Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Peter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana – „Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj – Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: „Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost – da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga – pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima – solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.