Univerzum u mrežastim čarapama

Glava I – Kula od slonovače

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. U njemu obitavaju suvoparni koncepti ukalupljeni oko vlažnih ideja. Povrh svega, sa moje planete vidljiva su dva meseca, noćni i dnevni, koji se preklapaju u praskozorje i suton. Na njima obitavaju samosvesna ogledala. Kada se moje misli u njima ogledaju diže se vetar.

Univerzum je glupa reč. Zapravo nije, ali je ljudi glupo koriste. Otuđio sam se od ljudi i sagradio Kulu od slonovače koja lebdi u međutrenucima što brzo iščezavaju čim neko pokuša da ih osvesti. Međutrenuci su sačinjeni od refrena popularnih šlagera zvezdane prašine. Ponekad čujem te šlagere. U suštini, to nisu šlageri, ali nevidljiva publika čiji su pogledi vazda uprti u moje biće to tako doživljava. Dešava se da me ponese ta melodija i tada opažam kako Univerzum zaista nosi mrežaste čarape.

Međutrenutačna Kula od slonovače je pozorište mojih opsesija i teatralnih raspeća. Nevidljiva publika obožava kada teatralna raspeća nose maske. Kažu maskarada podstiče atavizme šavova mrežastih čarapa Univerzuma, ali ja to nikako nisam osetio, niti bih umeo prepoznati takav preobražaj. Zašto si se otuđio od ljudi? Pitaju me dobronamerne zluradosti nevidljive publike pod dejstvom pobuđenih atavizama šavova mrežastih čarapa Univerzuma. Na to pitanje pružam nemušte odgovore, ali se koristim pokretom kako bih naglasio plastičnost mog otuđenja. Atavistička nevidljiva publika se vrpolji i tiho žamori.

U dramatičnom trenutku na scenu izlaze Vasceli Pokreti, Usmereni Dahovi, Umišljeni Zamišljaji i Istančani Oseti. Publika ih pozdravlja kubičnim aplauzom koji odjekuje sve do samosvesnih ogledala noćnog i dnevnog meseca. Čuje se hor Bečkih uopštavanja koji peva: Otuđen od ljudi, otuđen od sna, otuđen od svega onog što spaja međutrenutke... Jesam li živ? Pita se Vasceli Pokret. Usmereni Dahovi kruže po podovima i svodovima međutrenutačne Kule od slonovače. Umišljeni Zamišljaji odsutno blude ka praznini lunarnih preklapanja. Istančani Oseti kolaju od jedne do druge treperave nutrine.

Znate, promuklim glasom moja otuđenost pokušava da uobliči zavežljaj smislenosti, u mladosti sam bio ekstrovertan, a onda je pala klapna. Govor opet postaje naracija, a kosa slova bivaju zamenjena pravim. Kula je i tamnica. Pobočna Dama je nastojnica zgrade. Često mi gleda u karte. Hm... mrmlja zadubljena u otvoreni raspored i stiska usne kao da prebira po rečima koje u nizu silaze sa gornje trake što od jednog beskraja vodi ka drugom beskraju. Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Šta to reče ženo božja!? Na ovo moje „ženo“, a pogotovo na ono „božja“ zatresoše se dveri opsedajućih atavizama. To se dešava svaki put kada Oko pogleda Kulu.

Znate, Oko u Kuli istovetno je Oku van Kule iz kojeg sevaju munje. Kada se njihovi pogledi susretnu čuje se muzika sfera. Orfonos i Orfonostris. To su imena preludijuma, mada je glupo tako ih zvati. U nedostatku boljeg određenja upotrebio sam te čuvene „preludijume“ kako bih nečim odredio zavičajnu dobrohotnost Orfonosa i Orfonostrisa. To nisu dva uglađena i nagizdana istorijska visokourbana gospodina već procesi naših čuvenja i čuvstava. Orfonos je unutrašnji glas koji dolazi od Oka u Kuli, a Orfonostris je onaj od spoljašnjeg velikog Oka. Oko se okom mije, Oko se oku raduje! Zapevaše podmladci Bečkih uopštavanja.

