NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
Kroli je tvrdio da je Mesija došao kao
Reč, poput evanđeoskog Hrista (budući da je Reč sin Boga) – tiho kao lopov u
noći, što je propraćeno adekvatnom katastrofom dva svetska rata i velikim
krizama. Iz vremenske perspektive pisca ovih redova taj katastrofalni niz još
uvek nije okončan. Kroli te istorijske pojave objašnjava kao „abortuse novog
eona“ te kao poslednje drhtaje vladajućih duhovnih sila starog doba u grčevitom
pokušaju da zaustave pobedonosno nastupanje novog eona. Sile starog eona vide
da polako gube svoje pozicije pa stoga nastoje da iza sebe ostave pustoš kao
krajnju opciju, prethodno ne prezajući ni od čega kako bi zaustavili nove
revolucionarne sile. Kroli je rekao da početak novog eona, što je aktivan
magijski čin, podrazumeva izgovaranje Reči nakon čega će cela planeta biti
okupana u krvi. Krv je u formuli umirućeg boga, odnosno eona Ozirisa, igrala
ulogu glavnog prenosioca magijske energije. U eonu Horusa to je seme. Pomenuću
ovde iranski mit o svetlosnom semenu (hvarna) trojice budućih Spasitelja
(Saošjanta) zoroastrizma, koje se čuva u mitskoj metafizičkoj nebeskoj zemlji,
a koji će putem kosmičke liturgije, dakle, vibracijom – izvršiti preobražaj
sveta. Kenet Grant kaže kako je eon Ozirisa bio fokusiran na promenu u
materiji, te otud čudesa transmutacije koje je izvodio Isus Hrist. Sa druge
strane, eon Horusa, odnosno doba Vodolije, ima za cilj promene u duhu, pa se
otud dešavaju promene u psihi.
Na malo suptilnijem nivou vidimo da je
mesijanska pojava zapravo metafizički događaj. Tako je Hrist govorio da carstvo
njegovo nije od ovoga sveta, da je ono tu ali ljudi nemaju duhovnu moć
opažanja. Zvuči kao jeftin izgovor, naročito ukoliko se uzme u obzir da svetina
vazda očekuje nekakva čuda i spektakularna događanja. Iako na prvi pogled ne
izgleda tako, kumulativni uticaj protoka vremena je zapanjujuć i reklo bi se
čudesan, a svetina ne vidi i pored toga što ima oči. Dubok je jaz između
nevidljivog Mesije i kratkovidosti vulgarne dioptrije. Setimo se da je pojava
Isusa Hrista zapravo bila nevidljiva. Pojavio se Sin Božji a da to niko nije
primetio, izuzev trojice istočnih maga koji su sledili nebesko znamenje. Sin
Božji je rođen, odrastao, zatim je propovedao, delovao, činio čuda te bio
razapet, a da se to uopšte nije ticalo velike većine čovečanstva, čak ni
jevrejstva u čijem se okrilju on i pojavio. Dakle, posledice njegove pojave su
kumulativne, jer je na kraju, reč o njemu, ime njegovo, doprlo među sve narode,
na svaki kontinent i u jednom trenutku njegova je religija gotovo zavladala
svetom i suštinski uticala na istoriju. Sama ta činjenica je dokaz one tvrdnje
da Bog deluje na tajanstven način. U skladu s tim, možemo li u ovom trenutku
prepoznati seme procesa od kojeg će kroz pet ili deset vekova niknuti ogromno
stablo od svetskog značaja?
U Novom zavetu su kao predstavnici
antimesijanskih sila prokazane dve jevrejske verske struje – fariseji i
sadukeji. Oni su se, kako to piše u jevanđeljima, zdušno borili da potisnu
Isusov mesijanski pokret, prepoznavši u njemu opasnu klicu revolucionarnih
promena koje bi u krajnjoj liniji potkopale njihovu moć te tradicionalni način
života jevrejskog naroda, a što bi čak moglo ugroziti i sam opstanak
jevrejstva, imajući u vidu univerzalističku i gotovo komunističku prirodu
Isusovog poslanja. Isus je delovao protiv elite i egalitaristički, mobilišući
pre svega donje i izopštene slojeve. Možemo zamisliti šokantnost pojave verskog
pokreta prosjaka, gubavaca i kljakavih, čiji vođa prkosi autoritetu etabliranih
verskih struktura, remeti ustanovljene tokove novca i prihoda vladajuće kaste –
isterujući, kako bi se to danas reklo, ovlašćene dilere i tržišne špekulante iz
kruga hramova, sprečavajući kamenovanje kurvi, izvodeći magijske radnje na
šabat itd. Pre fariseja i sadukeja, ulogu nosioca antihrišćanskog delovanja
imao je marionetski kralj Judeje – Irod, koji je saznavši da su magi prorekli
rođenje božanskog jevrejskog kralja, naredio pogubljenje muške dece stare do
godinu dana. I izopačeni kralj Irod, i fariseji / sadukeji, radili su Mesiji o
glavi, te na kraju i uspeli da isposluju od rimskih vlasti pogubljenje opasne
smetnje njihovom versko-tradicionalnom poretku.
