Pretpostavke mesijanske revolucije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarno i mesijansko pokoljenje sebe stavlja u položaj Božje ruke ili instrumenta duha vremena, čime se zaogrće mističnim velom višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje „novo doba“. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili odražavaju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.

Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju, ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom ustrojen poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo opisao: 

„Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa – ritual i vernost (fides) – povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56. 

Opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i jedinstvene svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države i kulta te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njegovo živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa nekadašnjom sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz medijske manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa.

Jevrejski narod je, po bibliji, otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom iskupitelja i proroka Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, Mojsije nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i u samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile, prorok. Svoj legitimitet je crpeo iz sile, reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, mojsijevska namera i motivacija je bila pravedna, težeći oslobađanju i afirmaciji naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je istovremeno stvorila pretpostavke za kasniji sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavam od ove niti.

Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali paganski bogovi-carevi. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije – knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije – a koja je, procesom kolonijalizma i globalizacije, univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejski duhovni uticaj od izuzetnog značaja čak i za temu o kojoj raspravljamo. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo, u knjizi „Smisao istorije“, rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti. Po Berđajevu, jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi. Berđajev naglašava da je jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom koja čini njeno središte te uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda. Jevrejska mesijanska ideja upućuje zahtev spram budućnosti da donese opštu razrešujuću istinu i pravičnost na zemlji. Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije.

Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam / socijalizam, ali i ideologija tržišta, u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer su u taj istorijski život Jevreji uneli religiozni smisao. Vezivanje monoteističke ideje sa nacionalnom sudbinom izgradilo je specifičnost religiozne sudbine jevrejstva.

Jevrejski narod se sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa svojim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki pojedinačni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Zato Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Dobar primer mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije. Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se pojavljuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njime i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla.

Jakov Frank, sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija Šabataja Cvija, u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu. Frankizam, kao radikalnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, ezoterijskih, političkih i društvenih tokova. Lurijanska kabala je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra.

Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem šabatajski fenomen ocenjuje kao anarhističku pobunu unutar sveta zakona. On pominje radikalne tajne krugove čiju praksu čine obredi i aktovi koji svesno ciljaju na moralnu degradaciju ljudske ličnosti. Logika takve prakse leži u tome da onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost. Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što podseća na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili.

Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen i zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja posledica šabatajskog frankizma, a što se vidi i kod mnogih drugih mesijanskih i revolucionarnih pokreta, pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem navodi bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Šolem pomenuti frankistički stav obrazlaže time da su se oni navodno podvrgli novom duhovnom zakonu pa otud predstavljaju novi oblik stvarnosti. Praktično, nalaze se sa one strane dobra i zla. Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Pogledajmo šta dalje piše Šolem:

„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“ Geršom Šolem, „Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Branko Kukić i Medijska knjižara Krug, Čačak-Beograd, 2006, str. 289.

Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima.

Pomenuti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili ona tek dolazi? Ipak, po Juliusu Evoli dolazi doba u kome sile mraka neće delovati zakulisno, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u onima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je, po Evoli, jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa. 

Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta Sud. Ta arkana predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak.