Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
Potaknute
namerom, reči su pokretači naše energije. Samoglasnici rečima daju snagu dok su
suglasnici poput nekakvih regulatora. Uz pomoć reči ljudi su u stanju da
pokrenu neke svoje duboke i često uspavane mogućnosti. U tom smislu reči imaju
magijsku, kultnu i sakralnu ulogu. To su one svete, magijske reči, često predmet
određenog tabua. Izgovaraju se na poseban način, pod posebnim uslovima. Drugi
je problem što je u ovoj vulgarnoj eri reč posve obezvređena, a i ljudi više ne
barataju magijom kao nekada. Ostala je samo fascinacija. Danas smo pod utiskom
bajalica, „varvarskih“ izraza grimoara, starih magijskih priručnika i papira.
To su posebne reči, često nerazumljive, pomoću kojih opštimo sa nevidljivim.
Na
početku je sve jednostavno, kao i na kraju. Ono što je komplikovano pripada
ljudskom svetu, tvoreći beskrajni niz simbola i značenja. Budizam uči da oset,
predstava, dodir i razlikovanje u sinergetskom efektu daju lik. Imamo četiri
elementa koji tek sjedinjeni i usklađeni daju peti. Taj apstraktni peti element
je stvarnost, opipljiva i konkretna. Ipak, to jeste iluzija, bez obzira što u
njoj gubimo glave, budući sastavljena od iluzornih elemenata. Ti elementi, sami
za sebe, izdvojeni iz celine, iz carstva petog elementa, gotovo da i ne
postoje. Stvarnost i elementi koji je čine, istovremeno jesu i nisu. Stvarnost,
elementi stvarnosti, jesu fantazmagorijske konstrukcije. Po tradiciji intelekt
razumeva posmatrajući te fantazije projektovane na ekranu unutrašnje svesti.
Đordano Bruno kaže da u intelektu nema ničeg čega prethodno nije bilo u čulima.
Shodno tome nema ničeg što proizilazi iz čula što bi moglo dosegnuti intelekt
bez posredovanja fantazije. U indijskoj tradiciji, razum (manah) je posrednik
između spoljašnjeg sveta i atmana ili neophodni instrument za pretvaranje
čulnih senzacija u mentalne predstave. Otud je fantazija na neki način istina,
ali subjektivne prirode. Ipak, fantazija deluje u aktuelnosti i utiče na
stvarnost, stvarajući je. Naša duša nema neposrednu moć opažanja nego to čini
posredstvom fantazmagorijskih slika. Te slike su kalupi, matrice procesa razumevanja
koje se po hermetičko-kabalističkoj doktrini Drveta života povezuje sa sferom
Binah. To je veliko majčinsko more Imaginacije, ogledalo u kome Inteligencija
iz pozicije sefire Hokmah posmatra svet. Posmatrajući, Inteligencija koja
proizilazi iz Uma (sefira Keter) – projektuje, odnosno stvara.
Suština
magijskog razumevanja jeste znati kada nešto jeste a kada nije, kada i jeste i
nije te kako nešto jeste i nije. Zvuči paradoksalno ali to je zato što ljudski
um teško može zadržati stabilnu usredsređenost na nečemu što je apsurdno. Svest
o tom apsurdu koji leži u osnovi stvarnosti, kreiranja i razgradnje stvarnosti,
ukazuje na inteligibilni vid petog elementa. Pomenuti lik koji formiraju četiri
elementa kao zaokružena celina uslovljavaju svest i obrnuto – lik je uslovljen
svešću. Svest je graditelj lika iz bezobličnog kraljevstva elemenata: iz oseta,
predstave, dodira i razlikovanja. Proces gradnje lika ujedno je proces
izgradnje svesti. U tom naporu svest samu sebe oplođuje. Besmisao je razgradnja
svesti. Dijagram te razgradnje jeste Drvo smrti. Drvo smrti je skok u
infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u beskrajno malo. Ono je senka
velikog Drveta života koja pada u minijaturni beskraj. Sefire Drveta života su
projekcije prostor-vremenske ogromnosti. Izvan sfera i sveukupne sfere Drveta u
beskraju, prostire se fatalnost sama, kao okean velikog. S druge strane, Drvo
smrti je dijagram mikrosveta. Kao u filmu „Hellraiser“, sav pakao se može
smestiti u jednu kocku, sav užas može stati na vrh igle i zaigrati opscenu
igru. Da bismo zavirili u Drvo smrti potreban nam je moćan mikroskop. Kako su
brojevi glagoli, sfere Drveta života su izuzetno dugi vremenski periodi, eoni,
dugotrajni procesi, duge radnje. Sfere Drveta smrti su mikrosekunde,
nanosekunde, mikrociklusi, mikroeoni. Smrt deluje u trenutku. Otud je naše
vreme, kao i vremena kojima prethodi naše vreme zapravo doba smrti. Ubrzanje
vremena, ubrzanje istorije, jeste obeležje smrti, delovanja sila Drveta smrti.
