Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE
Mnogi zamišljaju Antihrista kao kralja ovoga sveta,
vladara, kao virtuoznog nosioca paklene inteligencije, gospodara, mračnog
mudraca, nekakvog otmenog aristokratu zla, možda kao dijabolično dete
predstavljeno filmom Predskazanje. To su, reklo bi se, romantične predstave,
poput predstava o vampiru lepotanu. U mojoj viziji Antihrist je anti-čovek,
ovaploćena negacija ljudskog bića, malouman, hendikepiran, nepokretan, ali zato
savršeni medijum, jedno krhko i slabašno, groteskno i unakaženo telo, gnusna
pojava. Toliko je retardiran da mu je nemoguće živeti bez pomoći i konstantne
nege. Nema nikakav kontakt ni sa kim, jer nije sposoban da ga ima. On je jedna
prazna, izvitoperena ljuštura bez mozga, sa više vode u lobanji nego moždane
mase. Ovaploćena ljuštura. Potpuno je bespomoćan. Ne kreće se, ne govori, ne
uzbuđuje se, nije čak ni budan, nema nikakvu svest niti osećanja. Pitaćete se
kako je onda moguće da se takva nakaza nađe na vrhu sveta, kao apsolutni
gospodar života i smrti, čija je moć totalna, a vlast sveobuhvatna? Kako je
moguće da nešto takvo bude živi totem fanatičnog obožavanja miliona sledbenika?
Njegova svetska moć je obrnuto proporcionalna njegovoj ličnoj nemoći. On je
upravo, takav kakav jeste, idealna i ključna figura u strukturi svetskog antihumanog
satanističkog poretka. Čak je i njegova polna odrednica upitna jer Antihrist
nema određenih polnih organa, ali označavam ga odrednicom On jer je sama reč
Antihrist muškog roda.
Video sam skvrčenog u staklenom sarkofagu, u nekakvoj
zelenkastoj želatinastoj masi, prikačenog na razne elektrode, cevčice i igle
koje su bile zabodene svuda po njegovom degenerisanom telu prošaranom ožiljcima
koji su zapravo predstavljali zapise dijaboličnih sila. Ožiljci su povremeno
krvarili i to je bio znak da inteligencija u njegovoj službi, razni doktori i
naučnici, odnosno sveštenici, uzmu uzorak sa te gnojne mase, jer bi korišćenjem
tih ćelija u procesu kloniranja dobili novo biće koje je predstavljalo nosioca
one sile iz čijeg je zapisa na koži Antihrista potekao. Tako je Antihrist
služio kao Otac ovaploćenih demona, takođe nakaznih bića poput njega. U tom
smislu on je služio kao nosilac vrednosti, izvor kadrova, odnosno genetskog
materijala. Ležao je u sarkofagu postavljenom na malom piramidalnom uzdignuću u
podrumu velikog kompleksa koji je istovremeno bio njegova carska palata, glavni
štab, laboratorija za istraživanja i ideološki hram njegove vlasti. Oko njega
je u staklenim posudama u tečnosti plutalo još dvanaest njegovih apostola,
takođe deformisanih beslovesnih stvorenja stvorenih iz zapisa na njegovom telu.
Međutim, za razliku od njihovog Oca, koji se nalazio u ulozi nekakvog deus
otiosusa, njegovi apostoli, svojevrsni beni elohimi, ipak nisu bili
u stanju potpune hibernacije, nego bi povremeno obavljali neku vrstu
aktivnosti. Ta aktivnost se sastojala iz emitovanja moždanih signala određenih
frekvencija, koje su zapravo predstavljale neke vrste poruke nevidljivih
dijaboličnih sila, a što je bio predmet detektovanja i tumačenja od strane
gomile naučnika-sveštenika koji su opsluživali Antihrista i taj svojevrsni
sinod. Nakon par takvih medijumskih emisija, apostol bi, hajde da kažem,
uginuo, odnosno prestao da daje znake života, ako se to uopšte životom može
nazvati. Onda bi sluge iz zapisa na telu Antihrista uzeli sveže tkivo odakle bi
kloniranjem generisali novog člana sinoda. Tako je vrhovna trinaestica vladala.
