 |
| Eteilla, ključ XIX |
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško
biti prorok, nije teško proricati i predviđati budućnost. Predviđajmo mračne
stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti.
Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Ovo je
praskozorje proročanskog doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako
predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim
predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je
teorija univerzalnog magijskog agensa. Mi upravo živimo u onom dobu koje se
pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome
živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od
stiha 6 nadalje čitamo:
„Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida.“
Ključna
reč, Jahve nad Vojskama / Jehova Cabaot je božansko ime sedme sefire
kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od
naziva Necah (Pobeda). Veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete
čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko
prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda najavljivanje svetlosti. Podsetio bih da je njena priroda ratnička
koliko i plodonosna. Drugi važan izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana
kao he-reš, odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji
ljudska figura sa podignutim rukama. U okultnom sistemu atribucija velikih
arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom Sunce. Sa
slovom he povezana je karta Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj
sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu Zvezda. Tako ćemo
dobiti drugačiju sliku – Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide
ispred i najavljuje zoru. Slikovni motiv tarot arkane Sunce (Prosvetljenje) iz
špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja
(Žan Baptist Alijet) simbolički najviše odgovara ovoj predstavi. Tu vidimo
crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na
postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u
izrazu dečje nevinosti koja se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su
predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu
novorođenih. Sada biva jasnije da je ta petokraka zvezda u ovom kontekstu
poistovećena je sa piktogramom slova he. Naposletku, simbolički kompleks glave
i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na
lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom.
U tim slikama prepoznajemo proročanstvo
o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski omen Venera. To je
Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde (ili, u užem smislu, odabrani
adepti), jer Venera je kraljica među njima. Neki su u tim runama videli i to
razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon
2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje
da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo,
svakako bliže našem vremenu. Šta će učiniti taj neko drugi, odnosno onaj pravi?
Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode
pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz
smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost
postojanja – gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu
koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka).
Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i
mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od
drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo.
 |
| Rainer Kalwitz |
Nazovimo
tog boga Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara.
Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa. Donosilac je razaranja jer je
njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova
gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod biblije Luja
Bakotića koji sam koristio nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je
upotrebljena reč bala (bet-lamed-ain), što se prevodi kao progutati. Dakle,
progutaće je u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati. Koristeći se
simbolizmom Hermetičkog reda Zlatne zore mogao bih tu pobedu slikovito
predstaviti na sledeći način: postavljanjem na čelo uspravnog, odnosno vatrenog
trougla formiranog od kažiprsta i palca sa obe ruke, što je znak stepena Filosofus.
„Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida.“
Tako kaže prorok Isaija. Jahve Večni je
Adonaj Jahve; ne Jehošua, nego Adonaj kao izraz duha Boga koji stoji nad
elementima. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u
par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire
smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu.
Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna
metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi
olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca – krugom
sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga,
drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta, prevazilazi moju moć razumevanja
u ovom trenutku. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali
možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke
gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati
na umu. Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:
„Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, nitiće vam na um dolaziti.“
A onda malo dalje u 65:24-25:
„Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve.“
Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i
nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od
strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju
refleksiju u Jovanovom otkrovenju, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono
što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima
veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao
preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit.
To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o
nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne
može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju. Pa o čemu je
onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz
vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva
bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu
promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći
Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak
ni Mojsiju, proroku. Odjek tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da
Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na
njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan
Jupiter, istoj onoj u koju je Alister Kroli odbačen nakon prelaska Bezdana i
boravka u Binahu tokom njegove čuvene pustinjske avanture čiji je rezultat
knjiga „Vizija i glas“.
Bilo bi korisno za čitaoca da ne uzima
biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti
način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i
mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori
o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera. Ukratko, stanje
svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom
perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i
jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks!
Suprotnosti bivaju poništene. U svemu ovome posebno je znakovito ono da će
„prašina hrana zmiji biti“. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu (šta god neko
mislio o njemu) „Viziju i glas“, neće moći da razume kako to prašina zmiji može
biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više
ne može nauditi ljudskom rodu nego će se ova hraniti prašinom. Naravno, i takvo
razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti
malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još
tajanstvenije, kakva je to prašina? Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno
sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal bremenit: vukom,
jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri naprasno pasu travu a zmija se hrani
prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi
Postanje, 2:7) – afar, odnosno ain-peh-reš. Upravo je ta prašina ono što ostaje
od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija će počistiti upravo taj
ostatak tako da novorođeni adept neće imati za šta da se uhvati, čime će biti
sprečen da za sebe odabere propast.
Poglavlje 63 Isaijine knjige počinje
strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:
„Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih.“
Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i
Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom označava crveno te ukazuje na lokalitet,
ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa
predizraelitskim Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su
poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu
upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj
asocijativni niz kod hrišćana: Satana – crveno – trgovina – idolopoklonstvo –
sveta prostitucija – Skerletna Žena – Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u
starozavetnom mnjenju predstavljao središnje svetsko mesto idolopoklonstva,
hramske prostitucije i trgovine). Masovno gaženje naroda obeležje je našeg
doba. To je način delovanja Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne
sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi
predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe.
Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke
elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer Sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski
Jerusalim, Binah) – da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12). Skerletna
fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige (1:21):
„Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna.“ (1:18); „Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?“
Osamnaesti stih jasno nagoveštava
simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno
učenju o smeni eona koje je propovedao, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od
najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj Ženi), nazvanoj
Babalon, sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet
crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On
postaje čist, kataros. Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će
Jahve kazniti uobražene kćeri Sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć
iskaz:
„I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!“
Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na
prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan
i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom te bi komentarisanje
iziskivalo jedan zaseban tekst. Ovde ga ističem samo da bismo imali na umu
složenost i vanvremensku dubinu Isaijinih proročkih viđenja. Isto tako, stih
34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju
buduće trendove:
„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći.“
Pomenuti jarci su izraz predjahvističke
izraelitske religije, što se odnosi na pustinjsko božanstvo Azazela čija je
životinja jarac. Bog je naložio Mojsijevom bratu Aronu, da jednom godišnje,
prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca. Junac
je posvećen bogu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese
na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. Tako je uobličen demonski egregor
koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Aveti
noćne su Lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih
proročkih crta. Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću stihom
26:19 (što ne znači da je ovo sve):
„Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! – Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti.“
 |
| Nicholas Kalmakoff |
Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti
doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno
shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu
su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni
preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U
egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih – Amenti, gde
je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postajala samousavršeni,
obezbedivši sebi mesto u večnom životu. Razumevam
da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule
koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija. Ipak, kao
što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju.
Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo
proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na
nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg
vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom odeljku sasvim
indikativno za ovu svrhu.
Bog Mladoturčin je oblik delovanja
imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno
dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati
božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz
našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića,
nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila
ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara
puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih
bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom.
Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali
nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima
povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni,
izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna
ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom
privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u
kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova
i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo
sada, noseći sa sobom ne samo veliku neizvesnost i šokove, nego i sunovrat u
strašnu tamu koja će progutati mnoge od nas..
 |
| Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek) |
