Kimbanda, satanizam i senka

Kimbanda, istorijsko-sociološki uvod

Kimbanda (Quimbanda) se često poima kao jedna od najkontroverznijih i najpogrešnije shvaćenih religijskih tradicija afro-brazilske dijaspore. Iako je u mnogim društvenim narativima predstavljena kao oblik crne magije, ili kao demonizovana spiritualnost, ova u suštini magijska religija, ima duboke istorijske korene koji je čine složenim izrazom religioznog sinkretizma i otpora. Kimbanda ne nastaje u nekakvom praznom prostoru, niti iz jednog izvora, već je proizvod dugotrajnog procesa u kojem su duhovne prakse afričkih robova u Brazilu, zatim domorodačkih naroda i religijskih elemenata iz evropskog okvira (pre svega katoličanstva i kasnijeg spiritualizma), međusobno prožimani i preobraženi u jedinstvenu tradiciju. 

Od ključne važnosti za razumevanje Kimbande jeste značenje njenog imena i povezanost sa ranijim praksama. Ovaj izraz potiče od bantu jezika Mbundu, gde „kimbanda“ znači iscelitelj ili magijski praktičar, i prvobitno se odnosio na one koji su upravljali svetom duhova, lečili i posredovali između svetova. Ovaj termin se potom u brazilskom kontekstu preobrazio pod uticajem kolonijalnih i misionarskih diskursa. Tokom perioda transatlantske trgovine robovima (XVI – XIX vek), elementi afričke magijsko-religijske prakse donete iz Konga i Angole ostavili su snažan uticaj na oblike religioznog izraza u brazilskim gradskim i seoskim zajednicama. U tim tradicijama bilo je izraženo poštovanje predaka, opštenje sa svetom duhova i upotreba rituala za pragmatične ciljeve: zaštitu, pravdu, uspeh ili milost, što je postalo osnova onoga što će kasnije biti povezano sa Kimbandom. U ranom koloniјalnom periodu ove prakse nisu bile jasno izdvojene. Kroz veliki deo XIX i početkom XX veka one su često označavane pežorativnim terminom macumba, koji su kolonijalne i postkolonijalne elite koristile da diskvalifikuju afričke religijske izraze kao predmet sujeverja ili crne magije. 

U drugoj polovini XX veka, pod uticajem urbanizacije, kulturnih promena i pokreta za religijsku slobodu, desio se proces u kome se macumba podelila i delimično reorganizovala u dve odvojene tradicije: Umbandu i Kimbandu. Dok je Umbanda prihvatila elemente katoličanstva i spiritizma, pokušavajući da stvori inkluzivniji i društveno prihvatljiviji okvir, Kimbanda je zadržala i naglasila svoju afričku, pragmatičku i liminalnu prirodu kroz fokus na duhove Exu i Pomba Gira, kao i pristup životnim pitanjima koje institucionalne religije često marginalizuju. U ovom procesu, Kimbanda je počela da se prepoznaje kao poseban religijski izraz, a ne samo kao oblik primitivne magije ili devijantnog običaja. U Brazilu 1970-ih, paralelno sa rastom pokreta za crnačku svest i civilne slobode, došlo je do tzv. „re-afrikanizacije“, kada je afrobrazilska zajednica počela da afirmiše tradicije i spiritualne prakse koje su ranije bile stigmatizovane ili prikrivene kao demonske. U tom kontekstu duhovi Exu i Pomba Gira, ranije marginalizovani, postaju središnji entiteti sa kojima se ulazi u duhovni odnos bez moralnih predrasuda. 

Uprkos svojoj specifičnosti i rastu interesovanja, Kimbanda ostaje religija bez jedinstvene centralne vlasti ili univerzalne doktrine. Njene prakse, terminologija i strukture variraju od mesta do mesta, zavisno od lokalne tradicije, istorijskog nasleđa i odnosa prema drugim religijama. Ipak, zajednički element ostaje odnos sa entitetima koji su shvaćeni kao moćni duhovi sposobni da intervenišu u svakodnevne ljudske situacije, kako materijalne, tako i emocionalne. Kimbanda je, dakle, religija liminalnosti, ne samo zato što se bavi duhovima raskršća u metaforičkom i ritualnom smislu, već i zato što istorijski nastaje na preseku kultura, religijskih modela i društvenih identiteta. Ona stoji upravo tamo gde institucionalne religije i moralne norme prestaju da daju zadovoljavajuće odgovore, pa ljudi iz marginalnih zajednica i unutrašnjih gradskih sredina traže duhovnu moć za praktične ciljeve i samoodređenje. 

