Kosmologija i ontologija teleme

Početne postavke: Khabs, Khu, Nuit, Hadit

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda, a u trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Knjiga zakona u stihu 9, prve glave, boginja Nuit kaže: „Obožavaj stoga Khabs, i gledaj moje svetlo preliveno preko tebe!“ Pojam Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već subjektivno telo svetlosti. Khu jeste analogon akh-a iz egipatske tradicije, ali bez njegove ontološke stabilnosti. To je medijum iskustva, ne objektivni kosmos. Kod Krolija ne postoji zajednički kosmos, već samo paralelne zvezdane perspektive. To je ontološki pluralizam bez centra.

Simbol Nuit, odnosno boginje beskonačnog prostora je upravo zvezda, odnosno plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu, a taj crveni krug je Hadit, njeno „tajno središte“. Imamo pentagram, središte pentagrama i ambijent u kome je taj pentagram (simbol mikrokosmosa) smešten. Kraci pentagrama predstavljaju elemente u okviru mikrokosmosa, koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, zvezda biva rasformirana, te naposletku ostaje krug unutar pentagrama, njegovo jezgro nasuprot beskraja svetlosti Nuit. Shodno datom gledištu, to jezgro će po rasformiranju pentagrama bića, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, formirati novu zvezdu. Jezgro i svetlost, Nuit i Hadit, nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju njihovu igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Vidimo da su od Krolija kosmički principi poput nekakve scenografije, dok je ličnost funkcija zvezde. U tom smislu, sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak. Mislim da je ovo moje tumačenje u skladu sa Krolijevom cikličnom kosmologijom i njegovim shvatanjem smrti kao reorganizacije tačke svesti, a ne kao povratka Izvoru. Podsetimo se, u klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraća, već postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom.

Khabs je zvezda, odnosno pentagram, dok je Khu, po Kroliju, magički entitet čoveka, suptilan deo ljudskog bića. U tom smislu, Khabs je i unutrašnje svetlo u čoveku. U proširenim komentarima Knjige zakona Kroli kaže kako ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu jer bi to značilo da smo zaboravili našu istinu. Po Kroliju, ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan. Khu u svakom od nas sadrži kosmos kakav je njemu samom poznat. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Ovo znači da je istina lokalna, ne univerzalna, a to je upravo ono što Krolija udaljava od hermetizma, neoplatonizma, kabale, hrišćanske i islamske metafizike. U njima postoji hijerarhija bića i povratak Jednom, dok kod Krolija imamo večni ples zvezda bez centra. Otud se postavlja pitanje čija je slika univerzuma tačnija?

Dakle, Khabs je „zvezda“, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, dok je Khu svetlosni ambijent, suptilni magijski entitet, „telo svetlosti“, medijum svesti. u klasičnim tradicijama biće prebiva u svetlosti, dok je kod Krolija svetlost ontološki sekundarna u odnosu na zvezdu. Drugim rečima, kod Krolija kosmos je funkcija subjekta, a ne subjekt funkcija kosmosa. Da li ovo znači kako je Kroli izopačio starije tradicije? Ako govorimo strogo metafizički, da, jeste, ali ne zato što Krolijevi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno, već služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini Krolijevu doktrinu telemu radikalno modernom, jer je ona okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma. 

Polazna tačka teleme da „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda“, nije tek poetska metafora, već ontološka tvrdnja da je svaka svest samostojeći kosmos. Ako je Khabs „zvezda“, a Khu svetlosni ambijent u kome se ta zvezda pojavljuje, onda važi da svaka zvezda ima svoj Khu, tj svoj kosmos. To znači da ja ne mogu neposredno znati tuđi Khabs, već samo njegovu pojavu u mom Khu. Drugim rečima, ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, već postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), nego ontološki pluralizam po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo; postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. To je značajna inovacija. 

Telema, metafizika, gnosticizam, kabala, neoplatonizam

U klasičnoj metafizici postoji Jedno (Nus, Ain Sof, Bog), svi svetovi su njegovi odrazi, a centar je transcendentan i zajednički. Kod Krolija, Nuit je beskonačna, Hadit je tačka, ali nema višeg principa koji ih ujedinjuje u istinu. Nuit nije Izvor, već prostor bez središta. Hadit nije Logos, već impuls bez cilja. Zato nema kosmičkog centra iz kojeg bi se merila istina svih zvezda jer je svaka zvezda sama sebi centar. U tradicionalnim sistemima, duše učestvuju u istoj realnosti i mogu se „susresti u istini“, ali kod Krolija ne postoji zajedničko Biće, ne postoji zajednički Logos, ne postoji povratak. Postoji samo večito ukrštanje perspektiva bez krajnje sinteze. I to je company of Heaven. Doslovno je tu reč o ontologiji bez sabornosti. Ovo je veoma radikalan stav jer znači da nema „sveta kakav jeste“, nema „božanskog poretka“, nema ontološke hijerarhije, nema poslednje istine. To je razlog zašto telema nije samo okultizam, već metafizička revolucija, i zato je mnogi tradicionalisti vide kao duhovni nihilizam u simboličkoj odeći.

Kada uporedimo osnovne postavke teleme sa, recimo, gnosticizmom uviđamo da je u telemi Nuit ontološka periferija bez centra (zapravo njen centar je Hadit), a pleroma sama po sebi jeste centar. Zato je u telemi obožavanje plerome neka vrsta greha, jer iz perspektive beskraja Nuit predstavlja ograničenje, na šta se ukazuje u Knjizi zakona da je reč greha ograničenje. To se vidi i u predstavama o sudbini duše, a duša je u telemi samosvojna zvezda dok je u gnosticizmu to zarobljena iskra. Gnostik teži bekstvu iz kosmosa, a telemita teži da u tom kosmosu tvori svoju Volju. U gnosticizmu materija je tamnica, dok ej u telemi materija maska igre. Kod gnostika postoji nostalgija za Izvorom, a kod Krolija imamo na delu afirmaciju imanencije.

U odnosu teleme i kabale, posebno lurijanske kabale, tu imamo dva različita beskraja. Kabalistički beskraj je Ain Sof, apsolutna punina Boga, beskrajna božanska svetlost, dok je za telemu beskraj oličen boginjom Nuit koja pritom nije punina. Kod Isaka Lurije Bog stvara tako što se povlači, čime nastaje praznina u kojoj se potom odvija stvaranje ex-nihilo, (doktrina cimcum), tako što Tvorac projektuje svetlost u ništavilo. Kod Krolija nema kosmostvaranja, jer Nuit ne stvara već omogućava ispoljavanje nečega. Ispada, po Kroliju, da univerzum uopšte nije stvoren, nego je oduvek postojeći, a što posledično isključuje mogućnost nekakvog kosmotvorca. I dalje, Lurija pominje ševirat ha-kelim, odnosno lom posuda koje sadrže božansku stvaralačku svetlost i proces tikun kao isceljenje kosmosa. Toga u telemi nema, jer nema kosmičke traume pa otud nema nikakvog isceljenja i obnove. U kabali postoji teleologija, dok u telemi imamo čistu imanenciju bez cilja. I dalje, kod Lurije, čovek učestvuje u isceljenju sveta, a u telemi čovek je taj koji tvori svoju Volju. To znači da u lurijanskoj kabali etika ima kosmički značaj, dok je u telemi etika sekundarna u odnosu na Volju. Dakle, ovamo imamo greh i popravku, a onamo nema nikakvog greha već samo neuspeh u ostvarenju istinske Volje. Telema ukida ideju kosmičke odgovornosti.

Još jedan značajan metafizički sistem sa kojim možemo uporediti telemu jeste neoplatonizam. U neoplatonizmu imamo niz Jedno - Nus - kosmos - duša, dok telemu u tom smislu možemo predstaviti kroz trojstvo Nuit - Hadit - Khabs. Otud u neoplatonizmu sve emanira iz Jednog, tu imamo vertikalu, dok u telemitskoj perspektivi ne postoji emanacija nego samo mreža, da se tako izrazim u nedostatku boljeg izraza. Stoga možemo reći da u neoplatonizmu postoji vertikalni povratak, dok u telemi imamo koncept koji možemo nazvati horizontalnom večnošću. Iz toga možemo shvatiti i šta je cilj duše u svakom od ova sistema. U neoplatonizmu duša teži povratku Jednom, kontemplacijom i prevazilaženjem ega, dok u telemi imamo večno samoostvarenje, ekstazu delovanja i potvrdu zvezdanog centra. Iz svega ovog uviđamo da telema nije tek nekakva jeres u konvencionalnom smislu već promena same metafizičke geometrije sveta.