Sa ovim poslednjim napevom, dođosmo do velike tajne. Pobočna Dama izvuče Đavola. Hop, evo ga Đavo, ecce diabolos! U tom trenutku rodi se Diabolatrija i poče da mekeće glasom apokaliptičkog Jaganjca. Pobrkao sam jare i jagnje. Sada mogu očekivati strahotnu osudu Ra Hoor Khuita! Srećom, spazih da i Đavo ima oko. Ne znate vi koliko je Univerzum srdačan. Na tu moju izjavu Nevidljiva publika zapljeska đonovima. Čitava situacija mi zaliči na mehanu pod kodnim imenom „Kod tri oka“. Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Tako glasi lozinka za ulaz. Mehanu je bio glas čađavih misterija. U nju se ulazi kroz kockasti pod a brava je u obliku slova Q.

Ako su Orfonos i Orfonostris glasovi Oka dva, kako se zove glas Oka trećeg? Upita me koleginicina koleginica. Hiperborejski sladoled skliznu mi niz kornet. Preludij u brzini uhvati šav univerzumske čarape, Kula se zatrese a nevidljiva publika začas se ozbilji. Ozbiljilo se sve šta je trebalo i šta nije trebalo. E to se dešava kada pokušavamo da otključamo stvari koje čine svako prenemaganje manje teatralnim a više božanstvenim. Pobočna Dama tiho van scenarija izusti: takve su reči. Uvek sam voleo dobre improvizacije.

Glava II - Uskrsnuće

Na volšebnim stazama onostranosti naiđoh na situaciju u katakombama. Beskrajne nautičke milje lavirintskog podzemlja pružale su se u dogled. Pogled je stajao blagovestan u iščekivanju nove vibracije. Prvi put sam začuo vibraciju kada je moja senka odbila poslušnost. Jednostavno, više nije htela da sledi moje pokrete. Bila je to razdelnica, praktično razmeđe, bezmalo zemljouz kada je nastala prva mreža na čarapama Univerzuma, jer rečeno je kako Univerzum nosi mrežaste čarape.

Stajao sam u senovitom hodniku obasjan blagom svetlošću nedostižnog. Orfonostris je svojim tananim nitima probudio Orfonosa. Znate, oni su poput blizanaca, ali jedan je smrtan a drugi besmrtan. Pobočna Dama je izvukla Smrt. Tako sam se obreo u katakombama. Povorka skeleta se u zanosu kretala noseći zastave kružnog ushićenja. Pridružio sam im se. Pevao sam njihovu pesmu i sanjao njihove snove. Treperenje me je nosilo. Odeven u nudističku pudlicu i šraf šepurio sam se gnojištem opscenosti. To je ta pesma koju slušaju domoroci Utrehta. Tada sam prvi put navukao mrežaste čarape i postao Univerzum. I tada, u magnovenju večnog povratka, ritam koji me je sve vreme nosio postao je ritam koji me pritiska. Pakao! Kosti! Pakao! Hoću meso. Dajte mi mesa! Neka zubi trnu od sladosti. Ne prijatelju. Težio si svetlosti. Kosti su svetlost. Sada ih glođi! Meso je za one zanesene bezobalnim obličjima. Hteo si istinu. Glođi do srži jer u srži je istina. Večnost, kosti, meso, srž, istina. Lice Demona kezilo se sa baklji koje su nosili skeleti svetaca.

Ne želim istinu. Ne mogu ovo. Kakva je ovo Smrt? Zašto si mi ovo izvukla? Pobočna Dama je sedela i pućkala dugačku lulu. Stiskala je usne i mrmljala jedini tekst koji joj je dodeljen: Kula je i tamnica, a tamnica je samica, samica je zatvoren tok, a zatvoren tok je Eon. Nema više mesta mističnim improvizacijama. U tom trenutku začuše se vaskrsne trube. Iznenada me obasja podnevna svetlost jer svima je znano da Pan dolazi u podne! U vaskrsnoj pozi poleteh visoko iznad katakombi put sunčevog auditorijuma. Nevidljiva publika zatreperi, a čestitari-vaskrsari dojuriše da mi tucaju jaje. Hristos voskrese! Vaistinu voskrese! Tuc-tuc...