Delovanje Boga ili bogova, posredstvom
odabranih ljudi, jeste oblik medijumstva. Bog bi nekom odabranom smrtniku nešto
naložio ili bi ga opseo, doneo mu neki znak, san ili skriveno znanje i dao mu
određenu zapovest, misiju koju ovaj mora izvršiti, bez obzira dopada li mu se
to i šta povodom toga on misli i oseća. Upravo je ta pokornost čoveka Bogu, ta
prijemčivost za uticaj i opsednutost, u suštini žensko svojstvo duše. Zato je
žena, poput zmije, jedan od suštinskih simbola mesijanstva. Setimo se lika Marijan
iz Francuske revolucije, koja predstavlja simbol Republike, boginje slobode i
razuma. To je jedna od varijanti biblijske Skerletne Žene. Republika je Grad, a
Grad je u bibliji jedan od simbola žene. Boginja Revolucije je prosvetiteljka,
ali i ratnica. Ona nosi barjak Revolucije i Pobede. Ovde pojam Pobede možemo
posmatrati i kabalistički, jer Pobeda je ime sefire koja na dijagramu
kabalističkog Drveta Života ima broj Sedam i povezana je sa planetom Venerom.
To je žena-ratnica i pobednica. Božje ime pridodato toj sefiri je Jehova
Savaot, odnosno Gospod nad vojskama. Boginja Ištar bila je boginja rata i
ljubavi. Povodom ovoga, u „Knjizi zakona“ ima jedan stih kojim je predstavljeno
to načelo: „Obožavaj me ognjem i krvlju; obožavaj me mačevima i kopljima. Neka
žena bude opasana mačem preda mnom...“ 3:11. Tako je rekao bog rata i osvete.
Naposletku, lik sličan Marijan, sa bakljom u rukama, stoji na ulazu u njujoršku
luku, simboličke kapije novog sveta: „I žena koju si video jeste varoš velika,
koja ima kraljevstvo nad kraljevima zemlje.“ Jovanovo otkrivenje 17:18.
Boginja Francuske revolucije Marijan
imala je svoje otelovljenje u srednjoevropskoj radikalnoj verziji jevrejskog
otpadničkog mesijanskog pokreta šabatajstva koju je vodio Jakov Frank
(1726–1791), čovek koji je imao viziju / san Boginje kao prelepe device.
Otelovljenje ženskog božanskog principa predstavljala je ćerka Jakova Franka –
Eva Frank (1754–1816), obožavana kao „Matronita“, sveta majka, Šehina
(prisustvo Božje shvaćeno kao žensko), te poređena sa Devicom Marijom. Upravo
to poređenje baca svetlo na staru ideju Bogorodice kao Mesije, a ne samo kao
Mesijine majke. Iskrivljeni odraz takvog shvatanja jeste katolički kult
Bogorodice. Mesija kao muškarac jeste Sin svoje mesijanske Majke, u neku ruku
kopile, jer je otac njegov zapravo duh, apstraktno muško prisustvo ili načelo a
ne konkretan muškarac od krvi i mesa. Ono što svom Sinu taj apstraktni Otac
daje jeste metafizički koren duše, a što je u bibliji označeno mesijanskom
krvnom lozom. U Jevanđelju po Mateju 1:17, čija je polovina prve glave nabrajanje
linije porekla Isusa Hrista, sumira se na sledeći način: „Svega ima dakle:
četrnaest kolena od Avrama do Davida, četrnaest kolena od Davida do preseljenja
u Vavilon i četrnaest kolena od preseljenja u Vavilon do Hrista.“
To je uloga Oca – da obezbedi
kontinuitet identiteta. Majka obezbeđuje kontinuitet postojanja. Zato je u
suštini Mesija – Sin Majke, a što je i predstavljeno figurama i slikama
Bogorodice koja drži malog Isusa ili Izide koja doji dete Horusa. Tu nigde nema
Oca, jer je on apstraktan. Era Vodolije, odnosno eon Horusa kako ga predstavlja
„Knjiga zakona“, jeste upravo eon Deteta, eon mesijanstva i pojave Mesije. Bog
rata i osvete u „Knjizi zakona“ 3:45, govoreći o Skerletnoj Ženi, između
ostalog kaže: „Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete
moćnije od svih kraljeva zemlje.“ To dete je otelovljenje mesijanskog načela,
odnosno najava rođenja Mesije. U malo apstraktnijem smislu Horus je Eon. Eon
Deteta je u neku ruku pleonazam, jer Eon je Dete – moćnije od svih kraljeva
zemlje – dete vremena, koje prolazi kroz solarnu vratnicu. Majka Vreme rađa
Dete Horusa. Ljudsko biće koje će biti nosilac tog načela je u tehničkom smislu
Mesija. Mesijansko dete najavljuje i starozavetni prorok Isaija (11:6) kad
kaže: „Vuk će sa jagnjetom zajedno boraviti i panter će s jaretom ležati, tele,
lavić i gojna stoka zajedno će biti, i malo će dete njih voditi... Dete koje