Ništavilo na vrhu globalnog sistema vlasti, kao izvor
autoriteta, zapravo je predstavljalo krajnju metastazu demokratskog poretka u
potpunoj negaciji ljudskog elementa. Te ljušture su krajnja projekcija
političke i idejne praznine današnjih predsednika, visokih komesara i izabranih
primeraka tzv predstavničke demokratije udavljene u preteranoj regulativi i
administriranju. Vladavina Antihrista u tom smislu nije ništa više do vladavina
ništavila, jednog pseudookultnog, parademokratskog i birokratskog galimatijasa
koji zapravo sve vreme štiti takođe ništavne i opskurne interese dijaboličnih
grupacija čiju društvenu moć legitimišu jednim grotesknim autoritetom.
Antihrist je savršena politički korektna spodoba, mučenik sopstvene misije i
smisla postojanja, pervertirani svetac, jer kao što je Hrist umro za
čovečanstvo tako i Antihrist ne-živi zbog istog.
Ove slike i misli pale su mi napamet dok sam stajao
pored staklenog sarkofaga blaženog kardinala, iza oltara zagrebačke katedrale.
Plastični kardinal u odeždi ležao je izložen pogledima, izložen molitvama,
strahopoštovanju, ali i čuđenju te podsmehu. Sasvim slučajno moja poseta
Zagrebu poklopila se sa vešću o tragičnoj smrti pop ikone Majkla Džeksona,
čoveka koji je sistematski uništavao samog sebe te postao paradigma modernog
čoveka, ilustrativan primer na koji bi se valjalo ugledati. Prvo što mi je palo
napamet, pre ovde izložene vizije o Antihristu, bila je bizarna pomisao o
blaženom i ništa manje plastičnom Džeksonu koji leži u istom sarkofagu,
beatifikovan, takođe izložen molitvama, zakovanim pogledima obožavalaca.
Kardinal Džekson Stepinac! Kakva podrugljiva pomisao u svetoj kući. Deformisan
i plastičan, nastran i tragičan, Majkl Džekson bi bolje ležao na tom mestu,
bolje od kardinala, bolje od Lenjina na Crvenom trgu u Moskvi, bolje od bilo
koje sakralne mumije, jer bi efektnije ukazivao na duh vremena i u kom se
pravcu kreće taj duh, kuda nas vodi.
Imao sam snažan utisak da obožavanje mrtvaca nije
došlo do svog civilizacijskog vrhunca. Religija koja je utemeljena na
obožavanju mrtvog boga, u krajnjem stadijumu svog raspada i izopačenja, mora
proizvesti tačno ono što kao senka stoji u njenoj suprotnosti. Plastična lutka
kontroverznog kardinala sjajila je natdžeksonovskom svetlošću, koja se
teatralno razlivala po kičastim božićnim instalacijama (made in China), kojom
su savremeni baštinitelji kulta mrtvog boga unakazili sakralnu gotsku
arhitekturu hrama. I tada se jedna misao uvrežila u mom umu: katedrale su poput
piramida, domovi mrtvih. U galimatijasu svakojakih asocijacija koje su navirale
na moj mentalni ekran, krajičkom oka primetio sam jednu damu čija je nestvarna
lepota više odgovarala estetici hrama nego pseudosakralna plastična skalamerija
džeksonovske provinijencije koja je opsceno ležala na pijedestalu. Naravno,
blažena lutka u kičerajskoj kardinalskoj odeždi bila je stvarna, dok je dama
već dolazila iz stanja sanjanja. Dozvolio sam sebi luksuz da zaspem na svetom
mestu, okružen bogomoljcima, udobno zavaljen na drvenim klupama koje poput
malog amfiteatra okružuju kardinalsku mrtvu prirodu. Pa ipak, dama je bila jako
stvarna, stvarnija od stvarnosti, nadrealnija od sna, moćnija od života i
smrti, starija od sve antike zajedno uzev. Zaista, katedrale su mesta susreta
bilo sa bogovima, bilo sa đavolima, sa iskušenjima i mirom od njih. Ovo je bio
jedan od takvih susreta. Žena nesvakidašnje prirode prodefilovala je mojom
svešću temeljno me protresavši, tako da sam izgubio pojam šta je istina a šta
laž, šta je moguće a šta nemoguće.
