Crni nemis (1995)

korica moje zbirke Crni nemis

Posvećeno liturgiji Dead Can Dance / Enigma of the Absolute

Zagrli Mesec i pusti da ti kažem ono što do sada nisam znala. Krvave misli paraju moje strasti i slast užitka u sebi samoj. Svitanja bez svetla, sumrak bez ljupkosti večeri. Tamu pretvaram u krv i krv pretvaram u tamu. Šta smo mogli biti, i šta smo bili, goleti suve, zmije u spletu, pod oklopom neba, u silinama krasa.

Pustila sam senku devičanskog jecaja, ponoćni oganj nad promrzlom zemljom. Posle mene smrt je igra. Od tvoje treperave luči stvoriću zanos za neutaživu tminu. Grleći Mesec, grlim našu čežnju, kamenjar i Sunce nad belinom stena nepostojanja, koje prkose okeanu sve ljubavi sveta.

Ja sam anđeo sivih voda ponora. Promrzle prste grejem na vatri tvog života. Od te majušne topline načinićeš nit premošćavanja nepremostivog. Budi lagan i hrabar nad ponorom, budi tih, budi nežan… Ako se opasno zanjišeš, potraži moje promrzle prste.

Zavoleo si sve šta te čini mrtvim, da bi bio živ sećajući se mene. Srešćeš me tamo gde ni ne slutiš, tamo gde ništa ne znaš, kada te ne bude bilo…

Mesec je tamo gde je žena. Zemlja je tamo gde nam se korenje prepliće. Pokorio si me. Doneću ti smrt. I beživotna ja sam jedra. Ljubav je mrtvački ten. Trepavicama utihni žamor boja i svetlosti. Dodirni moje mrtvo Ime.

Rađam decu koja krvave Mesec. Grizem te sudbom ponornicom. Moja je radost strahovlada bola. Nad lešinom Vremena uzjahujem suton. Idu zastave, idu zidine! Hram moj, samoća je.

U ljusci od nestvarne ljubavi sačuvala sam malo tame za tebe. Presahla sam životna vrela neumnim željama sanjivih i tužnih. Ostavila sam setan miris u tvojim uspomenama.

Kako je divan zalazak sećanja, utvara zvuka u pustinji bez i zrna života. Ne ljubi me ako za smrću ne čezneš. Ne sanjaj me ako ti ne prija miris krvi. Ne, ja nisam tako tamna. Ja sam tek iskričava noć, smiraj vatri i početak zime, ponoćni mraz, uzglavlje ćutnje, u ledeno nebo odapet vidik.

Otrov za tvoje meso, nektar sam maštarija. Ispij me, kao što dragulj ispija boje. Dođi, pored mene legni. Tiho mi otpevaj pesmu nihilskih mehana. Blažena nek su umiranja naša. Blaženi nek su oni koji nisu.

Spojivši telo od Tame i telo od Svetla, stvorila sam nešto gipko i Crveno. Neka je blažen poljubac tišine u ložnici tajnih posvećenja naše nestvarne Ljubavi. Neka su blaženi naši trudovi podnošenja razdvojenosti. Neka je blažena naša volja konačnog i beskonačnog susreta.

Seti se! Ja sam ona koja je oduvek bila tu, koju si zaboravio, a zaborav stvorio je ponor. Neka je i sam Oganj Dubina tek garež pred nogama ognja naše čežnje.

Ja sam Bezumnica britkih sablji milih podsećanja da se iza mrtvila i voda, iza uzvišenosti i slepila bahatog silništva i greha, nalazi tajna toplina i dragost koja te čeka.

Varka je to što vidiš i osećaš kao Boginju, ali ono što se krije iza maske skučenosti tvog vidika, postojanije je od onoga što za tebe stvarnost jeste. Tvoje želje tragične su i plitke, kao što je viđenje tvoje neveliko te ne vidi svu dražesnost svemirskih oblina Boginje Prostora i Praznine. Ti Boginju vidiš kao ženu, ali Ona nije žena. Žena je oblutak od Boginje, slabašna prikaza užasavajućeg vidika Oblina.

Stremi, voli, nameravaj me svakog trenutka i podaću ti se. Podaću se tebi, bedniče, prosjače, kukavice! Ko si ti da me dozivaš, da Bezimeno uobličavaš i sloviš? Mogu da te prožderem i smrvim kada god to hoću, i da te ponovo oživim i ostavim te da truliš.