sisa kod rupe će zmijine igrati, dete tek odbijeno u rupu će ruku svoju zmije
vasilinske pružiti.“
Reč je o opisu nekog neodređenog vremena
preporoda nevinosti i bezazlenosti te nadolazeće infantilizacije, ali i nečeg
mnogo dubljeg. Predstava o malom detetu koje se druži sa, ili čak predvodi
zveri i opasne životinje, je drevna i često se vezuje za pojam božanskog
avatara ili inkarnacije nekog boga ili heroja. Životinjska komponenta ukazuje
na dvostruku ili skrivenu prirodu Detetovog, odnosno Mesijinog bića. Kenet
Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, govoreći o sledu eona kroz
likove egipatskih bogova (Izida / majka; Oziris / otac; Horus / dete), kaže da
to dete u sebi skriva svoje tamno svojstvo čiji je simbol bog Set. Bog Horus,
duh novog eona, jeste simbol oslobođene svesti, te je označen titulom Krunisano
i osvajačko Dete, što ukazuje na njegov potpuni suverenitet. Upravo je to
Krunisano i osvajačko Dete ideal postignuća adepta akvarijanskog doba, a čija
se mogućnost rođenja na Zemlji najavljuje u „Knjizi zakona“ u navedenom stihu
3:45. Naravno, možemo rađanje tog deteta posmatrati čisto metafizički, kao
odraz promene u modalitetu duha i točkova magijske moći, ali takva promena na
suptilnom nivou svakako nije bez posledica i na fizičkom. Inkarnirani Horus
biće iznad mitskih kraljeva Zemlje, čiji se izlazak iz anonimnosti i ulazak u
centralnu arenu istorije u „Knjizi zakona“ 2:24, najavljuje kao: „Videćete ih
na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti
milion puta veća radost nego što je ova.“
Ta radost je viši nivo svesti, što je
posledica podizanja kundalini. Takvo stanje će trajati sve do trenutka rascepa
u vrsti homo sapiens, kada će velika masa ljudstva involuirati u podljudske
kiborgizovane demono-životinjske forme: „Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi
zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je
onako kako je uvek i bilo.“ „Knjiga zakona“ 2:58. Pomenuti robovi su sledbenici
ropskih religija i oni koji su samo tehnički ljudska bića, budući da nisu mikrokosmos,
odnosno nemaju unutrašnjeg genija koji bi probudio njihovu istinsku volju, jer
su to duše elementala ili životinja, rođene u ljudskim telima. Na kraju eona
Horusa oni će se vratiti tamo gde i prirodno pripadaju, u životinjski svet,
čime će ovaj biti obnovljen nakon velikog izumiranja u našem vremenu, uz pojavu
novih životinjskih vrsta od kojih će neke biti veoma bliske čoveku. Pojaviće se
novi nefilimi, jer, kako kaže Grant, seksualne metode uspostavljanja kontakta
sa entitetima razvijenijim od čoveka biće usavršene i već postoje znaci
njihovog širenja. Rezultat će biti nova raznovrsnost ljudskog elementa.
Stih „Knjige zakona“ u kome se pominju
robovi koji služe, ukazuje na još jednu stvar, a to je ponovno uspostavljanje
hijerarhijskog poretka u budućnosti nakon milenarnog haosa i istorijskog
opadanja. Novovekovnim revolucijama proglašena društvena jednakost svih ljudi
biće ukinuta, budući da predstavlja abortus te samo oni ostvareni kao
mikrokosmos mogu međusobno biti jednaki. Ovim se najavljuje povratak stvari na
svoje mesto u skladu sa metafizičkim načelima. Naše vreme, u neku ruku jeste
oličenje vladavine robova, ropskog mentaliteta, vladavina onih koji bi u
poretku sakralne hijerarhije bili robovi. Ti robovi su, kako to naglašava Bela
Hamvaš, opisujući principe indijske kastinske hijerarhije, a što možemo
primeniti na taj danas preovlađujući tip čoveka – samo jednom rođeni, u
materiji, dakle bez duhovnog posvećenja, bez duhovnog rođenja. Takvima je u
drevnoj Indiji određen simbol psa, kao nečiste i besramne životinje. Ta
činjenica neodoljivo podseća na stih „Knjige zakona“ koji kaže: „Zar Bog da
živi u psu?“ 2:19. I zaista, kako će Bog živeti u neposvećenima, u onima koji
su poput životinja? Hamvaš u knjizi „Scientia Sacra“ primećuje da ako društvom
vladaju robovi, tada je ljudska sudbina prepuštena nesvesnim silama koje
negativno utiču na čoveka, organizujući državu u obliku despotizma. Tada
vladajući moral oblikuje mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.
