Kratka geopolitička i filozofska studija jedne alternativne modernosti
Uvod: Istorijski lom i Prvi svetski rat pre Velikog rata
Istorija koju živimo je istorija pobednika, pisana mastilom anglosaksonskih empirista i cementirana industrijskim dimom Mančestera, londonskog Sitija i Vol Strita. U toj i takvoj istoriji, Napoleonovi ratovi (1803–1815) posmatraju se kao grandiozna, ali ultimativno neuspešna epizoda francuske megalomanije, poslednji trzaj evropskog apsolutizma pre nego što je svet zakoračio u vek britanske hegemonije (Pax Britannica). Međutim, ako istoriju posmatramo kroz prizmu njenih strukturalnih i globalnih posledica, Napoleonovi ratovi nisu bili puki regionalni sukob. Bio je to, u svojoj suštini, autentični Prvi svetski rat, totalni sukob globalnih razmera koji je redefinisao pojam države, prava, ratovanja i geopolitike.
Povodom toga razmotrio bih ovde fundamentalno pitanje: šta bi bilo da je Napoleon pobedio? Šta da je istorijsko klatno u ključnim trenucima, poput ruske kampanje 1812. godine, pretegnulo na stranu francuskog imperatora? U ovom tekstu istražujem taj alternativni scenario: svet u kome je Pariz postao svetionik čovečanstva, svet lišen anglosaksonskog individualizma, slobodnog tržišta i parlamentarizma, i umesto toga ustrojen prema principima prosvetiteljskog racionalizma, univerzalizma i tehnokratske autokratije.
Slom Albiona i pacifikacija Rusije: Geopolitički preduslovi Pax Franca
U stvarnoj istoriji, Velika Britanija je opstala zahvaljujući svojem izdvojenom položaju i neumoljivoj moći Kraljevske mornarice, dok je Rusija poslužila kao nepregledni kopneni bedem o koji se razbila francuska Velika armija (Grande Armée). Britanska strategija na kontinentu uvek se oslanjala na finansiranje tuđih armija, takozvano „Pitovo zlato“ (Pitt's Gold), koristeći rusko, austrijsko i prusko ljudstvo za obuzdavanje Francuske. U ovom scenariju, Napoleon pokazuje vojnu i diplomatsku genijalnost koja kulminira uspešnom pacifikacijom Rusije 1812. godine. Umesto fatalnog marša na spaljenu Moskvu, Napoleon koristi svoj pragmatizam: ne rasparčava Rusko carstvo, jer bi to bila logistička noćna mora, već postavlja marionetskog cara iz redova profrancuskog ruskog plemstva, koje je ionako govorilo francuski jezik i disalo u ritmu pariske kulture.
Neutralizacijom Rusije, Britanija ostaje potpuno izolovana u evropskom prostoru, ostajući bez svojih „kopnenih mačeva“. Dok britanska vojska kroz istoriju nikada nije imala kapacitet da razvije masovnu, prekaljenu kopnenu armiju sposobnu da se nosi sa kontinentalnim silama (delujući uvek kao ekspedicioni i intervencionistički mehanizam oslonjen na mornaricu), Francuska pokreće gigantski, centralizovani program brodogradnje u svim lukama od Baltika do Mediterana. Kvantitativna premoć resursa čitave Evrope preokreće balans na Lamanšu. Stvaranjem privremenog prozora pomorske nadmoći, Napoleonova prekaljena kopnena armija vrši masovni desant na englesko tlo. Pad Londona bio je stvar trenutka. Na britanskim ostrvima se uspostavlja „Engleska Republika“ pod profrancuskim direktorijumom, a prekomorske kolonije postaju plen novog hegemona. Svet ulazi u eru monolitne francuske svetske dominacije.
Anatomija Evrope: Moderni sekularni Sveti rimski sistem
Pobeda Napoleona ne bi rezultirala stvaranjem francuskog carstva u klasičnom, rimskom smislu reči, već uspostavljanjem specifičnog frankocentričnog konfederativnog sistema. To bi bio moderni, visoko sekularizovani Sveti rimski sistem, ali potpuno lišen svog istorijskog nemačkog karaktera. Evropa bi bila podeljena na tri prstena moći:
Francusko carstvo (Jezgro): Teritorija koja obuhvata današnju Francusku, Beneluks, Nemačku do reke Rajne, severnu Italiju i balkansku Iliriju.
- Klijentske kraljevine (Sestrinske države): Španija, Portugal, Danska, Norveška, Švedska, obnovljena Poljska, Mađarska, Bugarska, Grčka i Rumunija. U ovim državama vladaju Napoleonovi rođaci ili odani maršali, obezbeđujući jedinstvo sistema.
- Satelitske države pod nadzorom: Drastično oslabljena Austrija (bez Ugarske), Pruska svedena na marginu i pacifikovana Rusija. Ove države zadržavaju sopstvene dinastije, ali pod strogim francuskim vojnim i političkim tutorstvom.