Telema, teozofija i moderni okultizam

Moj utisak povodom teleme jeste da ona na neki način zaista „popravlja“ jedan ozbiljan metafizički kvar koji su ostavili teozofija i sistem Zlatne zore, ali ga popravlja tako što ukida samu ideju ontološke popravke. Da bismo to videli jasno, mora se razlikovati šta je kvar i kako ga telema „leči“. U tom smislu pođimo od Blavatske i njene teozofije koja uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, zatim propagira ideju spiritualnog napretka kao linearno uspinjanje, a kosmos vidi kao moralno-pedagoški mehanizam. U neku ruku to je neki oblik, da upotrebim rogobatne formulacije, pseudotibetanskog i pseudoindijskog ezoterijskog viktorijanizma! Čak bih mogao reći i da je srž teozofije sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. U slučaju Zlatne zore, ona zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, „viša“ i „niža“ bića, ali kao psihičko–astralne mape, ne kao ontološke realnosti. Tu nailazimo na zapitanost da li su te sfere realne ili su projekcije? Čitav njihov sistem nekako lebdi između metafizike i psihologije. To je, dakle, „kvar“: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Na osnovu rečenog, hajde da vidimo šta to telema „popravlja“. Kao prvo, Kroli ima hrabrost da kaže ono što su drugi prećutkivali: ako je kosmos doživljen, onda je ontološki zavisan od zvezde. On ukida teozofsku kosmičku pedagogiju, objektivnu hijerarhiju i ezoterijski moralizam. Time rešava unutrašnju kontradikciju Zlatne Zore jer ne ostavlja polu-realne sfere, već je sve funkcija svesti i volje. To je „popravka“. Međutim, postalvja se pitanje po cenu čega se vrši ta ispravka u toku okultne tradicije? Cena je da nema kosmičkog poretka, nema spasenja, nema zajedničke istine i nema eshatologije. Drugim rečima, telema ne isceljuje kosmos, već ga razgrađuje i pritom uvodi dimenziju koju pređašnje škole nisu mogle da podnesu, a to je ontološka imanencija bez povratka. Nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja, samo večito pojavljivanje zvezda u Nuit. Otud možemo reći da je telema lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato ona deluje oslobađajuće, i istovremeno ontološki pusto.

Alister Kroli i Fridrih Niče

U modernoj filozofiji postoji jedna ličnost čiji pogled nasvet ima dosta sličnosti sa Krolijem, a to je Fridrih Niče. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Čuvena Ničeova izjava o smrti Boga ukazuje na smrt kosmičkog i ontološkog središta, što se poklapa sa Krolijem kod koga nema Izvora, jer Nuit nije Bog nego beskraj kontinuiteta postojanja. Čim nema središta nema ni apsolutne istine. I kod Ničea i kod Krolija stvarnost ostaje, ali smisao ne dolazi odozgo. Isto tako, jedna od upadljivih sličnosti između ove dvojice jeste i Volja: kod Ničea volja za moć kao impuls bića, a kod Krolija Istinska Volja kao zvezdani zakon. Kod Ničea je svet borba između sila, a kod Krolija ples zvezda. Dakle, kod Ničea, ne postoji „šta jeste“ već „šta hoće“, dok kod Krolija ne postoji kosmički zakon već zakon zvezde. Kod obojice volja zamenjuje Logos. I dalje, kod Ničea ne postoje činjenice, samo tumačenja, pa je stoga istina zapravo moćna interpretacija a svaka perspektiva je lokalno apsolutna. Za Krolija ne postoji kosmos, već samo Khu svake zvezde, a istina je ostvarena Volja. Niče ruši hrišćansku etiku, njegov nadčovek stvara vrednosti i zaključno, nema dobra i zla po sebi. Krolijevi izrazi istog stava su ukidanje greha, načelo da zvezda ostvaruje zakon i ono čuveno: Do what thou wilt! Kao da ih obojicu čujemo kako govore da nema višeg sveta, nema povratka, nema iskupljenja, već postoji samo stvaranje smisla iznutra. 