Kimbanda se danas najčešće povezuje sa urbanim područjima Brazila, naročito sa Rio de Žaneirom i južnim državama kao što je Rio Grande do Sul, ali uticaj njenih entiteta i rituala prepoznaje se i u drugim državama Latinske Amerike. U poslednje vreme ova religija se širi i van Brazila, uz relativno male zajednice u Sjedinjenim Državama i Evropi, gde je dotakla interesovanje kako ljudi iz afričke dijaspore, tako i onih koji traže alternativne duhovne prakse. Istorijat Kimbande, dakle, nije jednostavna priča o magiji i demonolatrijskom kultu, već govori i o opstanku, prilagođavanju i religijskom izrazu potisnutih i marginalizovanih tradicija. Ona osvetljava kako religiozna iskustva mogu preživeti kroz vekove, transformisati se i odgovoriti na pitanja koje institucionalne i dominantne religije često ne uspevaju da adresiraju. 

prednja korica Frisvoldove knjige Pomba Gira and the Quimbanda

Pomba Gira and the Quimbanda of Mbumba Nzila (Nicholaj de Mattos Frisvold)

Poznati evropski praktičar i adept Kimbande koji već decenijama živi u Brazilu, Nikolaj de Matos Frisvold (Nicholaj de Mattos Frisvold), jednom prilikom je, u intervjuu na podkastu, rekao da je on iz rodne Norveške došao u Brazil zato što je odlučio da potpuno prihvati put ovog posvećenja, jer je lakše napredovati ukoliko se posvećenik nalazi na zavičajnoj teritoriji određene magijske struje, u njegovom slučaju Kimbande. Kao da duhovi nekako ne žele da u potpunosti prelaze okean. Rečju, Kimbanda, kao i mnoge slične magijske religije su delotvornije ukoliko se praktikuju u zoni svog prirodnog nastanka i razvoja. Takođe, Frisvold je tom prilikom ispričao da su se afrički robovi često iz prkosa i bunta spram svojih portugalskih tlačitelja, okretali đavolu koji je kod katoličkih Portugalaca i njihovih sveštenika izazivao strah. Oni su uvideli da se religiozni Portugalci pribojavaju đavola, pa su stoga, neki među njima, odlučili da od tog zastrašujućeg moćnog duha zatraže zaštitu od ugnjetača. U toj percepciji, kako tumači Frisvold, leži koren tog satanističkog imidža Kimbande i sličnih magijskih religija i kultova Latinske Amerike.

Sada bih ovde pokušao da koliko je god moguće sažeto predstavim glavne teze iz Frisvoldove knjige Pomba Gira and the Quimbanda of Mbumba Nzila. Ova knjiga predstavlja pokušaj da se Kimbanda oslobodi površnih, moralizujućih i kolonijalnih tumačenja i prikaže kao ono što, po Frisvoldovom uverenju, ona u svojoj suštini jeste: autonomni religijsko-ontološki sistem, sa sopstvenim pogledom na svet, čoveka, moć i sudbinu. Frisvold ovde ne nastupa kao neutralni posmatrač, već kao inicirani praktičar, insistirajući da se duhovi Kimbande ne mogu razumeti kao psihološki simboli ili folklorni ostaci, već kao stvarne sile sa kojima se ulazi u odnos.

U središtu ovog sistema nalazi se motiv raskršća. Ono nije tek mesto susreta puteva, već ontološki prostor u kome se sudbina može preusmeriti. Inače, motiv raskršća je svojstven htonskim i nokturalnim kultovima i magijskim oblicima. Kimbanda se rađa upravo na takvim mestima, na granicama kultura, vera i društvenih poredaka, u kontekstu kolonijalnog nasilja, ropstva i hrišćanske represije. Međutim, ona nije religija žrtve, već religija preživljavanja i delovanja, namenjena onima koji odbijaju pasivno prihvatanje nametnutog poretka.

Osnovno ontološko načelo Kimbande oličeno je u figuri Mbumba Nzila, gospodara puteva i sudbine. Njegova uloga nije da nagrađuje ili kažnjava, već da otvara mogućnost kretanja. Mbumba Nzila, dakle, ne nudi spasenje, već promenu. Ta sila ne obećava pravdu, već posledicu. Upravo zbog toga on biva demonizovan u hrišćanskom diskursu, jer predstavlja silu koja ne priznaje apsolutni moralni zakon, već zakon izbora i odgovornosti. U svetu Kimbande, sudbina nije unapred zapisana, ali svaka promena ima svoju cenu. 