Pitate se kakve veze imaju tajanstvena dama, moje
snoviđenje nad svetačkom instalacijom u katedrali i sama priroda mitološkog
fenomena poznatog kao Antihrist? Pa povrh svega još i tragikomična pop figura
svetskih razmera – rahmetli Džekson? Proviđenje? Luciferske obmane? Svejedno,
jer sve je i jedno i jedno u svemu. Dama je poput Izide stajala iznad
plastičnog leša sveca, kao da tu leži mrtvi Oziris koga će ona, budući da je
gospodarica magije, oživeti. Kako oživeti nešto što nikada nije bilo živo niti
je to trebalo biti? Upravo se to pitanje namestilo kao zamajac jedne spoznaje o
konačnom kraju ljudskog sveta kakvog poznajemo. U svetlu te svrhe prisustvo
tajanstvene dame bilo je više nego neophodno. Umesto očiju, dva zelena komada
leda okivaju me o drvenu podlogu snagom klinova koji su zakovali mrtvog boga za
večnost. Odmah sam znao da nešto nije u redu, da nešto nije baš obično, da to
nije neka obična žena, ma kako otmena bila. Imala je u sebi nešto od one
natprirodne, magijske i reklo bi se dijabolične harizme i senzualnosti. Prva
asocijacija bila mi je Asja Hotokalunginova iz romana „Anđeo sa zapadnog
prozora“ Gustava Mejrinka. Bila je to neka vrsta božanstva, opskurnog i
tajanstvenog, neka opaka prvosveštenica, hodajuća luciferska konkubina u svetom
domu. Neverovatno lucidan san. Sve je isto kao i na javi, ista lica oko mene,
isti ambijent, isti Majkl Džekson, samo je Ona jedina pojava koja me podseća da
je to što mi se dešava zapravo san. To je jedan od onih retkih snova tako
slizan i isprepleten sa javom, san zavodnik, san koji rađa fanatizam, san koji
stvara čudesa i opake zablude koje vrište: „Video sam svojim očima!“… Ali kojim
očima? Očima jave ili očima sna? Onaj koji vidi to nikako pouzdano ne može
znati. Moje malo preimućstvo bilo je u tome što sam ja znao. Znao sam da ovo
dešavanje ne može biti stvarno, ali sam takođe znao kako je to dešavanje
stvarnije od stvarnosti. Ovo je san u kome granica ovog i onog sveta nije
toliko čvrsta i neprobojna.
Graciozno i dostojanstveno, suvereno i nestvarno,
napravila je nekoliko koraka, primakavši svoje prisustvo blizu moje pojave.
