Potaknute
namerom, reči su pokretači naše energije. Samoglasnici rečima daju snagu dok su
suglasnici poput regulatora. Uz pomoć reči ljudi su u stanju da pokrenu neke
svoje duboke i često uspavane mogućnosti. U tom smislu reči imaju magijsku,
kultnu i sakralnu ulogu. To su one svete, magijske reči, često predmet
određenog tabua. Izgovaraju se na poseban način, pod posebnim uslovima. Drugi
je problem što je u ovoj vulgarnoj eri reč posve obezvređena, a i ljudi više ne
barataju magijom kao nekada. Ostala je samo fascinacija. Danas smo pod utiskom
bajalica, „varvarskih“ izraza grimoara, starih magijskih priručnika i papira.
To su posebne reči, često nerazumljive, pomoću kojih opštimo sa nevidljivim.
Na
početku je sve jednostavno, kao i na kraju. Ono što je složeno pripada ljudskom
svetu, tvoreći beskrajni niz simbola i značenja. Budizam uči da oset,
predstava, dodir i razlikovanje u sinergetskom efektu daju lik. Imamo četiri
elementa koji tek sjedinjeni i usklađeni daju peti. Taj apstraktni peti element
je stvarnost, opipljiva i konkretna. Ipak, to jeste iluzija, bez obzira što u
njoj gubimo glave, budući sastavljena od iluzornih elemenata. Ti elementi, sami
za sebe, izdvojeni iz celine, iz carstva petog elementa, gotovo da i ne
postoje. Stvarnost i elementi koji je čine, istovremeno jesu i nisu. Po
tradicionalnoj teoriji percepcije, stvarnost je tvorevina mašte. Naime, po
tradiciji, intelekt razumeva posmatrajući imaginacijom uobličene čulne utiske na
ekranu unutrašnje svesti. Đordano Bruno kaže da u intelektu nema ničeg
čega prethodno nije bilo u čulima. Shodno tome nema ničeg što proizilazi iz
čula što bi moglo dosegnuti intelekt bez posredovanja imaginacije. U indijskoj
tradiciji, razum (manah) je posrednik između spoljašnjeg sveta i atmana ili
neophodni instrument za pretvaranje čulnih senzacija u mentalne predstave. Otud
je fantazija na neki način istina, ali subjektivne prirode. Ipak, fantazija
deluje u aktuelnosti i utiče na stvarnost, stvarajući je. Naša duša nema
neposrednu moć opažanja nego to čini posredstvom imaginacijskih slika. Te slike
su kalupi, matrice procesa razumevanja koje se po hermetičko-kabalističkoj
doktrini Drveta života povezuje sa sferom Binah. To je veliko majčinsko more
Imaginacije, ogledalo u kome Inteligencija iz pozicije sefire Hokmah posmatra
svet. Posmatrajući, Inteligencija koja proizilazi iz Uma (sefira Keter) –
projektuje, odnosno stvara.
Suština
magijskog razumevanja jeste znati kada nešto jeste a kada nije, kada i jeste i
nije te kako nešto jeste i nije. Zvuči paradoksalno ali to je zato što ljudski
um teško može zadržati stabilnu usredsređenost na nečemu što je apsurdno. Svest
o tom apsurdu koji leži u osnovi stvarnosti, njenog stvaranja i razgradnje,
ukazuje na inteligibilni vid petog elementa. Pomenuti lik koji formiraju četiri
elementa kao zaokružena celina uslovljava svest i obrnuto – lik je uslovljen
svešću. Svest je, koristeći moć imaginacijskog uobličavanja, graditelj lika iz
bezobličnog kraljevstva elemenata: iz oseta, predstave, dodira i razlikovanja.