Sa Mbumba Nzilom neraskidivo je povezan Exu (Esu), ne kao pojedinačni demon, već kao kosmička funkcija. Exu je princip komunikacije, razmene i konflikta, sila koja omogućava protok između svetova, ali istovremeno unosi nestabilnost. Bez Exua nema odnosa između ljudi i duhova, nema odgovora na poziv, nema kretanja energije. On je istovremeno posrednik i provokator, onaj koji razotkriva skrivene motive i ruši iluziju kontrole. U tom smislu, Exu nije destruktivan po sebi, već nužan za svaku promenu i preobražaj.

Unutar ovog kosmičkog poretka, figura Pomba Gire zauzima posebno mesto. Frisvold je prikazuje ne kao demona u vulgarnom smislu, niti kao puku žensku verziju Exua, već kao duhovni princip ženske suverenosti. Pomba Gira vlada željom, telom, erotikom i društvenim marginama i obitava tamo gde se društveni moral lomi i razotkriva sopstveno licemerje. U njenoj figuri objedinjeni su seksualnost, moć, ironija i nepokornost. Ona ne oslobađa čoveka od želje, već ga prisiljava da je prizna i preuzme odgovornost za nju. 

Kimbanda, kako je Frisvold opisuje, odbacuje hrišćansku moralnu strukturu greha i oprosta. Umesto toga, ona počiva na zakonu posledice. Duhovi ne sude, ne opraštaju i ne iskupljuju nego odgovaraju na poziv i molbu. Svaki izbor proizvodi efekat, a odgovornost se ne može preneti ni na božanstva ni na sudbinu. Ovakva etika nije blaža, već stroža od hrišćanske, jer ne dopušta izgovore. Sloboda u Kimbandi nije pravo, već je zapravo teret. Ulazak u ovaj sistem ne znači usvajanje novih verovanja, već promenu identiteta. Inicijacija nije intelektualni čin, već egzistencijalni prelom. Praktičar Kimbande prestaje da se oslanja na kolektivne moralne norme i preuzima punu odgovornost za sopstveni život i delovanje. Znanje se ne prenosi kroz tekstove, već kroz odnos sa duhovima, sa zajednicom i sa samim sobom. Knjiga, kako autor jasno naglašava, ne zamenjuje iskustvo, već služi kao mapa za one koji su već na putu.

Smrt po doktrini Kimbande ne predstavlja kraj, niti trenutak suda. Ona je potvrda puta. Duša se ne meri prema moralnim kriterijumima, već se prirodno priklanja silama sa kojima je bila u skladu tokom života. Ovaj detalj karakterističan je za mnoge magijske religije, posebno one koje komuniciraju sa htonskim ili mračnim. U tom smislu isto shvatanje nailazimo i kod tradicionalnih ruskih crnomagijskih veretnika koje opisuje Nataša Helvin u knjizi Ruska crna magija.  Time se zatvara krug postojanja: želja, izbor, posledica, preobražaj. Ne postoji konačno iskupljenje, ali postoji kontinuitet kretanja. U celini gledano, Pomba Gira and the Quimbanda of Mbumba Nzila nije priručnik, već religijsko-filozofski manifest. Ona ne poziva, ne obećava i ne nudi utehu. Umesto toga, razotkriva jedan pogled na svet u kome tama nije negacija svetlosti, već njen neodvojivi pratilac; u kome moć ne oslobađa, već obavezuje; i u kome sloboda ne znači odsustvo granica, već spremnost da se snose posledice sopstvenih izbora. U tom smislu, Kimbanda se pojavljuje ne (samo) kao religija pobune, već kao religija radikalne odgovornosti.

Simbi Makaja Kongo

Kimbanda, zapadni satanizam i Jungova Senka: tri jezika tame

Na prvi pogled, Kimbanda, zapadni satanizam i Jungova teorija Senke deluju kao pojave koje se dodiruju samo na nivou površinske simbolike, a to su figure đavola, duhovi raskršća, tabu teme, moralna provokacija i sl. Međutim, dublji pogled pokazuje da se ovde ne radi o istom fenomenu izraženom različitim jezicima, već o tri radikalno različita odgovora na isto temeljno pitanje, a to je kako se odnositi prema onome što je potisnuto, demonizovano ili isključeno iz dominantnog poretka smisla.

