Arkana Luda u tarotu

Skica Lude O.O.Spera

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

Prva stvar koju ćemo primetiti jeste usmerenje glavnog lika na karti, ide li u levo, desno ili pravo, kao i to da li se uopšte kreće ili je nepokretan. Ukoliko se ne kreće onda je indikativno u kom smeru gleda. U većini tradicionalnih špilova lik Lude gleda desno, ali mu je zato telo okrenuto ka levo, što bi moglo ukazivati na opštu rastrojenost prikazanog lika (na primer lik Lude u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu). Načelno je, kretanje ili usmerenost ka levo, tumačeno u negativnom kontekstu, što je najvidljivije u liku Misero Mantenja tarokija. I Vejtova Luda se takođe kreće ka levo prema provaliji, ali tu postoji jedan pozitivan detalj koji biva jasniji tek ukoliko se uzme u obzir položaj Sunca na toj karti. Naime, Vejtova Luda se kreće ka istoku, s obzirom da je Sunce postavljeno visoko iznad njegove glave u krajnjem gornjem desnom uglu karte, odnosno u tački zenita. To ukazuje na kretanje ka večnom Istoku, ka večnom životu, pa otud utisak da je Vejtova Luda večno mlad. Ludino kretanje u desno je konvencija Marseljskog špila koju su usvojili Eteja i Virt, a što bi našeg Ludu stavilo u kontekst vremena, odnosno solarnog puta. U tom smislu Luda koja ide levo je poput derviša koji se vrti nasuprot vremenu, odnosno gleda na onu stranu, bilo u smrt ili transcendenciju. Luda koji ide desno jeste onaj od ovoga sveta, prepušten struji života. Isto tako, ukoliko se lik kreće desno to ima značenje okretanja budućnosti, dok levo ukazuje na prošlost. Naposletku, Luda postavljen frontalno, nema nikakvu intenciju, zaustavljen je u vremenu, kao trenutak tišine ili zanesenosti. Krolijeva Luda je takav posve ekstatičan lik sa sve četiri u vis usmeren ka posmatraču. Nije posve jasno da li on skače od nekakve čudnovate radosti ili pada u neodređeni ambis. To je upravo taj uhvaćeni trenutak, zamrznuti kadar, koji je isto tako osoben za Ludu Sola Buska špila uhvaćenog u raskoraku. Nasuprot njima, statična Luda u Pierpont Morgan špilu je tipičan idiot, odrpan, snužden, na neki način odsutan, čiji pogled odaje jednu namučenu dušu i ograničen um. Naposletku, imamo Ludu tzv Gringone špila, takođe uhvaćenu u trenutku, dok se zabavlja sa zvečkom u pratnji četiri minijaturna ljudska lika spram kojih on deluje kao div. Gringone Luda je velika budaletina u centru pažnje svetine, što neodoljivo podseća na motiv žrtvovanja. Sprdaju se s njim, odaju mu kraljevske počasti, da bi ga na kraju ubili. To su osnovna svojstva prikazanog lika koji nosi suštinsku ideju karte.

Vejtov špil

Druga stvar jeste opšta atmosfera karte, što ostavlja mesta subjektivnosti u tumačenju. Kao što rekoh, Vejtova Luda odaje utisak večne mladosti. Poput zanesenjaka on bezbrižno korača sa glavom u oblacima. To je neko, na prvi pogled, uzvišen i čist, bezazlen kao golub i samim tim predstavlja izraz nebeskog devičanstva. Ova karta deluje kao da je izraz čiste misli i stvaralačkog daha te ukazuje na stanje predrođenja, na prvobitni haos, pa i prazninu. Osim toga što predstavlja misao, Vejtova Luda može ukazivati i na mnoštvo misli te nagoveštava stanje konfuzije ili neodređenosti. Slična značenja su zbunjenost, ludilo, jurodivost, ali to kod Vejtove Lude nije očigledno. U religijskom kontekstu to bi mogao biti neko opsednut ili nadahnut Svetim Duhom. Takođe u Vejtovoj Ludi prepoznajemo duh ali i životni dah. U društvenom smislu Luda označava anarhiju i nedostatak reda, nastup ludila, glupost, bezumlje, a u ponašanju ukazuje na nedoslednost ili nepredvidivost.