Brojevi, sfere, sefiroti Drveta života su simboli stvaranja i ispoljavanja,
simboli velikog vremena. Sefiroti Drveta smrti su simboli razaranja, simboli
momentalnog vremena, simboli implozije, unutrašnjeg urušavanja i trijumfa
nihilizma.
U
strukturi Drveta života imamo deset apstraktnih časovnika, deset uzročnika koji
pokazuju i uzrokuju različite segmente jednog istog univerzalnog vremena.
Između brojeva se nalazi ambis premošćen tzv stazama, koje simbolizuju fenomen
prostora, prostornih koridora impregniranih vremenom i u funkciji vremena. U strukturi
Drveta smrti imamo deset zamajaca brzine i poniranja u mikroambis. Uz pomoć
slova i brojeva, imenica i glagola, prostora i vremena, dihotomije jin-jang,
opstaje proces stvaranja i razaranja te neprekidnog trajanja života. Otud naziv
„Drvo života“. To je Drvo ljubavi jer uzrokuje neprekinuti niz, kontinuitet
lanca bića. Po učenju hermetizma sve stvari koje se ovaploćuju u nižim
svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera. Stvaranje je
otuda proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na
različite vibratorne nivoe. Elifas Levi taj princip, u „Transcendentalnoj
magiji“, objašnjava na način po kome je Logos zapravo realizacija govora.
Takođe, po njemu, misao se ostvaruje govorom, znacima, zvucima i simbolima. Uz
pomoć tih sredstava misao se utiskuje u ono što on zove astralnim svetlom,
stvarajući astralnu struju koja utiče na umove drugih ljudi te na samu
materijalnu stvarnost. Otuda Levi zaključuje: „Ljudi rođeni u svetu koga je
oblikovala ideja, nose u sebi njen znak, te tako Reč postaje telo.“
Drvo
smrti je diskontinuitet. Uplivi njegove energije omogućavaju smrt, prekid, ali
i stvaraju uslove bilo za evolutivni ili involutivni pomak pojedinaca i
zajednica. Brojevi su simboli stvaranja i emanacija, simboli vremena. Slova,
odnosno staze na kabalističkom dijagramu Drveta života koje povezuju brojeve od
1 do 10 u koherentan sistem, jesu građa za formiranje reči. Reči su zapravo
imena bogova, odnosno Boga, izvedene od glagolske onomatopeje, odnosno
glasovnog oponašanja delatne suštine božanske prirode onako kako se ona
ispoljava i percipira u ljudskom umu. Brojčane i slovne kombinacije ukazuju na
beskrajnu polivalentnost prirode i istine – prirode istine i istine o prirodi.
Iskaz BOG JE JEDAN previđa polivalentnost ne samo „boga“ već i „jedinice“. Bog
je u Jedinici, u broju Jedan kao esencija božanstvenosti. Hermetička doktrina
tarota uči da imamo Jedinicu Vatre, Jedinicu Vode, Vazduha, Zemlje, ili Dvojku,
odnosno Trojku itd tih istih elemenata izraženih kroz simbolička oruđa. Dakle,
nešto je jedinstveno po prirodi, ali jedinstvenost sama po sebi može obuhvatiti
gotovo bezbroj priroda. Svaki broj je beskonačan; nema razlike, kaže Alister
Kroli, odnosno Aivaz, u „Knjizi zakona“.
Podela
na monoteizam i politeizam je na jednom drugačijem nivou sagledavanja
besmislena. Sve što postoji je polivalentno i jedinstveno na neki način.