Proces gradnje lika ujedno je proces izgradnje svesti. U tom naporu svest samu
sebe oplođuje. Besmisao je razgradnja svesti. Dijagram te razgradnje jeste Drvo
smrti. Drvo smrti je skok u infinitezimalno, dijagram singulariteta, pada u
beskrajno malo. Ono je senka velikog Drveta života koja pada u minijaturni
beskraj. Sefire Drveta života su projekcije prostor-vremenske ogromnosti. Izvan
sfera i sveukupne sfere Drveta u beskraju, prostire se fatalnost sama, kao
okean velikog. S druge strane, Drvo smrti je dijagram mikrosveta. Kao u filmu
„Hellraiser“, sav pakao se može smestiti u jednu kocku, sav užas može stati na
vrh igle i zaigrati opscenu igru. Da bismo zavirili u Drvo smrti potreban nam
je moćan mikroskop. Kako su brojevi glagoli, sfere Drveta života su izuzetno
dugi vremenski periodi, eoni, dugotrajni procesi. Sfere Drveta smrti su
mikrosekunde, nanosekunde, mikrociklusi, mikroeoni. Smrt deluje u trenutku.
Otud je naše vreme, kao i vremena kojima prethodi naše vreme zapravo doba
smrti. Ubrzanje vremena, ubrzanje istorije, jeste obeležje smrti, delovanja
sila Drveta smrti. Brojevi, sfere, sefiroti Drveta života su simboli stvaranja
i ispoljavanja, simboli velikog vremena. Sefiroti Drveta smrti su simboli
razaranja, simboli momentalnog vremena, simboli implozije, unutrašnjeg
urušavanja i trijumfa nihilizma.
U
strukturi Drveta života imamo deset apstraktnih časovnika, deset uzročnika koji
pokazuju i uzrokuju različite segmente univerzalnog vremena. Između brojeva se
nalazi ambis premošćen tzv stazama, koje simbolizuju fenomen prostora,
prostornih koridora impregniranih vremenom i u funkciji vremena. U strukturi
Drveta smrti imamo deset zamajaca brzine i poniranja u mikroambis. Uz pomoć
slova i brojeva, imenica i glagola, prostora i vremena, dihotomije jin-jang,
opstaje proces stvaranja i razaranja te neprekidnog trajanja života. Otud naziv
„Drvo života“. To je Drvo ljubavi jer uzrokuje neprekinuti niz, kontinuitet
lanca bića. Po učenju hermetizma sve stvari koje se ovaploćuju u nižim
svetovima prvo postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera. Stvaranje je
otuda proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na
različite vibratorne nivoe. Elifas Levi taj princip, u „Transcendentalnoj
magiji“, objašnjava na način po kome je Logos zapravo realizacija govora.
Takođe, po njemu, misao se ostvaruje govorom, znacima, zvucima i simbolima. Uz
pomoć tih sredstava misao se utiskuje u ono što on zove astralnim svetlom,
stvarajući astralnu struju koja utiče na umove drugih ljudi te na samu
materijalnu stvarnost. Otuda Levi zaključuje: „Ljudi rođeni u svetu koga je
oblikovala ideja, nose u sebi njen znak, te tako Reč postaje telo.“
Drvo
smrti je diskontinuitet. Uplivi njegove energije omogućavaju smrt, prekid, ali
i stvaraju uslove bilo za evolutivni ili involutivni pomak pojedinaca i
zajednica. Brojevi su simboli stvaranja i emanacija, simboli vremena. Slova,
odnosno staze na kabalističkom dijagramu Drveta života koje povezuju brojeve od
1 do 10 u koherentan sistem, jesu građa za formiranje reči. Reči su zapravo
imena bogova, odnosno Boga, izvedene od glagolske onomatopeje, odnosno
glasovnog oponašanja delatne suštine božanske prirode onako kako se ona
ispoljava i percipira u ljudskom umu. Brojčane i slovne kombinacije ukazuju na
beskrajnu polivalentnost prirode i istine – prirode istine i istine o prirodi.
Iskaz BOG JE JEDAN često je plitko shvaćen tako da se previđa polivalentnost ne
samo „boga“ već i „jedinice“. Bog je u Jedinici, u broju Jedan kao esencija
božanstvenosti. Hermetička doktrina tarota uči da imamo Jedinicu Vatre,
Jedinicu Vode, Vazduha, Zemlje, ili Dvojku, odnosno Trojku itd istih elemenata izraženih kroz simbolička oruđa.