Po spekulacijama okultista, Luda u metafizičkom smislu označava apsolut, a u skladu sa tim i mudrost. Sa druge strane, Luda može označavati i stanje mentalne i mistične tišine, utihnuće uma, budući da prethodi Čarobnjaku (Opsenaru), sa kojim ima najviše sličnosti. Pošto je Čarobnjak vibracija, Luda je tišina iz koje vibracija proizilazi. U idealnom smislu niz velikih arkana započinje tišinom Lude i završava tišinom Sveta, a karte koje ih slede ili im prethode, predstavljaju prvu i poslednju vibraciju. To znači da je Luda izraz prvobitne tišine dok je Svet tišina postfestum, ili konačna tišina. Luda izražena kao nevinost predstavlja silazak iz večnosti, odnosno ulazak duše u materijalno postojanje. Luda je duhovna esencija koja prolazi kroz sve faze života. Njen sunovrat u ponor u tom smislu jeste jedini način prelaska iz potencijalnosti u aktuelnost. Mada, moguće je razvijati argumentaciju i u suprotnom pravcu. Okultisti obično za Ludu vezuju element Vazduha, ali takođe to može biti i Voda, kao prvi element koji se pominje u Svetom Pismu i kojim predstavljamo materijalni svet i ljudsku telesnost. Voda je u tom smislu metafora za prostor i vreme. Luda je, recimo za Menli Palmera Hola, poređena sa materijalnim svetom jer je, kako on kaže, smrtna sfera svet nestvarnosti. Niži, odnosno materijalni svet, kao i smrtno telo, samo je odora ili šareni kostim ispod koje se nalazi božanska supstanca. Lakrdijaš je otud samo senka te supstance.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Mnogo toga što sam rekao povodom Vejtove Lude zaista je teško uklopiti u atmosferu kojom zrači lik sa karte nazvane Misero i označene rimskim brojem Jedan u Mantenja tarokiju. Ta karta sama za sebe govori i daleko od toga da predstavlja večnu mladost, glavu u oblacima, čistu misao i sve ostalo. Ono što je očigledno jeste siromaštvo i mizerija. Metodološki pristup Mantenja tarokija počinje od dna, od prosjaka i vodi do Boga. Umorni i stari beskućnik negativan je uzor Lude. To nije duša na početku svog puta već na njegovom kraju. On je bos, obema rukama naslonjen na dugačak štap, među ruševinama, sa golim drvećem u pozadini i u prisustvu dva psa. Luda u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu takođe ne sija od sreće, nosi odrpanu žutu odeću sa dugačkom belom košuljom ispod i ima pojas, tup izraz lica, mada je svakako u boljem stanju od onog u Mantenja tarokiju. U Sola Buska špilu luda je odrpan, ali ima gajde dok mu na desnom ramenu čuči gavran, što u krajnjoj liniji ukazuje na prisustvo duha. Pa kako se onda došlo do toga da umorni ili jurodivi stari odrpanac postane nešto tako uzvišeno i volšebno kao što je to slučaj u kasnijim tarotima, naročito u Vejtovom ili mitološka arhetipska figura kao kod Krolija?

Ono što je pažnje vredno u starijim prikazima Lude jeste njegova duboka melanholija. Luda Mantenja tarokija, Sola Buska i Keri Jejl Viskonti Sforca špila, po tradicionalnoj karakterologiji, jeste suvo-hladno melanholičan. U opisima i prikazima okultista, Luda je suvo-vruće melanholičan, odnosno intelektualan i nadahnut. Zapravo, usudio bih se reći, okultno shvatanje Lude odražava pogled okultista na same sebe. Tipičan predstavnik takve Lude jeste upravo onaj u Vejtovom špilu koji zagledan u oblake i obasjan suncem te držeći cvet u jednoj i štap sa povezom na vrhu u drugoj ruci, praćen psom, hita ka provaliji. Taj cvet je bela ruža, i kako to tumači Robert V. O’Nil, ona ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje, aludirajući na Vejtovu fascinaciju legendarnim Bratstvom Ruže i Krsta. U Vejtovom špilu ruže se pojavljuju na kartama Luda, Mag, Carica, Snaga i Smrt. Luda u Marseljskom špilu je negde na pola puta između melanholične Viskonti Lude i veselog Vejtovog. Dakle, opšta atmosfera Lude doživela je preobražaj od one negativne ili loše (Viskonti, Sola Buska, Mantenja) preko veselog, ali očito maloumnog lika u Gringone špilu i onog blago nasmejanog u d’Este tarotu, do neodređenog, ali i dalje odrpanog Lude klasičnog perioda (Marselj, Vivil), sve do mističnog (Eteja, Vejt, Kroli – sa izuzetkom Virta čija Luda prati klasičnu šemu). Ima li smisla pretpostaviti da su Eteja, Vejt i Kroli svojim Ludama predstavili sami sebe, dok su se stariji kreatori tarotskog imaginarijuma jednostavno kretali unutar konvencijom zadatih koordinata predstavljajući fenomen kakav jeste?