Polivalentan je i jedinstven svaki trenutak u vremenu, svaka tačka u prostoru,
svaki oblik koji postoji kao i svaka trunka svesti. Brojevi ukazuju na prirodu
neke polivalentnosti i jedinstvenosti. Bogovi imaju matricu čija je priroda
izražena istim brojem (ili brojevima), dok je priroda samih bogova međusobno
različita. To je poput svojstava horoskopskih znakova. Mnogi ljudi funkcionišu
na način predstavljen nekim znakom, ali se priroda ljudi koji po rođenju
pripadaju istom znaku međusobno suštinski razlikuje. Oni žive u različitim
kulturama, u različitim vremenima, drugačijem prostoru, zauzimaju drugačije
forme, izloženi su različitim delovanjima. Generalizuju se načela, ne
karakteri.
Slova,
odnosno glasovi, predstavljaju svojstva bogova. To su oznake bogova ili Boga,
zavisi kako je kome zgodno. Tajanstvo bogova sadržano je u skrivenom smislu
njihovih imena. Poznata je i široko rasprostranjena mistika božanskih imena,
bilo da je reč o imenima raznih bogova ili jednog Boga. Veliki izučavalac
jevrejskog misticizma i kabale Geršom Šolem, za slova kaže da su „konfiguracije
božanske svetlosti.“ Šolem navodi da su u čudesnom procesu stvaranja slova stvorila
Božja imena, pa zatim reči kao prideve božanskog, te naposletku reči koje se
odnose na materijalni plan, događaje, imenice, odnose. Ono što vidimo i
poznajemo kao slova zapravo su materijalna ispoljavanja „konfiguracija božanske
svetlosti“ kojih, po kabalističkoj tradiciji, ima dvadeset i dva. Tim brojem
Tvorac zaokružuje svoje delo. Nije beznačajna činjenica da se broj stepeni
kruga (360), može podeliti 22 puta a da rezultat bude ceo broj, npr: 360/2 =
180, 360/3 = 120, 360/4 = 90… Ukoliko bi u to uračunali i deljenje broja
stepena kruga samim sobom i sa brojem 1, onda bi imali 24 cela broja kao
rezultat. U tom smislu redosled slova u alfabetu koji sadrži 22 ili 24 jedinice
ukazuje koliki procenat kruga određeno slovo označava.
Matrica
moći je nepokretna, volja je pokret. Bez pokreta stvaralačka moć se ne bi
ispoljavala. Pokret bogova uzrokuje vreme. Bez pokreta, ne bi bilo ni zvezda.
One stoje na tačno utvrđenim pozicijama a ipak se kreću. Kao takve, zvezde
predstavljaju najčistiji oblik ispoljavanja petog elementa sa tačke gledišta
čoveka. Savršenost kretanja zvezda ukazuje na suštinski značaj koji one, kao
izraz bogova, imaju na izgradnju i razvoj ljudske svesti, a samim tim i sudbine
kako pojedinaca tako i ljudskih zajednica. Koliko smo svesni onog na nebu,
toliko smo u vezi sa prirodom i sa onim na Zemlji. Prostor izvire iz vremena,
imenice iz glagola a slova iz brojeva. Brojevi su „stariji“ i pripadaju prirodi
samog univerzalnog kauzaliteta. U tom smislu, slova kao prirodne izvedbe,
igraju ulogu supstituta za brojeve. Slova su mimikrija brojeva, preduslov ali i
proizvod stvaranja. Slova su likovi bezlične suštine. Njima označavamo nešto
što je u suštini bezlično, te ona istovremeno bivaju i sredstva mistifikacije,
a ne samo istine. Otud je moguća laž u svetu, laž u umu. Prostor je stoga
mimikrija vremena jer implicira vremenski ambis koji je apstraktniji od
prostornog. Mi teško možemo pojmiti ogromnost prostora bez vremenske odrednice
(npr. „svetlosna godina“). Ono što ograničava ljudska bića da dosegnu zvezde
(bogove, večnost) nije prostor već vreme. Ovladavanje vremenom temeljni je
magijski poduhvat. Čovek se lako može izgubiti u prostoru i da to često bude
prilično bezbolno, odnosno da ne izgubi razum, ali ako se izgubi u vremenu
posledice su obuhvatnije. Otud je značajnije pitanje šta činimo od onog ko smo,
jer ukazuje gde smo u vremenu, odnosno kakva je veza između naše svesti i
vremena, svesti i volje. Odgovor na pitanje identiteta ukazuje na vremensku
odrednicu, na položaj u vremenu. Karlos Kastaneda je naglašavao besprekornost
delanja kao princip održanja svesti u vremenu. S druge strane bliskoistočna
tradicija je numerisala slova, odnosno svakom slovu pridodala brojčanu
vrednost, čime je izvršeno numerisanje reči. Reči koje imaju istu brojčanu
vrednost su na neki način etimološki povezane. Magija reči.