Njena mirisna, crna, duga negovana kosa. Njen beo ten. Njene crvene usne iz
kojih su virili veliki i beli zubi te pohotni mesnati jezik beštije, njen stas
i visina, zelenooki pogled koji zaustavlja dah, misao i vreme... Zaglušujuća
tišina. Stvarna kao smrt, sela je pored mene pogledavši me u oči, prodirući
duboko, duboko u opskurnost moje duše. Rekla je: „Mi se poznajemo.“
Spontano sam izustio „guf ha šatan“, bez ikakve namere
da čudnovatu i privlačnu neznanku zadivim kakvom kabalističkom frazom. Rekao
sam to bez ikakvog upliva svesti, automatski, nesvesno, začudivši samog sebe
sopstvenim zvukom, mišlju, artikulacijom. Otkud mi samo to pade napamet, da na
hebrejskom izgovorim „telo Satane“? Prepoznao sam je, mimo razuma. Znao sam da
je znam samo nisam mogao da se setim kako je znam, iako je prvi put u životu
vidim, prvi put je sanjam. Pružila mi je desnu ruku okrenuvši dlan prema meni,
a zatim i levu ruku. Isprva sam pomislio kako želi da se rukujemo ili možda
hoće da me zagrli, međutim, pogledom mi je skrenula pažnju da se fokusiram na
njene dlanove. Iako nisam hiromant, mogao sam shvatiti da dva istovetna krsta
na Venerinom bregu, kao i dvostruka linija glave na oba dlana, nisu uobičajena
pojava. Dok sam prebirao u glavi šta bi to moglo da znači, osetio sam blago
drmusanje koje me je pregnulo. Vremešna gospođa me je prekorevala da ne spavam
na svetom mestu: „Gospodine, vi hrčete!“
U stanju večitog truljenja, kao vampir u srebrnom
kovčegu, ležao je pravi kardinal, pravi entitet čija je jedino moguće ovaploćenje
nakazni Antihrist. To je nosilac večnog prokletstva, uživalac beskrajnog
poljupca Druge Smrti, tamo dole, na dnu dna, u beskrajnim hekatombama
jedanaeste, kako se uvek u literaturi ističe - lažne sfere kabalističkog drveta
života. Pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama tame, gde
nikog i ničeg nema, zapečaćena leži crna mumija. Ovo što mislim to su njene
misli, koje kao bledi pogani odjek truju moju mentalnu atmosferu gnusnim odrazima.
U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka
misao pretvara u crva, a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se
hrane njegovom gnjilošću, tu ležim bespomoćan i svezan. Kažem ja, i to ja
odjekuje mračnim i pustim koridorima moje lobanje, ne dalje od mog nosa. Taj
eho kao da rađa neke nove odjeke i tako moje umišljeno jastvo stvara
nepodnošljivu buku koja rastvara poslednje iskre svetlosti. To rastakanje
svetlosti bića traje beskonačno dugo, kao da sam poboden na koplje vremena.
Nema onog unutrašnjeg svetla koje može obasjati moj unutrašnji vid da bih bio
kadar stvoriti slike na mom mentalnom ekranu. Sve mi je oduzeto, luč svesti,
sjaj bića, sve...
Zakovan i zapečaćen u večnom raspadanju, kao ogoljeni
ego, trpim agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke
raspadanja duše. Tu sam bačen i okovan, u sarkofagu večnog ljubavnika tame.
Iznad mene je sve što postoji, večno nedostupno. Sve je bolje od mene, svaki
čovek, svako biće, svaka stvar ili otpadak svake stvari, bića ili čoveka.
Zemaljska slina je ontološki superiornija, puž golać, nožna gljivica. Svaku
misao koju stvorim vraća mi se neverovatnom žestinom, pa ipak na neki način
dozvoljeno mi je da iz takvog nemogućeg stanja trujem one koji su živi, one koji
postoje, koji žele… ja koji ništa ne želim jer ne mogu da želim, pošto ne znam
šta je želja. Šta znači želeti?