S obzirom da Luda nije bio obeležen brojem, to ukazuje na njegovo mesto izvan društvenog poretka renesansnog i srednjovekovnog života. On nema broj pa samim tim ni posebno određeno mesto. Može se pojaviti bilo gde čime remeti ustanovljen red svojim delovanjem, pa je otud simbol izvrtanja prirodnog ili ustaljenog poretka stvari i odnosa. Setimo se svetkovina lude i karnevala kada se ustaljeni odnosi i običaji ukidaju i izvrću. Najdžel Džekson ukazuje na paradoksalan položaj ove karte u tarotu, jer Luda može biti kako na kraju tako i na početku, poput onog čuvenog iz Apokalipse – „Ja sam Alfa i Omega“. Džekson navodi da je u starim igrama sa tarot kartama Luda nazivan Excuse ili Skus, zato što može menjati bilo koju drugu kartu. Dakle, Luda je, kako zaključuje Džekson, divlja karta tarota jer deluje izvan uobičajenih pravila igre ili života. U srednjovekovnim dramama uloga Lude često nije bila napisana nego se njen tumač oslanjao na improvizaciju. Međutim, Luda je mogao imati svoje mesto i u visokom društvu, na dvorovima vladara i velikaša, nešto što nije svojstveno našem vremenu, ali zato gledamo mnoštvo budala u politici, medijima i na internetu koji predstavljaju kolektivne lude (ili ludilo) opšteg društvenog sistema modernog sveta. Takođe, Luda je neretko bivao i kraljeva uhoda, što mu često daje na značaju. Luda u službi kralja znači da on ponekad deluje kao sluga vladajućih snaga. Tako ga možemo shvatiti i kao korisnog idiota vladajuće kaste. Ljudi u službi vlasti često deluju kao lude, govore lude stvari i ponašaju se kao idioti.

Krolijev špil

U srednjovekovnim i renesansnim prikazima Lude njega često prate i deca koja mu se rugaju ili ga proganjaju. Džekson uočava paralelu između Lude tarota i njegovog pandana u staroj italijanskoj pozorišnoj tradiciji Commedia dell’arte, popularnoj širom Evrope od XVI do XVIII veka u kojoj se pojavljuje Mattello, Mattaccino ili Matterello. Takođe, na Ludu tarota podseća i sličan lik Venecijanskog karnevala. Džekson zaključuje da je Luda tarota odjek živopisnih renesansnih i srednjovekovnih karnevala i drama čije poreklo doseže u vreme antičkog Rima. Takođe, Pol Huson je pominjao da su srednjovekovne i renesansne gravure i knjige često prikazivale ljude i njihove aktivnosti u skladu sa vladavinom određene planete, kako bi bolje izrazili prirodu planetarnog uticaja na ljudske poslove, sudbinu i karakter. Luda se u tom smislu često pojavljuje kao subjekt pod vlašću Meseca. Najdžel Džekson je pomenuo jednu veoma zanimljivu paralelu. Naime, čuveni španski mistik Ramon Ljulj (1232-1315), je u svojoj knjizi Libre de Blanquerna opisao sebe kao Ramon budala ili luda koga u njegovim lutalačkim poduhvatima prati pas. Džekson zaključuje kako je ovo odličan primer da ikonografija ove karte potiče od popularnih srednjovekovnih predstava Svete Lude.

