sa rečenim. Oni bi se posebno složili sa idejom oca modernog satanizma Šandora La Veja, da je LHP u suštini ateizam natprirodnog. Ako sam dobro razumeo, to bi bio heterodoksni satanizam, koji stoji spram onog ortodoksnog, koji svoje utemeljenje nalazi u okvirima, kako Timoti kaže, psihopatskih religija Bliskog istoka. Predočene pretpostavke jasno osvetljavaju jedan od suštinskih ciljeva LHP, a to je, kao što sam ranije pomenuo, samooboženje (self-deification), što crni magičari zapravo stalno navode. Nije li to jedna od Krolijevih maksima učenja Novog eona po kome je Bog čovek? Deus homo est! Imalo bi se mnogo toga naći zajedničko kod Krolija sa LHP. Mnogi akademski istraživači ezoterije, ali i sami praktičari, nisu uvek u stanju da se slože može li Kroli biti uvršten u LHP, ili je ipak negde desno. Moj stav je da kod njega možemo naći dosta toga što bi ga moglo uvrstiti na obe strane, a što ga možda pozicionira upravo negde na samoj sredini. No, ovo nije tekst o Alisteru Krolija, ali ne može se prenebregnuti njegov značajan uticaj na savremene tokove okultizma, a što uključuje i LHP.
I konačno, ono što nije nimalo iznenađujuće, Timoti govori o etici i moralu, ali ne bih ulazio u dublja razmatranja, već ću samo naglasiti njegov stav po kome LHP zapravo donosi radost i nema za cilj da naškodi drugima, osim ukoliko praktičar nije ugrožen tuđim delovanjem. Po Timotiju, LHP karakteriše nekoliko načela:
-profanost – desakralizacija i jeres;
-nadprirodno – astralni empirizam;
-egzistencijalizam – afirmacija postojanja;
-egoizam – uzdizanje sopstva.
-nadprirodno – astralni empirizam;
-egzistencijalizam – afirmacija postojanja;
-egoizam – uzdizanje sopstva.
On doktrinu LHP povezuje sa tri značajna imena filozofije na sledeći način:
-Aristotel / ideal sreće;
-Kant / univerzalna sekularna etika;
-Niče / volja za moć.
-Aristotel / ideal sreće;
-Kant / univerzalna sekularna etika;
-Niče / volja za moć.
Po Timotiju, tri su neophodna uslova za magijsko delovanje:
1. mag mora postojati da bi delovao;
2. mag mora imati slobodu da deluje;
3. mag mora imati moć da deluje.
1. mag mora postojati da bi delovao;
2. mag mora imati slobodu da deluje;
3. mag mora imati moć da deluje.
Ove tri činjenične premise čine temelj filozofije LHP. Dakle, tri su vrline LHP: individualnost, sloboda i moć. Timoti ističe da su mnogi neuki magičari pomešali gotovo identične termine egoizam i egotizam. Egoizam, objašnjava Timoti, ne znači luksuz, ekstravagantnost, nekretnine, provod i egotistički visoki život. On tvrdi da je zapadno društvo neoprostivo zloupotrebilo i oklevetalo pojam ego, poistovećujući ga sa plitkom osobinom pojedinca opsednutog površnim društvenim statusom i slavom. U kontekstu LHP etički egoizam podrazumeva racionalni čin negovanja, čuvanja i poštovanja intuicije i instinkta sopstva; koncept koji se suštinski razlikuje od tabua egotizma. Satanista, kaže Timoti, uzdiže i brani ego, jer on predstavlja vrhunac ljudskog instinkta, samu suštinu individualnosti. Ego je ambicija za uzdizanjem po sebi. Zatomiti ego znači počiniti psihičko samoubistvo!
Sloboda omogućava pojedincu da izdrži posledice svojih dela i ideja i da se s njima suoči na odgovarajući način. To je, kaže Timoti, mehanizam adaptacije koji podstiče evoluciju. Shodno tome, stepen ograničenja individualne slobode jednak je stepenu ograničenja evolucije. Iz tog razloga, prava sloboda takođe uključuje prostor i za donošenje loših odluka. Ako pojedinac nenamerno povredi nekog drugog koristeći svoju slobodu, dužan je da nadoknadi štetu. Timoti naglašava da crni magovi prepoznaju značaj slobode i teže da je očuvaju. Takođe, veoma važna stavka LHP je uzdizanje magičara, odnosno razvoj ka ostvarenju vlastite božanstvenosti. Biti živi bog, kaže Timoti, jeste suštinski cilj LHP. Arhetip boga označava najuzvišeniju verziju sopstva, potpuno ostvareni ego. U mitologiji, bog oličava načela individualnosti, slobode i moći u njihovom maksimumu, i na taj način predstavlja eudaimoniju, odnosno istinsku egoističku sreću.