Dakle, nešto je jedinstveno po prirodi, ali jedinstvenost sama po sebi može
obuhvatiti gotovo bezbroj priroda. Svaki broj je beskonačan; nema razlike, kaže
Alister Kroli, odnosno Aivaz, u „Knjizi zakona“.
Podela
na monoteizam i politeizam je na jednom drugačijem nivou sagledavanja
besmislena. Sve što postoji je polivalentno i jedinstveno na neki način.
Polivalentan je i jedinstven svaki trenutak u vremenu, svaka tačka u prostoru,
svaki oblik koji postoji kao i svaka trunka svesti. Brojevi ukazuju na prirodu
neke polivalentnosti i jedinstvenosti. Bogovi imaju matricu čija je priroda
izražena istim brojem (ili brojevima), dok je priroda samih bogova međusobno
različita. To je poput svojstava horoskopskih znakova. Mnogi ljudi funkcionišu
na način predstavljen nekim znakom, ali se priroda ljudi koji po rođenju
pripadaju istom znaku međusobno suštinski razlikuje. Oni žive u različitim
kulturama, u različitim vremenima, drugačijem prostoru, zauzimaju drugačije forme,
izloženi su različitim delovanjima. Generalizuju se načela, ne karakteri.
Slova,
odnosno glasovi, predstavljaju svojstva bogova. To su oznake bogova ili Boga,
zavisi kako je kome zgodno. Tajanstvo bogova sadržano je u skrivenom smislu
njihovih imena. Poznata je i široko rasprostranjena mistika božanskih imena,
bilo da je reč o imenima raznih bogova ili jednog Boga. Veliki izučavalac
jevrejskog misticizma i kabale Geršom Šolem, za slova kaže da su „konfiguracije
božanske svetlosti.“ Šolem navodi da su u čudesnom procesu stvaranja slova
stvorila Božja imena, pa zatim reči kao prideve božanskog, te naposletku reči
koje se odnose na materijalni plan, događaje, imenice, odnose. Ono što vidimo i
poznajemo kao slova zapravo su materijalna ispoljavanja „konfiguracija božanske
svetlosti“ kojih, po kabalističkoj tradiciji, ima dvadeset i dva. Tim brojem
Tvorac zaokružuje svoje delo. Nije beznačajna činjenica da se broj stepeni
kruga (360), može podeliti 22 puta a da rezultat bude ceo broj, npr: 360/2 =
180, 360/3 = 120, 360/4 = 90… Ukoliko bi u to uračunali i deljenje broja
stepena kruga samim sobom i sa brojem 1, onda bi imali 24 cela broja kao
rezultat. U tom smislu redosled slova u alfabetu koji sadrži 22 ili 24 jedinice
ukazuje koliki procenat kruga određeno slovo označava.
Matrica
moći je nepokretna, volja je pokret. Bez pokreta stvaralačka moć se ne bi
ispoljavala. Pokret bogova uzrokuje vreme. Bez pokreta, ne bi bilo ni zvezda.