Sunce je lavirint koji se talasa kao zamašćeno jaje na oko u tiganju. Čim sam stigao, odmah me misaone nužnosti uputiše ka Udruženju golubara čiji je legendarni veliki majstor bio poznat kao izumitelj recepta za višeslojnu golublju čorbu. Penzioneri u prizemlju lenjo su vukli poteze po izbledeloj šahovskoj tabli. Kurve na spratu pojale su pesme slaveći dolazak nekog njihovog heterskog božanstva koje će ih tada načiniti plešućim devicama čija će sećanja biti ulivena u Pehar Dostojanstva.

Dobar moral kali se u poštenim bordelima. Izustilo je jedno slovo koje je nenametljivo tihovalo ispod svih oralnih baklji koje se trude da jednoga dana (na Suncu je uvek dan) postanu protuberance. K-a-l-i-s-e. Ponovilo je, ali ovoga puta malo glasnije i kao da speluje. Bilo je to slovo nalik latiničnom F. Kaljeno, prekaljeno, F se polako uzvisilo i u stavu dostojanstvenika samouvereno selo na stolicu pored moje zagledavši se u kartezijansku muvu koja se davila u mojoj čorbi od goluba patrijarha. Zatim se iznenada izvilo u zmijoliku figuru umetnuvši se u izgovorenu reč. Sada sam KaliseF. Dijabolična buba mog uma nije mogla a da ne izvitoperi ono što se prolamalo svim čudnim uglovima po kojima su ćoškarile vaskrsne trube. FeKalis! Uzviknula je buba, a mene je prodrmala uporna zvonjava kugličnog stajališta.

Glava III – Poziv

Pozvonio je telefon, onaj starinski, na žicu, od bakelita, prekinuvši moje buljenje u prazno kroz stakleni zid neogotskog biznis insajder nebodera. Blenuo sam u blještavilo urbanih horizonata koji su razvlačili ljudska stada put kamenih ploča nužnosti i ozbiljenja vremena. Mikrosekunde su važne. Iz grafikona sevaju munje. Upravo su mi potvrdili rezervaciju apartmana u Gradu Piramida. Sve što je u međuvremenu potrebno da uradim jeste da se prepustim i čekam. Prozvaće me kad bude moj red.

Na kosmodromu me je dočekala lepuškasta kama-tantra. Pokazivala mi je nekakvu propusnicu na kojoj je pisalo: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Išao sam iza nje i blenuo u njene mrežaste čarape. Primetio sam da je primetila moje primećivanje istovetnosti naših čarapa sa čarapama samog Univerzuma. Da, to je taj put kojim se ređe ide. No, nisam tek tako stigao na odredište. Ne može se mimo katedralne zajednice. U univerzumu postoji veoma složena birokratija. Za sve se pitaju šefovi katedri do kojih se ne može doći osim ukoliko imate zakazano, a da biste zakazali morate ići preko njihovih kvazikabalističkih asistenata koji pasu na dijametralnim livadama suštastva. Hajde majstore, čik da te vidim doskoči do tih livada. Kerberi Svetog Jovana pomno i neumoljivo motre na pitoma stada kvazikabalističkih asistenata od kojih svaki ima po jedno crveno i plavo zvono umesto mažoretskih učkura.

Red Kerbera Svetog Jovana je nadaleko čuven po upražnjavanju discipline zvane Višeslojna Besprekora. Opet ta višeslojnost... Kako bih predupredio gama zrake iz njihovih delta redovničkih insignija, morao sam otići na hodočašče u Grad Senki. To nije običan grad, a nije ni neobičan. Teško da je grad u uobičajenom smislu reči, ali jeste nekakav grad. I Grad Senki je sačinjen od nadrazumskog rešetkastog piramidalnog poretka te predstavlja mračnog blizanca Grada Piramida. No, ni Gradu Senki se nije moglo pristupiti bez uputstava i posvećenja, što je bila kosmička besprekora Pustinjaka Grotosa.