Zver i Skerletna Žena, odnos Nuit i Babalon

Dualitet Zver i Skerletna Žena, paradoksalno, na neki način, ne pripada istom simboličkom univerzumu kao Nuit, Hadit i Horus, i to nije slučajno već predstavlja šav koji viri iz sistema. To je tačka gde se telema rascepljuje na kosmičku metafiziku i istorijsko-mesijansku dramu. U telemi postoje dva paralelna jezika. Prvi je kosmičko-egipatski jezik koji obuhvata pojmove kao Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre, tj apstraktna kosmologija bez biografije. Drugi jezik je apokaliptičko-hrišćanski u kome figuriraju Zver (To Mega Therion) i Skerletna Žena (Babalon), i to je istorijsko-mesijanski nivo, tj drama, telo, krv, žrtva, ekstaza. Ovaj nivo potiče iz Jovanove Apokalipse, ne iz Egipta. Oduvek sam se pitao zašto se u telemi uvodi ovaj dualitet? Glavni razlog je u tome što kosmička telema sama po sebi ne može proizvesti događaj. Nuit i Hadit su večni, ali se ništa ne događa. Iz tog razloga Zver i Babalon uvode vreme, telo, seksualnu magiju, krizu, inicijaciju. To je „ulazak kosmosa u istoriju“. To su dve ontologije u jednoj religiji, ako telemu shvatimo kao religiju. 

U Krolijevim kasnijim tekstovima Zver i Babalon više nisu „ličnosti“, već je, recimo, Zver vektorska volja, eruptivni impuls manifestacije, a Babalon je radikalna imanencija. Njihov biblijski naboj ostaje i stalno vuče sistem teleme u mit spasenja kroz krizu, što je suštinski strano njegovoj kosmologiji. U tom smislu, uslovno govoreći, Zver i Skerletna Žena su strano (apokaliptičko) telo u egipatskom kosmološkom okviru teleme. Međutim, kao takvi, oni su neophodni jer predstavljaju most ka evropskoj i modernoj civilizaciji, ka hrišćanskom simboličkom pamćenju, ali i mesto gde telema gubi svoju ontološku doslednost. To je cena pokušaja da se bezlični kosmos pretvori u živu religiju. Iz tog razloga odnos Nuit i Babalon nikada nije sasvim jasan u telemi. Otud možda ima smisla reći da Babalon nije emanacija Nuit, nego njena dramatizacija u vremenu. One su, prosto, različiti nivoi bića. Nuit je kosmički princip, bezlična beskonačnost, nema istoriju i oličava prostor svih zvezda. Skerletna žena, tj Babalon, jeste, zajedno sa Zveri, inicijacijska figura, personifikovana imanencija, iziskuje predaju i simbolizovana je peharom u kome se meša krv svetaca. Značenje ovog poslednjeg je posebna tema. U tom smislu Babalon je ritualna tačka kondenzacije beskraja Nuit. 

Nuit je previše apstraktna da bi sišla u telo, pa zato Babalon preuzima njenu ulogu u svetu inicijacije, jer je Nuit beskraj koji obuhvata a Babalon je pehar koji prima. U tom smislu, Babalon jeste funkcionalna manifestacija Nuit, ali ne ontološka emanacija. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi tada imala vertikalu, ali ona je nema. Babalon ne potiče „odozgo“, već nastaje kada se zvezda raspadne u ekstazi. Zapravo, Babalon nije majka zvezda, već njihova grobnica i alhemijski sud. Pojava Skerletne Žene u telemi zato deluje naoko strano jer ona nosi hrišćanski apokaliptički naboj, i nešto poput erotske žrtve. To ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit, već je to druga mitologija, usađena u prvu. Dakle, Babalon je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Ona je most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, i upravo zato uvek deluje kao strano telo u telemi.

