Istorijski proces koji danas nazivamo globalizacijom, zapravo počinje od 1492. godine. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam, pa sve do postmoderne neokolonijalne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija, (izraz koji sam prvi put čuo u romanu Kosmotvorac Dragoša Kalajića). Globalizacija će, dakle, nakon trenutne krize, promeniti svoj karakter, ali neće stati. U tom smislu, galaksizacija je razvoj koji sledi nakon globalizacije, čime se podrazumeva kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. S obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje.
Ukoliko proširimo ovaj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo, a to je individualistički čovek, Evropljanin, ili evropskog porekla. Kao što je globalizacija u svom završnom obliku deevropeizacija i poricanje evrocentrizma na globalnim osnovama, tako će krajnji stadijum galaksizacije biti oličen u dehumanizaciji i poricanju antropocentrizma na kosmičkim osnovama. Galaksizacija je stoga trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu kosmizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva.
U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Ispravio bih se, i rekao da je prevazilaženje geocentričnog modela zapravo pokazatelj promene kolektivne svesti i duha vremena. Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma poklopio se sa velikim promenama u ljudskoj svesti, isprva u Evropi a potom širom planete, otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu, ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Posledično, prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Mi još uvek ne znamo šta se krije u zvezdanim zracima, kakvu informaciju sa sobom oni nose, i na koji način utiču na ljudske umove. Nemamo način da to odredimo nekim instrumentima.
Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim „teslijanskim“ kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Decu više neće rađati majke, nego će ih donositi mašinske rode, i naravno od mašine rođena deca biće čipovana još kao fetusi. Biće to potpuni trijumf procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam.
Neko u svemu ovome može videti razvoj i napredak, no sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila. Kabalistički koncept klipot (ljuske, kore) označava sile koje zarobljavaju božanske iskre u materijalnom svetu. U ovom smislu, klipotske sile su tehnologija, globalizacija, galaksizacija, dakle sve što odvaja čoveka od njegove suštine.
Naravno, uvek ima šanse da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini, pa sam takve označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“ ili „taborom slobodnih“. U čitavom ovom futurističkom scenariju pomenuti revolucionari predstavljaće jedinu i poslednju branu ništavilu. Samim svojim postojanjem oni će negirati negaciju i time vršiti afirmacijsko delovanje. Ti revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen beznačajnom manjinom, dosegnuće nadsmrtnost.
Božanska revolucija katastrofe jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će prouzrokovati propast izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju.
U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i Božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.
Stajalište uobličeno ovim tekstom nije usamljeno. Ono pripada tradiciji radikalne kritike moderniteta koja seže od tradicionalizma do dela savremenih kritičara tehnologije. Dakle, ideje koje sam izneo nisu moje, već imaju svoje jasne uzore. Ja sam te ideje samo dodatno uobličio u jedan narativ. Najbliža paralela, osim Dragoša Kalajića kao prenosnika, jeste Julius Evola (1898–1974). Ukratko, Evola je razvio kritiku modernog sveta u duhu „Kali-juge” (mračnog doba); pa je osmislio koncept „jahanja tigra”, odnosno korišćenja sila modernosti protiv njih samih; potom ideju o dva čoveka, tj onom koji sledi tok i onom koji mu se suprotstavlja; i kritiku tehnologije kao proizvoda „prometejske” civilizacije. Dakle, kada govorim o „božanskoj revoluciji katastrofe” ja zahvatam iz nasleđa Evolinog mišljenja.
Druga ličnost koju vidim kao preteču u ovom smislu jeste Rene Genon (1886–1951) koji važi kao utemeljitelj tradicionalizma. Za njegovu misao, kao i kod Evole, osobena je kritika modernog sveta; zatim teza o „kristalizaciji” čovečanstva u materijalizam; i naposletku imamo pojam „kontrainicijacije”, odnosno obrnute inicijacije (korišćenje inicijacijskih oblika za neljudske ciljeve). Kada ovde govorim o „klipotskim silama” (kabalistički) koje gutaju čovečanstvo, to odgovara Genonovom konceptu „kontrainicijacije”.
Treći prethodnik jeste čuveni filozof Martin Hejdeger (1889–1976) za koga tehnologija nije alat, već način otkrivanja sveta; a spasenje ne dolazi odbacivanjem tehnologije, već prolaskom kroz nju. Moja teza o „prolasku kroz tehnologiju” (galaksizacija kao nužna faza) odjekuje Hejdegerovom idejom da se ne može tek „vratiti” na staro.
Ideja galaksizacije, može biti povezana i sa Žakom Elulom (Jacques Ellul) (1912–1994). Po njemu, tehnologija nije skup alata, već sistem koji se sam reprodukuje i kome je čovek samo privremeni domaćin. Pritom, na delu je zabluda da čovek kontroliše tehnologiju, dok zapravo tehnologija kontroliše čoveka. Elul je pisao o tome kako modernost proizvodi ljude koji su funkcionalni, ali suštinski beskorisni, dok tehnologija ne vodi ka kosmosu, već ka zatvoru.
Prema filozofskoj genealogiji transhumanizma, ova struja ima dublje korene nego što se obično misli: od hermetista i neoplatoničara, preko renesansnih humanista, do evolucionista XIX i XX veka. Transhumanizam, dakle, nije izuzetak, već jedna u nizu istorijskih iteracija sličnih stavova. Tehnocentrizacija civilizacije jeste proces koji traje vekovima, a nije proizvod poslednjih decenija. I konačno, moja vizija prodora neljudskih upliva, odjekuje kosmičkim hororom H. P. Lavkrafta. Na kraju, u čisto simboličkom smislu, dodao bih, galaksizacija nije samo budućnost. Ona je već počela 1999. godine filmom Matriks.
Vidi nastavak Tehnomagija, cyber-okultizam i transhumanizam
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.