Pobočna Dama napući usne i izvuče Pustinjaka. Ćutimo. Već znam šta će reći. Isto tako znam da Četvorka Diskova vreba iz prikrajka. U trenutku se začu rezak zvuk plavih zvona kvazikabalističkih asistenata. Na ulazu u podzemna tajanstva Pustinjaka Grotosa stajao je natpis: Ja nisam prostitutka već vaš vodič. Sledite me. Krivudavi puteljak vodio je do šume. Isprva retka a potom sve gušća i mračnija, šuma je uobličavala jednu jedinu usku stazu do mračnog ulaza u pukotinu svesti. To je kao da raspeti Mesija nije uskrsnuo nego je nekako nakrsnuo, nakrivio se na stranu i tako stvorio rupu u Umu. Rupa u Umu rupa je u esenciji Bića. Rupa u esenciji Bića je rupa u Rupi. Rupa u Rupi je Rupa kroz koju sve otiče i kroz koju se sve vraća. U mojoj glavi živi Rupa, a u toj Rupi živi Mrtva Buba. Ni Pustinjak Grotos nije bez cene. Rekoh: Jedna su oka dva a treće je jedno oko. Uhvatih se za kvaku Q. Dveri se otvoriše. Demon zausti: Kastapolas Katastolas. Prvo je ključ drugo je brava.

Prilikom ulaska u čađavu mehanu zapahnuo me je ustajali vonj neurotičnih pleonazama, kockasti pod i čokančići rakije sa verodostojnim brcima. Sedam za prvi slobodan sto. Karirani stolnjak, piksla, čokanče, sevdalinka i baba koja peva fado. Naručujem pohovane molebane i pogledom bludim po masnim zidnim dlakama po čijim su krajevima upletene sifilistične orhideje partijskih raspri. Nedugo zatim, prilazi stariji mršavi i pogureni gospodin. Ćelav, bled, veliki podočnjaci, tanke usne, lice gotovo bez dlaka, naherenog osmeha, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Crne pantalone, crne lakovane cipele. Lik ni uredan niti neuredan. To je Pustinjak Grotos. Nudim mu da sedne. Neko vreme ništa ne govori. Vadi zavežljaj iz kaputa i odmotava ga. Prolaze kilometri beznačajnih stanki. Fado baba drema u uglu i hrče. Muva joj sleće na mladež iz kojeg viri dlaka. Pauk sa dlake hitrim skokom grabi muvu, a iz zavežljaja ubrzo iskočiše brava i ključ. Prepoznajem te instrumente. To su osetljive organele veoma mračne magije. Konobar donosi pohovane molebane. Napomenuh mu da donese još jedan pribor, na šta ga Pustinjak Grotos zaustavi i reče da bi on više voleo običnu kuhinjsku paradigmu, neceđenu, bez portfelja i ako može sa kreativnom rupom u sredini. Konobar nešto promrmlja i ode da zaliva halucinogene opsesije hijerofantskog posrnuća.

Noći polako postaše jutra, a jutra smeniše vulgarna podneva. Svetina je zajahala kubične muve, a mastan burek cedio se sa olovnih novina koje su izveštavale o najnovijim dometima japanske pornografije. Zatim je konobar, odeven u prijatno veče, doneo sveže uštrojenu kuhinjsku paradigmu, naceđenu, bez portfelja i sa veoma kreativnom rupom u sredinu. Pustinjakove oči se zacakliše i u tom trenutku obreh se u časnim odajama njegovog tajanstvenog vavedenja.

Glava IV – Pustinjakovo gnezdo

Nije bilo lako doći u Pustinjakovu jazbinu. Sećam se da sam stajao na pustom raskršću dva utabana seoska puta, u sred ravnice, pod mesečinom u opadanju. Duvao je pristojan vetar. Visoka trava je talasala i glasno šuštala tako da ništa pošteno, a kamo li pristojno, nisam mogao čuti. Nigde nikog. Izvadio sam šareno varalo, zauzevši pritom borbenu pozu za goecijsko jodlovanje. Abraset Zamran! Započeo sam inkantaciju. Nevidljiva publika, koja je sve to posmatrala udobno zavaljena u međunožna zvezdana sedišta, halapljivo je plevila imaginacijsku baštu mojih kuraži. Ja sam Jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran neodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen. Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac! Utatata...