Timoti naglašava još jednu stvar, a što dele mnogi poklonici LHP, mada su brojni i oni koji to ne čine, a to je društveni aspekt crne magike, pa u tom smislu on pominje egalitarizam. Stoga je satanizam antiautoritaran. To sve dalje može imati ideološke i političke implikacije u čije razmatranje ne bih ovde ulazio. Razumljiva je potreba satanista da budu društveno prihvatljivi i da se distanciraju od graničnih slučajeva sumanutosti i ubilačkog ludila koje čine radikalni ili psihopatski pojedinci identifikujući se sa satanizmom i LHP. Dakle, ovde je reč o finim satanistima, koji se zalažu za slobodu, ravnopravnost i ljudska prava. To vodi ka društvenom idealizmu i aktivizmu, te ima, da se izrazim, emancipatorsku luciferijansku konotaciju, a što nas vodi ka romantičarskim, prosvetiteljskim, iluminatskim i rozenkrojcerskim doktrinama. Timoti naglašava adversalizam kao osnovno načelo etike satanizma, koji se suprotstavlja se nametnutom autoritetu kako bi odbranio individualno uzdizanje, odnosno put samodeifikacije. Nijedan crni mag, kaže Timoti, ne toleriše silu agresora niti prepreke na putu ka sopstvenoj božanstvenosti. Ovaj etički kodeks zahteva od LHP da objedini ateizam, anarhizam i empatiju u trojstvo protiv tri – kako ih je opisao Timoti – najzloglasnija entiteta u ljudskoj istoriji: Crkve, Države i Psihopate (izopačenog moćnika).
Za sada vidimo da se ideologija LHP, u ključu tumačenja Timotija, ne razlikuje mnogo od levo radikalnog anarhizma i donekle iluminizma. Otud su razumljivi sledeći Timotijevi stavovi: satanisti odbacuju teizam; oni negiraju religijsku iluziju da nekakva sveta suština teče od vrhovnog božanstva i prožima kosmos. Na taj način, LHP se kvalifikuje kao profana i jeretička i ne veruje u svetost. Adversalista oskrnavljuje stvarnost brišući iluziju svetosti, blagoslovenosti i posvećenosti. Crna magija je, po Timotiju, ukorenjena u trajnom temelju trezvenog egzistencijalizma i instinktivnog egoizma, bez ikakvog dodatnog iskoraka vere u božanstvo. Drugim rečima, čarobnjaštvo ne zavisi od teizma da bi funkcionisalo kao ideologija. Čak i ukoliko bi vrhovni bog hipotetički postojao, kaže Timoti, crni magičari bi ga antiteistički odbacili kao arhineprijatelja, zbog raširene patnje koje nanosi svetu.
S obzirom da LHP uglavnom komunicira sa duhovnim entitetima za koje je uvrežen uobičajeni izraz demoni, Timoti kaže da religije koriste termine demon i đavo kako bi ocrnile bogove neprijateljskih vera, što je propagandni metod poznat kao demonizacija. Sam po sebi, izraz demon ne označava zlo ili psihopatiju. Čak štaviše, njegova etimologija potiče iz starogrčkog jezika i ukazuje na pomagačkog duha i dobar karakter. Osim toga, crni magičari ne obožavaju nijedno biće po sebi. Umesto toga, oni praktikuju profano idolopoklonstvo astralnim egregorima kako bi nasledili njihove vrline i moći. LHP ne veruje ni u kakvog vrhovnog boga ili božanstvo, jer nije religija, već – podvlači Timoti – jeretička egzistencijalistička filozofija.