Kraljevi Zemlje su privremeno nestali sa
vidika, ali ne i suštinski, budući da su oni kraljevi zauvek, te na neki način
inkarnirani geniji planete na kojoj živimo, a Dete je onaj-koji-dolazi...
Moguće je ove tvrdnje povezati i sa drevnim astro-mitološkim činjenicama. Na
primer, mesijansko Dete u tom smislu jeste zvezda koja će naslediti Severnjaču
na položaju koju ova trenutno zauzima kao „najvisočija“ i krovna tačka severnog
neba. To je ujedno i kraljevski, odnosno mesijanski položaj. Takva promena na vrhu
neba očigledno ima određene posledice na čovečanstvo, istorijski tok i ljudsku
svest.
Alister Kroli je smatrao kako njegov
sistem razvoja čoveka, između ostalog, ima za cilj i podsticanje razvijanja
genijalnosti kod ljudi, odnosno da svako nauči kako da se poveže sa sopstvenim
unutrašnjim genijem. Taj bi se genije onda ispoljio na način tako da čovek bude
kadar spoznati šta je njegova volja te da besprekorno postupa u skladu sa tom
spoznajom. Kenet Grant kaže da osoba koja nije svesna toga da poseduje istinsku
volju neće biti u stanju videti bilo kakav razlog zašto bi i na koji način tu volju
ispunila. Po Grantu, Kroli je smatrao da bi genijalnost trebalo da bude
pravilo, a ne izuzetak, i da se sistematskim vežbanjem, uz pravilno
usmeravanje, može razotkriti ili probuditi genijalnost svakog pojedinca.
Naravno, dodao bih, pod uslovom da je svaki čovek mikrokosmos, u šta lično ne
verujem, jer mnogi su ljudska bića samo u tehničkom smislu.
bog Set kao životinja
Grant genijalnost povezuje sa božanskim
zoomorfnim atavizmima, ukazujući da njihovo pojavljivanje u svesti magičara,
nadahnutog umetnika ili kakvog genija, može dolaziti kako iz prošlosti, tako i
iz budućnosti. Grant kaže da je stanje poznato kao genijalnost posledica
opsednutosti uslužnim duhovima, jer kreativan umetnik, podjednako kao i
naučnik, prima određene nagoveštaje budućih atavizama. Po Grantu, nadahnuti
ljudi mogu stvarati budućnost buđenjem određenih atavizama tako što se buduća
stanja svesti prizivaju iz davno prošlih stanja, a što bi na neki način
potvrdilo cikličan način proticanja vremena. Svako otkriće ili inovacija je,
kako to kaže Grant, atavistički dar, te dolazi kao rezultat inspiracije koja se
javlja u stanju praznine, odsustva misli ili psihosomatske iscrpljenosti.
Nadahnuće je oblik opsesije, a čovek
koji je uspostavio vezu sa svojim genijem, u stanju je da tu opsesiju
opredmeti, a ne samo da je posmatra. Ipak, najviši od svih genija su verski
geniji budući da je reč o najvećim prosvetiteljima. Naravno, svestan sam kako
ovo može zvučati uhu današnjeg sekularizovanog čoveka. Verski genij je mogao
biti to što jeste jer je njegova sudbina određena uplivom božanske sile, često
posredstvom kakvog anđeoskog prisustva. Podsetimo se, ne reče li Jahve Mojsiju:
„Gle, ja šaljem anđela svoga pred tobom da te čuva na putu i da te izvede na
mesto koje sam ti spremio. Čuvaj se i slušaj ga, nemoj mu se protiviti, jer on
neće grehe vaše oprostiti, jer je ime moje u njemu. Ali ako slušaš glas njegov
i uradiš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj neprijatelja tvojih i protivnik
protivnika tvojih.“ Knjiga druga – Izlazak, 23:20-23. Kako je Božje ime
u anđelu, kad govori anđeo kao da sam Bog govori, jer upravo zbog prisustva
Božjeg imena anđeo jeste Bog bez obzira što je samo anđeo.
