Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE
Nije
važno kad, nije važno gde, nije važno kako, tek pristao sam. Pristao sam da me ubede
na jedan tako jeretični čin. Trebalo je da se samožrtvujem, odnosno da izvršim
ritualno samoubistvo koje bi me preobrazilo u mučenika vere te otvorilo put ka
mojoj inauguraciji u sveca. Za tu priliku moja porodica je obukla svečanu
crninu. U nazočnosti crkvenih velikodostojnika ozirijanske provenijencije, kao
i njihovih ekumenističkih gostiju, stajao sam živ, polumumificiran, svetački
istruleo pod bakljama i tamjanima, na vračarskom platou u Beogradu. Ruke su mi
prekrštene na grudima, umotan sam u crnu svilu, crni nemis mi je stilski
posađen na glavu. Moje lice je groteskno ukočeno i neprirodno. Majstori
ortodoksne mumifikacije namestili su mi lice u obličju posmrtne maske. Neke
posebne igle i ubodni talismani držali su mi telo i fizionomiju u skladu sa
kanonskim stilskim izrazom. Kretao sam se usiljeno i sporo, ali ipak svetački
nonšalantno, na vrhovima prstiju, prožet lakoćom, bez da sam pokretao kolena,
ili čak nožne zglobove. Posebnim metodom drevnog teokratskog soja, kroz kičmu
su mi ubacili zlatnu cev ispunjenu retkom tinkturom dobijenom od šesnaest
ljudskih izlučevina, izmuženih od davno umrlih svetaca. Na jedan vrlo prefinjen
način bio sam nabijen na magijski kolac okultizmom napaćenog sveštenstva.
Ispred
mene stajao je crni pravougaoni ćivot ispunjen uljem indigo boje, koje je
trebalo da me pretvori u buktinju hladnog plavičastog plamena, od čijih bi
ostataka sveštenici ekstrahovali mumijino seme, kojim bi na homeopatski način
oplodili nove generacije njihovih svetih vodica, životno potrebnih za dalji
performans hijerokratiji tako dragog i moćnog akvatičkog rituala žrtvovanja
luči svesti njihovih vernika nekim tamo opskurnim powerslavnim božanstvima.
Stavili bi me u crkveni kalendar, a moj večni ćivot sa metaliziranim crnim
kostima držali bi u najvećem powerslavnom hramu na svetu. Moja majka bila je
ponosna na mene. Sin svetac. Igle zarivene u moje vilice nisu mi dozvoljavale
ni da mislim a kamo li da govorim. Svaku misao u njenom začetku ubila bi
magijska tinktura. Već sam napola mrtav. Odmah po mumifikaciji i izdvajanju
mumijine sperme, patrijarh bi blagosiljao stelu na kojoj se vidi tipski sveti
mučenik na prijemu kod Ozirisa. Ispod mučenika bi stajalo moje magijsko ime u
zaštitnom oreolu. Za trenutak, aktuelni faraon iz sakso-koburg-gotsko-tebanske
dinastije bi me priznao za sebi ravnog i to bi bio vrhunac. Patrijarh i faraon
bi stajali sa moje leve i desne strane, sve gurkajući me i ohrabrujući da
uronim u užareni grob, gde me je samosagorevajuće ulje čekalo da mu se predam.
Patrijarh
Ptahotep je započinjao besedu rečima: „Krst je Deveti čas Inicijacije. Tačka
preobraženja čoveka u Bogočoveka. Nek se sveti Tau! Nek ovaj stavrofor dostigne
luč praznine i proburazi glavu paklenog crva Apepa snagom žive molitve...a ka
dua, a ka dua, a ka dua!“ Okupljeni pobožni narod vibrirao je gnostičke formule
izvodeći kabalistički krst. Svi su pojali:
Kabs
am Pekt!
Nek
se sveti Pentagram!
IAAOOOO...
Neka
mu Tahuti podari Reč.
Nek
mu srce bude lagano kao pero Maat.
Izida
da ga podoji.
Horus
da ga osveti.
Da
ga ne okusi Druga Smrt.
Da
mu Ime ne umre.
Neka
postane Asar-un-Nefer!
Aliluja!
Za
to vreme prisutni predstavnik vrhovnog božanstva Hiksa osećao je blagu
neprijatnost, ali zbog aktuelne politike međuverskog dijaloga i dobrog odnosa
između crkava morao je da glumi iskreno ushićenje ili barem trpeljivu
ravnodušnost. Sav taj pravoverni nastran svet je umesto plavuše obožavao ženku
babuna. Njena menstrualna krv bila je mnogo cenjena, pravi eliksir, magijski
afrodizijak. Sveto ulje sarkofaga savršeno je odražavalo moj lik zagledan u
svetački bezdan. To je ulje duha i samosagorevanja. Ulje koje je granica, a
svetački sarkofag samoizgaranja kapija je ka poljima preobražaja. Dobro je što
ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju
fluid koji nekada beše telo zmajeva.