Ovakav sistem eliminiše geopolitički pluralizam u Evropi. Nema ujedinjenja Nemačke 1871. pod Bizmarkom, niti ujedinjenja Italije. Samim tim, uklonjeni su strukturalni uzroci Prvog i Drugog svetskog rata u obliku u kojem ih poznajemo. Nema rivaliteta između Berlina i Pariza, nema nacizma, nema boljševičke revolucije 1917. godine (jer Rusija ne doživljava vojni slom), a Karl Marks ostaje marginalni filozof bez istorijskog uticaja. Nema Hladnog rata, niti bipolarne podele sveta.
Ideologija i ljudska prava: Trijumf kolektivnog racionalizma
Najzanimljivija transformacija odigrala bi se na polju ideologije i ljudskih prava. U stvarnoj istoriji, pod uticajem anglosaksonskog modela (Džon Lok, Džon Stjuart Mil, američki Ustav), ljudska prava su shvaćena individualistički, ona štite pojedinca od države, stavljajući akcenat na privatnu svojinu i ograničavanje državne moći. U napoleonskom svetu, dominantna ideologija postaje francuski prosvetiteljski racionalizam spojen sa Napoleonovim kodom (Code Civil), bez anglosaksonskog individualizma. Ovde su ljudska prava univerzalistička i kolektivistička, ona pripadaju pojedincu kroz državu (nasleđe Žan-Žaka Rusoa). Država je vrhovni garant slobode, ali i vrhovni arbitar opšteg dobra.
Građani ovog sveta imaju pravnu jednakost pred zakonom, potpuno ukidanje feudalnih privilegija, pravo na rad, sekularno obrazovanje i versku toleranciju. Međutim, politička prava, sloboda štampe, opoziciono delovanje i pravo na kritiku poretka, drastično su ograničena u ime stabilnosti i progresa. Sloboda znači učešće u racionalno uređenoj državi, a ne pravo na njeno osporavanje. Slogan ovog sveta glasi: „Sve za građanina, sve kroz državu, ništa van države.“ U tom svetu religija gubi svoj politički karakter. Konkordat iz 1801. godine postaje univerzalni model za ceo svet: crkve, džamije i sinagoge su finansirane i kontrolisane od strane države, a verski dogmatizam je potisnut u privatnu sferu.
Globalne imperijalne linije: Od Indije do Japana
Eliminacijom Britanije, Francuska preuzima ulogu globalnog upravnika kolonijalnih poseda, ali sa suštinski drugačijom filozofijom vladavine. Za razliku od britanskog imperijalizma koji je bio pragmatičan, trgovački i multikulturalan (dopuštajući lokalne običaje dokle god se plaća porez), francuski imperijalizam je asimilatorski, integracionistički i univerzalan. Civilizacija je jedna, a njen jezik je francuski.
- Indija: Francuska preuzima ceo potkontinent. Mogulsko carstvo se ne raspada, već opstaje kao francuski protektorat sa generalnim guvernerom u Delhiju. Umesto eksploatacije preko privatnih kompanija (poput britanske Istočnoindijske kompanije), uvodi se centralizovana državna uprava i pravni kod.
- Australija: Otkrivena i kolonizovana od strane Francuza, Australija ne nastaje kao kaznena kolonija, već kao prekomorska teritorija naseljena francuskim građanima. Domorodačko stanovništvo biva asimilovano kroz francuski obrazovni sistem, a zemlja postaje potpuno frankofona.
- Kina i Japan: Kina potpisuje Pariski ugovor umesto Nankinškog, a Hongkong postaje francuska luka. Dinastija Ćing opstaje kao francuski protektorat, gde stvarna vlast leži u rukama francuskih savetnika. Japan, s druge strane, ne otvara američka crna lađa komodora Perija, već francuska eskadra. Japan usvaja francuski vojni model (manje pruske discipline, više oficirske elokvencije i manevrisanja) i Napoleonov zakonik. Elita čita Voltera i Rusoa, a ne Adama Smita. Japan ne postaje agresivna vojna sila, već se specijalizuje za kulturnu i luksuznu robu.
- Bliski istok i Jevrejsko pitanje: Bez britanskog mandata i Balfurove deklaracije iz 1917. godine, cionistički pokret ostaje slab. Kako nema ujedinjenja Nemačke, nema ni pojave nacizma, a samim tim ni Holokausta. Bez tog istorijskog loma, moralna i politička hitnost za stvaranjem jevrejske države ne postoji. Jevreji u Evropi se uspešno asimiluju kao francuski građani Mojsijeve vere, a Pariz postaje svetski centar jevrejske kulture. Jerusalim ne postaje politička prestonica sukoba, već ekumenski, pleromatski grad pod međunarodnim francuskim nadzorom, odnosno grad gde se tradicije susreću, a ne sukobljavaju.
