Saturday, April 11, 2020

Dolazak boga Mladoturčina i doba Vodolije (autor Dorijan Nuaj)

Eteilla, ključ XIX 
Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško biti prorok, nije teško proricati, predviđati budućnost. Predviđajmo mračne stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti. Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Možda sam u ovome malo preterao, ali istovremeno i nisam. Osmišljavanju koncepta božanske revolucije katastrofe prethodila je nadahnuta vizija potpuno u skladu sa duhom vremena koja je nazvana: Dolazak boga Mladoturčina! U pitanju je naslov poznatog lista Wall Street Journal od 04.02.1993. godine. Šta se tada dogodilo? Neka za sada ostane neotkriveno. Dovoljno je reći da su tada pokrenuti određeni procesi koji su u nečijoj glavi na obodu sveta poprimile svetske razmere. Od tog trenutka pa do vremena kada se taj obod sveta našao u samom fokusu svetske pažnje nije prošlo dugo, samo šest godina. Uskoro ćemo slaviti tridesetogodišnjicu od tog datuma, pomenuti fokus je u međuvremenu obišao mnoga mesta, a svet se prilično izmenio. Razumete li sada? Ovo je tzv era Vodolije - proročansko doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je teorija univerzalnog magijskog agensa koju je Elifas Levi preuzeo od Antona Franca Mesmera. 

Mi upravo živimo u onom dobu koje se pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od stiha 6 nadalje čitamo:
"Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida." (Prevod Lujo Bakotić)
U ovom navodu podvukao sam ključne reči. Jahve nad Vojskama je Jehova Cabaot / IHVH CBAVT je božansko ime sedme sefire kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od naziva Pobeda / Necah. Dakle, veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda da najavljuje svetlost. Podsetio bih da je njena priroda ratnička koliko i plodonosna. 

Drugi podvučeni izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana kao he-reš (HR), odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji ljudska figura sa podignutim rukama. U anglosaksonskom sistemu atribucija velikih arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom broj XIX Sunce. Sa slovom he povezana je karta IV Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu XVII Zvezda. Tako ćemo dobiti drugačiju sliku - Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide ispred i najavljuje zoru. U naslovnoj ilustraciji ovog teksta stavio sam slikovni motiv tarot arkane Sunce iz špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja (Žan Baptist Alijet). Tu je jasno nagoveštena sledeća predstava: crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u izrazu dečje nevinosti koji se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu novorođenih. Naravno, to Eteja nije mogao da zna, ali je njegova intuicija bila ispravna i duboka. Ta petokraka zvezda u ovom kontekstu poistovećena je sa piktogramom slova he. Naposletku, simbolički kompleks glave i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom. 
Rainer Kalwitz
U tim slikama prepoznajemo proročanstvo o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski omen Venera. To je Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde, jer Venera je kraljica među njima. Neki su u tim runama videli i to razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon 2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo, svakako bliže našem vremenu. Šta će učiniti taj neko drugi, odnosno onaj pravi? Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost postojanja - gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka). Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo. 

U naslovu ovog teksta tog sam boga nazvao Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara. Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa. Donosilac je razaranja jer je njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod Luja Bakotića nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je upotrebljena reč bala (bet-lamed-ain, BLO), što se prevodi kao progutati. Dakle, progutaće je u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati ili je pobeda mesto na kome će bog Mladoturčin progutati smrt? A možda i jedno i drugo. Koristeći se simbolizmom Hermetičkog reda Zlatne zore mogao bih tu pobedu slikovito predstaviti na sledeći način: postavljanjem na čelo uspravnog, odnosno vatrenog trougla formiranog od kažiprsta i palca obe ruke.
"Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida." - kaže Isaija. Jahve Večni je Adonaj Jahve (ADNI IHVH); ne Jehošua (IHŠVH), nego Adonaj kao izraz duha Boga koji stoji nad elementima. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu. Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca - krugom sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga, drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta prevazilazi moju moć razumevanja u ovom trenutku. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati na umu.

Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:
"Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, nitiće vam na um dolaziti."
A onda malo dalje u 65:24-25:
"Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve." 
Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju refleksiju u Otkrovenju Jovanovom, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit. To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju. Pa o čemu je onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak ni Mojsiju. Refleksija tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan Jupiter. 

Bilo bi jako korisno za čitaoca da ne uzima biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera, što je u našem vremenu posve nebitno. Ukratko, stanje svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks! Suprotnosti bivaju poništene. U svemu ovome posebno je indikativno ono da će prašina hrana zmiji biti. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu (šta god neko mislio o njemu) Viziju i glas, neće moći da razume kako to prašina zmiji može biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više ne može nauditi ljudskom rodu nego će se hraniti prašinom. Naravno, i takvo razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još tajanstvenije, kakva je tačno to prašina? 

Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal indikativan: vukom, jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri pasu travu a zmija se hrani prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi Postanje, 2:7) - afar, odnosno ain-peh-reš, OPR. Upravo je ta prašina ono što ostaje od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija će počistiti upravo taj ostatak tako da novorođeni adept neće imati za šta da se uhvati, čime će biti sprečen da za sebe odabere propast. 

Poglavlje 63, počinje strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:
"Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih."
Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom ukazuje na crveno te ukazuje na lokalitet, ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj asocijativni niz: satana - crveno - trgovina - idolopoklonstvo - sveta prostitucija - skerletna žena - Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u starozavetnom mnjenju predstavljao centralno svetsko mesto idolopoklonstva, hramske prostitucije i trgovine). Masovno gaženje naroda obeležje je našeg doba. To je modus operandi Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe. Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer Sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski Jerusalim, Binah) - da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12).
Nicholas Kalmakoff
Skerletna fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige:
"Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna." (1:18)
"Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?" (1:21) 
Osamnaesti stih jasno nagoveštava simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno njegovim proklamovanim eshatološkim ciljevima, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj ženi) nazvanoj Babalon sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On postaje čist.

Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će Jahve kazniti uobražene kćeri Sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć stih:
"I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!"
Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom te bi komentarisanje iziskivalo jedan zaseban tekst. Ovde ga ističem samo da bismo imali na umu složenost i vanvremensku dubinu Isaijinih proročkih viđenja. 

Isto tako, stih 34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju buduće trendove:
"Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći."
Ti navodni jarci, kako je prevedeno na srpski jezik, zapravo su fauni, nalik satirima, odnosno fantazmagorični oblici. Aveti noćne su lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih proročkih crta. 

Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću sa sledećim (što ne znači da je ovo sve):
"Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! - Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti." (Isaija, 26:19)
Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek)
Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih - Amenti, gde je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postala samousavršeni, obezbedivši sebi mesto u večnom životu. 

U konačnici, razumevamo da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija. Ipak, kao što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju. Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom tekstu sasvim indikativno za ovu svrhu. 

Bog Mladoturčin je oblik delovanja imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati tradicionalnim izrazom - božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića, nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom. Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni, izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo sada, noseći sa sobom veliku neizvesnost i šokove. 

No comments:

Post a Comment