„Misliš
da u Srednjem veku ili u antičko doba nisu znali za fosilne ostatke
dinosaurusa?“ Bilo je to sećanje na reči i pojavu neumrlog i večno-mu-hvala
učitelja Švalera de Ljubiča. Otkud sada ovo podsećanje?
„Misliš
da u paganska vremena nisu slučajno ili namerno nailazili na njih? Pa otkud
onda mitovi o zmajevima? Otkud onda crteži i predanja o zmajevima koji sliče na
naše rekonstrukcije izgleda dinosaurusa? Dugo je to zataškavano sve dok nisu
izašli sa benignom pričom koja se uklapa u pozitivističko-progresivistički
pogled na svet modernog doba. Kao eto, bili nekada nekakvi džinovski krvoločni
gušteri sa pilećim mozgovima, pa onda udarilo nešto u Zemlju, digla se ogromna
prašina i oni pocrkali. Da li je baš tako? Znaš li da su stari Egipćani
izuzetno cenili i u magijske svrhe koristili kosti dinosaurusa, odnosno
zmajeva? Znaš li da su oni znali kako da iz tih kostiju izvuku ono što ovi
savremeni kukavci nikada neće biti u stanju da izvedu niti pomišljaju da je
tako nešto moguće, a slove se naučnicima? Jalova je njihova nauka. Egipćani su
umeli da iz tih kostiju, posebnim alhemijskim putem ekstrahuju seme duše,
spermu sperme iz koje je moguće oteloviti celokupno biće. Oni su mumificirali
svoje faraone i tako zaveštali čitave hangare semenovog semena, odnosno
genetskog materijala kako bi to danas rekli, s tim što je seme semena tvar
mnogo fundamentalnija nego što je to kombinacija aminokiselina. Svako biće koje
ima kosti može iz tih kostiju biti ekstrahovano i ponovo oživljeno. Kosti su
svete jer kriju tajnu života i smrti. Ka je „vetar kostiju“! Otud taj
običaj čuvanja svetih moštiju.“
Stojeći
iznad sarkofaga sa svetim uljem, zagledan u tamne dubine ispod površinskog
odraza, za trenutak sam spazio blisko i drago lice neumrlog učitelja,
projektovano kroz astralnu plazmu materijalnog ulja. Bio je to Švaler de
Ljubič, čovek kojeg je uzdigao Horus, a Izida blagoslovila nezamislivim
zadovoljstvima i uživanjima.
„Ne
mogu te ljudi proizvesti u boga.“ Prošaptao je duh Švalerov. Zbog njega su
egipatski bogovi ponovo otvorili vrata svojih arhetipskih boravišta. Samo zbog
njega, da mu ukažu počast i daju nagradu, jer bio je njihov istinski obožavalac
i znalac. Setio sam se još jedne njegove besede uz domaći absint i laganu
gandžu:
„Stare
bogove ne bi trebalo prizivati. Oni više ne obitavaju na nama dostupnim
frekvencijama. Onda kada umre njihov poslednji sveštenik, oni odlaze i ne
vraćaju se. Zatvaraju se kapije njihovih svetova. Ostaju samo utvare bogova,
kao neki kvazielementi. Nemoj obožavati egipatske niti bilo koje druge stare
bogove jer ti oni neće otvoriti vrata.“
Pa
ipak, bogovi su dveri svojih obitavališta otvorili za jednog de Ljubiča. Ako je
već tako, otkud sada ova vizija i glas? Otkud on ovde ako je tamo? Zašto me je
pogledao? Iza njega stajale su nepregledne solarne hijerarhije. Prošaptao je moje
novo ime, poslednji dar duha i reči: „Duhovno samoubistvo je lice Druge Smrti.“
Iznenada sam shvatio apsurdnost sopstvenog položaja. Psovao
sam aktuelnog faraona, patrijarha i sve sveštenike, stelu moje svetačke slave i
sve živo, mrtvo i neumrlo. Ulje se uzburkalo. Umesto da uronim u sarkofag,
okrenuo sam se i strgao svetačku odoru, dijademe, nemis, izvukao ubodne
talismane i snažno potrčao prema autobuskoj stanici da uhvatim znojavi autobus
za malo i mirno mesto u unutrašnjosti te na miru sredim utiske u vezi svega što
mi se dešavalo. Ubrzo zatim, shvatio sam se da će se Nebo promeniti i da će
jedini spas dolaziti od Zemlje, a put duhovnog uspenja biće silazak u
Podzemlje. No, to je već druga tema. Moje je srce sada na mestu. Lice Švalerovo
poput sjaja boga Ra obasjalo je moje sopstvo. Sada sam konačno spreman da
osvestim moje zvezdano suštastvo.
 |
| De Ljubič zagledan u viziju |