One stoje na tačno utvrđenim pozicijama a ipak se kreću. Kao takve, zvezde
predstavljaju najčistiji oblik ispoljavanja petog elementa sa tačke gledišta
čoveka. Savršenost kretanja zvezda ukazuje na suštinski značaj koji one, kao
izraz bogova, imaju na izgradnju i razvoj ljudske svesti, a samim tim i sudbine
kako pojedinaca tako i ljudskih zajednica. Koliko smo svesni onog na nebu,
toliko smo u vezi sa prirodom i sa onim na Zemlji. Prostor izvire iz vremena,
imenice iz glagola a slova iz brojeva. Brojevi su „stariji“ i pripadaju prirodi
samog univerzalnog kauzaliteta. U tom smislu, slova kao prirodne izvedbe,
igraju ulogu supstituta za brojeve. Slova su mimikrija brojeva, preduslov ali i
proizvod stvaranja. Slova su likovi bezlične suštine. Njima označavamo nešto
što je u suštini bezlično, te ona istovremeno bivaju i sredstva mistifikacije,
a ne samo istine. Otud je moguća laž u svetu, laž u umu. Prostor je stoga
mimikrija vremena jer implicira vremenski ambis koji je apstraktniji od
prostornog. Mi teško možemo pojmiti ogromnost prostora bez vremenske odrednice
(npr. „svetlosna godina“). Ono što ograničava ljudska bića da dosegnu zvezde
(bogove, večnost) nije prostor već vreme. Ovladavanje vremenom temeljni je
magijski poduhvat. Čovek se lako može izgubiti u prostoru i da to često bude
prilično bezbolno, odnosno da ne izgubi razum, ali ako se izgubi u vremenu
posledice su obuhvatnije. Otud je značajnije pitanje šta činimo od onog ko smo,
jer ukazuje gde smo u vremenu, odnosno kakva je veza između naše svesti i
vremena, svesti i volje. Odgovor na pitanje identiteta ukazuje na vremensku
odrednicu, na položaj u vremenu. Karlos Kastaneda je naglašavao besprekornost
delanja kao princip održanja svesti u vremenu. S druge strane bliskoistočna
tradicija je numerisala slova, odnosno svakom slovu pridodala brojčanu
vrednost, čime je izvršeno numerisanje reči. Reči koje imaju istu brojčanu
vrednost su na neki način etimološki povezane. Magija reči.
U
sistemu tradicionalnog Drveta života cifara ima deset, tačnije devet, jer je
broj deset izraz sinteze. Kao i u primeru sa formiranjem lika (svesti o liku –
lika u svesti) od četiri elementa, tako je i sa brojevima. Lik brojeva je lik
vremena, lik stvaranja i sveta. To je broj deset. Desetka je sinergetski efekat
brojeva od 1 do 9, manifestacija, Jedinica ovenčana Nulom, ovaploćena Jedinica.
Desetka je prelaz iz metafizičkog nepostojanja u materijalno postojanje. Broj
10 predstavlja Jedinicu sa orbitom, svet Jedinice, odnosno jedinstven svet,
krajnji ishod projekcije. Sa Jedinicom u središtu, Desetka ima beskonačan izvor
energije te predstavlja brojčani izraz svetskog perpetuum mobile. Broj deset
čine dve petice, dva pentagrama, uspravni i obrnuti, jin i jang, koji čine
stubove dinamike sveta. Desetka je takođe mesto prelaska iz beskrajno velikog u
beskrajno malo i obrnuto. Malkut, deseta sfera, nalazi se na dnu Drveta života
i na vrhu Drveta smrti. Malkut je Keter Drveta smrti. Involucija Drveta smrti
je uspinjuća, paradoksalna, za razliku od involucije Drveta života koja je
spuštajuća. Zato bi dijagram Drveta smrti trebalo predstaviti kao obrnuti
dijagram Drveta života. Jedno Drvo predstavlja suprotnost drugog Drveta. Drvo
života ima deset sfera od kojih je svaka projektovana na četiri nivoa po
četvornoj formuli, što daje ukupno četrdeset oblika. Stvaranje se dešava po toj
matrici na četiri plana. Razaranje se dešava po istoj matrici s tom razlikom
što ono dolazi iz mikro-beskonačnosti. Poput četvornosti brojeva u sistemu
kabale, postoji i četvornost slova, odnosno prostora. U četiri plana ima
osamdeset i osam oblika staza. Svako slovo, svaki glif ima drugačije svojstvo
na svakom od planova a što je u sistemu Zlatne zore propraćeno četvornom skalom
boja.