Kada smo kod demona, vredi istaknuti stav LHP izražen Timotijevim rečima u pogledu jednog veoma bitnog gnostičkog koncepta, a što je steklo opštu poznatost posredstvom Alistera Krolija. Reč je o unutrašnjem daimonu odnosno o posebnom entitetu zvanom anđeo-čuvar (Holy Guardian Angel). Po Timotiju, gnostici su drsko izmislili hipotetično drugo sopstvo, više sopstvo, i zauzvrat degradirali pravo sopstvo na niže sopstvo. Ovo stvara lažnu dihotomiju između izmišljenog božanskog sopstva i činjeničnog životinjskog sopstva. Ipak, samo životinjsko sopstvo postoji empirijski, i to znači biti čovek, ističe Timoti. Oklevetano niže sopstvo u stvarnosti je jedino sopstvo, te se arhaični koncept božanskog višeg sopstva razotkriva kao još jedan apsurdan članak vere u teologiji Desne Staze. Dakle, u LHP nema Boga, pa samim tim ni anđela čuvara. Povodom ovog pitanja nameće se jedna posve drugačija optika.
I tako dolazimo do pitanja razlike između dva tipa božanstvenosti, onog u crnoj i onog u beloj magici. LHP u Timotijevom tumačenju, osporava ideju božanstva i koristi izraz bog kao metaforu za ideal maksimalizacije instinktivnih ljudskih načela: individualnosti, slobode i moći. LHP svakoga ko uzvisi svoje ljudsko-životinjsko sopstvo do maksimuma proglašava živim bogom. Za razliku od toga, Desna Staza omalovažava, ignoriše i pokušava da ubije svoje životinjsko sopstvo zarad izmišljenog drugog sopstva za koje veruju da stvarno postoji. Oni, po Timotiju, negiraju svoje jedino pravo sopstvo zarad ničega. Gnostički mit o samouništenju podseća na smrt ega u istočnoj mistici, gde monasi potiskuju svaku ljudsku sposobnost kako bi u potpunosti ugasili osećaj identiteta – kao da se pretvaraju u neživi objekat. U suštini, po Timotiju, nema mnogo razlike između misticizma i Puta Desne ruke.
Raspravljajući o neopaganizmu, Timoti Donahju kaže da crna magika ne teži da oživi veru u mrtve religije, već koristi njihove astralne bogove za čarobnjaštvo, prizivanjem postojećih bogova bez njihovog obožavanja kao božanskih. Crna magija priznaje da ova moćna bića postoje natprirodno na astralnom planu, ali ne kao doslovni bogovi. Umesto toga, čarobnjak prepoznaje svakog od njih kao duha koji može pomoći u njegovom ličnom uzdizanju, a ne kao gospodara kojem treba služiti. Na taj način, crni magovi nisu verni pagani, već profani ateisti koji idolizuju likove iz mitologije koje racionalno biraju. To znači da oni nisu (neo)pagani, niti se o njima može reći da su mračni pagani. Jednostavno, nisu pagani, jer, setimo se, ne veruju ni u šta, već svoje znanje zasnivaju na empirijskom iskustvu. Po tom iskustvu, paganski bogovi stvaraju astralne egregore te su kao takvi izraz ljudske kreacije. Podsetio bih da je u istoriji religija odavno poznato da su primitivni narodi obožavali i opštili sa dve vrste duhova: a to su duhovi prirode i duhovi mrtvih. Kreativnim religijsko-magijskim sinkretizmom, rekao bih, drevni sveštenici su stvorili bogove, pa i preteče onih koji su u kasnijim teologijama poprimili kosmotvoračke dimenzije i monoteistička određenja. Naravno, postoje oblici satanizma koji opšte sa mračnim bogovima koje ne shvataju kao astralne egregore, već kao fenomene drugog nivoa stvarnosti. Otud se možemo zapitati da li su takvi satanisti, po Timotijevoj definiciji, uopšte LHP? Ali, ostavimo takva cepidlačenja da nam ne izmakne suština. Na ovom mestu ušao bih malo detaljnije u dva karakteristična oblika magijske prakse LHP, a to su:
-zaposednutost ili opsednutost (preuzimanje vrlina i moći prizvanog satanističkog duha);
-proklinjanje, vampirizovanje neprijatelja ili proterivanje neprijateljskog uticaja.
