Pokretač neke ideje
uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik,
odabrani, logos, avatar, mesija... Taj pojedinac stoji kao brojčano inferiorna
suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog
mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za
narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene.
Tako su izuzetni ljudi, usled sve veće međukulturne razmene,
postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u
punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i
istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni
odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o
infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao
tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajno velika sfera
univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama
Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti
celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji
verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u svom izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima i interesima. Oni su svesni perspektive anti-ideje, koja predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija propagatora zvanične ideologije u korist onih koji ih osporavaju. Otud izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni sveti rat protiv onih koji se opiru uklapanju u uspostavljene institucije i odnose. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih sveštenika i nosioca), sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva, završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea:
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u svom izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima i interesima. Oni su svesni perspektive anti-ideje, koja predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija propagatora zvanične ideologije u korist onih koji ih osporavaju. Otud izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni sveti rat protiv onih koji se opiru uklapanju u uspostavljene institucije i odnose. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih sveštenika i nosioca), sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva, završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea:
„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16.
U paragrafu 25, Niče je konkretniji:
„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takva pojava, infinitivnu brojčanu vrednost oličenu u mnoštvu čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira međugeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju: ideal. Takođe, on se nalazi u mogućnosti da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije i entropije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog svetonazora, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.