Najdublja razlika između ova tri sistema nalazi se u njihovom ontološkom polazištu. Kimbanda polazi od pretpostavke da su sile koje zapadni diskurs naziva „tamnim“ stvarne, delatne i autonomne. Exu, Pomba Gira i srodni entiteti nisu simboli psihičkih procesa niti alegorije društvenih tenzija već subjekti odnosa. Svet Kimbande je naseljen silama koje imaju volju, interes i karakter. Zapadni satanizam, naročito u svojim modernim oblicima (lavejevski ili post-lavejevski), gotovo u potpunosti napušta ontologiju u korist simboličkog i ideološkog. Satana je metafora, arhetip pobune, individualizma ili antinomije. Čak i u teističkim oblicima satanizma, ontološka dimenzija često ostaje nejasna ili sekundarna u odnosu na ličnu identitetsku konstrukciju. Kod Junga, tama ne samo da nije ontološka sila, već nije ni religijski entitet. Senka je psihička struktura, skup potisnutih osobina ega koje su nespojive sa svesnom slikom o sebi. Ona ne postoji izvan psihe i ne može se prizvati ili umilostiviti; može se samo prepoznati, integrisati ili projektovati. U tom smislu, Kimbanda, kao i slične praktične religije latinoameričkog i afričkog areala, govori jezikom ontologije, satanizam je pretežno ideološki, dok Jung ostaje striktno psihološki. Naravno, zapadni satanizam je evoluirao, o čemu sam već pisao, pretvarajući se u demonolatriju i sebi svojstven Put Leve ruke (LHP), čime sebi pribavlja taj ontološki epitet.

 

Druga ključna razlika tiče se odnosa prema moralu. Kimbanda funkcioniše izvan binarne etike dobra i zla. Njena logika je kauzalna, a ne moralna, tj delo proizvodi posledicu, bez obzira na njegovu društvenu ili religijsku procenu. To je tipično magijsko stajalište u užem smislu. Duhovi ne kažnjavaju zbog „greha“, niti nagrađuju zbog „vrline“ već oni reaguju na jasnoću namere, snagu ugovora i doslednost delovanja. Odgovornost je apsolutna i lična. Zapadni satanizam, paradoksalno, ostaje duboko vezan za hrišćanski moralni okvir, čak i kada ga negira. On često funkcioniše kao inverzija hrišćanstva, a ne kao njegov izlazak. To se neretko uočava na psihološkom nivou sledbenika zapadnog satanizma koji uzgajaju izuzetno negativan emotivan naboj spram avrahamskih religija, a posebno spram hrišćanstva. „Grešno“ se afirmiše upravo zato što je prethodno definisano kao greh. Etika je često individualistička, ali retko ontološki neutralna. Naposletku, Jungov pristup ne nudi etiku u klasičnom smislu. Integracija Senke nije moralno opravdavanje mračnih impulsa, već njihovo svesno priznavanje kako bi se sprečila destruktivna projekcija. Moralna odgovornost se ovde pomera sa dela na svest o unutrašnjem konfliktu.

U Kimbandi, tama ima funkciju delovanja. Ona služi promeni, razbijanju blokada, pomeranju sudbine. Exu ne razotkriva Senku radi psihološkog zdravlja, već radi kretanja energije i moći. Pomba Gira ne oslobađa potisnutu seksualnost da bi pojedinac bio „celovit“, već da bi preuzeo vlast nad sopstvenim željama. U zapadnom satanizmu, tama ima pre svega funkciju identiteta. Ona služi kao sredstvo diferencijacije od dominantne kulture, kao znak otpora, provokacije ili samopotvrđivanja. U tom smislu, ona je često performativna. Kod Junga, tama ima terapijsku i integrativnu funkciju. Senka se mora prihvatiti kako bi se izbegla neuroza, projekcija i moralni fanatizam. Njena svrha nije moć, već psihička ravnoteža.

Još jedna bitna razlika jeste način na koji se ova tri gledišta odnose prema Drugom. U Kimbandi, Drugi je stvarni duh sa kojim se pregovara. Odnos je dijaloški, ali ne i simetričan, jer taj odnos zahteva poštovanje, a ne pokornost. U satanizmu, Drugi je često apstrakcija ili projekcija sopstvenog ideala. Napominjem kod poznijih demonolatrista, taj drugi je mahom demon Goecije (vidi moje tekstove Uvod u savremenu demonolatriju i Ideologija savremenog Puta Leve ruke LHP). Kod Junga, Drugi je unutrašnji, ali često doživljen kao stran i neprijatan deo sopstva. 

Kimbanda, zapadni satanizam i jungovska Senka bave se istim problemom, a to je potisnuti, demonizovani i marginalni aspekt ljudskog iskustva, ali ga rešavaju na tri različita načina. Kimbanda ih objektivizuje i sakralizuje, satanizam ih često ideologizuje i simbolizuje, a Jung ih internalizuje i analizira. Svaki od ovih puteva nosi sopstveni rizik: Kimbanda rizikuje realni susret sa silama koje ne garantuju ishod; satanizam rizikuje da ostane zarobljen u večnom dijalogu sa hrišćanstvom i avrahamskim religijama; Jung rizikuje da metafizičko svede na psihološko. Ipak, upravo u toj razlici leži njihova vrednost, jer oni ne nude univerzalni odgovor, već tri drugačije perspektive tame.