Obožavam dodire, ali samo kada su osveštani. Obožavam svetost koja dolazi tada kada svetlost isčezne, a u duši ostane potpuna tama. Takve su reči kojima me je dočekao Pustinjak Grotos, nakon što su me njegove dražesno-groteskne izvidnice odvele sa raskrsnice čim je vetar postao nesnosan. Do njegovog gnezda vodi kružni zemljoder od jedanaest spratova. Svaki sprat ima trinaest soba, pa računajte. U svakoj sobi po jedna večnost tumara od jedne do druge beskonačnosti. Dva meseca ukupno imaju 143 faze.

Ovo pripovedanje stoji na samoj ivici ponora pada u besmisao i sumanuto rasplinjavanje. Ipak, dozvolite da napravim malu pežorativnu digresiju. Ne znam zašto sam upotrebio taj stranojezični pridev, ali reči same otpadaju od tih traka koje vise sa zvezdanog svoda pećine Pustinjaka. Postoje svetovi sasvim pogodni za ljude gde je atmosfera puna psihoaktivnih isparenja. Tamo sve može i ništa nije sveto – jer je sve sveto.

Mladiću, video sam tvoje snove. Obratio mi se P. Grotos nekim promuklim a ipak siktavim glasom, kao da se muči da govori. Njegova katedra sjajila je miljeničkim dražima neugaslih alhemijskih kristala Sekundarne Materije ćele Lampe. To je čitavoj prostoriji davalao plavičasti sjaj. Stajao sam na ulazu uznemiren čudovišnom pojavom nečoveka koji se hrani vremenom. Visok, koščatog grotesknog lica sive boje, sa kolutovima tamnih podočnjaka, tankih usana, bez bilo kakve dlake na neprirodno glatkoj koži, blago poguren te pokriven crnim plaštom. Njegove bizarne šake, duge i koščate, plavičaste i naoružane oštrim krupnim crnim noktima. Mogao je dirigovati kamernim orkestrom ali on je odabrao put vetrovitih ponoćnih raskršća.

Pokazao mi je znak da sednem u gostinsku fotelju koja je sva uzdrhtala od uzbuđenja što će neko, nakon toliko ispraznih eona, konačno sesti u njeno devičansko krilo. Prvi mi se ukazao velečasni Morgan Frimen, nosilac reči prelaska kroz središte krsta na znojavom baptističkom jugu. Crni pastori su se tresli u magnovenju jahanja duha. Gospod je pastir moj! Analfilaktička gonoreja nije moj kredo. Tajna reč je LAHEMA. Zatim su došli na red Gedeovi sveštenici i njihove grobljanske krvne žrtve. ONIRU, ONIRU, ONIRU. Nedugo potom, dok sam stajao na balkonu svetlosti i posmatrao vihor Gejine dece koji izvire iz prostodušnih jaruga onovečnosti, dotrčao je mladi karipski rob Žan. Oprezno mi je prišao a njegove zaposednute beonjače prošaptahu AKULA MUNANA. I konačno, na glavnoj promenadi jednog davnog nežnog predvečerja reverend ŽanPjer, praćen ljudima sa pepelom preko lica, sagnuo se i na trotoaru iscrtao veve, mahnuvši rukom u pravcu jednog rasno mešovitog para. Abomination. Prošaputao je. Kada je sve utihnulo, duh u kristalu ispisao je isti taj veve, a ja sam mogao pročitati tajnu poruku: LASEE.

Pustinjak Grotos je ćutke posmatrao kako se odmotavaju zavežljaji sa trakama mojih snova. Mladiću, progovorio je, ali ovoga puta u tetra intonaciji i kubikaži, kada sanjaš crnce, to su duhovi. Ključevi za ulazak u Grad senki gostili su se užeglim močvarama mog zaborava. Imao sam sve šta je neophodno.

Glava V – Grad senki

Ispričaću vam o jednom gradu van svih mapa u kome obitavaju sve srećne toge ovog univerzuma, a i šire. U kristalnoj biblioteci tog grada družio sam se sa crvenom i plavom knjigom. Crvena knjiga ispisana je smaragdnim slovima, a plava rubinima. Lako sam čitao i mastio spoznajne kolutove prženog luka. Oh kako su zanosne inkantacije crvene i plave knjige, pa ipak zaboravio sam sve što sam pročitao. Ni sam ne znam kako, obreo sam se u podzemnim odajama.

