Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE
Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada
nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj
pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt.
Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili
magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. Istini za volju,
naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio
u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo
osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa
tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa
druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u
uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i - magijski projektovani
vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam
da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje
Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je
sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da
studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam ovde izneo.
Reč je o tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas
bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam
akter, odnosno Adolf Hitler himself.
U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je
moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i
dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh,
kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji.
Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija
brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti,
političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi,
umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa
Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je
jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi
i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i prokletstva tu tragikomičnu
figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek
aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog
zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka
pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa
prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo
istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.
Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u
nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajući svetonazor, a zatim se u
istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao
postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste
prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje bedno korišćenje jedne takve
figure kao što je Hitler u svojstvu prigodnog ideološkog oruđa u obračunu sa
političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i
sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke
poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako kao fašista
ili fašizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u
ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su
protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da Hitler možda i nije bio
tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš
zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera
ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi
bilo kad bilo...
U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog
egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona
koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo nešto
nalik monoteizmu. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno
Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki
pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina,
nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog
ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu.
Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego
savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru
svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se
rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i
pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom
je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski
rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom
ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je
ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat.
Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki
trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945.
Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što
se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može
sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je
pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao,
a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo
kime.
Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog
uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je
bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih
zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih
armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to
pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su
ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju
umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da
je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje
i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u
njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se
manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat
kao Tot-Hitlerov tarot. Njegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam
Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom
sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je
imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata
udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u
svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku
ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet
predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na
jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje
bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu
smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu
pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju.
U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom
čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju
poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje
evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju
artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa
torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi.
Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina,
scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne
prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me
ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje
svetao, prijatan i koloritan.
Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u
Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa
čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored
džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada
u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta
građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu
kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u
filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je
tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je
krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom
trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima
Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi
ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije
mogao objasniti kakav je smisao svega toga: Berlin, rat, Hitler, Priština,
džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!
Promenio sam boju kože. Nisam
više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a
to je bog-zmija čije je ime Dambala.
