Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova, druga Platonova. Evo kako to povezuje Frensis A. Jejts:
„Aristotelova teorija pamćenja i sećanja zasnovana je na njegovoj teoriji znanja koju obrazlaže u delu De anima. Opažaje koji se primaju preko čula prvo obrađuje sposobnost zvana imaginacija, tek potom, kada se pretvore u slike, mogu postati materijal za intelekt. Imaginacija je, dakle, posrednik između opažaja i misli. Mada sve znanje potiče od čulnih opažaja, misao ih ne obrađuje u sirovom stanju, već tek pošto ih upije i preradi imaginacija. Bez učešća duše koja stvara slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 48-49.
„Pamćenje pripada istom delu duše u kojem se nalazi i imaginacija; to je zbir mentalnih slika dobijenih putem čulnih utisaka, ali sa pridodatim elementom vremena, pošto se mentalne slike iz pamćenja ne dobijaju percepcijom sada prisutnih stvari, već stvari iz prošlosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 49.
Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži ezoteričarima. Pogledajmo šta Jejts kaže o Platonovom gledištu:
„Platon, za razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih utisaka i da u našem pamćenju postoje latentni oblici ili forme ideja, delovi stvarnosti koje je duša poznavala pre no što je sišla ovamo. Pravo znanje sastoji se u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa formama ili otiscima one više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. U Fedonu on razrađuje tvrdnju da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Mi te arhetipove nismo ni videli ni upoznali u ovom životu, ali smo ih videli pre no što je i započeo naš život i znanje o njima sadržano je u našem pamćenju... Istinsko znanje sastoji se u tome da se otisak koji ostavlja čulni osećaj spoji sa otiskom oblika ili ideje koji odgovara čulno percipiranom predmetu. U Fedru, gde Platon iznosi svoje poglede o pravoj funkciji retorike – da navede ljude da spoznaju istinu – on ponovo razrađuje temu da se spoznaja istine i duše sastoji od sećanja, prisećanja ideja koje su sve duše jednom sagledale, a čije se zbrkane kopije nalaze u ovozemaljskim stvarima.“ Frensis A. Jejts, isto, str 53.
Da li
redosled i izgled velikih arkana tarota predstavlja izraz aristotelovskog
sećanja na proživljeno inicijacijsko iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima)
te se kao šifrovani postupak pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je
u pitanju platonovski koncept oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskih simbolima bremenitih slika? Stav mnogih okultista i ezoteričara
mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva pristupa, ali sa većim oslanjanjem
na platonizam, jer tarot predstavlja izraz inicijacijske priče, ali ta je priča
impregnirana arhetipskim slikama koje nam služe da se setimo. Upravo je taj
većinski platonski stav, da se tako izrazim, u temelju kabalističkih koncepata
makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome poslužili za uobličavanje ezoterijskog
i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u obzir prethodno rečeno, slobodan sam
izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije
ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i „astralno se
projektovati“ u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i
saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom
smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnom
tumačenju poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva.
Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću
pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora.
Po Frensis A. Jejts, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike
veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore
veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa
ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti
drevnog Egipta, čiji je duh oličen u „Knjizi mrtvih“ u kojoj je ključni
imperativ pamćenje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta
zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da ćemo u egipatskoj
mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći neposredne izvore
inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele
tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata
za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili „podzemnim“
inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da
smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na
primer, poznato je da su keltski druidi svoje znanje prenosili usmenim putem i
mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari
i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka
i pretkolumbovske Amerike malo znamo.
Pitanje je,
dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV
veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću
poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan
govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka
da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je
magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio
znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje
svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove
stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još
uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih
majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine,
inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o
kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom
tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko
nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali
potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li
možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo
preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu
egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom?
Očigledno je da nešto tu ne štima.
Otkud
uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i duha u praskozorje novog doba?
Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan.
Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po poznatom nemačkom
vidovnjaku Rudolfu Štajneru naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja
drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju
nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u
petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se
ponoviti i u poslednjem – sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme
persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok
treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je
četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj šemi
smena razdoblja. Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu
drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na
delu oživljavanja određenih odjeka i načela tog duha. Mnoge okultne struje crpu
sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja
će oživeti sasušenu mumiju te na neki način vratiti sjaj hramovima i piramidama
posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je
i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom
nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susretali su se sa
uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na
nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena
zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske
renesanse, slavni Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio
Kopernikova otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima
duboko religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je
najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu,
za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih
misterija.
Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme njegov uticaj dosegao vrhunac. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa. Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u egipatskoj boginji Izidi:
„Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije, kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura, svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima, zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama, nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna. Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je obožavaju burom gonjeni mornari.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 56.
Džerald
Masi je iscrpno pisao i povlačio paralele između hrišćanstva i učenja egipatske
„Knjige mrtvih“, ukazujući da je hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz
egipatskog nauka. Da parafraziram samo nekoliko njegovih navoda koji govore o
egipatskom poreklu hrišćanskih misterija: misterija
Device Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset
godina; preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno
ptice sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe; uskrsnuće i podizanja;
transsupstancijacija; regeneracija nakon krštenja; pomazanje; euharistija itd. Po Masiju, egipatske misterije
su izvor hrišćanskih, gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Masi
tvrdi da je pomazani Hrist mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta
egipatske mumije po dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u
uskrsnuću.
Po Rudolfu Štajneru, na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju:
„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 25.
Oživljavanje
interesovanja za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u
našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer
egipatski koreni su afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje
astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola,
Satanu, Seta, Ktulua, Vudu, Tantrizam itd.