U mračnom lavirintu dočekao me je samohodni oltar na kome je stajala crna knjiga sa hijeroglifima od svetlećeg kristala ćilibarne boje. To je zla knjiga. Pornor knjiga. Horor-porno. Porn-Hoor. Pornohorornomikon. Na njenim otvorenim stranicama stajala je ljubičasta ruža svih tunela i njihovih čipkanih minotaura. Crna knjiga mi je tiho prošaputala: „Večno prokletstvo je takođe život večni. Naučiću te kako da prokletvo pretvoriš u ekstazu.“ Čitanje je i dešavanje. Ne može se iz te knjige tek tako čitati a da pročitano ne krene da se obistinjuje. Ona stvara ono što se iz nje pročita. Bio sam zapanjen otkrivši da se zone porno i horor stripova preklapaju na mestima urlikanja ponoćnih pasa uzanih puteva koji od dubokih jaruga vode ka mesečini. Na prvoj strani te opake knjige prepune preispoljnih zuba onih monaha koji su podlegli demonskim iskušenjima stajao je natpis: Neznanje je izdaja.

Ištahar je sabejska princeza i sedma konkubina trećeg vladara jedanaeste elamske dinastije. Bila je upućena u tajne poznavanja zvezda. Prorekla je tačan datum moje smrti. Takođe, rekla mi je kako je ambis vremena samo stanje percepcije i da će ona uvek biti tačno na onom mestu gde smo se rastali... Ne znam odakle sada ovaj detalj, ali zaista se osećam da pripadam Katedralnoj zajednici i svim njenim asistentima. Dočim su se trenuci izgubili u tami. Čekaj, kako su se to trenuci izgubili u tami? Šta hoćeš ovim da kažeš? Jednostavno, to je tama koja se cedi niz stubove svetla. Cedeći se, ona ponire u beskraj, sama bivajući beskraj, jer ona jeste beskraj. Nije bilo trenutka u večnosti kada ona nije bila beskraj. O kako strasno ljubio sam taj beskraj, sav okićen od ničeg, nagizdan kao Bogorodica. Tada sam shvatio da je ovaj čovek lud ali na jedan kanalisan način.

Sada, kada sam postao Građanin Monade, a što je volšebna titula koja se dobija kada neko postane deo Katedralne zajednice i njenih kvazikabalističkih asistenata, nakon što je dobio blagoslov Pustinjaka Grotosa te propušten u postojanje od strane Reda Kerbera Svetog Jovana, putevi ka Gradu Piramida dobili su nadrealan smisao. I zaista, tama mora umreti. Živuća tama je nešto neprirodno i destruktivno. Smrt je njeno prirodno stanje. Smrt je tama i tama je smrt. Otud, smrt ne može biti svetlost, pa ipak svetlost se krije u smrti, a to je teško uočiti. Svetlost smrti - lux mortis, jeste ona tvar od koje je sazdana kapija večnog života. Njeno ime je ad abab: magla koja cveta.

Niti večnosti izlaze iz mojih prstiju i dopiru do samog beskraja. Njihovo preplitanje tkanje je sveta. Tkanje sveta je moć. Vibracija tog tkanja je pesma bogova. O sine večeri, izađi na balkon pobednika i istkaj pesmu od koje ćeš sačini pokrov nezaboravne noći. 

Finis

Moj Univerzum nosi mrežaste čarape. Kao Građanin Monade imam pravo preče svesti u Gradu Piramida. Lepu su noć stvorili oni koji stvaraju i razaraju. Neka se ovaj pehar ispuni krvlju neba, krvlju noći. Neka se tom krvlju posvete zemlja i onaj ko posvećuje. Neka zemlja primi darove neba. Neka zemlja primi moj dar. Neka me zemlja čvrsto drži. Ne odričem se zemlje i u smrti živeću.

nu pel barasa

ta barasi e isarabi

er gaal

a anu kri

kri nu

er kri nu

avana sata

satanaha

er avana esa daranu

er avana esa darai

er avana raq hut

an avana

moros eluto