 |
| Antihrist by Pedro Donini |
NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“ Dragoš Kalajić, Uporište
Ideologija bi mogla biti
nauka o idejama, o njihovom nastanku, razvoju i primeni, upotrebi i
zloupotrebi. Međutim, taj izraz se obično shvata kao doktrina, odnosno tumačenje sveta i istorije
sa stajališta jedne vladajuće ideje ili skupa ideja i predstava. U osnovi
ideologija je tumačenje stvarnosti idejom. Znači li to da su zagovornici raznih
ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života? Možda
i jesu, ali ne zaboravimo uticaj mnogih ideologa na oblikovanje ljudskih predstava
i stavova, čak i na usmeravanje istorije. Nije li to stvaranje neke vrste
paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje
ljudskog društva od stvarnosti, ukoliko je to društvo vođeno ideološkim
parametrima?
U užem smislu, dakle idealistički, ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi stvarnosti ili iza stvarnosti kao uzor. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. Ideja može biti i simbolička slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ideja može biti izražena i putem simbola. Isto tako može biti i izražena pomoću reči. Ideja je izraz metafizike, a simbol je njeno estetsko ispoljavanje. To je ideja u osnovi, ali ideologija, čak i ukoliko ideju ustanovimo kao neku vrstu istine, odnosno stvarnosti, opet ne može biti poistovećena sa stvarnošću, pa čak ni sa samom idejom od koje se razvija i oblikuje.
Ono što uzrokuje i
uslovljava istorijsku, društvenu i kulturnu dinamičnost neke ideje jeste njena
primena iza koje stoji namera njenih protagonista da se ta ideja na određeni
način ostvaruje ili da bude upotrebljiva za ostvarenje političkih i ekonomskih ciljeva.
Data ljudima na „upotrebu“ ideja postaje jedan od činioca opšteg društvenog
determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može
imati snagu pokretača istorijskih procesa. Tokom njene primene, osnovni oblik
date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne
ostvari – ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima
njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju
suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.
Jedan od uzroka izopačanja
neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog vida) jeste njeno
pretvaranje u oruđe moći od strane njenih nosilaca, bilo da su tu ideju
nasledili, preuzeli, ili su je sami pokrenuli. Primenom, ideja gubi smisao
vrednosti, postaje oruđe, moneta, objektivizuje se kao roba i sredstvo
političke i dogmatske manipulacije. Ideja podleže izopačenju i zato što je
organski povezana sa onima u čijim umovima postoji, tj sa onima koji bi trebalo
da budu njeni baštinici i stožeri. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je
manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja
postala jedna od suštinskih vrednosti neke zajednice, društva, nacije, odnosno
religije ili kulta. Oni koji su još uvek u stanju da vide i razumeju osnovnu
ideju vodilju, često bivaju inkriminisani, obeleženi kao jeretici, te
marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i
proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime
institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja sputana,
bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet,
kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični oblik date ideje tako
postaje farsa te nužno okrvavi ruke.
Tumačenje ideje je jedan
od važnih ključeva nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem, što u neku ruku
daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva menjano ukoliko više ne
odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani,
nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju. Menjanje ideje,
odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog
oblika, koji još više zamagljuje samu ideju. Često primena neke ideje proizvodi
megalomanske parazitske institucije. Taj proces neko je nazvao napretkom. Taj
lažni napredak potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom,
izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava.
Avgustinova „Božja država“ izrodila se u inkviziciju i klerofašizam. Marksizam
i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u
nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam.
Liberalna demokratija je postala globalistički neokolonijalizam. Mesijanska
izraelitska ideja danas je demokratska republika a ne Božje kraljevstvo. Verski
i politički jedinstveni kalifat proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja
mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, korumpiranih, razorenih ili polurazorenih,
šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih
muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih
elita moći.
U „Pobuni protiv modernog
sveta“, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno
usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto
ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama
krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode – takav je smisao onoga što
se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile
dekadencije prisutne i u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću
delotvornost.
Pokretač neke ideje uvek
je pojedinac, izuzetan pojedinac, prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar,
mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog
pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog
mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju
ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika
prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi poput Zaratustre, Bude,
Isusa Hrista, Muhameda, Mojsija ili Konfučija, usled sve veće međukulturne
dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi
sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači
ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni
složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou
oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o
prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se
okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi
kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire
oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno
središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu
Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
U pojedincu, inicijatoru i
nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i
institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog puštanja u svet. Posledice su
nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je
manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji
sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji
žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa
njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir
mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca
preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti
trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih
pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i
žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim
delovanjem, izvedena ideja zahteva potpuno prihvatanje i odanost. Sve to
uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja
neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci
neprimetno postaju suprotnost onog što je bilo na početku. Oni sami bivaju
predstavnici sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno
dolazi po svoje.
U kontekstu hrišćanstva,
Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova
terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im
je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist. U ime mira
povešće rat protiv rata. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li
sprečio druge da ubijaju, jer osim njega (ili bez njegove saglasnosti) niko
drugi nema pravo da ubije. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta
njenih žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu,
prilagođene njoj – ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti
bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i
njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom
miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg
kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena
jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se
izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u
politici neprijateljskim.
Objavljena
ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi
sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične
konstrukcije, dogmu, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu
čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i
žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju
teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog
uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem
neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju.
Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi potpunu moć, a
ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf
jedne svetske društvene i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih
potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse,
obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna
vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot
tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni
i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea:
„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Fridrih Niče, „Antihrist“, paragraf 16.
Ovo je odličan opis involucije jevrejskog boga u boga
hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji:
„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“Potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bila samo jedna osoba, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost – mnoštvo čovečanstva – postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive – jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
Izlazak neke ideje iz
domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u
slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime
ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije.
Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih,
više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj,
zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu
ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva
dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi
u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do
značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto
datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma
koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je
pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom
procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen
politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog
arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih
inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
Čovečanstvo se našlo
tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica
idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće
nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju
istorije, ka utopiji, ka ostvarenju projekta, ka katastrofi. Zar nije
praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja
jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem
istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju
podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti
za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim
simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi
nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da
verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da
svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne. Isto tako u svakoj
ideji, ma koliko nam ona delovala prijemčivo, čuči potencijal za nastavak i
razvoj čitavog jednog „fašizma“.