U pogledu prakse prizivanja duhova radi opsednutosti, Timoti naglašava kako bi bilo nepromišljeno srljati u to bez da se prethodno ne prouči karakter duha radi pouzdanosti u pogledu sigurnosti, korisnosti, prijateljstva itd. Mudar praktičar će se prepustiti opsednutosti samo sa pouzdanim duhom koji ima dokazanu istoriju pristojnosti. Odnosno, on preporučuje opštenje sa onim entitetima koji su u praksi pokazali da nisu neprijateljski nastrojeni prema ljudima. Nepromišljeno je eksperimentisati sa anonimnim, stranim entitetima, osim ako osoba nije spremna da prepozna rizik od moguće štete. Koje su osobine idealnog duha za satanističku opsednutost? Timoti navodi dve glavne osobine. Prva je da duh oličava etiku protivljenja, tj. brani slobodu, a ne zloupotrebljava je. I drugo, ne manje važno, jeste istorijat. Naime, civilizacija koja je osmislila pogodnog duha negovala je etiku protivljenja, tj. građani nisu trpeli ropstvo, genocid ili represiju pod sopstvenim pravnim poretkom. Ova dva kriterijuma za izbor duha i njegove matične civilizacije, naglašava Timoti, isključuju većinu užasnih drevnih kultura koje su počinile genocid i porobljavale sopstveni narod. Dakle, potreban je duh bez krvavog prtljaga.
Drevno obožavanje mitoloških figura dovelo do stvaranja astralnih egregora sa tim identitetom, pa energija i duh tog naroda prožimaju duhove natprirodnih bića. Zato Timoti upozorava praktičare da ne idolizuju psihopatske figure iz bolesnih kultura, a kamoli da stupaju u simbiotsku opsednutost sa njima. Naravno, ovaj stav iziskuje odlično poznavanje istorijskih i mitoloških činjenica. Osim toga, otkriva nam zanimljiv svetonazor. Po tom gledištu možemo negirati Isusa Hrista kao boga, ali ga potvrđujemo kao duha koji može biti prizvan, a što po predočenim kriterijumima ne bi trebalo da radimo budući da je duh Hrist opterećen lošom karmom. Naravno, satanisti ne priznaju koncept karme, ali tu vrstu prtljaga na koju upozorava Timoti možemo upravo tako osloviti. Bila bi to nekakva karma duhova, astralnih entiteta i egregora koju tokom vremena stvaraju povezana i nepovezana, grupna ili pojedinačna, ljudska činjenja. Otud, ukoliko je neko u ima Hrista prolivao mnogo krvi i izazvao emitovanje mnogo loše energije u astral stvarajući veliku patnju, time je učestvovao u izgradnji zloćudnog hrišćanskog astralnog egregora. Neka mi ne bude zamereno, ali takav se zaključak nameće.
U pogledu agresivnog magijskog delovanja radi samoodbrane i samozaštite, pravi satanista ne toleriše neosnovano neprijateljstvo, bilo da dolazi od čoveka, telesne bolesti ili nekog drugog agensa. U uobičajenom toku životnih događaja, upozorava Timoti, može se desiti da neki neprijateljski uticaj ili faktor iskaže svoju agresiju prema satanisti ili njegovim voljenima. U takvoj situaciji crni mag proklinje počinioca kako bi ga uništio. Akt prokletstva (baneful magic), mobiliše astralnu silu radi proterivanja uzročnika iz vidokruga, a ako je potrebno, čak da ga povredi ili uništi. Normalan satanista ne koristi štetnu magiju protiv nevinih ljudi, niti nastoji da kazni ljude zbog sitnih zamerki. Satanista primenjuje magiju prokletstva kao krajnju meru. Ako se ispolji neprijateljstvo, a nijedno pravno ili diplomatsko rešenje ne može da razreši situaciju, tada – kaže Timoti – prokletstvo postaje moralna dužnost.
Još jedan, ne manje značajan čin, a što se može tumačiti i kao neka vrsta inicijacije, jeste apostazija. Po Timotiju, to znači napuštanje verskih i političkih uverenja. Da bi postao istinski satanista, čarobnjak mora raskinuti veze i sa Crkvom i sa Državom. Odlučno isterivanje verskog i političkog autoritarizma predstavlja ono što je najbliže, kako kaže Timoti, sekularnom krštenju unutar satanističkog toka. Ovo jednostavno svetovno odricanje inicira svakoga u LHP filozofiju, bez ikakve raskošne ceremonije kao u filmovima sa Džonijem Depom i Tomom Kruzom.