Balkan i eksperiment Ilirije: Svet bez zle krvi
Na našim prostorima, Napoleon je istorijski ostavio dubok trag osnivanjem Ilirskih provincija (1809–1814). U slučaju njegove pobede, ovaj eksperiment ne biva ugašen nakon pet godina, već postaje trajna i ključna administrativna jedinica Francuskog carstva – Province Illyriennes. Ilirija biva proširena na celu Sloveniju, Hrvatsku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju i delove Makedonije. Napoleon je Balkan video kao ključnu tampon zonu prema preostalim delovima Osmanskog carstva i Rusije, ali i kao most ka Istoku. Kako bi Ilirija izgledala danas?
- Identitet i jezik: Ne bi postojala Jugoslavija, niti koncepti ekskluzivnih balkanskih nacionalizama. Kroz agresivan kulturno-etnički inženjering i francuski obrazovni sistem, lokalne slovenske razlike bile bi stopljene u jedinstveni pojam - Iliri. Francuski jezik bi bio zvanični jezik administracije, vojske i visokog društva, dok bi lokalni jezici opstali kao dijalekti.
- Politika i istorijski mir: Prestonica bi bila u Ljubljani ili Dubrovniku. Nema srpskih ustanaka na način na koji ih znamo, nema Kraljevine SHS, nema ustaša, četnika ni partizana. Nema etničkih čišćenja i genocida koji su obeležili XX vek. Balkanski narodi bi živeli oslobođeni zle krvi i tereta istorijske prošlosti. Cena koja bi se za to platila bila bi gubitak etno-nacionalnih suvereniteta i prihvatanje pariske kulturne dominacije. Postali bismo civilizovani evropski snobovi koji govore francuski, što je, istorijski posmatrano, izuzetno niska cena za izbegavanje klanica XX veka.
Duhovna i kulturna panorama: Racionalizam, neoklasicizam i francuski okultizam
Kulturni pejzaž ovog sveta bio bi drastično drugačiji. Romantizam, sa svojim insistiranjem na nacionalnom geniju, emocijama i povratku srednjovekovnim korenima, bio bi marginalizovan. Dominantni estetski pravac ostaje neoklasicizam, tj slavljenje simetrije, razuma, jasnih linija i antičkih uzora. Svet bi estetski i arhitektonski izgledao uniformno, monumentalno i prelepo, ali bi istovremeno bio hladniji i manje kulturno raznolik.
Na ezoterijskom i duhovnom planu, eliminacijom Britanske imperije sprečava se procvat britanskog okultizma (Zlatna zora, Alister Kroli) koji je istorijski crpeo snagu iz imperijalne mreže. Madam Blavatska ne nalazi publiku u Londonu, a pre-nacistički okultizam (poput društva Tule) nikada se ne razvija jer nema nemačkog nacionalizma. Umesto toga, francuski okultizam postavlja globalne standarde. Figure poput Elifasa Levija, Papusa i Sent-Iv d'Alvedra (sa njegovom teorijom sinarhije, vladavine posvećenih tehnokrata) postaju globalne struje. Svet postaje masonsko-frankofonski, sa Parizom kao svetskim duhovnim i intelektualnim centrom.
Zaključak: Zagušljivo savršenstvo tehnokratskog Rima
Tehnološki progres u ovom svetu bio bi suštinski drugačiji. Bez divljeg, anglosaksonskog kapitalizma i slobodne tržišne konkurencije između velikih sila, inovacije bi bile sporije, ali sistematičnije. Razvoj ne bi vodili bankari i privatni preduzetnici iz prljavih fabrika, već državni inženjeri školovani u École Polytechnique. Umesto brzih potrošačkih inovacija i digitalne revolucije, ovaj svet bi se ponosio masivnim državnim projektima: gigantskim železničkim mrežama koje spajaju Pariz sa Bagdadom i Vladivostokom, i monumentalnom arhitekturom. Svet u kome je Napoleon pobedio bio bi svet bez svetskih ratova, bez Gulaga, Holokausta i atomskih bombi. Bio bi to svet pravne jednakosti, sekularizma i administrativnog savršenstva. Ali, to bi istovremeno bio i svet duboke političke zagušljivosti. Čovečanstvo bi živelo pod blagonaklonim, ali neumoljivim okom prosvećene policijske države.
Bio bi to moderni globalni Rim: funkcionalan, stabilan, estetski poliran i racionalan, ali lišen one haotične slobode i dinamizma koji su, sa svim svojim užasima i lepotama, oblikovali našu stvarnost. Pobedivši u svom svetskom ratu, Napoleon bi čovečanstvu doneo dugotrajni mir, ali bi mu oduzeo nepredvidivost sopstvene sudbine.