Ono
što povezuje i usklađuje tradicionalne elemente hermetizma (zemlja, voda,
vatra, vazduh) sa Drvetom života jeste formula čiji je grčki jezički ekvivalent
tetragramaton. To je modus projekcije četvoropolnog magneta duha po shematizmu
emanacija sfera Drveta života. Četiri elementa analogna sa četiri kabalistička
sveta (Asijah, Briah, Jecirah i Acilut) jesu četiri plana prostiranja i
zbivanja Drveta života. Zajedno, oni čine usklađenu formu tetragramatona –
četvoroslovlja, koje označava u tradiciji poznato božansko ime JHVH (Jahve,
Jehova). To su hebrejska slova Jod, He, Vav, He. J (Jod) je Vatra, Acilut,
Otac, Kralj, H (He) je Voda, Brijah, Majka, Kraljica, V (Vav) je Vazduh,
Jecirah, Sin, Princ i ponovo H (He) je Zemlja, Asijah, Ćerka, Princeza. Njihov sklad
jeste peti element, jedinstvo četvoropolnog magneta, a što se postiže umetanjem
slova Š (Šin) u sredinu reči. JHVH tako postaje JHŠVH, odnosno Jehošua, a što
se odnosi na ime mesije, odnosno Isusa. Ovom šemom date su osnovne
korespondencije tetragramatona. Praktično taj niz bismo mogli ređati unedogled
i tako klasifikujemo sve stvari na svetu. Po tom principu izvršili bismo i
pojmovno usklađenje formiranjem petog elementa, onog lika sa početka ovog
poglavlja, a lik je i ime, ime je Reč. U početku beše Reč. Logično bi bilo da
je i na kraju. Tako uviđamo da kao što možemo konstruisati životvorna imena
Boga, takođe možemo doći do pronalaska smrtonosnih imena.
Geršom
Šolem u knjizi „Kabala i njena simbolika“, navodi da su kasniji kabalisti
običavali da govore o četiri sveta koja čine jednu duhovnu hijerarhiju. To je
svet božanske emanacije Acilut, svet stvaranja Brijah, svet formacija Jecirah i
svet aktivnog delovanja Asijah. Šolem navodi kako je u oblasti koja se u
dijagramu Drveta naziva en-sof i koja se nalazi iznad prve sefire Keter, Tora
nalazi u stanju praporetka koji sadrži zametke svih mogućnosti. U Acilutu Tora
je niz suglasničkih kombinacija koje bi se mogle stvoriti iz hebrejskog
alfabeta. U Brijahu Tora je niz Božjih imena stvorenih kombinacijama elemenata
iz Aciluta. U Jecirahu Tora se pojavljuje kao „predstava anđeoskih imena i
stvaralačkih moći.“ U praktičnom smislu, ako se poigramo zaključkom, kombinovanje
suglasnika je rad na nivou Aciluta. Stvaranje božanskih imena je domen Brijaha.
Imenovanje i definisanje anđeoskih imena kao božanskih svojstava je nivo
Jeciraha. Nivo Asijaha je manifestacija Tore onakva kakva se nama prikazuje.
Asijah je svet ekspresije.
Kenet
Grant je na jednom mestu u knjizi „Kultovi senke“ naveo da je Acilut seme,
Brijah je matrica, Jecirah je čin a Asijah manifestacija. U okultističkoj
literaturi često se navodi kako je Acilut emanacija, Brijah je kreacija,
Jecirah formacija a Asijah materijalizacija. Pomenuta četiri elementa jesu
četiri gradivne komponente svesti, kao nekakvi rudimentarni aspekti koji u
sintezi, po formuli tetragramatona, tvore predmetnu stvarnost koje bivamo
svesni. Ta četiri oblika – četiri elementa, raspoređeni su i prisutni u
mehanizmu Drveta života te čine vezivno tkivo koje osvešćuje samo Drvo. U
skladu sa tim pentagramaton je simbol aktivacije formule tetragramatona. Zvezda
pentagrama je hermetički simbol razvijene svesti, prikaz tzv zlatnog preseka,
dvodimenzionalni izraz trodimenzionalnog geometrijskog tela piramide. U
kontekstu Drveta smrti, simbol pentagrama ukazuje na spiralu poniranja.