Luda znamenitih okultista, naročito onaj Krolijev, jeste neko ko se sa samog dna uzdigao do božanskih visina. U tom smislu Luda je osa oko koje se okreće svet simbolički predstavljen kockom. Kroli je izvrnuo tradicionalne ezoterijske formule naopačke, krčeći put ka uspostavljanju doktrine eona Horusa. Tako je Luda u mentalitetu novog doba izbio na prvo mesto, a što je simbolički predstavljeno njegovim povezivanjem sa hebrejskim slovom alef. Po sistemu atribucija Hermetičkog Reda Zlatna zora, Luda je povezan sa hebrejskim slovom alef, čija je priroda vazdušna, dok je u sistemima francuskih okultista to vatreno slovo šin. Slovo šin na Drvetu života povezuje desetu sefiru Malkut sa osmom Hod, a alef prvu Keter sa drugom Hokmah. Tako je Luda dospeo na sam vrh Drveta života, odnosno bliže njegovim korenima! Zamišljeno simboličko kabalističko Drvo života postavljeno je naopačke u odnosu na fizičko drvo te ima svoj koren gore, na nebesima, dok se njegova krošnja nalazi u zemaljskoj ravni. Alef je prvo od tri tzv majčinskih slova hebrejskog alfabeta i, između ostalog, označava analogiju život / dah. Dakle, uz pomoć daha koji prethodi zvuku Luda oživljava sledeći lik u nizu velikih arkana – Čarobnjaka. U tom smislu Luda je simbol samog života, odnosno životne vitalne snage. Taj dah se, kako kaže Pol Foster Kejs, može povezati i sa pojmovima kao što su hinduska prana, hebrejski ruah, latinski spiritus, grčka pneuma, sve na osnovu pretpostavljene analogije Lude sa alefom (iz Sefer jeciraha).

Po Alisteru Kroliju, Luda simbolizuje negativne velove povrh Drveta života, kabalističku nulu, izvor svega. U tom smislu se Luda povezuje sa Ain Sofom čiji se velovi nalaze iznad prve sefire Keter. Tako Luda na neki način dotiče beskrajnu svetlost koja ljudima izgleda kao neprobojna tmina. Otud utisak ludila ili haosa. To ludilo i haos jeste potencijal iz kojeg se pojavljuje um. Krolijeva Luda u sebi sadrži i Desetku diskova kao poslednju kartu tarota, a što je prikazano sadržajem Ludine vreće, čime se čitav niz karata spaja u jedan krug: ROTA. Po Kroliju, Luda je i otac i majka, u najapstraktnijem vidu tih pojmova te ujedinjuje ludilo i svetost. Najupečatljivija osobina Lude je, kaže Kroli, njegova bezazlenost. Kroli je u svom špilu, simbolizmu te karte pridodao i goluba kao Venerine ptice, jer je golub i simbol Svetog Duha, falusa u najoplemenjenijem vidu. Time on objašnjava metafizičku istovetnost Oca i Majke. Golubom je, dakle, Kroli naglasio povezanost Lude sa duhom. Budući da je Kroli Ludu predstavio u zelenoj boji, time ga je povezao sa likom Zelenog čoveka iz svetkovina posvećenja proleća, keltskim Daluom (velikom budalom) koji, po njemu, oličava ideju Spasitelja, jer se spasenje ne može dobiti ni po koju razumnu cenu, budući da je razum ćorsokak, prokletstvo. Otud jedino ludilo, božansko ludilo, nudi izlaz. Spasitelj se, po Kroliju, može pojaviti jedino kao posledica nekog nesvakidašnjeg događaja, sasvim protivnog svemu normalnom. Krolijev prikaz Lude, koji potpuno odudara od tradicionalnog, predstavlja glif stvaralačke svetlosti. Krolijeva Luda otud ima rogove Dionisa Zagreja i malo sunce-falus između nogu, za razliku od Vejtove Lude čije sunce iz gornjeg desnog ugla obasjava lik na karti. Sunce i falus spadaju u isti asocijativni niz, a setimo se kako je dvorska luda povezivana sa ukrućenim ili velikim falusom, simbolom plodnosti ali i razvratnosti.

Pierpont Morgan Bergamo špil

U psu koji prati Ludu Kejs prepoznaje razum (pas razuma). Nevezano za Kejsa, ovaj detalj snažno asocira na stih iz Krolijeve Knjige zakona 2:27: „There is great danger in me; for who doth not understand these runes shall make a great miss. He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason.“  Inače, u toj knjizi reč pas se pominje četiri puta u negativnom kontekstu i povezuje sa razumom i sunovratom u rupu ili ponor. Pošto je Krolijeva Luda bezmalo božanska figura, prokuženi pas razuma u njegovom špilu je proteran sa te karte udomivši se u obliku kerbera kod Pustinjaka. Doslovno je poslat na dresuru. No, zadržimo se još malo na Ludinom psu. Seli Nikols, u knjizi Jung i tarot – arhetipsko putovanje, poglavlje Luda u tarotu i u nama, pominje da su dvorske lude često bile prikazivane sa psima. Luda je, poput pasa i sam kraljeva svojina. On je sam kao pas, veran svom vlasniku i prati ga svuda. U tom smislu Luda i pas su braća. To znači, zaključuje Nikols, da je Luda blizak sa svojom instinktivnom stranom te ne mora da gleda kuda ide pošto ga vodi njegova životinjska priroda. Zato je u nekim špilovima Luda prikazan sa povezom preko očiju. Povodom toga Nikols kaže da on koristi intuitivnu mudrost umesto konvencionalne logike. To Ludu čini, po Nikols, nekom vrstom mosta između haotičnog sveta nesvesnog i uređenog sveta svesnog. Ona podseća da su dvorske lude često bili birani među neobičnim ljudima, mentalno zaostalima ili sa specifičnom telesnom manom, na primer grbavci, krivonogi ili kepeci. Odvajkada su takvi ljudi na neki način smatrani posebnim te zauzimali određeni položaj u društvu upravo zbog takve sudbinske obeleženosti koja ih je povezivala sa oblašću duha i magije.

