NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja
Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje
tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova,
druga Platonova. Evo kako to povezuje Frensis Jejts: „Aristotelova teorija
pamćenja i sećanja zasnovana je na njegovoj teoriji znanja koju obrazlaže u
delu De anima. Opažaje koji se primaju preko čula prvo obrađuje
sposobnost zvana imaginacija, tek potom, kada se pretvore u slike, mogu postati
materijal za intelekt. Imaginacija je, dakle, posrednik između opažaja i misli.
Mada sve znanje potiče od čulnih opažaja, misao ih ne obrađuje u sirovom
stanju, već tek pošto ih upije i preradi imaginacija. Bez učešća duše koja stvara
slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući.“[1] „Pamćenje pripada istom delu
duše u kojem se nalazi i imaginacija; to je zbir mentalnih slika dobijenih
putem čulnih utisaka, ali sa pridodatim elementom vremena, pošto se mentalne
slike iz pamćenja ne dobijaju percepcijom sada prisutnih stvari, već stvari iz
prošlosti.“[2]
Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na
pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je
nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži
ezoteričarima. Pogledajmo šta Jejts kaže o Platonovom gledištu: „Platon, za
razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih
utisaka i da u našem pamćenju postoje latentni oblici ili forme ideja, delovi
stvarnosti koje je duša poznavala pre no što je sišla ovamo. Pravo znanje
sastoji se u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa formama ili otiscima one
više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. U
Fedonu on razrađuje tvrdnju da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u
vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Mi te arhetipove nismo
ni videli ni upoznali u ovom životu, ali smo ih videli pre no što je i započeo
naš život i znanje o njima sadržano je u našem pamćenju... Istinsko znanje
sastoji se u tome da se otisak koji ostavlja čulni osećaj spoji sa otiskom
oblika ili ideje koji odgovara čulno percipiranom predmetu. U Fedru, gde Platon
iznosi svoje poglede o pravoj funkciji retorike – da navede ljude da spoznaju
istinu – on ponovo razrađuje temu da se spoznaja istine i duše sastoji od
sećanja, prisećanja ideja koje su sve duše jednom sagledale, a čije se zbrkane
kopije nalaze u ovozemaljskim stvarima.“[3]
Da li redosled i izgled velikih arkana tarota
predstavljaju izraz aristotelovskog sećanja na proživljeno inicijacijsko
iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima) te se kao šifrovani postupak
pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je u pitanju platonovski koncept
oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskim simbolima bremenitih slika? Stav
mnogih okultista i ezoteričara mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva
pristupa, ali sa većim oslanjanjem na platonizam, jer tarot predstavlja izraz
inicijacijske priče, ali ta je priča impregnirana arhetipskim slikama koje nam
služe da se setimo. Upravo je taj većinski platonski stav, da se tako izrazim,
u temelju kabalističkih koncepata makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome
poslužili za uobličavanje ezoterijskog i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u
obzir sve prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot
memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što
ćemo buljiti u karte i „astralno se projektovati“ u njih, ali mnogo možemo
naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih
rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo
čije poreklo možemo potražiti u renesansnom tumačenju poglavito hermetičke
filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog
sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji
vek došlo preko antičkih izvora.
Po Jejtsovoj, Aristotel je ključan za
sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne.
Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke
Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te
veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u „Knjizi
mrtvih“ u kojoj je ključni imperativ pamćenje određenih formula, redosleda
slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da
ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći
neposredne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz
nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi
kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili
„podzemnim“ inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne
bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske
Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi sve svoje znanje prenosili
usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi,
nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije,
Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo.
Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu
tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti
njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako
je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv
višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i
spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu
svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda
kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se
priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je
ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije
šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva
prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti.
Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je
tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji,
možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su
onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot
drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od
starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni
okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama?
Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto tu ne štima.
Otkud uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i
duha u praskozorje novog doba? Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je
kolosalan i sveobuhvatan. Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje
vreme. Po poznatom nemačkom vidovnjaku Rudolfu Štajneru[4] naše doba jeste neka vrsta
ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku
istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi
trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske
civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem – sedmom razdoblju. Drugo
razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti
u šestom razdoblju, dok recimo treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta.
Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u
Štajnerovoj transistorijskoj šemi smena razdoblja.[5] Otud i toliko interesovanje
za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom
Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih odjeka i načela
tog duha. Mnoge okultne struje crpu sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna
koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te vratiti
sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to
zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu
tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije
istraživači i osvajači susretali su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili
fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj
spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve
civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske renesanse, slavni
Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio Kopernikova
otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko
religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je
najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu,
za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih
misterija.
Egipat, budući geografski blizak Evropi kao
epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u
moderno vreme taj uticaj dosegao kulminaciju. I prodor hrišćanstva u Egipat
takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju
te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su
udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o
Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije. Dakle, uticaj Egipta na evropski
svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni.
Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog
religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u
vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i
tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio
interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u
nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim
Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži
Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa.
Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju
drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u
egipatskoj boginji Izidi: „Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije,
kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su
ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada
smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura,
svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala
mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno
obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici
Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je
i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima,
zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama,
nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa
pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna.
Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a
takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida
predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta
da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja
Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica
Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je
obožavaju burom gonjeni mornari.“[6]
Džerald Masi je iscrpno pisao i povlačio paralele
između hrišćanstva i učenja egipatske „Knjige mrtvih“, ukazujući da je
hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz egipatskog nauka. Da parafraziram
samo nekoliko njegovih navoda čije je poreklo egipatsko: misterija Device
Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset godina;
preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno ptice
sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe, uskrsnuće i
podizanja, transsupstancijacija, regeneracija nakon krštenja, pomazanje,
euharistija itd. Po Masiju, egipatske misterije su izvor hrišćanskih,
gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Masi tvrdi da je pomazani Hrist
mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta egipatske mumije po
dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u uskrsnuću.[7]
Po Rudolfu Štajneru na Zemlji postoji zakonitost
neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj
Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u
njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja
smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura
smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru,
podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao
idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg
Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta,
civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj
sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u
Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle,
ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo
vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje
uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi
senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od
prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom
egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult
unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku
drakonijanske tradicije.[8] Oživljavanje interesovanja
za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi,
jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su
afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja
za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu, Seta, Ktulua, Vudu,
Tantrizam itd.
Konvencionalna monoteistička
ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje
ideje o magijskoj volji, aktiviranoj volji koja postoji kao uspavana potencija
u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje,
jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom značenju
predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je
idealna projekcija, bog kao čovek i čovek kao bog. To nije svaki čovek, koji u
ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i
đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna
volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije. Kao mutacija tog
učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu,
slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i
dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da
ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju.
To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju.
Možemo, dakle, reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali
bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na
neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u
naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg
velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo
carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada
su to jalove senke koje nadahnjuju moderne žrece egiptomanije. Egipatski bogovi
odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom
spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da
otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu, ili
još dalje, da probudi drevnog Ktulua. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i
snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu
jedino može biti faraon. Moderni duh bi da uživa i da se baškari u egzotičnom
isijavanju drevnih kultova, ali nije spreman da se odrekne svoje ušuškanosti u
hronocentričnu sliku u ogledalu uokvirenu mentalitetom zapadne civilizacije.
Oživljeni kultovi i magijske struje drevnih vremena podrazumevaju i
uspostavljanje odgovarajućih društvenih vrednosti i poretka. Imajmo na umu da,
slikovito govoreći, tamo gde Ktulu ili bog Set spava, nema ljudskih prava, a
nema ni čoveka.
[1] Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str. 48-49.
[2] Frensis A. Jejts,
isto, str 49.
[3] Frensis A. Jejts,
isto, str 53.
[4] Rudolf Joseph Lorenz
Steiner, 1861–1925, vidovnjak, ezoteričar i utemeljivač antropozofije.
[5] Više o tome: Rudolf
Štajner, Egipatski mitovi i misterije,
Antroposofski kulturni centar, Beograd, 2009.
[6] Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd,
1992, str 56. Sir James George Frazer, 1854–1941, poznati škotski antropolog i
folklorista.
[7] Gerald Massey, Ancient Egypt: The Light of the World,
London, 1907. Džerald Masi, 1828-1907, kontroverzni engleski egiptolog čije su
knjige imale znatan uticaj na imaginaciju poznatog okultiste Keneta Granta.
[8] Grant na jednom mestu
prikazuje zanimljivu analogiju: „Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao
se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo.
Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda –
Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja
Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil
obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod,
Esotheria, Beograd, 1997, str 25.