U
sistemu tradicionalnog Drveta života cifara ima deset, tačnije devet, jer je
broj 10 izraz sinteze. Kao i u primeru sa formiranjem lika (svesti o liku –
lika u svesti) od četiri elementa, tako je i sa brojevima. Lik brojeva je lik
vremena, lik stvaranja i sveta. To je broj 10. Desetka je sinergetski efekat
brojeva od 1 do 9, manifestacija, Jedinica ovenčana Nulom, ovaploćena Jedinica.
Desetka je prelaz iz metafizičkog nepostojanja u materijalno postojanje. Broj
10 predstavlja Jedinicu sa orbitom, svet Jedinice, odnosno jedinstven svet,
krajnji ishod projekcije. Sa Jedinicom u središtu, Desetka ima beskonačan izvor
energije te predstavlja brojčani izraz svetskog perpetuum mobile. Broj
10 čine dve petice, dva pentagrama, uspravni i obrnuti, jin i jang, koji čine
stubove dinamike sveta. Desetka je takođe mesto prelaska iz beskrajno velikog u
beskrajno malo i obrnuto. Malkut, deseta sfera, nalazi se na dnu Drveta života
i na vrhu Drveta smrti. Malkut je Keter Drveta smrti. Involucija Drveta smrti
je uspinjuća, paradoksalna, za razliku od involucije Drveta života koja je
spuštajuća. Zato bi dijagram Drveta smrti trebalo predstaviti kao obrnuti
dijagram Drveta života. Jedno Drvo predstavlja suprotnost drugog Drveta. Drvo
života ima deset sfera od kojih je svaka projektovana na četiri nivoa po
četvornoj formuli, što daje ukupno četrdeset oblika. Stvaranje se dešava po toj
matrici na četiri plana. Razaranje se dešava po istoj matrici s tom razlikom
što ono dolazi iz mikro-beskonačnosti. Poput četvornosti brojeva u sistemu
kabale, postoji i četvornost slova, odnosno prostora. U četiri plana ima
osamdeset i osam oblika staza. Svako slovo, svaki glif ima drugačije svojstvo
na svakom od planova a što je u sistemu Zlatne zore propraćeno četvornom skalom
boja.
Ono
što povezuje i usklađuje tradicionalne elemente hermetizma (zemlja, voda,
vatra, vazduh) sa Drvetom života jeste formula čiji je grčki jezički ekvivalent
tetragramaton. To je modus projekcije četvoropolnog magneta duha po shematizmu
emanacija sfera Drveta života. Četiri elementa analogna sa četiri kabalistička
sveta (Asijah, Briah, Jecirah i Acilut) jesu četiri plana prostiranja i
zbivanja Drveta života. Zajedno, oni čine usklađenu formu tetragramatona –
četvoroslovlja, koje označava u tradiciji poznato božansko ime JHVH (Jahve,
Jehova). To su hebrejska slova Jod, He, Vav, He. J (Jod) je Vatra, Acilut,
Otac, Kralj, H (He) je Voda, Brijah, Majka, Kraljica, V (Vav) je Vazduh,
Jecirah, Sin, Princ i ponovo H (He) je Zemlja, Asijah, Ćerka, Princeza. Njihov
sklad jeste peti element, jedinstvo četvoropolnog magneta, a što se postiže
umetanjem slova Š (Šin) u sredinu reči. JHVH tako postaje JHŠVH, odnosno
Jehošua, a što se odnosi na ime mesije, odnosno Isusa. Ovom šemom date su
osnovne korespondencije tetragramatona. Praktično taj niz bismo mogli ređati
unedogled i tako klasifikujemo sve stvari na svetu. Po tom principu izvršili
bismo i pojmovno usklađenje formiranjem petog elementa, onog lika sa početka
ovog poglavlja, a lik je i ime, ime je Reč. U početku beše Reč. Logično bi bilo
da je i na kraju. Tako uviđamo da kao što možemo konstruisati životvorna imena
Boga, takođe možemo doći do pronalaska smrtonosnih imena.
