 |
| Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović |
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru Sabranih ezoterijskih spisa
Već je u ovoj knjizi bilo osvrta na
simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa:
Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam pomenuo jeste njihovo saglasje
sa ušćem afričke reke Niger, čija je šira regija značajno kultno i magijsko središte, a čiji se ogranak, putem trgovine robljem,
proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima
svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte – Amazona
i Nigera, na sličnoj geografskoj širini. Južno od Nigera,
nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički
pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim
masivom Kordiljera, kao da je stvoren panamerički zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj
vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom
basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost i skoro „anatomska“ uklopivost između brazilske i zapadnoafričke obale
koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. Istina, jugoistočni deo
Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o
vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno,
moćna reka Nil povezuje severoistok Afrike sa mediteranskim i evropskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem
sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na središnji položaj
Afrike u odnosu na sve ostale kontinente.
Istovremeno, slobodan sam zaključiti,
nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od
Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je
to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to
Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore
istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s
tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u
tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u
istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad
Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog
krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača
tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde
sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu
povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič),
površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka
onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi
opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna
severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani.
Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki
Zimbabve. Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i
Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i
atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi
kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika. U tom smislu zapravo nije
važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao
agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji
Severna Amerika – Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu
vulgarnog pobačaja u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma.
Na prvi pogled deluje čudno i
iznenađujuće, ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi „Voudon Gnosis“,
pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni
imaju iste – atlantske korene. Zapravo, reč je o varijacijama poreklom iz istog
magijskog izvora – drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa
Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom
itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i
afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće
povezana sa atlantskim izvorima. Na primer, domorocima Konga nije bilo teško da
razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu,
budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a
što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja
bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije.
Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski
pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi „Palo
Mayombe, The Garden Of Blood & Bones“. On pominje i paralelu sa
bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama.
Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom
Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno
loa smrti ali i života. Poput Hrista, i Gede stoji na raskršću između života i
smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili
transafričko poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o
kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove šeme,
Grant kaže sledeće:
„Njegova šema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 35/6.
To su, dakle, varijacije starih bogova
legendarne Atlantide, njihov magijski i mitski odjek sačuvan do našeg vremena.
Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha
atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa
aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre
svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog
izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu
koje je uzrokovalo uništenje Atlantide). Atlantizam o kome govorim jeste
ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Odrazi tog duha poprimali su različite
oblike te obuhvatali narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga
do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije
uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim
oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se
simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu.
Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je
Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno
britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom
severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u
ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu), ali takođe to mogu biti i mnogi
manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na
dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača
koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je
nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja
atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite
kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da
ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj
iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili
više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili
Apokalipse. O tome sjajno piše Dimitrij Mereškovski:
„Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl – možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista – u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati – jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste – Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči – uništeni svet i svet na putu spasenja – postoji jedan i isti krst.“ Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6.„Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj – crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre – svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... Kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 132/3.
Podsetio
bih ovde na temeljnu ideju američke mormonske religije po kojoj se Isus Hrist,
vaskrsavši, ukazao i narodu američkog kontinenta. Formula atlantizma jeste ona tarot
arkane Obešeni čovek, a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka,
formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na
umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski, u „Tajni Zapada“
kaže da utoliti žeđ krvožednog boga označava mitologiju žrtvovanja, odnosno
spoljašnju ideju, dok je tajna ideja izraz misterije: sjediniti se s bogom u
žrtvi. Učesnici obreda jedu meso i piju krv ljudske žrtve, pošto je sam bog
žrtva. Mereškovski pravi paralelu prinošenja žrtvi bogu Tlaloku, Posejdonu
crvene puti, na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju,
u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu. U mitu o
Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti
odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je
zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva
katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i
nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog
Kecalkoatla – Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog
koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono
pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. O tome Mereškovski kaže:
„Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj – Atlantidi-Americi.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 136.
Godina 1492. za autohtoni američki svet
bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski, krst je bio dat čoveku kao
oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja. Ipak, imajući na
umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta,
biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih
konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u
vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste, kako Mereškovski
zaključuje, uništenje Atlantide, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je
Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat
(uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji
istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog
naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo
su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to
ono ludilo koje je uništilo Atlantidu.
„Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 139.
Uništiti Atlantidu bilo je veoma lako
budući da je ona iznutra već bila potkopana, kao što je iznutra bilo uništeno
Rimsko carstvo, Vizantija, Sovjetski Savez, danas tzv Zapad oličen u EU i SAD
itd, a nekada moćna američka carstva, ono Acteka i Inka. Da su ta carstva bila
životna ne bi mogla biti srušena od strane šačice španskih avanturista.
Činjenica da je atlantizam još uvek
najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na
središnju ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na
njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog
i pseudoprotestantskog evangelizma, kolonijalizma te globalizacije, i dalje
održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište
i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju,
mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u
obliku druidizma na britanskim ostrvima). Drugo žarište koje se nalazilo na
američkom kontinentu, brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već
bilo u fazi izopačenja. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za
posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i
sinkretički karakter. Era Vodolije sa sobom donosi određenu re-atlantizaciju
upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je
vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje
profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će se odraziti u mentalitetu
i modalitetima globalizacijskih procesa, jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom
marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog
poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom
smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti
obogaćena.