Tako smešan i posran, usuđuješ se da me dozivaš i prepoznaješ na licima hanuma od blata. Zar ti da otkrivaš moja tajanstva, slepče!? Zar zaista veruješ da ćeš me ljubiti u mom punom sjaju, obavijen gustom i neprobojnom tamom moga bića koje i JESTE i NIJE? Toliko si jadan i nikakav da ću te sa užitkom mučiti. Zaludnost tvoja zaista je veličanstvena.

Zajaši vetar od leda i zanjiši uzdahom Severa. Strgni slutnje sa otpalog lica. Budi ono što nikada nisi bio: čedan u nizijama, po močvarama i zalivima. Budi baklja po šumama i pustinjama, muk usred lomljenja sveta, brundanje Užasnog pred ljupkošću poniranja u kakve jame i brazde, strahote i čari… Ovo je zemlja sabatskih dodira i ushićenja, vino istine i pijanstva.

Učini me plodnom! Razdeviči sav raskoš ovih oblina iskonskim lažima. Gipko je moje telo za tvoje paučinaste niti od čelika, za tvoje poniranje u neznano. Izazivam te bedrima devojaka, plahom rosom jutarnjeg vraćanja iz pokožice noći. Izazivam te njihanjem ognjenih pramenova, slikama obnaženih voda izbezumljenosti i željom da ti se podam pred licem totema predaka, u presahlom svetilištu davno iščezlih satira.

Uzmi me! Vezana sam i čekam te. Uzmi me, pred nogama mi se prospi. Ležim na oltaru tvog bezumlja. Ja sam krv tvojih mitova, izgubljena bajka o junošama strmoglavih klisura. Uzmi me i čućeš topot skitskih konja. Videćeš davnašnje jurte, opsade gradova, garež iza crvenih perčina u naletu gladi poput tvoje.

Uzori padine! Uzori jalovinu! Plodi me, bodi. Uzori vizije i snove. Rodiću ti svet i nad njim bogove. Ljubim unutrašnju stranu tvojih butina, osunčane pašnjake iznad kojih stoji obelisk. Jarostan i pun krvi, bridi ka nebesima uzdignut; čeka da se spustim iz opojnog grotla bezdana – boginja svemirske gladi.

Sakrila sam nemir u samoću čija je ljuštura smaragdno tkivo. Podigla sam zamak beščašća od ushićenih pogleda smernih žena.

Hraniš se trunčicama moje zlataste kože. Prija ti moj prkos tvojim smešnim strastima. Prija ti moja sestrinska hladnoća koja osvetljava i zatamnjuje tvoje zahuktale pohode na moje osunčane uvale. 

Ruke ti se tresu, drhti telo. Tvojim nebesima paraju munje Opskurnog i Nepoznatog. Zar sam toliko užasna? Zar sam toliko želja – „vrhunski objekat žudnje“? Zar je ljubav toliko smrt? Zar je život toliko ludost?

Oduvek sam volela tvoj bledunjav pogled, mutno obličje lunarnog života. Dala sam mu Zaborav i Smrt, otrovan ubod, dok je ispijao žamor ludila od preterane želje. Suviše sam slepa i tužna da bih bila živa. Suviše sam opsena da bih bila nešto jedro, toplo i meko u tvojoj postelji, i suviše mračna da bih dočekala jutro.

Povredi me! Povredi me bar jednom, iznenadno i silno. Nabodi me, proburazi! Nabodi me na ugarak izveštačene nade, fantomske žudnje. Zabij mi žarač istrošenih želja dok tvoja sveža jutarnja brada kosi moje zvezdane pašnjake. Posadi seme pakosti u čeljusti mog seksualnog zverstva. Sve reči sakrij u meni, i sve slučajnosti sudbine zarad umiranja svojom voljom od tuđe ruke!

Neka ponori zablistaju setni. Visovi neka potamne, umišljeni, gladni. Odvažna i smela, lažem, ne bih li ti zmijom bila. Lažem, da ne budem živa. Nerođena i neumrla, najveća sam tajna muškosti i svesti.

Ja sam sablast koja oslikava punoću i istinitost tvoje sablasnosti. Sve drugo što sam ja, a što ti ne vidiš i ne znaš, sablast je punoće i istinitosti neke mnogo veće sablasnosti. Moje telo ogledalo je sveta i svakog ko se u mene zagleda. Moje telo je moja duša.