Po mom skromnom mišljenju, jedan od doktrinarnih faktora koji je dao snažan zamajac preobražaju Lude bio je Elifas Levi. Po njemu ova karta simbolizuje divinaciju, odnosno veštinu proricanja, koja predstavlja znanje o skrivenim stvarima. Vidovnjak čita u astralnom svetlu a ne saznaje iz analize ponašanja ili prethodnog znanja. Proricanje budućih događaja je moguće, kaže Levi, samo u slučaju kada se njihovo ostvarenje na neki način već sadrži u uzroku vidljivom u astralnom svetlu. Astralno svetlo je, kako je govorio Levi, velika knjiga proricanja. Sposobnost čitanja iz te knjige je urođena ili stečena, pa otud vidovnjak može biti neko upućen ili sa instinktom. Proročka vizija deluje samo u ekstatičkom stanju koje je moguće umirivanjem misli. Dakle, bez prekida unutrašnjeg dijaloga, kako bi to rekao Kastanedin učitelj Don Huan, nema vidovnjačke vizije. Bez mentalne tišine Luda je samo izraz unutrašnjeg ludila. Prorok je, po Leviju, uzvišen i misteriozan. On ume da unapred sagleda posledicu sadržanu u uzroku i da čita u astralnom svetlu. Zato je divinacija duhovna spoznaja, a ključ te spoznaje je univerzalna i magijska doktrina analogije pomoću kojih se tumače vizije. Dakle, Levi je Ludu promovisao u vidovnjaka, što nije bez osnove ukoliko uzmemo u obzir tradicionalnu nekonvencionalnost proroka i vidovnjaka.

Marseljski tarot

Sledeća stvar na našem spisku jeste Ludin štap ili štapovi. U Marseljskom špilu Luda se, dok hoda, desnom rukom oslanja na dugačak štap, dok levom rukom pridržava drugi štap koji mu neprirodno stoji na desnom ramenu i na čijem je kraju privezan zavežljaj sa njegovom skromnom imovinom. Samom činjenicom da prikazani lik levom rukom pridržava štap na desnom ramenu, umesto da mu štap bude na levom, što bi bilo prirodnije, kreator Marseljskog špila poručuje da je njegov Luda nelogičan, glup ili malouman. Zapravo, taj štap na Ludinom ramenu je velika kutlača. Isti obrazac ponavlja se i kod Virtove Lude. Luda Vivil špila takođe ima dva štapa sa istom svrhom kao i Luda Marseljskog tarota, ali je položaj štapa koji nosi na ramenu prirodan. U Pierpont Morgan špilu Luda nosi štap preko ramena, ali nema zavežljaja, nema drugog štapa za ispomoć u hodanju. Sve u svemu, problematika Ludinih štapova odnosi se na to da li je taj lik prikazan sa dva ili jednim štapom. Da bismo malo bolje osvetlili od kakve je to važnosti, moramo pogledati koji još likovi tarota imaju štapove (ako izuzmemo dvorske karte vezane za štapove). Takođe, trebalo bi tom prilikom uzeti u obzir samo dugačke štapove, a ne kratke, poput Opsenarovog, odnosno Čarobnjakovog, zatim žezla koje nose Car i Carica, ili Hijerofantovog štapa. U Marseljskom špilu jedini lik koji ima štap na koji se oslanja, poput Lude, jeste Pustinjak. Isti je u slučaj i kod Virta, Vivila, Eteja, Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan špila. Vejtova Luda nema štap za hodanje već samo onaj preko ramena, ali zato Pustinjak ima dugačak štap. Sola Buska je u tom smislu specifičan, jer gotovo svi likovi velikih arkana tog špila imaju štapove ili koplja, pa ipak, primećujemo da lik na karti označenoj brojem XII, koju smo povezali sa kartama Pustinjak i / ili Obešeni, nosi štap na isti način kao i Pustinjak standardnih tarota. Kod Krolija, Luda umesto štapa nosi oganj koji oblikom podseća na štap, s obzirom da je štap oruđe čija je elementarna priroda Vatra. U Mantenja tarokiju, osim lika na karti Misero, štap ima i Saturn kojeg smo povezali sa kartama Pustinjak i Smrt. U kontekstu simbolizma, štap za hodanje bismo mogli poistovetiti i sa štakom, koja predstavlja Saturnovo obeležje, a koja povezuje Ludu i Pustinjaka, čime bismo onda obojicu mogli podvesti pod okrilje te planetarne prirode, s tim što Luda ima i primesu lunarnog a Pustinjak merkurovskog. Ludin i Pustinjakov štap je više oslonac nago što ima nekakvu mističnu ili magijsku ulogu. Kao takav štap ukazuje na slabost, koja može biti stvarna ili prevarna. U poznatom Rečniku simbola rečeno je da štaka ima i značenje noge kao simbola duše, čija je nemoć spoljašnja oznaka unutrašnje nemoći. J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rečnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003, pod odrednicom Štaka dalje piše: 