Ankh-af-na-Khonsu, Aiwass, Logos, Nus

Još jedno od značajnih imena telemitske mitologije jeste egipatski sveštenik Ankh-af-na-Khonsu koji stoji tačno na mestu gde telema pokušava da spoji kosmičko i istorijsko, i tu se javlja još jedan šav. Povodom njega odmah da razjasnim da Ankh-af-na-Khonsu nije Ajvaz (Aiwass), entitet koji je Kroliju izdiktirao Knjigu zakona. Ankh-af-na-Khonsu je fokusna ljudska tačka za glas koji dolazi „odnekud drugde“. Istorijski, on je egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing) čuva se u Kairskom muzeju. Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz su je „otkrili“ 1904. godine. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemi Ankh-af-na-Khonsu postaje arhetipski prethodnik proroka, tj „onaj koji se pojavio pre mene.“ Njegova važnost je u tome što se preko njega u telemu uvodi linija reinkarnacije, odnosno kontinuiteta. To telemi daje istoriju, genealogiju i mesijanski kontinuitet. Bez Ankh-af-na-Khonsua, telema bi ostala kosmičko-apokaliptička apstrakcija.

Za razliku od Ankh-af-na-Khonsua, Ajvaz je glas, odnosno inteligencija izvan vremena i izvan inkarnacije i stvarni autor Knjige zakona. Dakle, Ajvaz je posrednik Zakona, dok je Ankh-af-na-Khonsu svedok koji se nastavlja kroz vreme. Stoga je Ankh-af-na-Khonsu ovde u ulozi nekakve tačke prelaza između bezlične kosmologije (Nuit, Hadit), i lične religije (prorok, knjiga, objava). On je dokaz da se Zakon „pojavio u vremenu“. Kao takav on predstavlja sakralnu tačku početka gde se kosmičko preobražava u proročko. 

No, vratimo se Ajvazu kojeg možemo uporediti sa Logosom ili Nusom (Kenet Grant ga je uporedio sa Njarlatotepom iz Lavkraftove mitologije). Logos, odnosno Nus je prvorođeni iz Jednog (prototip Hrista), nosilac istine, kosmički razum i spaja sve u Jednom. Drugim rečima, to je most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta i garancija zajedničkog kosmosa. U gnosticizmu i neoplatonizmu, Nus je emanacija Izvora i sadrži arhetipove svega postojećeg. To je univerzalna inteligencija. Sa druge strane, Ajvaz nije emanacija, jer nema Izvora; nije kosmički razum ili um, jer nema objektivne istine; to je glas bez bića, jer nema metafizičku hijerarhiju; i konačno, Ajvaz je posrednik Zakona, ali bez garancije da je Zakon sam po sebi istinit. On ne garantuje istinu, ne govori veruj, već pokreće događaj. Otud Ajvaz nije Logos sveta, nego okidač diskontinuiteta jer ne donosi poredak, već razbija stari poredak. On nije „um Boga“, već glas bez Boga. Zato telema nije gnoza, već post-gnoza koja koristi simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

Horus kao Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu slikovito su predstavljena četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon, sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina i potencijal. Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog principa: Horusa. Otud ne stoj tvrdnje nekih okultista koji poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa bogom Setom. Izraz Ra-Hoor-Khuit u mitologiji teleme se odnosi na egipatskog boga Horusa kao solarnog ratnika, sudije i zakonodavca. Hoor-paar-Kraat je otud Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. To su dva modaliteta istog božanskog impulsa. Jedan ekstatičan i ratnički, a drugi introvertan i potencijalan. Set uopšte ne igra ontološku ulogu u mitologiji teleme.

Kako se ogleda funkcija ovih bogova ili načela u kosmologiji teleme? Nuit i Hadit su večni i statični, ali bez Horusa, ništa se ne događa. On je tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Tako možemo reći da je Ra-Hoor-Khuit taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus tako stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, a Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta, jer se iz beskraja i tačke rađa Zakon. I zaista, arkana XXI Svet / Univerzum po redosledu nasleđuje XX Eon. Dakle, Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva lica Eona Horusa, aktivno i skriveno, sud i potencijal. Oni nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, već su njeno srce u pokretu.