Ovo je tvoj put. Na tom putu ti ćeš umreti. Mogla bih te zavoleti tako snažno da ti se rasprši duša. Mogla bih ti isisati svu luč života kroz svaki otvor na tvom telu, kroz rupe tvoje svesti. Mogla bih ti pokloniti nebo, graviru mojih večnih sećanja.

Ljubiš me da ne znaš šta ljubiš, koga ljubiš, a ljubavi nigde nema. Kao ljušture prokletnika, tvoji prazni poljupci truju atmosferu.

Ne gubi veru. Pratiću te ma koliko zaludan bio, Sine moj. Ja sam tvoja Jedina i Svakolika, užas koji te opčinjava, telo mašte, tvoji lepljivi snovi. Ja sam Božanska Sukuba, a ti si tek još jedna žrtva u nizu krvi, semena i snova.

Tako si mi smešan i drag, ispljuvak ljudskosti. Mogla bih da te zaslepim neviđenošću mojih oblina od svetlosti i tame, da te pritisnem butinama, divlje ugušim grudima, da te progutam halapljivim usnama, mesnatim jezikom zvezdane beštije. Mogla bih iznenada da iskočim pred tebe i odnesem te kao vihor. Mogla bih da se narugam tvom bednom znojavom međunožju. Mogla bih da te prigrlim ili napustim zauvek, u okove da te bacim ili u zlatni kavez moje čudovišne strasti.

Ljubi me, šta god ja bila! Ako propadneš, propao si i pre nego što si se usudio da postojiš. Ako uspeš, uspeo si oduvek, samo to nisi znao. Ako ništa, onda ništa. Ako sve, onda sve. Ako samo nešto, onda samo nešto.

Ovo je moj svet i ja odlučujem ko će u njemu biti uljez, ko moj gost, a koga neće tu ni biti. Ti najbolje budi ništa, jer to je jedino šta ti možeš odabrati, a da to ne bude moj izbor, moja presuda za tebe. Budi ništa i biću ti naklonjena.

Ulazimo u crnu kocku. Na kapiji uma stoje ishitrene misli. Reci i desiće se. Ja sam okean koji spaja i razdvaja, devičansko raspeće sna o moći, jalovost večnosti, plodnost trenutka.

Samo reci i želja će zakoračiti u sećanje. Ja sam nepokretnost u brzini, obod kruga, sunovrat nad ponorom, uzdizanje nad uzvišenošću.

Moje ime je Strah. Moja priroda je Strast. Ja sam vidilac u tami, boginja mrtvih imena, voštana srž gradova-bogova, nedorečen treptaj prošlih daljina, dah zime u pustinji, žar leta u glečerima. Ja sam hetera tvojih maštanja, koja su moja maštanja. Ispovest ispovednika, ja sam nevinost bludnice, iskrenost rodoskrnavljenja, ljubav prognana od ljudskih životinja.

Ako rodim čudovište, ako utroba moja izbaci užas, biće to žrtveni dar đavolima nestvarne ljubavi.

Ljubi te Stvoriteljica snošaja i smrti od snošaja! Ljubi te strašilo vatre. Zrnevlje strasti po meni prospi. Ubod i jecaj! Uzdah i moć! Dodir i patnja u iščekivanju utrnuća. Tvoja ljubljena Sva! Tvoja verna Ništa! Smrt nas ljubavlju veže. Kada osetimo mržnju, stene će pucati.

Naše ruke na satanskoj lobanji. Naše misli u njenim ustima. Naše oči u njenim dupljama. Groteskno jedno! Ritual počinje. Mesec i Venera! Ratnica i Domina. Užas i vrebanje. Sunce i zločin! Vodeni zraci. Crna kocka na polju odbeglih snova.

Jedan zamah voljom. Jedan pokret namerom. Jedna glava odsečena pada u glib. Demon pohote seda na tron. Kraj manifestacije.

Komentar:

Zaplakala je skliznuvši mi niz kolena. Snevač raspolućenog uma zapisao je: „Najjača je ljubav, ljubav koje nema.“ U tananoj samoći nakrive alhemijske sobe, radio je vredno, istkavši već podosta od nikad dovršenog plavog i zlatnog veza Nemogućeg.