„Štaka može imati i pozitivno značenje: pomaže nam da se krećemo napred, simbol je volje koja ne želi prihvatiti zadanu situaciju a da je ne izmeni; simbol je i vere (u Jevanđelju, pošto se zbilo čudo, bogalj odbacuje štake); simbol je duhovne svetlosti koja vodi nesigurne korake.“ 

Uopšteno, štap je oruđe, magijsko oružje, oslonac ili osa sveta. Podsetimo se, Kejs je u svojoj prostornoj kocki upravo od Lude načinio osu sveta sledivši usvojenu vezu ove arkane sa alefom. Luda i Pustinjak imaju sve te potencijale.

Mantenja taroki, Misero

Kapa je obeležje identiteta. Svojim oblikom, ukrasima ili veličinom iskazuje poreklo, društveni status, zanimanje, totemsku, religijsku, etničku ili plemensku pripadnost njenog nosioca. Ludina kapa je smešna, neretko ima velike uši i druge slične dodatke koje ukazuju da je u pitanju nesvakidašnja osoba. Neke od tih kapa imaju perjane ukrase, ali recimo Luda Keri Jejl i Pierpont Morgan špilova, umesto kape nosi krunu od belog perja. Upravo za krunu od perja Rečnik simbola pod odrednicom Pero, stavka 4, daje zanimljivo objašnjenje: 

„Pero je takođe simbol moći. Kruna od pera, kojom se uresuju kraljevi i kneževi, podseća na venac sunčevih zraka, na oreol što ga nose izabrani. Obred krunidbe srodan je obredima poistovećivanja s bogom-suncem ili onim na koga je prenesena nebeska moć. Pera na vladarevom ili papinom baldahinu, što stoje na sva četiri ugla i u produžetku stupova, označavaju vrhunsku vlast, nebeskog porekla, što se prostire na sve četiri strane kraljevstva ili zemlje; ta je vlast obuhvatala i izvršavanje pravde.“ 

Malo dalje, u stavki 5 iste odrednice rečeno je da neki tumači u peru vide i simbol žrtve. Upravo je ta žrtva ono što karakteriše Ludu kao obrednog privremenog kralja kojeg uzvisuju, služe, tretiraju ga kao istinskog vladara, da bi ga na kraju ritualno žrtvovali. Isto tako, sudbina Lude, koja u nekim špilovima hita ka provaliji ili se nalazi pored kakve ruševine, sasvim jasno ukazujući na njegovo stradanje, može označavati i kraljeubistvo. Džejms Frejzer je mnogo stranica ispisao o drevnim i primitivnim običajima ubijanja božanskih kraljeva, bogova ili polubogova, navodeći brojne primere iz različitih kultura i epoha. Frejzer je, u svojoj čuvenoj Zlatnoj grani, pokušao objasniti razloge zbog kojih su drevni i savremeni primitivni ljudi povezivali sudbinu svojih zajednica, porodica, država, sa snagom i vitalnošću vladara. Zato je kraljeubistvo bilo povezano sa sprečavanjem opadanja njegove snage, što bi, u skladu sa verovanjima, sprečilo opadanje plodnosti i vitalnosti njegovih podanika. Drevni ljudi verovali su da se vladarska nemoć preslikava na opšte stanje naroda, države i prirode, jer ako je kralj nemoćan i bolestan, onda će takav biti i narod, kao i opšte stanje u kosmosu. Iz tih razloga je bio ustanovljen običaj ubijanja kraljeva nakon određenog vremena, ne bi li se sprečilo da prirodno opadanje njihove snage zbog starenja ili usled bolesti, utiče na vitalnost podanika i poredak u prirodi od čijih pravilnih i cikličnih ritmova društvo ili zajednica zavise.