U magnovenju večnog slepila dosegao sam neku vrstu paklenske
nevinosti u obliku groteskne golotinje. Nag ležim pred mojim Uništiteljem. Jedino
šta sam mogao da radim u haosu misli, svezan i odbačen, poput kakvog Saurona
koji okuplja ogromnu moć u potpunoj nemoći, jeste da dam oduška sopstvenoj
nakaznosti. Rešio sam da poput kakvog crnog sunca zračim tamom. To mračno
isijavanje jeste jedina stvar koju moja ugašena zvezda može činiti. Iz mojih
ustiju pokuljala je tamna pohota u obliku zmije. Gusta tama, poput crne zmije, moje
je jedino isijavanje. Ja sam onaj koga je tama idealizovala te posadila na
tron, na korsu, nazvavši me Korsonom, Koronzonom, Horonzonom, regentom
korozivnog trona. Princ tame, savršena ljuštura, savršeno ništa, savršeni
medijum i karikatura čoveka! Ne-čovek, anti-čovek, ostatak, višak, otrov
procesa života, senka… Taj crni otpadak jeste jedina tvar koju mogu stvoriti,
jedina ne-misao koja od mene može poći put treperave zvezde postojanja koja je
za čitav jedan ambis daleko od mene. Na toj tananoj frekvenciji izgradio sam kult,
zaposevši umove živih i opčinjenih, umove nemirne i samoljubive, umorne bolesne
i pohlepne, umove ambiciozne i gladne, umove mržnje i samovažnosti, umove
dijabolika i njihovih slugu, umove koje opslužuju moju groteskno otelovljenje u
materijalnom svetu.
Onaj koji mi se prvi poklonio, onaj kojeg je Bog
obeležio i prokleo da kao senka luta svetom do kraja veka, ušao je u san čoveka
koji misli ove misli kao sopstvene. Ušavši u san, ušao je u sećanje, ušavši u
sećanje pretočio se u zapis koji sada piše čovek koji se seća. Tako ja delujem
kroz ljude. Kajin je moj prvi i jedini ljubavnik. Naša ljubav je zabranjena jer
se naše sjedinjenje nikada neće desiti, budući da sam ja nedostupan. Sećam se
scene u kojoj predivna, opaka dama koju sam sanjao u zagrebačkoj katedrali,
skida sa sebe odeću i uranja u stakleni sarkofag u kome u nekoj vrsti želatina
vegetira Antihrist. Tu neverovatnu scenu nikada neću zaboraviti, ne toliko zbog
grotesknosti prizora jednog perverznog obožavanja neumrlog ili neživog boga
invalida, nego zbog spoznaje ko je i šta zapravo ta fascinantna nastrana dama.
Venčanje!
Bio sam šokiran prizorom u kome jedna izuzetno lepa i
natčovečanski senzualna mlada žena postiže zadovoljstvo nekakvim trljanjem o
nakazno i gnusno telo koje bitiše u stanju večne hibernacije, rođeno u komi,
nikada ne iskusivši kakav je zaista svet u kome se otelovilo to biće. Međutim,
šokantnija je bila spoznaja ko je zapravo ta nestvarna i očigledno perverzna
dama. Njen voljeni, njen odabrani, njen večni muž, groteskno i umobolno sjaji u
tami. Nije ni posve muškarac, ali je ona sasvim žena. Dama je savršeni
transseksualac. To je deo njene kazne i prokletstva, da obeležena Božjim
znakom, večno hoda Zemljom. Rođena je kao muškarac, ali je kao prethodnica
trendova, još davno u muklo biblijsko praskozorje, promenio pol.
„Krst je pakao.“ Izustila je drevna Kajinita. U tom
trenutku uhvatio sam sebe u viđenju kako se kao kakva raskošna diva trljam o
plastičnu svetačku mumiju nadbiskupa genocida. Istovremeno video sam Kajinitu
kako se trlja o nesrećnu beslovesnu figuru. Znao sam da je kraj sveta blizu.
Znao sam da nastupa ono eshatološko vreme bremenito čudesima. Ludilo opseda.
Reptili se bude iz milenarnog sna.
Rekla je: „Postoje četiri vrste ratova: prirodni,
ideološki, metafizički i eshatološki. Postoji i peti, nepostojeći rat, ali to
se uči na višim stupnjevima gnoze. Dođi, legni do mene….“
Tada sam umro...
