Akondo / Moć mračne opsene (1994) - poema iz zbirke Crni nemis

Imperatoru Komodu i gradu Ulpijani

Stajao je ispod obeliska, posmatrajući svetlost koja je inkvizitorski kuljala na trg. Očekivao je i znao, njegov put počinje, sada kada su svi spremni da ga prate i milosluže.

Iz utrobe grada na mali trg dolepršaše Polifeme, Hermijade, Azirovine, Pleoktile, Ginevere, Placije, Zenone, Ugrifame, Liozoktile, Ifigenije, Domicijane, Sindae, Sare, Prefencije, Adonae, Huliofere, Heroneje, Uzolofije, Kriste, Arsemide, Fulgifeme, Agapine... Nigde ne beše Lizistrate.

Devojke sa srebrnim velovima započeše mistični ples AKONDA, ples dozivanja mračne opsene u čast početka puta. Svaki početak je i kraj.

Velovi su leteli u krug, velovi tamni i srebrni. Fanfare, čuo je fanfare, možda ipak lovačke rogove. Koga love? Love velove metalne, teške! Gola tela devojaka trče. Duše njihove trče.

Moć mračne opsene nije varka. Moć je vlast, vlast je želja, želja je stradanje, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko, bog je moć.

Ruke! Ruke gole do ramena. Ruke bele i nešto tamnije. Okolo, okolo! Vrte se! Prsti mali i dugi svuda po njemu. Velovi olovni paraju mu kožu. Adonaj! To su bogovi, ruke koje lete, tela laka i pokretna, tela gusta. Bogovi!

Užareni pogledi, grozničavi, pohotni, opsceni, mračni, blede prikaze. Svetlucaju srebrni velovi. Ljudi se pokreću i dive se, klanjaju se. Kome? Knjizi? Knjizi, tebi, moćan si. Preživi, ne beži! Koža na tvome licu, devojačka bela koža, nevina. Prljav si, prljav si! Pokunji se!

Živeo! Slava Bogu našem! Slava Svevišnjem! Kliču ti, zar ne čuješ? Prljav si! Prljav si! Srebrni velovi u tišini prolaze. U njima devojke mile. Želim ih. Ti si gospodar. Uzmi!

Devojke svojstvene u redu, pognute glave. Velovi srebrni više ne lete. Leže u prljavim barama. Stopala im prljava, duše nečiste i zlobne. Uzmi ih! Devojke mile, uzmi! Bes! Beži! Daleko od svega... Bogovi, smilujte se!

Živeo Svevišnji! Svevišnji naš, koji stojiš na nebesima. Ceo svet je tvoj. Svetlelo ime tvoje! Svetlelo delo tvoje! Svetlelo... Živeo!

Tela njihova sparušena i tvrda. Kosti njihove izjedene. Iz očiju vire crvi, iz usta izlaze debele, sive pijavice. Kosa retka na belim, mrtvačkim lobanjama. Iskežene vilice i ravnodušne očne šupljine. Gladne, žedne, strane, za vek vekova, zauvek!

Pogledaj tvoje srebrne velove, okreću se. Luda je ta igra. Veština i smeh, mladost i nadahnuće, život i zloba, svetlost mutnog neba. Sivo je more neznanja, strasti i vrline. Ha! Uživaj u magičnom plesu AKONDA. Gospodo, moć mračne opsene! Viči! Publika viče. Živeo Svevišnji! Živela moć opsene!

Stado moje milo...

Bože, spasi mi dete zarobljeno. Nevernici Bože, nevernici!

Praštaj ženo!

Bože, samo da prohodam, postaću ti sluškinja verna!

Praštaj!

Bože, moram da je imam! Preljuba, pa šta!

Uzmi sine!

Bože, uzmi svog slugu. Nemam hrabrosti da ti se predam.

Nemoj, živi!

Bože, želim novac. Daj mi novac ili prestajem da verujem.

Imaćeš!

Bože, imam samo ćerke, sina mi daj! Zavetujem ti ga!

Pravo veruj!

Bože, slep sam i neumeren. Odvrati me od greha.

Pravo veruj!

Bože, poharaj naše neprijatelje. Nisu ti zavetovani!

Poštuj me!

Bože, uzmi od mene moje blago! Želim da budem pustinjak, kako bih ti bio bliži.

Kreni!

Bože, sačuvaj moje ime u tvom oku!

Spašen si... 

Spuštaj zavesu! Aplauz. 

Devojke prilaze pomalo ukočeno. Vole taj preludijum. Smejulje se i pokazuju. Čekaš ih. Spreman si. Pokazuju na gomilu strgnutih srebrnih velova. Igraju li se? Ćutite. One govore. Tela govore, duše ćute. Duše su male i nebitne. Osećaš miris lavandi i procvalih orhideja. Klišei, nesređeni klišei. Igraju. Pokazuju na nebo i zemlju. Čarobnice, veštice, veštice...

Krugovi opisani prstima po gornjoj i donjoj slobodi. Posle svega: „Kako je gore, tako je i dole“ ili „Ne odriči se Zemlje, jer ćeš dosezanjem svetlosti okusiti mrak“.

Telesa oko njega, obla, meka, pohotna. Promiču, želi da ih dodirne, ne sme. Veštice nude mu. Hoće. Predstave nema, a životi ostaju. Jeftine reči.

Bubnjevi obigravaju istočnjačke ritmove. Sa neba se spuštaju beskrajne žute rese koje se tresu u ritmu igre AKONDO. Ne može da diše od resa. Lepe se. Mirišu na sveži jasmin i neraspremljeni krevet.

Tela se probijaju, masna tela. Ruke klize po nabubrelim bradavicama. Koloplet znakova i boja. Rese se skupljaju, a tela ostaju. Vlažna noć, mračna. Bubnjevi muklo zvuče. U mraku se belasaju gola bedra.

Obična i mračna rupa otkriva Lizistratu. Oči blude po kamenu. Smernost i želja. Devojke joj srećne trče u susret. Poskakuju, veseli žamor.

Šta je to AKONDO? Tama otkriva Lizistratino telo, suvo i žuto i velike plave oči, pune praznine. Reč, destruktivna reč, užas! Bubnjevi počeše da tvore jednu reč, prvo tiho pa glasnije i glasnije, još glasnije: AKONDO! AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Reč ga ponese. Gledao je nebo, tamno bez zvezda. Praznina. Okretao se sve brže. AKONDO! AKONDO!

Osećao je hiljade ruku po sebi. Hladne ruke. AKONDO! AKONDO!

Senke. Ruke koje ga vuku ka slobodi gornjoj i ruke koje ga vuku ka slobodi donjoj. AKONDO! AKONDO!

Osećao je bol, neograničenu bol od reči. Destruktivna reč. AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Užas, bol, smrt, rađanje, put... Obeznanjen, klonu u Lizistratino krilo. Milovala ga je po upalom obrazu i rekla: AKONDO je AREC!