U svemu ovome prepoznajemo snažnu indiciju o Ludi kao obrednoj žrtvi. U krajnjoj liniji Luda je žrtveni jarac, što ovu kartu približava karti Smrt. U prilog tome govori i prisustvo psa ili pasa u Ludinoj pratnji, kako je to prikazano u većini špilova. Pas je, kao što je poznato, povezan sa podzemljem, odnosno svetom mrtvih, što mu pridaje saturnalno-lunarni i merkurovski prizvuk. Takođe, u ovom smislu, stavljanje psa u kontektstu mentalnih psina ili razuma, ne bi bilo pogrešno. Međutim, temeljna je uloga psa kao magijskog bića, psihopompa, odnosno vodiča duše. Na kartama pas obično juri za likom Lude ili ga ujeda, ali ga ne vodi, što ukazuje na izgubljenost Ludine duše. Njegova je sudbina zapečaćena samim tim što mu je u životu uskraćen razum. Ono što je tipično merkurovsko u prirodi psa jeste njegovo posedovanje isceliteljskih sposobnosti. Ipak, teško da prisustvo ove životinje u ovom slučaju ima takvu svrhu. Pre će biti da je njegova uloga da Ludu otprati na onaj svet. Osim toga, pas kao simbol, može imati i značenje bludničenja, opscenosti ili prokletstva, a to u neku ruku jeste svojstvo Lude. Robert Plejs primećuje da to što u mnogim špilovima pas trga Ludine pantalone ukazuje da je reč o strancu. Psi laju na nepoznate, a Luda jeste neko ko tu očito ne pripada.

Vratimo se za trenutak pomenutim ušima na Ludinoj kapi, ali u drugom kontekstu. Najdžel Džekson u prisustvu magarećih ušiju kod Lude vidi vezu sa prirodom Saturna, budući da je magarac tradicionalno životinja Kronosa-Saturna, a koji, dodao bih, igra određenu ulogu i u poveznici sa egipatskim mračnim bogom Setom. U Rečniku simbola se za magarca kaže da predstavlja simbol neznanja ali i da je amblem mračnih, odnosno satanskih sklonosti. U Indiji ga jašu zlokobna božanstva. Pa ipak, Isus Hrist je na magarcu ujahao u Jerusalim, baš kao što to čine besmrtnici po kineskim predanjima. Dalje o magarcu Rečnik simbola piše: 

„U Egiptu je crveni magarac jedno od najopasnijih bića što ih duša susreće na putovanju post-mortem; to potvrđuje i francuska narodna poslovima zločest kao crveni magarac. Može se porediti sa skerletnom zveri (Genon). U ismailijskom ezoterizmu magarac iz Dajala znak je širenja neznanja i obmane, što sprečava nastupanje unutrašnjeg viđenja... Magarac označava čovekov nagonski element... Renesansna je umetnost u liku magarca prikazala različita duševna stanja: duhovnu klonulost, moralnu depresiju, neveselu nasladu, glupost, nesposobnost, tvrdoglavost i priglupu poslušnost. Alhemičari vide u magarcu troglavog demona, u kojeg jedna glava predstavlja živu, druga so, a treća sumpor – tri materijalna načela prirode... Prema nekim predanjima magarac se javlja i kao sveta životinja. U apolonijskim kultovima igra važnu ulogu: u Delfima su žrtvovani magarci. Magarac je nosio kovčeg koji je Dionisu bio kolevka... Divlji magarac simbolizuje samotnike, isposnike u pustinji.“ 

I što je za našu temu veoma indikativno: 

„Magarac se povezuje sa Saturnom, drugim suncem, zvezdom Izraela. U nekim se predajama Jahve poistovećuje sa Saturnom, pa stoga i neke satiričke karikature prikazuju Hrista, koji je bio sin Boga Izraelovog, s magarećom glavom.“ 

