Pseudocivilizacija

Josef Vachal

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Istorijski čovek je odavno tragao za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje procese propadanja i ništenja i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj teži, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena  metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo gledište ne bi trebalo da isključuje i one uloge stvaranja kulturnog sveta, kao što je obezbeđivanje preživljavanja, ali smatram da tek kada se ljudska svest u određenoj meri okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Svojom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Josef Vachal

Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim uobličenjima tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno i besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, etiopska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta itd. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Po njemu, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže da čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je, po Ničeu, moderna ideja, to jest lažna ideja.

Markiz de Sad

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, njegovih težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijsko-informatički koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim, naprednim, univerzalnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine, jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa.

U svetlu prethodne tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje de Sada sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u knjizi „Unutrašnji oganj“, poglavlje „Izazivači smrti“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao pogleda na svet, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.