Geršom
Šolem u knjizi „Kabala i njena simbolika“, navodi da su kasniji kabalisti
običavali da govore o četiri sveta koja čine jednu duhovnu hijerarhiju. To je
svet božanske emanacije Acilut, svet stvaranja Brijah, svet formacija Jecirah i
svet aktivnog delovanja Asijah. Šolem navodi kako je u oblasti koja se u
dijagramu Drveta naziva en-sof i koja se nalazi iznad prve sefire Keter, Tora
nalazi u stanju praporetka koji sadrži zametke svih mogućnosti. U Acilutu Tora
je niz suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog
alfabeta. U Brijahu Tora je niz Božjih imena stvorenih kombinacijama elemenata
iz Aciluta. U Jecirahu Tora se pojavljuje kao „predstava anđeoskih imena i
stvaralačkih moći.“ U praktičnom smislu, ako se poigramo zaključkom,
kombinovanje suglasnika je rad na nivou Aciluta. Stvaranje božanskih imena je
domen Brijaha. Imenovanje i definisanje anđeoskih imena kao božanskih svojstava
je nivo Jeciraha. Nivo Asijaha je manifestacija Tore onakva kakva se nama
prikazuje. Asijah je svet ekspresije.
Kenet
Grant je na jednom mestu u knjizi „Kultovi senke“ naveo da je Acilut seme,
Brijah je matrica, Jecirah je čin a Asijah manifestacija. U okultističkoj
literaturi često se navodi kako je Acilut emanacija, Brijah je kreacija,
Jecirah formacija a Asijah materijalizacija. Pomenuta četiri elementa jesu
četiri gradivne komponente svesti, kao nekakvi rudimentarni aspekti koji u
sintezi, po formuli tetragramatona, tvore predmetnu stvarnost koje bivamo
svesni. Ta četiri oblika – četiri elementa, raspoređeni su i prisutni u
mehanizmu Drveta života te čine vezivno tkivo koje osvešćuje samo Drvo. U
skladu sa tim pentagramaton je simbol aktivacije formule tetragramatona. Zvezda
pentagrama je hermetički simbol razvijene svesti, prikaz tzv zlatnog preseka,
dvodimenzionalni izraz trodimenzionalnog geometrijskog tela piramide. U
kontekstu Drveta smrti, simbol pentagrama ukazuje na spiralu poniranja.
Trebalo
bi pomenuti da Drvo života sadrži i jedanaestu tajanstvenu sferu, nazvanu
„lažnom sefirom“. To je Daat, sfera bezdana, odnosno sfera znanja, koja deli tzv
gornju trijadu od ostalih sedam sfera Drveta. Sfera bezdana (jedanaesta sfera)
je „lažna“ jer je van vremena, odnosno ne vrši funkciju projekcije. Malkut je
ipak zaokružen nečim (jedinica sa orbitom). Daat, to su dve Jedinice,
rascepljenost prostora i vremena, nemogućnost da se vreme ispuni prostorom.
Daat je kanalizacioni odvod univerzuma, sterilisana imaginacija, fantazija koja
nema svrhu u poretku Drveta. Položaj ove sefire na Drvetu smrti je pri njegovom
dnu jer deli tri najniže sfere tog Drveta od sedam gornjih. Ako bi Drvo života
projektovali na ljudsko biće, sfera bezdana bi mogla odgovarati predelu grla. U
obrnutoj perspektivi Drveta smrti ta sfera odgovara predelu ispod pupka. Drvo
smrti je dijagram mikro poretka čija je svrha iniciranje raspada.
Drvo života jeste intelektualni spomenik, magičan i čudesan
poput drevnih piramida i hramova. Kada tako postavimo stvari i pogledamo šta
imamo danas, nameće se pitanje jesmo li od tih drevnih vremena pa do sada
ostvarili ikakav razvoj svesti?
