Friday, December 6, 2019

Hitler iz ugla alternativne vizije istorije (autor Dorijan Nuaj)

Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt. Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. To ostavljam mentalitetu nekakvih senki nad Balkanom. Istini za volju, naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i - magijski projektovani vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam izneo u ovom tekstu. Reč je o moja tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam akter, odnosno Adolf Hitler himself

U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh, kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji. Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti, političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi, umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i proklestva tu tragikomičnu figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.
Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajuću paradigmu, a zatim se u istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje mizerno korišćenje jedne takve figure kao što je Hitler kao prigodno ideološko oruđe u obračunu sa političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako: fašista, fašizam ili neonacista, nacizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da on možda i nije bio tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi bilo kad bilo...

U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo monoteizam. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina, nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu. Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat. Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945. Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao, a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo kime.
Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat kao Tot-Hitlerov tarotNjegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju. 
U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi. Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina, scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje svetao, prijatan i koloritan. Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije mogao objasniti kakav je smisao svega toga - Berlin, rat, Hitler, Priština, džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!

Promenio sam boju kože. Nisam više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a to je bog-zmija čije je ime Dambala.