Žak Vivil tarot

Ludina tradicionalna zelena boja, ističe Džekson, podseća na prima materia alhemičara koja opet ima veze sa Saturnom, budući da je olovo polazni metal u procesu preobražaja. U srednjovekovnoj Evropi lik Lude bio je poznat i kao božićna luda, gospodar nereda, a što predstavlja odjek antičkih saturnalnija proslavljanih upravo u to vreme, kada su u funkciji karnevala izvrtana društvena pravila i hijerarhija. Zato je Luda antinomijski lik te predstavlja ovaploćenje Saturnovog karaktera budući da je praznični nered izraz poništavanja poretka u kontekstu resetovanja vremena.

Prisustvo provalije ili polurazrušene građevine takođe može biti stavljeno u kontekst prokletstva ili bede jer dočarava atmosferu karte. Ruševina je ambijent Ludine materijalne i duhovne bede. Taj aspekt, iako je prisutan samo u nekim špilovima, ipak ukazuje na mogućnost veze između Lude i Kule. Luda u Mantenja tarokiju, star, poguren i oslonjen na štap stoji usred ruševina. U špilu Eteja, Luda kao da izlazi iz razrušene građevine čiji poveći komad možemo videti pored, lagano koračajući napred, desno, kao da za sobom ostavlja prethodni život i odlazi dalje, tražeći svoje mesto pod suncem. Provalija, ruševina, kamenje, golo drveće ili sitna oskudna vegetacija, deo su melanholične atmosfere. Prisustvo planine u Vejtovom i Eteja špilu imaju drugačiji smisao i one ukazuju na značenja duhovne i mistične prirode.

Simbolizam pojasa je složen, ali u kontekstu Lude mogli bismo ga uzeti kao izraz njegove sačuvane časti. Iako je izgubio razum, pristojnu odeću, dom, ipak je sačuvao svoje dostojanstvo, odnosno nije potpuna propalica već ima svoje mesto u poretku. Pojas je njegovo poslednje uporište i zaštita, istovremeno bivajući simbol blagoslova i prokletstva.

U fantastičnom i mračnom aspektu, ova Luda se može dovesti u vezu sa lavkraftovskim entitetima Njarlatotepom ili ludim bogom-demonom Azatotom. Luda je najbliži mračnoj praznini i notabilitetima bezdana te ga možemo tretirati i kao medijuma. Uostalom, poznato je da bi se čovek bavio crnom magijom prethodno zaista mora biti lud. U tom smislu Luda je, kako neki kažu, dijabolična senka Pustinjaka. Luda u demonskom smislu označava zloduha, potpuno razoreno ljudsko biće čija je pojavnost obična ljuštura. Ovo više nije čovek i teško je naći neki opipljivi pandan u ljudskom svetu kojim bismo opisali ovaj tip fantastičnog čudovišta. Možda bismo mogli povući paralelu sa nekim posebnim i radikalnim oblikom hendikepiranosti, na primer hidrocefalom, ali mislim da to ne bi bilo adekvatno. Zapravo, ništa ne bi bilo adekvatno budući da ovakvo biće jedva može postojati, a ako postoji onda je reč o potpunom zombiju, ispraznoj i beživotnoj ljušturi koju pokreću demonske sile. Ovo je primer krajneg stadijuma sunovrata i gubljenja duše, potpune smrti i izopačenja kao negacije koncepta usavršenog i oboženog čoveka. Tu negaciju nazvao sam Crnom mumijom, budući da nema nikakav sadržaj i predstavlja potpunu prazninu, lutku koju ispunjavaju legioni i čija sila drži tu lutku na okupu neko vreme dok se potpuno ne raspadne i pretvori u prah.

Za Keneta Granta staza Lude je staza Deteta, Hoor–paar–Krata (aspekt božanstva iz Krolijeve Knjige zakona), odnosno Bebe u Jajetu, čija je elementarna atribucija akaša predstavljena crnim jajetom čiji je izraz krokodil Sebek. Za Osvalda Virta, Luda nije svoj, ne pripada sebi, već je zaposednut, nebiće, igračka u rukama okultnih sila. On je nula jer ne postoji u intelektualnom i moralnom pogledu, već je vođen slepim instinktima. Nema slobodnu volju i budući submisivan, može predstavljati objekt nečije zloupotrebe ili izraz ropstva. U dubljem smislu Luda izražava sve ono nedostupno razumevanju.